Раде Јанковић: МАЛИ КАТИХИЗИС ЗА ДУШЕ ОТРОВАНЕ НИХИЛИЗМОМ

Одговор брату Евсевију

---

Не буди сувише праведан ни сувише мудар;
зашто би себе упропастио?                                                                                 Књига Проповједникова: 7: 16

Помаже Бог брате Евсевије! Сада, када си открио своје лице – не зато што си се представио именом и презименом него зато што си отворио своје срце! – сада си ми некако ближи и јаснији. Сада видим да пред собом имам човека „од крви и меса“, а не неку утвару која ми се цинично смеје, искушава ме и саблажњава. Јер, сложили смо се – надам се! – да је Твоја слика Стаљина као православног ревнитеља који је обновио „византијску“ (ја бих рекао ромејску) хармонију световне и духовне власти – чак и као шала! – саблазан par excellence. („Тешко свијету од саблазни; јер потребно је да дођу саблазни, али тешко човјеку оном кроз кога долази саблазан.“ – Матеј 18:7)     

Недоумицама никад краја

       Драги брате, видим да олако расипаш речи а онда мене кориш да нисам разумео шта си хтео да кажеш. Моја покојна професорка Јелена Даниловић – Бог да је прости! – нама, младим студентима права, стално је говорила: „Запамтите децо! Што није прецизно, није правнички!“ Временом сам схватио да то важи – тј. требало би да важи! – и за све друге области духовног стваралаштва.

       Позвао си ме на ревизију мојег чланка Православни језуит као икона звери имајући притом у виду, како накнадно прецизираш, да под тим изразом подразумеваш „поновни поглед“ на чланак из перспективе од три године. Како сам то могао да знам кад ревизија у правној терминологији значи коначно „преиспитивање случаја“, у типографији значи „последњу коректуру“ пред штампање а у политичкој терминологији представља корен речи ревизионист и ревизионизам – дакле: онај који мења своје ставове. Значи, ако сам Те погрешно разумео, крива је професорка Јелена Даниловић.

       Сада ме поново доводиш у недоумицу када кажеш да су те православни језуити силовали и то не једном него више пута у последњих 25 година. Како да разумем ово? Да ли су те силовали или „силовали“? Претпостављам да разумеш у чему је разлика. Хоћу да кажем: да ли је то само метафора или си, не дај Боже, заиста преживео сексуално злостављање?… Ти ћеш, претпостављам, рећи да и на овај начин показујем своје „двомишљење“. А ја, заправо, само не умем да „созерцам“ шта „имаш на уму“ кад кажеш да су те силовали. И још ћеш ми приговорити, као што већ јеси, да немам „емпатију“ за твоје мученичко страдање. Наравно да имам, брате, ако је заиста реч о мучеништву и страдању за веру! (Али узгред, како је могуће да Те силују више пута у распону од 25 година. Ја бих рекао да је све после првог силовања – добровољни пристанак! Иначе, чему нам служи искуство?…)

       Недоумицу изазива и Твоја реакција на силовање, шта год да имаш на уму кад то кажеш. Као добар православни хришћанин Ти не би требало да се срдиш због тога, зар не? Јер је речено: „А ја вам кажем да се не противите злу, него ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други; И који хоће да се суди с тобом и кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину…“ (Матеј 5: 39, 40) Кажеш да су Те упропастили.[1] Радуј се човече! Ти си пострадао за веру! Значи да си већ сада, на Земљи, обезбедио себи место на Небу. Ево шта каже Господ Исус Христос: „Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве ријечи, због мене. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима, јер су тако прогонили и пророке пре вас.“ (Матеј 5:11, 12). Да ли се слажеш, брате Евсевије, да су ненасиље и дуготрпељивост камен темељац на којем је изграђено хришћанско учење? Ако се слажеш, стави то под редни број 3 у закључцима ове наше преписке. Али, чему онда хајдучија?…    

       Међутим, ни то није крај недоумицама. Ако је мајеутика Твој modus operandi којим треба да ме доведеш до истине, онда се ми, брате мој, крећемо у погрешном правцу. Твоје накнадно појашњавање синтагме о „генеричкој језуитској провенијенцији“ заснива се, кажеш, на „ономе што си имао на уму“. Драги брате, ја сам само Твој саговорник и не умем да читам Твоје мисли док су још у Твојој глави. Осим тога, „оно што си имао на уму“ разликује се од онога што си рекао. А рекао си, говорећи о патријарху Павлу: „Или ће нам и он сад бити сумњив само због своје генеричке језуитске провенијенције, коју није сâм бирао (тј. јер је рођењем потекао из хрватског католичког народа)?“

