ПОДСЕЋАЊЕ: БЕАРУ САХРАНИЛИ КАО КАТОЛИКА НА СПЛИТСКОМ ЛОВРИНЦУ

Навршило се годину дана од смрти легендарног голмана који је хтео да почива на православном гробљу код манастира у Зелову. Посебно је био везан за манастир Драговић. Увек крај себе имао икону Свете Петке


rep-pogazili-zelju-GLAVNA_620x0

На испраћају Владимира Беаре била су и тројица католичких свештеника. Фото: Pixell.hr

НАВРШИЛА се, у уторак, година од смрти легендарног голмана Владимира Беаре. Сахрањен је 13. августа на сплитском гробљу Ловринац. Далеко од гробнице коју је себи и супрузи подигао, за живота, на православном гробљу у родном Зелову код Сиња. У порти Цркве Светог Илије где су сахрањени сви његови преци. Истина, сахрањен је уз све почасти, али и уз опело које су служила три фратра! Знамо да то није била његова жеља, али смо немоћни да било шта урадимо.

Овако за „Новости“ говоре протојереј-ставрофор Никола Шкорић и протојереј Славољуб Кнежевић, свештеници Архијерејског намјесништва сплитског, док показују споменик и гробницу једног од најбољих голмана света. Споменик скроман, а гробница – празна. Од белог и црног мермера. На постаменту, уклесани велики православни крст и имена: Владимир Беара и Јадранка Беара рођена Цоце. Лево, уз постамент, фудбалска лопта исклесана од мермера и на њој ваза, а десно месингана посуда за паљење свећа.

rep-pogazili-zelju-(1)

Беарин споменик у Зелову, који је за живота сам подигао

– Овај споменик и гробницу, Владимир је подигао пре десетак година – причају свештеници. – Желео је да буде сахрањен поред својих предака. Поред оца Јакова и мајке Марије. Да није то желео, не би гробницу ни подигао. Али, прошле године, када се упокојио и када је одлучивано о месту његове сахране, с нама нико није контактирао. А његова жеља брутално је погажена. Но, на част и образ онима који му је нису испунили.

Да су се и једног тренутка огласили и подсетили на Беарин аманет, наши саговорници тврде да би били оптужени за национализам и шовинизам.

– Његова супруга Јадранка је жива и знала је за гробницу у Зелову, а зашто је пристала да

ПРИВЕЗАК СВЕТЕ ПЕТКЕ  КАДА сам Владимиру поклонио диптих Богородице и Свете Петке, показао ми је ланчић који је носио, а на ком је био привезак са ликом Свете Петке – прича прота Славољуб Кнежевић. – Потврдио ми је да се од детињства не одваја од ове светитељке и рекао да једва чека да се опорави да би поново отишао до Драговића да се поклони Светој Петки. Рекао ми је: „Прошао сам све у животу, али сам се увек молио Богу и Светој Петки. И данас се молим“.

Владимир буде сахрањен на Ловринцу, не знамо – настављају наши саговорници. – Нама због те одлуке није право, јер је наш Владо био истински православац.

И у најтежа времена, током рата деведесетих, одржавао је контакте са нама, обилазио је наше светиње и давао новчане прилоге. Посебно је био везан за манастир Драговић, који је до можданог удара 2011, са супругом Јадранком, врло често и са радошћу посећивао. Волео је и да разговара са монасима, који су га увек лепо дочекивали.

Последњи пут, кажу, са Владимиром Беаром срели су се средином октобра 2013. године. У његовом стану у Сплиту, посетио га је свештеник Славољуб Кнежевић са својом ћерком и једним Беариним рођаком. Разговору је присуствовала и Владимирова супруга, а о тој посети писало је на две стране и у епархијском листу „Крка“, крајем октобра 2013.

– Иако је, после првог можданог удара 2011. године и операције која је уследила, био слабог здравља, примио нас је врло срдачно – прича прота Кнежевић. – Посета је протекла у врло пријатном и топлом расположењу. Трудили смо се да га што мање оптерећујемо, али је он био врло расположен за разговор. Пошто сам био његов парох, по благослову епископа Фотија, поклонио сам му тада икону-диптих Пресвете Богородице и Свете Петке. Много се обрадовао. Рекао ми је да му је то најдражи поклон од свих које је добио. Нарочито због Свете Петке, коју много воли и којој се стално моли.

Открио је тада Владимир Беара проти Кнежевићу и зашто је био посебно везан за манастир Драговић.

– У раном детињству, када је имао шест-седам година, скакао је са другом децом из Зелова у неку рупу од земље и песка, дубоку око шест метара – прича прота Кнежевић. – Скачући, направио је салто и ударио главом о камен. Пао је у кому и у том стању петнаестак дана лежао је у болници. Доктори нису имали добре прогнозе. Не знајући шта да чини, мајка Марија га је из болнице у Сплиту, у запрежним колима одвезла у манастир Драговић, да му се читају молитве за оздрављење. Молитве су читане пред иконом Свете Петке. И за чудо Божје, Владимир се пробудио из коме. Чак су и лекари ово приписали чуду. Од тада га је мајка, како ми је рекао, заветовала овој светитељки.

С обзиром на то да је, како кажу свештеници Кнежевић и Шкорић, жеља Владимира Беаре о месту сахране погажена, они су му током протекле године више пута служили помене у храму Светог Илије у Зелову. На Беарином Зелову, кажу.

rep-pogazili-zelju-(3)ЗВЕЗДА ГА УКРАЛА ХАЈДУКУ

ВЛАДИМИР Веара (1928-2014), легендарни голман Хајдука, Црвене звезде и наше репрезентације, једно је од највећих имена у историји југословенског фудбала. Са „билима“ и црвено-белима је седам пута био првак државе, уз два освојена купа, а за национални тим Југославије бранио је 59 пута.

По занимању је био електричар и у свет фудбала је ушао сасвим случајно. Будући да је у слободно време играо балет, на терен сплитског Хајдука је дошао како би вежбао скокове и еластичност, а пошто његов таленат није могао да остане незапажен, ту је и остао.

„Велики Владимир“, „балерина с челичним шакама“ и „човек од гуме“ били су надимци које је стекао захваљујући задивљујућим одбранама у клубовима и дресу репрезентације. Био је познат и по томе што никада није дозвољавао постављање живог зида приликом слободних удараца!

Беара је био члан чувене генерације која је на Олимпијским играма 1952. године у Тампереу освојила сребрну медаљу, а у финалу са Мађарском (0:2) зауставио је пенал славном Ференцу Пушкашу. Бранио је и на два светска првенства, 1954. и 1958, док је на Мундијалу 1950. био резерва Срђану Мркушићу и није уписао ниједан наступ.

Незаборавна је прича везана за његов трансфер 1955. из Хајдука у Звезду. Челници београдског клуба данима су крили Беару по разним градовима у Србији, уочи потписивања уговора, како Сплићани не би сазнали за прелазак и покушали да га покваре. Све је то израсло у велику аферу, која је стигла чак и до политичког врха државе.

Осим у нашој земљи Беара је играо и у иностранству за Алеманију Ахен и Викторију Келн, а као тренер радио је у Холандији, Немачкој, Камеруну…

rep-pogazili-zelju-(2)СИН ПОЧИВА У КАШТЕЛ ЛУКШИЋУ

ИЗ првог брака са супругом Борицом, Владимир је имао сина Предрага. Дадо, како су га звали, такође је био спортиста. Био је ожењен и није имао деце. Деведесетих је тешко оболео и преминуо, а сахрањен је у Каштел Лукшићу. Супругу Борицу, која је била католкиња, Владимир је сахранио у њеном родном месту испод Мосора код Сплита – кажу наши саговорници.

Ј. Матијевић

Изворник: Вечерње новости

 

(Visited 67 times, 1 visits today)
ПАМЕТАРНИЦА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *