Драган Буковички: ЦРВЕНА КУГА ДУГИНИХ БОЈА (поводом трећег дела трилогије Антонија Ђурића)

DSCN1159

У петак, 6. марта 2015. је у просторијама Народног музеја у Краљеву је представљена трећа књига трилогије под насловом Црвена куга публицисте Антонија Ђурића. Књига је изашла у саиздању Духовног луга из Крагујевца, Светигоре и Милешевске епархије.

Poslednji za stampУ двопиочасовном програму о књизи су говорили протојереј-ставрофор Љубинко Костић, књижевник Драган Буковички, публицисте Милун Јевтић, Рајко Ђурђевић и Миша Матић, коментатор Предраг Вујковић, као и сам аутор. Гост вечери била је Цисана Мурусидзе, режисер драме Солунци говоре, урађене по чувеној књизи Антонија Ђурића.

Објављујемо пуну верзију осврта Драгана Буковичког поводом најновије књиге Антонија Ђурића.

Већ добрих пола века, од својих првих новинарских и публицистичких радова, који затим прерастају у књиге – од „Солунци говоре“, па до овог последњег трокњижја обједињеног под насловом „Црвена куга“ – Антоније Ђурић се јавља као писац једне једине, још увек недописане, најтрагичније српске књиге: књиге о страдању српског народа од спољњих непријатȇљā, али још више књиге о самозатирању, о уништавању оног најлепшег, најбољег и најплеменитијег у српском народу од стране сопствених синова, острашћених преверникā, следбеника и слепог оруђа једне туђинске идеологије. Због тога су Антонија Ђурића одавно назвали српским Солжењицином. Антоније Ђурић пред сваким Србином се појављује и као летописац, и као сведок, и као сапатник људи чије судбине описује и, што је најважније од свега, као сурови, безнагодбени глас савести, који нас непрекидно, вапијући опомиње да се никаква земаљска срећа, у име каквих год идеала, не може изградити на труповима и несрећи невиних људи. Књиге Антонија Ђурића нису само дневник непочинстава српских одрода, већ, како је приметио и писац предговора ове књиге – и ново, миљановско издање „примера чојства и јунаштва“ Срба ХХ века, и нека врста неформалног, мирјанског минеја, месецослова српских новомученика за Крст часни и слободу златну.

„Црвена куга“ није књига коју ћете, онако тек, сести па прочитати. Код ње важи оно што је неко рекао за велику поезију, која је лековита само у малим количинама. Стога ову књигу ваља читати умерено, по једно или два поглавља, али свакодневно, 365 дана у години. Иначе ће се лек што га скрива у себи претворити у отров.

Драган БУКОВИЧКИ

Драган БУКОВИЧКИ

Но, с обзиром да вечерас овде имамо и позванијих говорника од моје маленкости за разговоре о значају и вредностима књиге којој је посвећено ово вече, за шта ће им подстицај свакако представљати тренутна поставка у овом простору, која се изврсно уклапа у целу причу – ја ћу радије с вама и аутором поделити неке мисли на које су ме, између свега осталог прочитаног и доживљеног, навеле и Ђурићеве књиге што сам их досад прочитао. Учинићу то из угла припадника једног покољења које је расло и стасавало 70-их и 80-их година прошлог века, у свет одраслих ступало у време распада земље, дакле, у доба изнова пробуђених политичких страсти и почетка југословенских ратова, да би последњих неколико година, и то у лицу својих најгорих представника, почело полако преузимати кормило – више се не може рећи државе – просто речено, остатака територије веома расплинутих граница, нечега што се још увек назива Република Србија. Непосредан узрок следећих мојих размишљања је недавни немио догађај испред београдске Палате правде, поводом још једног одлагања поступка рехабилитације ђенерала Драже Михаиловића.

Елем, у овој, трећој књизи „Црвене куге“ аутор још једном понавља свој изврстан афоризам-дијагнозу о чињеници да „комунизам јесте пао, али се комунисти сјајно држе“. Одлично су се снашли и као врло демократски представници најразнијих партија, и као ватрени борци за европске вредности, и као љути чувари наше светосавске вере и, уопште, као било шта, само уколико се то нешто налази крај пуних јаслица о које се може очешати. Антоније Ђурић овај „феномен“ објашњава тиме да ко се једном зарази „црвеном кугом“ – остаје њоме заувек отрован. „Пре ће се излечити од сиде, него од комунизма“ – вели он.