       Нема сумње, овде си сасвим јасно рекао: патријарх Павле је трагична жртва своје „генеричке језуитске провенијенције“! (Трагична, јер „није сâм бирао“; јер га је судбина изабрала, дакле: рођењем предодредила за језуиту! Зато понављам: предодређење је протестанска доктрина!) Али чудом дијалектике двомишљења, у рукама вештог филозофа, патријарх Павле може да се истовремено појави и као Божја казна неверним Србима. „Уосталом – закључио си – потоњи Срби су показали да нису кадри да сами владају собом, ни у секуларној ни у духовној сфери, па вероватно није случајност што им је Бог послао владаре управо из братског хрватског народа да владају њима – најпре „највећег сина свих наших народа и народности“ Јосипа Броза, затим Павла, а данас и председника владе исте провенијенције, врхунског експерта Ану Брнабића.“  

       Сада појашњаваш: „Када сам говорио о „генеричкој језуитској провенијенцији“ имао сам на уму следеће. Римски католици верују у бога којем је име Jesus Christus. Тај бог се родио и сваке године изнова се рађа 25. децембра по григоријанском календару. Тај римски бог уникалан је по томе да из себе исходи духа, којег паписти зову spiritus sanctus, а којег су Срби опитно упознали – у Јасеновцу и Јадовну. Ако можете да ме разумете: тај њихов бог очито има сасвим други идентитет од нашег Бога, Исуса Христа, Који је Син Јединац Бога Оца, Творца Неба и земље. Сви поклоници и следбеници бога Језуса, стога, могу се звати језуитима“. Без обзира шта си мислио док си ово писао, по Твојој интерпретацији догматике, следи да постоје два бога: „њихов бог“ (Jesus Christus) и „наш Бог“ (Исус Христос)! Ти, дакле, мислиш (а Твоје мисли и Твоја вера стално се разилазе, те је тешко разлучити: шта мислиш а у шта верујеш?) да постоје „два бога“, од којих је један Добри Бог (Исус Христос) а други Зли Демијург (Jesus Christus) који је створио Јасеновац и Јадовно. Мени то смрди на гностицизам и манихејство… И зашто, по тој „догматици“, не би постојала три бога? Исус Христос, Jesus Christus и Алах?… Или четири: Исус Христос, Jesus Christus, Алах и Јахве?…. Или пет: Исус Христос, Jesus Christus, Алах, Јахве и Буда?… Као што рекох: недоумицама никад краја…

Недоумице око методологије

       Драги брате, штета је што си се посветио хирургији, упропастио си сјајног адвоката. Јер, поступак који Ти примењујеш у својем дискурсу није мајеутика (бабичење) него чиста казуистика. Овом вештином, којом си без икакве сумње овладао до савршенства, Ти би могао да одбраниш и моје ставове, само ако би хтео, и то много боље од мене. „Тачно сте констатовали – кажеш – језуитски вирус двомишљења створен је вештачки, у лабораторијама које се баве технологијама промене људске свести; (пре)носилац вируса („асимптоматски“ или болесни) може и да не зна да вирус носи, али суштина је у томе да верује да је здрав. Али нисте отишли до краја логичког пута, до релевантне практичне духовне консеквенце.“

       Е, брате мој, дошли смо до „срца таме“! Овде је „квака“, чвор наше расправе. Ја брате мој никада и ни у чему не идем „до краја логичког пута“! И никада не изводим „крајње релевантне консеквенце“. Поучен искуством других, наравно. Јер, каже наш народ: „будала се учи на својим примерима, а паметан на туђим“. Елем, био је један заиста обдарен и паметан филозоф по имену Фридрих Ниче. Он је, као што знаш, извео „крајње релевантне консеквенце“ из своје филозофске критике буржоаске декаденције на Западу у XIX веку. И – знаш како је завршио. Једнога дана он је на улици загрлио коња, након чега су га сместили у лудницу, где је сиромах и умро! И Кирилов, јунак романа Нечисте силе Ф. М. Достојевског, такође је извео „крајње консеквенце“ из једног логички сасвим исправног размишљања: „Ја сам дужан да се убијем, јер најглавнија тачка моје слободне воље јесте убити сам себе“[2]. Француски филозоф Албер Ками такође је извео „крајње консеквенце“ из своје филозофије. „Постоји – каже – само један доиста озбиљан филозофски проблем – самоубиство.“[3]

       Живети са каменчићем самоубиства у мозгу, Ками је то назвао „апсурдни живот“, а размишљање о могућности логике „све до смрти“ назвао је „апсурдним расуђивањем“. Тај каменчић жуљао га је толико да су га једног дана нашли закованог за дрво поред пута. Званична истрага каже да је то био „саобраћајни удес“. Незванично, верује се да је Ками извршио самоубиство… Свети Григорије Палама, у уводном делу своје расправе са Варлаамом, када расправља о корисности световне филозофије паганских мудраца, ове „практичне духовне консеквенце“, како Ти кажеш, назива – смртоносни остатак![4] Тај смртоносни остатак, то је оно што се крајем XIX века појавило под именом нихилизам. Најбољу и најсажетију дефиницију нихилизма дао је Ниче. „Шта значи нихилизам? – пита се Ниче. – Да највише вредности губе своју вредност. Недостаје циљ; недостаје одговор на питање ’зашто‘.“ И додаје нешто веома значајно: „Ово гледиште је последица потпуно развијене ’љубави према истини‘…“[5]

       О нихилизму је најподробније писао у XX веку отац Серафим Роуз. Ево шта он каже. „Док је хришћанска вера радосна, сигурна, искрена, љубавна, трпељива, у свему покорна вољи Божијој, њена нихилистичка копија је пуна сумње, подозрења, гнушања, зависти, љубоморе, гордости, нетрпељивости, бунтовништва, хуле – једна или више ових одлика доминирају у било којој конкретној личности. То је став незадовољства собом, светом, друштвом, Богом; зна само једно: да неће прихватити ствари какве јесу, већ мора уложити своје снаге или да их промени или да од њих побегне“[6]. Ти од мене, брате, тражиш истину до крајњих консеквенци. У противном предочаваш ми да ћеш ме одбацити као лажног ревносника иза кога се скрива православни језуит. Добро. Хајде да се вратимо на претходни пример.

       Ти мислиш да постоје два бога: „наш“ (Исус Христос) и „њихов“ (Jesus Christus). Истовремено Ти исповедаш – претпостављам! – да верујеш „у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог“ (Символ вере). Шта је сад то?… Оно што верујеш не поклапа се са оним што мислиш. Разишао си се са самим собом, брате мој! Ево докле те је довела Твоја световна филозофија са својом крајње логичком доследношћу. Као што си могао да се увериш на претходним примерима, нихилизам или „смртоносни остатак“, како каже Палама, налази се на крају сваког „до краја логичког пута“. Зато је Свети Григорије Палама упозоравао: „Ако проучиш овај проблем, видећеш да све, или већина опасних јереси, потичу из тог извора.“[7]

Има ли краја логичком крају?

       Мора, дакле, да постоји тачка, или тренутак, када конац логичког мишљења мора да се прекине, ако не желимо да дођемо до ивице нихилистичког амбиса или, не дај Боже, да упаднемо у њега. То најбоље знају уметници. Само један сувишан потез кичицом може да упропасти читаву слику; само један дисонантни стих може да упропасти читаву поему. То знају и неписмени земљорадници и мудри проповедници. „Има вријеме кад се рађа, и вријеме кад се умире; вријеме кад се сади, и вријеме кад се чупа посађено…“ (Књ. проповјед. 3: 2) У правном поретку ова граница се изражава максимом Dura legis sine lege (Крута примена закона води у безакоње).

       Апостол Павле даје квалитативно одређење овој ватреној граници. „Све ми је слободно, али све не користи; све ми је слободно, али све не изграђује“ (I Кор. 10: 23). Велика је мудрост знати када треба да се зауставимо. Заправо, можда се мудраци само по томе разликују од нас: они знају када треба заћутати. Знају шта не треба рећи, макар било и крајње логично! Не може, на пример, да се каже: „А жртве, крв непријатеља на рукама? Па зар је није имао и Константин? И зар га Црква не слави и због победе над непријатељима Империје, извојеване у крви? Крв коју је Стаљин имао на рукама, крв је оних који су сами први подигли мач на свештено Јединство народа и Цркве руске, и на најсавршеније државно уређење о којем је говорио Свети Лука Кримски, и на њима је испуњена реч Божја: ’Ко се мача лаћа, од мача ће погинути‘. Јер они су сами на свој мач пали, борећи се против свештеног предањског поретка. Сви расколници, разјединитељи и отпадници сами су своје животе дали на жртву, која је у суштини жртва зарад Јединства – њихова добровољна жртва. Ходећи опасним путем који су сами изабрали, сви су они веома добро знали ризик који узимају на своје душе – ’раскол ни крв мученичка не може опрати‘. Запалити им свећу честито је, лити крокодилске сузе над њима лицемерно је. Чинити и једно и друго, двомислено је (=дифрено=шизофрено)“.

