Филип Родић: КАРИКАТУРАЛНА ХРАБРОСТ

Зашто један карикатуриста који стално истиче своје слободарство и правдољубивост бира да се уместо с тиранином спрда са жртвом прогона? Још горе, тиранину се отворено диви

---

КО хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде, рекао је Христос по јеванђељу својим следбеницима јасно им поручивши на који начин треба живети да би се живот сачувао, односно нашао. Наш чувени карикатуриста Предраг Кораксић Коракс не може ово да схвати и не зна да је крст и у буквалном, и у пренесеном смислу (као тегоба) нешто најважније у животу сваког хришћанина.

Желећи да, у маниру римских војника и јеврејских фарисеја који су се спрдали и понижавали Христа док су га мучили и разапињали, руглу подвргне митрополита црногорско-приморског Амфилохија исмејао је самог себе показујући сопствену и интелектуалну и духовну беду. Мотивисан вероватно митрополитовом изјавом да је он тај који би требало да буде утамничен и да страда, а не владика будимљанско-никшићки Јоаникије, којег је монтенегрински режим утамничио због литије на дан Светог Василија Острошког у Никшићу, Коракс је Амфилохија нацртао како самог себе прикива на крст.

Претпостављам да је Коракс овиме хтео да поручи како митрополит из сујете, или неког другог себичног разлога од себе прави жртву иако он то није. Али не зна Коракс да је митрополит, као и сви остали монаси и монахиње, себе свесно и добровољно „приковао“ на крст онога дана када је одлучио да крене Христовим путем и положио монашки завет. Он се тада још одрекао себе и узео свој крст одлучан да послуша јеванђељску поруку да „ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој Мене ради и Јеванђеља онај ће га сачувати“. Амфилохије се на крст приковао када је световну одећу заменио монашком, када је своју биолошку породицу заменио оном духовном, када је овом пролазном животу претпоставио онај вечни и започео борбу против греха и пада, а за спасење не само своје душе, него читавог свог народа и човечанства.

ЛЕПО је један мој пријатељ проценио да је та Кораксова карикатура „школски пример како неко ко хоће да увреди и понизи другога, у својој мржњи и глупости заправо удели највећи и најбољи комплимент мети својих напада“. Ја бих додао и себе самог оголи и покаже у свој својој беди и јаду. Јер заиста, какве то карактерне и моралне особине треба да поседује човек који се доказује и задовољство остварује додатно понижавајући жртву и тиме се сврставајући уз џелата? Шта је у томе храбро?

Разумем ја мржњу коју према Цркви и свему истински српском гаји Коракс. Ипак су му, како је испричао у више наврата, оца комунисту који се још пре рата борио против „ауторитарног режима“ краља Александра (као да Брозов режим у којем је Коракс цветао није био ауторитаран) убили четници. Ипак је у време Другог светског рата уточиште, као осмогодишњак пратећи мајку, по националности Хрватицу, уточиште нашао у НДХ под њеним девојачким презименом. Ипак је у то време храну добијао из кухиње у касарни „пуној усташа“. Док су га четници јурили, усташе су га храниле. Разумем, али не прихватам, да неко ко је у раном детињству осетио страхоте прогона данас својим ликовањем саучествује у другом једном прогону, подржава га и, у крајњој линији, подстиче. Јер шта је, ако не позив на прогон, једна од његових ранијих карикатура на којој је приказан свештеник како кашичицом даје вирус короне?

РАЗУМЕМ, као што рекох, његов антагонизам, али не разумем ову количину нечовечја, пошто је у овом случају о интелектуалном поштењу излишно размишљати. Не би ли било храбрије и часније да се у овој ситуацији прогона српства и Цркве у Црној Гори обрушио на тамошњег аутократу и деспота, а угњетаване макар оставио на миру? Још горе од тога. Коракс Мила Ђукановића види као снажног и непоколебљивог вођу којем се чак и диви, јер успева да сам одоли и однесе превагу спрам напада Цркве, Русије, црногорске опозиције и других носилаца „великосрпског хегемонизма“. Управо тако га је представио на последњој мени познатој карикатури са владаром Црне Горе с почетка фебруара, када су у јеку биле литије за одбрану елементарног људског достојанства православних верника у тој држави. Мило Ђукановић сам на једном крају клацкалице с лакоћом диже у ваздух све своје непријатеље згуране заједно. Моћно!

А каква је то моћ којој се Коракс у овом случају диви? Моћ да се злоупотребом репресивног државног апарата пребијају грађани и први пут од револуционарне правде из `45. хапсе свештеници. Диви се Коракс голој сили која се Богу не моли прижељкујући патолошки још једну крваву освету за смрт свога оца. Не може разумети да овоземаљска, људска сила не може поразити крст, као што је доказао и Вукашин Мандрапа из Клепаца којег је усташа могао заклати, али не и поразити. Јер крст који носимо јесте симбол муке, али и коначне победе.

Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: НОВОСТИ