Мојој маленкости се чини како ствар ипак није тек у „црвенилу“ те чуме. То јесте једна од њених боја, но ипак… Антоније Ђурић у књизи напомиње да та куга може бити и жута. Јесте и то, али… није ствар ни у њеном црвенилу, ни у жутилу. Чуми је за њен рушилачки поход свака боја згодна. Тренутно се пред нама раздрагано вијори у виду шарене заставе дугиних боја. Но, већ сада се све те боје у нашем погледу мешају, да се сутра преврате у једно свеопште сивило.

Ствар, дакле, није само у комунизму као таквом, већ у томе што су и комунизам и демократија, онаква каквом нам је продају већ 150 година – једнојајчани близанци, сурогати, плодови једног јеретичког, протестантског духа, подједнако крволочног не само према српству и хришћанству, него и према свакој истинској култури уопште, макар била реч о муслиманима, будистима или сасвим примитивним и малим афричким племенским заједницама. Чеда тог духа су и друге идеологије настале на Западу и потпуно туђе хришћанском поимању света, попут фашизма и нацизма, за које смо до јуче неоправдано мислили да су побеђене. Као што им је порекло једно, свим тим идеологијама и увориште је исто, и може се изразити једном речју: тиранија. И то безгранична тиранија, с потпуним поништењем људске личности и сваке културе.

Овде се, по нашем скромном мишљењу, крије и одговор на Ђурићево питање: зашто није прекинут континуитет комунистичке владавине? – Зато што није имало шта да се прекине. Од самог стицања независности, а нарочито од 1918. године наовамо, Срби живе у друштву скројеном по туђој мери, у друштву дубоко непријатељском према вредностима којима је српски народ од искона дисао и живео. Светосавље у свим тим, споља сукобљеним идеологијама, с којима смо се у својој нововековној историји сусретали, може бити само 1topelementпригодан изговор и поштапалица. Но, ту о истински светосавском путу не може бити ни говора. Стога ни неподношљива лакоћа мењања страначких застава у наше дане, када се права природа свију западних идеологија, којима смо се замајавали последњих 200 година, разоткрива пред нашим очима (већ по мери приближавања свом коначном уворишту), не представља никакво чудо, него јестаствену закономерност. „Православље је опасније од исламског фундаментализма и због тога представља највећу опасност за западну цивилизацију“ – изјавио је недавно нама добро познати шведски дипломата Карл Билт. После овако искреног признања коначно је обесмишљено свако даље српско призивање и подсећање „напредног света“ на морал, етику, истину, свеопште вредности слободе и демократије… Очигледно је да ове појмове тај „напредни свет“ поима потпуно другачије.

Наше покољење ништа није знало о разним комесаријатима и комесарима – џелатима нараштаја Антонија Ђурића. У предвечерје распада Варшавског пакта они су код нас већ били отишли у прошлост, „изашли из моде“. Своје комесаре дочекали смо с потпуно неочекиване стране, из тог истог „напредног и слободног света“. Методе рада ових „демократских комесара“ су истанчаније, префињеније, „нежније“. Радије него принудом или огољеним насиљем, они се служе манипулацијом и обманом. Слутим да ће се једног дана, кад неки нови летописац буде сравњивао учинке једних и других, показати како је деловање тих „демократских комесара“ било кудикамо погубније неголи њихових „тоталитарних“ претходника.

Истоветност природа демократије и комунизма потврђују нам и следећи примери.

Последњих година постала је широко позната песма Владислава Петковића Диса „Наши дани“. Као да је данас писана, кажу. Али, од пандура смо створили великаше, мрачне душе назвали патриотама, своју памет расточили на изборе итд. не јуче, него много пре но што су нас окупирали комунисти. Ова песма није написана данас, ни пре 50 година, већ 1910. године. Период између 1904. и 1914. наши историчари називају „златним добом српске демократије“. Ви можете веровати њима, или српском песнику. Ја верујем Дису.

Дис је 1913, одушевљен победама Србије у ослободилачким Балканским ратовима, објавио родољубиву збирку песама „Ми чекамо цара“. До дан-данас прилично потцењена књига, као и свако родољубље и, уопште, свако племенито осећање у Срба. У тој књизи нећете наћи ни речи о државничкој мудрости Пашића и руководства које нам отвара светлу демократску будућност. Али ћете наћи много лепих стихова о народу који се показао достојним својих великих предака – бораца за слободу, о надама у васкрс Душановог Царства и златног доба Немањића… Не знам шта би Дис испевао да је поживео само две године дуже, да смрт није нашао с осталим утопљеним душама у водама Јонског мора 1917. године, не дочекавши „ослобођење“ којим је сахрањена српска државност. Можда ништа не би испевао. Можда би једноставно пресвиснуо од туге. Јер, управо тада су на важне положаје у новој држави дошли ратни богаташи, бивши припадници непријатељских војски, међу осталима, и саборци будућег комунистичког диктатора из аустроугарске Вражје дивизије, који су починили стравичне злочине у Мачви, док су најзаслужнији за ослобођење не само српских земаља скрајнути, умировљени, остављени на улици да просе. Једна Милунка Савић је у новој држави могла да буде само куварица и чистачица. Отуда излази да су будући грађански рат и сви злочини власти Јосипа Броза природна последица тог првородног греха.