       А онда гордо, са презиром свих који су „нишчи духом“ па не разумеју фигуративно богатство Твојег стила, пређеш преко тога као да никада није речено и оставиш читаоца у „двомишљењу“ – да се пита: ко је овај човек који овако говори? Православни ревнитељ или јеретик провокатор?… Јер, доследна примена ове логике доводи нас до следеће „практичне духовне консеквенце“. Све је од почетка било лаж и превара. Цар Константин је дволични преварант. И свеци су преваранти („2+2 = православни језуит, кад је успешан у православљу, постаје светитељ.“) „Исус Христос је сам пао на свој мач. Он је ходао опасним путем који је сâм изабрао и знао је ризик који узима на своју душу. Дошао је на земљу и донео је мач да би изазвао раскол у јудаизму – а ’раскол ни крв мученичка не може опрати‘. На њему се испунила реч Божја: ’Ко се мача лаћа, од мача ће погинути‘. Лити крокодилске сузе над њим лицемерно је“.

       Ergo: православље је труло и само што није пропало. Црква је трошна зграда која само што се није срушила. Нема више правих монаха, ни свештеника, ни светитеља. Треба све то порушити и изградити нову цркву, ново свештенство и нове светитеље, који ће бити прави, а не „успешни језуити“… Немој ми рећи да ниси желео то да кажеш! Јер Ти, својом логичком доследношћу допушташ, хтео не хтео, да се из Твојих речи изведу крајње „релевантне духовне консеквенце“. У читавом твојем дискурсу потврђује се оно што Серафим Роуз говори о нихилистичкој копији хришћанина. Ти си, брате, пун „сумње, подозрења, гнушања, зависти, љубоморе, гордости, нетрпељивости, бунтовништва, хуле“. Ти си „незадовољан собом, светом, друштвом, Богом“ и знаш само једно: да нећеш прихватити ствари какве јесу, већ улажеш све своје снаге да их промениш. То не би било спорно да истовремено ниси и побегао од свега „у хајдуке“. Код Тебе нема оног „или“ као код оца Роуза. Ти се истовремено и бориш против труле Цркве и бежиш од ње. А то је, брате мој, више од „двомишљења“. То је двоструки живот.

       Е, сада можемо да рашчивијамо случај патријарха Павла. Ја сам у својем првом одговору рекао: „Кад кажем да је православни језуит онај који пали меноре у синагоги, мислим на све оне чије фотографије поред меноре, у друштву са рабином, још увек могу да се нађу на „Јутјубу“ и „Гуглу“. Не постоји таква фотографија патријарха Павла. Нигде!…“ Ти ми, међутим, потураш под нос фотографију на којој се види патријарх Павле који присуствује римокатоличкој миси, и оптужујеш ме да не говорим истину када тврдим да не постоји ниједна фотографија патријарха Павла поред меноре. Дакле, да би доказао своју тврдњу о мојој „двомисли“ ти се служиш извртањем чињеница. А чињенице су: менора, синагога, рабин… Друго, у време кад сам писао чланак Православни језуит као икона звери патријарх Павле је био мртав и премртав већ више од 10 година. У нашем народу постоји један леп обичај: да се мртвом вуку не мери реп! Јер, док мртвом вуку премераваш реп, чопор младих вукова насрће на твоје стадо и коље га.

       Као што видиш, драги брате, није у питању језуитизам ни двомишљење него извесни обзири – „Зли разговори кваре добре обичаје“ (I Кор. 15: 33) – и приоритети. Каква је корист ако после више од 10 година утврдимо да је покојни патријарх прекршио 45.  апостолско правило. Моја мета нису били покојници, него млади вукови, као на пример дарвинисти са Богословског факултета у Београду, који нам уче будуће свештенике и епископе. Али ако је Теби то важно, ево признајем: прекршио је 45. апостолско правило. Допуштам, међутим, да је на то био наговорен од „Мефистофела“ који му стоји са леве стране. Допуштам и да се накнадно покајао и исповедио свој грех, будући да је до краја својег земног живота остао доследан према папи: „Добро нам не дошао!“

       Али поврх свега, имај у виду да је његова душа већ прошла кроз сва митарства и да је своје оправдање изнео на Божјем суду. Треба ли и ми да му судимо? Шта смо ми? Друга инстанца изнад Божјег суда?… Не знам да ли је патријарх Павле у Рају или у Паклу, али знам да је моја дужност да га помињем у својим молитвама. Јер усрдна молитва може и из Пакла да избави грешника. А одметање у шуму и хајдучија није ни од какве користи!…

Хајдучија или кихотизам?

