Зоран Туцаковић: БРАЗДА ЖИВОТА И ПРОВАЛИЈЕ ВРЕМЕНА

Зоран ТУЦАКОВИЋ

Зоран ТУЦАКОВИЋ

– О књизи песама Време тралалајки Димитрија Јовановића –

„За оне којима су удобност и луксуз постали најважније ствари у животу, добра је свака власт, па макар и тиранија, све док им она омогућава да уживају у својим задовољствима.“

– Ксенофан из Колофона


 

VremeАко је књига песама Па шта била двојака у приступу и песничкој обради, зато што је садржала како песме сатиричне тако и оне које могу да се обухвате одредницом „Димитријеве тужбалице“, онда је Време тралалајки својеврстан наставак наговештеног Димитријевог песничког исказа, и то више у смеру тужбалица. Ни црњег времена, ни већег броја ништака и никоговића, ни грднијих и бесмисленијих напева, саопштења и изјава. Преумљење које Димитрије приказује узело је толико маха да све изгледа заравњено, нуларицом ошишано, штанцовано испод истог чекића, све ухваћено „у исто коло“, „сви у исту врећу“, док хорска песма садржи и цвркут птица и рику магараца сливене у исту мелодију. Песник је, након четири године од објављивања књиге Па шта, и симболично хтео да искаже како је све у вези са људском глупошћу,  бездушношћу, издајом, самоиздајом, вољно и невољно прихваћеном лоботомијом и ненормалним глуматањем нормалног отишло још даље, још мало па бесповратно. Зарад те симболике, целину „Песма почетна“ чини тек једна песма која је, погађате, заступљена и у књизи Па шта, у којој је по једном њеном стиху названо цело поглавље (Још нам се оџаци диме). Но, песма је унеколико измењена, ритам њен је другачији, а важан додатак представља пророчко виђење да ће нићи оно што је порушено и посечено од представника здружене светске банде, „зидови на темељима старим, / главе на раменима новим“.

XenophanesСамоодређење предсократовца Ксенофана из Колофона према времену, обичајима и наравима људским од пре два и по миленијума Димитрије је у виду Уводне беседе ставио на почетак своје збирке песама. Заиста, док читамо о додељивању почасти и награда ондашњим спортистима и посредном унижавању племените Мудрости која једино може да донесе добробит грађанима, замишљамо садашња медијска представљања невиђених и натчовечанских успеха наших спортиста која, уз све фарме, велику и малу браћу и разнородне парове треба да надоместе прогон памети и слободне критичке мисли. Ксенофан је исправно закључио да без врлине, праведности и истине људи постају попут говеда чија се једина срећа састоји у јелу, чистим шталама и правилном сточном узгоју, и чија је једина жеља не да се ослободе тираније, већ да „падну у руке доброг тиранина“. Није ли данашњица доказ да се појам преовлађујуће људске среће и дефиниција претежних људских жеља нимало нису променили, на жалост и на срамоту људског рода?