1183Аутор на 235. страни ове, треће књиге Црвене куге наводи речи Св. Владике Николаја, из „Порука српском народу кроз тамнички прозор“ , написаних у логору Дахау: „Имали смо школу без вере, политику без поштења, војску без родољубља, државу без Божјег благослова“. „Отуда нам пропаст и школе, и политике, и војске, и државе. Двадесет година патили смо се да не будемо своји, зато су нас туђинци поклопили својим мраком“ – каже Владика одмах затим. „Којим путем сада да пођемо?“ пита се он, мало ниже, у истом одељку, и одмах одговара: „Не онуда, само не онуда, којим смо ходили две деценије“. У 77. поглављу исте књиге Свети Владика записује: „Сва модерна гесла европска саставили су Жиди, који су Христа распели: и демократију, и штрајкове, и социјализам, и атеизам, и толеранцију свих вера, и пацифизам и свеопшту револуцију и капитализам и комунизам“. Ове речи ће злонамерницима послужити као повод да га оптуже за измишљени „антисемитизам“, премда његова мисао уопште није нова, изрекли су је раније други мислиоци, међу којима и Достојевски 70-ак година пре њега, у „Пишчевом дневнику“: „Жидов и банка су сада господар свему: и Европи и образовањy и социјализмy. Посебно социјализмy, јер ће њиме хришћанство из корена уништити као и његову цивилизацију. А када остане само једно безвлашће, тада ће Жидов бити на челу свих. За проповедање социјализмa, он ће остати у општењу међу собом, а када све богатство Европе умре, остаће жидовска банка. Антихрист ће доћи и и подићи се на безвлашћу“.

Завештање „Чујте, Срби“ Арчибалда Рајса је можда најчитанија књига у нас последњих година. Из разговора с многим читаоцима те књиге ипак сам стекао утисак да Рајсово завештање нама још увек није ваљано прочитано и схваћено; осети се као неко настрано задовољство тиме како један Западњак, Швајцарац бре, описује наше националне мане: „Видиш како смо зезнути, са нама нема шале!“

Притом некако непримећеним остаје кључан Рајсов савет нама, о томе како би ваљало да уредимо своју државу: одрицањем од демократије, која је већ трула и на самом Западу, организовањем државе као успешног савременог предузећа, чији је директор Краљ, са већем које чине пробрани представници свих сталежа у својству доживотних сенатора, „министарског савета“. Кад је писао своје завештање, Арчибалд Рајс није могао знати да је у неколико речи заправо дао опис како би отприлике изгледала држава Немањића у савременим условима – Светислав Мандић је свој есеј „Велика господа све српске земље“ написао тек пола века доцније. Арчибалд Рајс је до својих увида дошао простим посматрањем народа, размишљањем о његовим стварним потребама. Ето на какву прозорљивост је способна велика љубав!

Далеко подробније образложене путоказе Србима за правилно уређење Цркве и Државе по сопственој мери оставио је Св. Владика Николај у својим списима попут „Средњег система“ и „Војловичког стослова“. Мимо владике Николаја Велимировића и Арчибалда Рајса – по нашем уверењу, два највећа Србина ХХ века – у новој историји тешко ћемо у других српских учењака и у траговима наћи размишљања у таквом правцу. Махом се све своди на прежвакавање туђих речи, кориштење туђих рецепата и пресађивање туђих решења. Не зато што је у наших народних првака недостајало памети, већ – историја нас је у то неједном уверила – зато што је у њих увек било мáњка љубави према сопственом народу.

Нашим вечерашњим гостима те љубави не мȁњка, и дужан сам вечерас пред краљевачком публиком напоменути, будући да у нашој оволикој слободи то досад нисам имао где учинити, како су нам овде присутни Антоније Ђурић, Рајко Ђурђевић и власник издавачке куће Духовни луг Горан Вељковић прошлог лета, без сувишног објашњавања помогли, кад је Словенско друштво у сарадњи с московском Задужбином Владимира Храброг организовало свечаности поводом стогодишњице Првог светског рата у Тополи: на нашу молбу су допутовали о свом руху и круху ради представљања књиге „Солунци говоре“, доприневши да велики јубилеј достојније и свечаније обележимо. Хвала.

(Visited 83 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, ТЕКСТОВИ