Ивана Стојановић Шешлак: У СЛОЗИ ЈЕ СЛОВЕНИМА СНАГА

На једној страни било је девет хиљада Срба и три хиљаде Руса, на другој двоструко више Турака. Српско-руским снагама командовао је Јосиф Корнилович Орурк, пореклом Ирац, а Турцима Хуршид-паша. Велика и блистава беше словенска победа. Поред грофа Орурка, прославили су се Јован Курсула, Хајдук-Вељко, темнићки кнез Јефта Бркић и многи други јунаци, опевани и незаборавни

---

„Велики људи се не рађају. Потребни су догађаји у којима ће се показати способност за вођење”, написао је Милорад Екмечић. У Бици на варваринском пољу у септембру 1810, од које се недавно навршило пуних двеста десет година, заблистале су бројне личности. Остале су упамћене у историји и народној свести. Понајвише гроф Орурк, Хајдук-Вељко Петровић, Јован Курсула, темнићки кнез Јефта Бркић…

Ту битку историчари сврставају међу важније у новијој српској историји. Након тешких пораза у години која јој претходи, овом победом омогућен је опоравак устаничке Србије, самим тим и њено одржање још пуне три године. Победа је извојевана заједничким напорима српских и руских снага под командом грофа Орурка.

ПОД КЕЛТСКО-РУСКОМ КОМАНДОМ

Јосиф Корнилович Орурк пореклом је Ирац. Након пада католичке династије Стјуарт у Енглеској, крајем XVII века, његови преци најпре емигрирају у Француску, да би напослетку дошли у Русију. Орурк је био командант експедиционог корпуса руске војске у Србији. По наређењу главнокомандујућег руске војске у Влашкој, грофа Цуката, одаслат је у Србију као помоћ устаницима. Од Дунава до Мораве спровеле су га српске снаге под командом Хајдук-Вељка Петровића. О Хајдук-Вељку Вук Караџић бележи: „Под јесен је водио руску војску на Варварин, ђе се у оној славној битки ранио у леву руку, и потом у шаци мало остао сакат (нити је могао прста добро скупити ни исправити).”

Крећући се источном Србијом ка Морави, Орурк и Хајдук-Вељко заједничким снагама ослобађају више места. Са Карађорђем се састају код Делиграда. Комбиноване српско-руске снаге упућују се ка Јасици, код Крушевца. Ту се сукобљавају са снагама турског заповедника Хуршид-паше. За Хуршида се верује да је пореклом био Србин, одведен као дете у злогласном „данку у крви”.

После сукоба у Јасици, где гине Орурков сестрић, он се одлучује на стратешко повлачење према Варварину, сматрајући терен код Јасике неповољним за битку. Сам је саветовао Карађорђа да се повуку. Историчар Лазар Арсенијевић Баталака пише како Орурк „присоветује Карађорђу да се поврате у поље Варваринско, преко кога су прешли кад су на Јасику ишли, јер, вељаше граф Орурк Карађорђу, кад се ми повучемо на то поље, онда ће и Рушид-паша морати с његовом војском на нас ударити, јер ред стратегични никако му допустити неће, да нас мимоиђе и да за леђима непријатеља остави”.

Орурк истиче да се „на том пољу, с мојом војском, а заједно с вашом, коју ми под моју команду предајете (Карађорђе је одмах, како су се састали, и своју војску њему под команду предао), најопширније и најсигурније дејствовати могу”. Карађорђе прихвата не само Орурков савет да се повуку са Јасике, већ и друге.

Баталака пише како је Карађорђе „опет по совету Орурковом отишао да прикупља јошт колико више може војске, јер и у томе му је граф Орурк следујући совет дао: сила је Рушидова четворином јача него наша, па лако се догодити може, да се нећемо моћи одржати; зато ти иди у народ па скупљај што више можеш војске”. Вук Караџић такође говори како је Орурк утицао на Србе да се повуку ка Варварину: „По том граф Орурк наговори Србе, те се одмах сјутри дан премјесте сви на Варварин”.

ПОПРИШТЕ БИТКЕ

Место које Орурк бира за поприште битке удаљено је око три километра од данашњег Варварина, на ободу села Варварин. Познато је и под називом Саставци, јер се ту спајају Јужна и Западна Морава. Постоји прича по којој је, видевши надмоћност Турака, гроф Орурк упитао Карађорђа зашто му то раније нису јавили како би „још Москова довео” (како су тада називали Русе). Различите су процене односа снага. Ипак, према најприхватљивијој, на једној страни било је око 9.000 Срба и 3.000 Руса. На супротној страни, Турака је заједно са Арбанасима било око 25.000.

Одлучан у намери да се разрачуна са противником, Орурк је упутио писмо Хуршид-паши да заврше започету битку код Јасике, на новом терену, код Варварина. Био је проницљив планер. Знао је како да се припреми за битку са надмоћнијим непријатељем. Одмах је наредио да се обнове постојећи шанци, а у припреми новог, по узору на оне руске, помагали су становници околних села. Због предстојеће битке, Орурк наређује и да се тадашње село Варварин пресели на нову локацију, где се и данас налази. Од виђенијих Срба у бици су учествовали Јован Курсула, Милош Обреновић, Станоје Главаш, Илија Барјактаревић, Младен Миловановић, као и већ поменути Хајдук-Вељко. Од Темнићана, учествовали су кнез Јефта из Обрежа, Никола Мандрда из Пајковца, те Милета Радојковић из Горњег Катуна.

Вук Караџић бележи коментар Хуршид-паше након што је пристигао на Варваринско поље: „Све говорите да Србин не сме у поље, него се крије по шуми или се по брдима закопава као свиња. Сад ево поља, а ето и Србина…” Услед велике надмоћности Турака, Хајдук-Вељко и гроф Орурк убеђују Карађорђа да не учествује у предстојећој бици. Ћоровић пише:

„На Варваринском пољу, 6. септембра, дође до одлучне борбе. Уједињена српска и руска војска одби све турске јурише и присили Турке на одступање све до Ниша. У самој варваринској бици Карађорђе није учествовао. Наводи се као разлог то што је турска војска била одвише јака, па се било бојати да не разбије савезнике. Руски заповедник, гроф Орурк, казао је Карађорђу да је у интересу ствари боље да се он, као врховни вођ, уклони из борбе… Али, тешко да је то био прави разлог… Овог пута, вероватно, радило се о том да један другом не смета у команди; односно, Рус је хтео да буде самосталан у акцији.”

БЕЛЕЛО СЕ ПОЉЕ РАВНО

Карађорђе је посматрао почетак битке са оближњег узвишења. Орурк је сачекао Турке да се приближе. Када су пришли и били на домету његових топова, обасуо их је невероватном паљбом. Непријатељска артиљерија, иако је располагала са већим бројем топова, није била прецизна. Очевици бележе да је турска ђулад неретко промашивала. После жестоке и прецизне артиљеријске припреме, Орурк креће са бокова, српском и козачком коњицом, на турски центар. Таква тактика дала је резултате и сломила силину турског напада. Борба је била толико жестока да је, према једној од легенди, гроф Орурк у гаћама похитао на непријатеља. Бој је трајао од јутарњих часова све до касног послеподнева. Губици у људству на српско-руској страни били су веома мали. Насупрот томе, процењује се да је на турској страни изгинуло око хиљаду војника.

Након првог дана битке, Орурк је својим војницима приредио гозбу, не би ли их окрепио. За то време, Хуршид паша, љут због великих губитака, планира нови напад којим би српско-руске снаге сатерао у Мораву. Намера му је била да коњицом обухвати оба крила српско-руских снага. Међутим, гроф Орурк имао је одговор. Као прво, није одмах извео своју војску. Стрпљиво је чекао да се непријатељ сасвим приближи. Када је било потребно, на своје угрожено десно крило упутио је козаке под командом Ника Никића. Након жестоког Орурковог одговора, Хуршид-паша успева да консолидује своје снаге, те удара на српско лево крило. У успешном одбијању тог напада истакао се Хајдук-Вељко.

Генерал Владимир Е. Гофман истиче Оруркову смиреност при налету турске коњице. У одлучујућем тренутку, кад се „наново скупи и понова полете на српску коњицу, Орурк баци на њено крило Волинске улане и Козаке, који је растуре. Изгубивши наду на успех, а могуће, не желећи ризиковати даље, услед тешкоћа евентуалног одступања, Рушид повуче своју војску.”

Ситуација је била посве повољна по удружене српско-руске снаге. Губици на супарничкој страни поново су били огромни. Према Нићифору Нинковићу, добровољцу из Срема, белело се „равно поље од турских коња. Мисли човек да су овце како пасу или лабудови пали по пољу.”

Након победе на Варваринском пољу, Карађорђе је Орурка назвао спасиоцем Србије.

***

Јован Курсула, славни мегданџија
„Година 1810. има посебно место у историји Темнића. Те године, одиграла се једна од најзначајнијих и најблиставијих битака тог времена – чувена Варваринска битка”, каже Славица Милутиновић, професорка историје у гимназији у Варварину. „Од каквог је значаја та битка за наш крај, најбоље сведочи чињеница да је дан битке, 23. септембар, узет за Дан општине Варварин, у знак сећања на тај велики историјски догађај. Не само то. Основна школа  у Варварину носи име славног Јована Курсуле. Погубивши у двобоју Омер-агу, ,Црног Арапина’ из песме Јована Драгашевића, Курсула се прославио и предсказао победу српске војске.”

***

Црква у Орашју
Оближњи манастир Орашје, данас црква, у истоименом селу надомак Варварина, био је прихватилиште за рањенике током и након чувене битке. Ту се лечио и славни Јован Курсула. Овај манастир, посвећен светом Јовану Крститељу, првобитно је подигао краљ Милутин у XIV веку. Како се у народу верује, то је учинио у славу измирења са братом Драгутином. У порти цркве сахрањен је темнићки кнез Јефта Бркић из Обрежа. Он је 1812. године обновио цркву у Орашју, јер су је Турци више пута рушили. Кнез Јефта, изузетно храбар човек, сматран је једним од најоданијих Карађорђевих сарадника. Из тих разлога, кнез Милош Обреновић позвао га је на веру и предао Турцима 1814. Недуго потом, они су га у Београду погубили.

***

Споменици
Славна победа удружених руско-српских снага имала је велики одјек. Значај победе је првенствено у подизању морала народа у даљој борби за ослобођење. Поводом стогодишњице славне победе, захвални Темнићани подигли су споменик грофу Орурку на месту где се битка и одиграла. Споменик је од гранита, висок четири и по метра. На њему је уклесано: „У слози је Словенима снага.” Прослави стогодишњице присуствовало је и краљ Петар Први, са руском делегацијом. Недалеко од цркве, у центру Варварина, подигнут је и споменик Јови Курсули. На споменику од црног мермера уклесани су стихови песме Јована Драгашевића о чувеном мегдану Јове Курсуле и Црног Арапина.

Изглед и претежна опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Национална ревија СРБИЈА