       На размишљање о кихотизму навела ме је једна Унамунова узгредна опаска: „показавши се смешним, Дон Кихот стече бесмртност“[8]. Тада се сетих апостола Павла и његових „уврнутих“ речи: „Зар не претвори Бог мудрост овога свијета у лудост?… Него оно што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јаке…“ (I Кор. 1: 20, 27) Шта то хоће да нам каже апостол Павле? Да је много важније, узвишеније и вредније бити само човек – „нишчи духом“ – него филозоф! Богу нису потребне наше расправе, мудровања и надгорњавања; Бог хоће чисто срце, добру вољу и здрав дух.

       Касније, када се појавила књига Владимира Вујића Спутана и ослобођена мисао сазнао сам да нисам усамљен у том размишљању о кихотизму. Ево шта каже Вујић. „Није то лудачка и смешна борба витеза за повратак витештва и његових идеала упркос новом ћифтинском времену које се рађа, ситно и загушљиво, на развалинама снова, и поезије, и романтике… Кихот се борио за немогућности… Кихот је умео да се стави у комично, да му пркоси, да се кроз њега игра против људске глупости, да се не боји бити комичан… Нема Кихота у временима напона стваралачког: али се они јављају кад се тај напон иживео у великим културним стварањима. Кихот је онда борац за повратак у доба када тај изгледа немогућ“[9].

       Нажалост, Ти си у кихотизму видео само омот у који су Дон Кихота умотали наши троми књижевни критичари. „И „кихотизам“ који препоручујете Србима као подвиг у рату против православне декаденције – кажеш – није из нашег етоса и наше традиције. Он можда јесте згодан да се опише Ваш јуриш на неколико рогобатних језуитских ветрењача, и истовремена Ваша одлучна витешка заштита њихових лепо окречених ветрењача које мељу отровно брашно за народ“. Како ниси уочио: да је весели и уврнути Дон Кихот чиста супротност туробном и смртно озбиљном Игњатију Лојоли? Да, Кихот може да буде и молер, и фасадер, али ће он тако да нашара језуитску ветрењачу да ће православни језуит морати одмах да је прекречи. Наравно, уз помоћ филозофа који логику доводе до „смртоносног остатка“.

       Имамо ли ми у нашој традицији нешто налик на кихотизам? Шта год да подразумеваш под изразом „наша традиција“ мој одговор је – имамо! Сети се Давида Штрбца… Замисли једног Давида Штрбца који данас долази у Патријаршију са џаком на рамену. Примају га патријарх и његова језуитска свита. Давид Штрбац вади јазавца из џака и оптужује га – угурсуз један незнавени! – што му је појео Догматику блаженог Јустина (Поповића)… И сад, из чега он да учи исправно православно учење?… А ако под изразом „наша традиција“ подразумеваш укупну православну традицију – као што се ја трудим да увек чиним – сети се онда Светог Гаврила (Ургебадзе)…

       Он је годинама сакупљао летве, камење, цигле, лимове које су сви одбацили и од тог материјала у својем дворишту изградио цркву, као што је и Господ Исус Христос од камена који су сви одбацили изградио своју Цркву. Једнога дана дошли су инспектори са милицијом и наложили му да поруши овај „незаконито изграђен објект“. Свети Гаврило изјави да он неће да сруши, пружи им један големи чекић и рече: „Ево, срушите ви“. Нису узели чекић него су подвили реп и покуњено су се удаљили из његовог дворишта. И… Ено, црквица још увек стоји тамо где је и била!…

       Ето шта може кихотизам данас. Он не треба да јуриша на ветрењаче, него да своје копље уступи својим противницима, нека они јуришају на ветрењаче; а „Дон Кихот“ треба стално и изнова да кречи све ветрењаче, и све зграде, и све екране у бојама и симболима од којих ће православни језуити да покуње нос или да излете из коже. У руској православној традицији ово се зове „јуродиви Христа ради“. Ми у нашој православној традицији немамо такве примере. Али их имамо у секуларној традицији. Зато сам изабрао секуларни израз кихотизам а не православни израз јуродивост.

       Давид Штрбац је само један књижевно уобличени лик свих оних шерета врцавог духа какве можемо да сретнемо и данас. Али их полако убија модерна филозофија и литература, наметањем речи и појмова који су страни не само нашем језику него и нашем битију. Тако филозофија поново покушава да се наметне као тутор богословљу. Она више неће да се такмичи са богословљем у трагању за истином неко заскаче богословље и обрће парадигму: оно што је за богословље заблуда, за филозофа је истина! Зато нам требају Давид Штрбац и Свети Гаврило (Ургебадзе).

       Али Ти си изабрао други пут. Одлучио си да се одметнеш у шуму, у хајдуке. Да ли разумеш да то није православни пут? И да је лицемерно позивати се на јуначки подвиг предака: они су се одметали од турског зулума, а не од Православне цркве. А у фази своје метастазе били су само обични бандити, као Јова Чаруга и Бабеић. (Узгред, има ли неке дубље симболике у томе што сте за своје уточиште изабрали „Злотске планине“, традиционално царство „Горског цара“ Ивана Бабеића?) У том смислу одметништво није неки ексклузивно србски етос. Сети се „Дивљег запада“ и Џесија Џемса… Кавказ и да не помињемо…

       Најзад, да ли си свестан свих могућих значења и дубљих слојева који се скривају у појму одметник. Одметник је неко ко признаје да га је живот прегазио, да је изгубио битку са њим на отвореном, витешки – прса у прса! – и сада је принуђен да се бори подмуклим средствима: заседом и нападањем с леђа! Да би опстао мора да има јатаке, а да би имао јатаке мора да има златнике. Одакле? Да узме кредит од банке?… Значи, мораће да почне да пљачка! У почетку бираће само „њихове“, али кад опљачка све „њихове“, мораће да почне да пљачка и „наше“… Већ и ових пар напомена довољно је да схватиш: „православна хајдучија“ је нонсенс – contradictio in adjecto.

       Да не помињем социолошки аспект одметништва. Одметништво разбија друштвено ткиво и уместо реда повећава анархију. Посматрано са етичке тачке, одметништво је дубоко неморално, јер изазива репресалије које погађају сасвим невине људе, жене и децу. И док таоци гину као снопље, одметник, заштићен шумом и јатацима, ужива у својој „крваво стеченој слободи“. Па и тада, каже Ернст Јингер: „Задатак Одметника је у томе да наспрам Левијатана мора да омеђи мере слободе која важи за неку будућу епоху“[10]. У Твојем обраћању мени и у Твојим чланцима нисам видео ни међе ни мере, већ само расплинуту вербалну акробатику. Да ли онда и у области слободе важи исти принцип – до крајњих консеквенци?          Са моје тачке гледишта одметништво је оправдано само у два случаја: кад наступи неподношљива тиранија једне политичке партије или стране окупације, кад „постоје облици принуде који не остављају избора“, како каже Јингер.[11] Али то је већ сасвим друга тема, која излази из оквира ове полемике…

---

[1] „Видите, мени су православни језуити и њихови господари разорили Дом; спалили су и распарчали и отели земљу Отаца мојих, разорили су ми Племе, разбратили су ми Братство, узели су ми данак у крви и духу из Фамилије, а мене силовали. На застиђе пред Прецима“.

[2] Ф.М. Достојевски: Нечисте силе – Едиција, Београд, 2010, стр. 405.

[3] А. Ками: Мит о Сизифу – Веселин Маслеша, Сарајево, 1978, стр. 15.

[4] Св. Григорије Палама: Тријаде – Епархија далматинска, Београд, 2008, стр. 49.

[5] Ф. Ниче: Воља за моћ – Дерета, Београд, 2012, стр. 47.

[6] Светлост са Запада, Живот и учење оца Серафима Роуза – Приређивач Владимир Димитријевић, Београд, 2004, стр. 444-445.

[7] Св. Григорије Палама: Тријаде – Епархија далматинска, Београд, 2008, стр. 49.

[8] Мигел Де Унамуно: О трагичном осећању живота – Дерета, Београд, 1991, стр. 268.

[9] В. Вујић: Спутана и ослобођена мисао – Алгоритам, Београд, 2006, стр. 147, 148, 151 и 153.

[10] Е. Јингер: Одметник – Градац, Чачак, 1994, стр. 49.

[11] Исто, стр. 53.