Имао је Димитрије одступницу, боље речено – заштитницу у књизи Па шта, и то у виду особених мислилаца (Талес, Питагора, Зенон из Елеје, Макијавели и Беркли, у поглављу „Чиста филозофија“). Где је нашао духовно покровитељско окриље овога пута? У деди, наравно, своме и свачијем, мада „Велики глобализатор“ чини све да тај и такав деда нестане из живота и сећања, да га се књиге и потомци одрекну. У дединим беседама и здравицама скупљена је  већа снага истине него у Ксенофана, јер је деда решен да остане овде, постојан и благ у саветима, без обзира на муке које је издржао и које му умножавајући се прете у блиској будућности. Ксенофан је напустио Колофон, намеран да живи „међу људима, а не са говедима и коњима“, а деда – заправо дух његов – остаје у Србији, намеран да потомку ампутира магареће уши и мајмунски реп е да би поново постао оно због чега је и рођен: Да усправно и „само право“ корача својом браздом „на светској њиви“, слободног ума и непокварене маште. Дедини прекори су благо изречени, са љубављу а без моралисања, и њихова је исцелитељска моћ у томе да овлаш косну онога коме су намењени, тек толико да се јави жеља за преиспитивањем себе и тежња ка Узвишеном и Добром. И када у здравици на слави код Стефана устврди да „за софром / нема њему брата ни једнога“, а код Милутина призива да Света Слава помогне „сину домаћиновом, / што због златних цекина / изда Српство и Србију, / оца својега и мајку своју“, деда у наставку прве здравице изговара помирљиво: „Ко је дошао, добро дошао, / ко није, размислиће, опростиће, / па ће доћи“, а у наставку друге за идућу годину молитвено пожели: „Дај, Боже, / да нас његов син послужује, / за софром са нама / оздрављењу Србије да се радује!“ Истим уверењем, крепкошћу и крепошћу наливене су дедине здравице на слави код Драгутина („да су нам здраве цркве и манастири, / да их нико више никад не поруши, / да нам их нико други никад не обнавља!“), код Стевана приклоњеном власти („дабогда / да се ти нама вратиш, / овој чаши и здравици приклониш, / чиста образа, мирна погледа“), и код Радише који домаћинује у кафани („да Бог да, / да догодине и две музике / у две кафане госте твоје дочекују“). Димитријев деда је чиста еманација симбиотичког јединства душе и национа који су у претходној, овде поменутој  књизи исказивали тежњу ка узајамном сливању и увирању.

Vreme 2Разгоримо ли дух дедин, који је у нама добрано згаснуо, отклонићемо и „квар у мозгу“ који чини да делови једног тела буду међусобно несагласни и неусклађени. Прегрмећемо оскудацију, поднећемо незапосленост, таворење, полицијске батине, пустошење њива, тровање извора, злопутање „од јаме до јаме“, глад и промрзлост, све оно што нам тако штедро доноси демократија западнога типа. Остане ли дух дедин без одазива, физичкој смрти претходиће она страшнија, духовна, са којом неумитно иде и обездушење. „Туђа омча“ око нашег врата биће затегнута и у души, и око дела тела који код подјармљених служи за понизно спуштање главе, а код слободних за њено поносно подизање. Ако пркос и побуна нису прожети оним што деда представља, биће преточени у речи које се улудо бацају у ветар и које остају на равни тренутног осећања а не трајног опредељења („Нећу тамо / Како сте се договорили / Да ћемо западном страном“, … „Никад више неће ваши жандарми / мисли моје уређивати, реченице писати!“). Лагодну алтернативу представљају речи четири ТВ преносача, посебно умилни позив трећег: „Уживати / Уживати / Уживати / Само уживати“). Све националне трагедије и духовни порази бивају потрти невиђеним спортским успесима и величанственим концертима („Лопта је у последњим секундама / прошла кроз обруч / Велика лопта / кроз мали обруч / Људи / У последњој секунди / Са двадесет метара људи“ … „То је је је  / То бе бе бе / То је  Србија“ … „Он је геније / Он је феноменалан / Он је првак света“ … „Напуните дворане / Стадионе / Има шта да се чује“).

Димитрије своју нову књигу песама завршава како је и почиње, песмом из књиге Па шта. Песма је измењена и проширена, па се вилама посестримама и звуку гусала придружују Зека Буљубаша, Хајдук Вељко, Јован Курсула, Карађорђе, Змај од Ноћаја, сиротиња раја „са срцем лава / мишицом Херкула“,  као залог нашег опстанка у безнађу. То је логично, пошто су искушења и претње многоструко умножени за последњих пар година, и „јао ономе ко не чу“ све оно што симболизују дедин дух, наше заштитнице, наши јунаци и наше песме. Погашена огњишта у физичком окружењу могу да се обнове само ако разбуктимо духовна огњишта у себи. Још једном нас Димитрије опомиње на ту истину. Хоће ли његова опомена имати одјека, искључиво је до нас.

(Visited 34 times, 1 visits today)
ОСВРТИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *