Драган Буковички: ПЕЧАЛБАРИ (дневнички одломци с једног злопућења)

Неколико одломака из руског дневника једног српског књижевника, што се у тој земљи тада обрео из крајње нужде – после мало јачег земљотреса у његовом родном месту, који му је тада малчице пореметио живот. Он говори о својим земљацима у Русији, о томе како је доживео Русију и неке њене људе.
После овога, донећемо и део приче руске књижевнице, која се у Србији обрела ради превођења књиге једног швајцарског писца на руски језик. Она говори о својим земљацима у Србији, о томе како је доживела Србију и неке њене људе.

Обе приче су настале независно једна од друге, али као плод укрштања искустава својих аутора: из различитих мотива и у врло кратком временском размаку – 2010. и 2011. године. И врло брзо су, на различите начине, објављене.

Марија Рјаховска своју причу је објавила у књизи која је добила значајну књижевну награду у Русији.

Драган Буковички је одломке своје приповести објављивао у локалном недељнику – приватизованом као пропалом, и убрзо потпуно пропалом после приватизације.

Као што су се њихове судбине у једном тренутку случајно укрстиле, тако су се на још чудноватији начин укрстиле и њихове приче. Више година касније, изнова успоставивши контакт и сравнивши своја писанија, аутори су помислили како би можда ваљало да их обједине у једној књизи. Можда се ове године и то збуде.


Драган БУКОВИЧКИ

27-29. августа. (2011)

(…) У Кијеву заиста нисам дуго преседао – тек око једног сата. Најзад, у понедељак, 29. августа 2011. године, воз је у преподневним часовима стигао на Кијевски колодвор – главну московску жељезничку станицу.

Одмах испред станичне зграде купујем од уличног продавца руску СИМ-картицу, стављам је у телефон и бирам број Марка Галаме, који ми је пре поласка на пут обећао гостопримство и неки посао за време мог бављења у Москви. Упућује ме да дођем до станице метроа Шаболовска, у близини које тренутно ради у стану при врху једне зграде. Шаболовска је тек трећа станица од Кијевског колодвора, такође се налази у ширем градском језгру, тако да већ после непуних пола сата, без икаквих проблема, иза једне цркве посвећене светом Николи, налазим траженo здање. На улазу ме дочекује Хуш, Таџик по народности, који ме проводи поред вратара и прати лифтом до крајњег, 15-ог спрата торња.

Кроз метална врата улази се у пространи „стан“, заправо чардак што заузима три вршна спрата – 15-ти, 16-ти и 17-ти – на, ако се тако може рећи, поткровљу зграде.

Доњи спрат стана чине три простране собе и, поред предсобља, још три мање просторије, од којих једна представља сауну, друга купатило а трећа, најмања, чија је око 6 метара висока таваница делимично засечена степеништем, можда будућу оставу.

Цео средњи спрат чини углавном једна огромна одаја, величине рукометног игралишта; зидом је од ње потпуно одељен једино нужник. У углу је и једна мања соба, за коју се још не зна да ли ће ту и остати; она је само с једне стране ограђена зидом, а са друге некаквим параваном. У дубини просторије, где је таваница мало нижа, с једне стране омеђеној степеништем с првог спрата, а с предње још увек металним, грађевинским степеништем ка врху, налази се одељење у коме се назире будућа кухиња с трпезаријом и кућним баром.

На самом крову налази се још једно купатило – „хамам“, како су га радници, махом мухамеданске вероисповести, крстили. Остатак чини опет једна једина просторија, којом доминира… базен. Она има излаз на пространу, отворену терасу.

Свим спољним зидовима стан је (као, уосталом, и цела зграда) отворен према граду, будући да су они од прозирног стакла.

Прве суседе, напротив, деле дебеле стене, што је посебно уочљиво на кровним терасама, омеђеним правим правцатим бедемима.

Марка Галаму затичем док ради спуштене плафоне на средњем спрату стана. Он у ствари мање ради, а више надгледа, даје упутства, одмерава, проверава квалитет урађеног „мајсторског“ дела посла који, висећи по мердевинама и скелама, углавном обављају четворица младих Таџика. Марко прискаче само кад треба нешто исправити или појаснити радницима. Посао је већ скоро дошао до каскаде која оивичује будући бар од остатка дневног боравка. О даљем току радова Марко разговара с високим, плећатим, лепих, правилних црта лица човеком од четрдесетак година… са ситнишом. Сазнајем да се зове Миланко Колаковић, да је предузимач, власник једне московске грађевинске фирме, која је овде (као и на још неколико места у Москви и Подмосковљу) извођач радова, по систему „кључ у руке“. Њега ћу током свог боравка у Москви још виђати.

Из њиховог разговора увиђам да ни предузимач, ни радници немају јасну слику о томе како ће се радови даље одвијати. Ни власник стана, неки руски богаташ, изгледа, не зна тачно шта хоће с том кулом у ваздуху. Непрестано мења план рада и своје захтеве. На стан је за нешто више од три године, колико радови трају, већ сфућкао преко четири милиона долара, а посао једва да се одмакао од почетка: све је још у нереду, плафони су незавршени, из подова, зидова, са таваница на све стране висе и штрче свежњеви каблова, жице и цеви.

Москва-сити

Не мешам се у разговор и углавном стојим пред чеоним „зидом“ са којег пуца предиван поглед на град у правцу реке Москве и трговинско-пословног центра, званог „Москва-сити“, који одавде, оивичен другим, ближим небодерима, изгледа као урамљена слика. Те мегаломанске грдосије од стакла и челика, изграђене по америчком узору, „задужбину“ бившег свемоћног градоначелника Јурија Лужкова, многи у Русији називају „промашајем века“.

Марко ми у једном тренутку прилази и кришом, да не чују остали, пита:

– Јеси ли донео ракију?

Наравно да јесам – за то ме је он сâм изричито замолио пре него што пођох на пут. Домаћу лозовачу у дволитарској, пластичној флаши. И боцу „Рубиновог“ вињака приде.

Марко задовољно трља руке:

– Одлично, одлично…

Затим упућује своје раднике шта ће даље радити, обећава им исплату за дан-два и са мном раније напушта градилиште, под изговором да треба да ме отпрати до стана, који се налази у јужном делу града, управо у предграђу, на око пола сата вожње (када нема саобраћајних застоја, дакле готово никад, па путовање често траје и до сат времена) од „Прашке“ станице метроа.

Предграђе се и овде препознаје по томе што, тачно почев од табле са именом града, модерну, широку ауто-страду смењује уски, грбави и искрпљени асфалтни пут.

Своје садашње жилиште – једноипособан стан на крајњем, четвртом спрату једне зграде у насељу Измајлово – Марко дели са Дином, пуначком, тридесетдвогодишњом Рускињом, помало азијатских црта лица, економистом по струци, која ради као продавачица у једној лекарници с кавкаским травама и мелемима.

Упознавши ме са домаћицом, он сместа на сто поставља чашице за ракију, које је, с осталим кућним потрепштинама и намирницама, купио успут:

– Вала, роде, скоро шест месеци нисам окусио ни капи алкохола, ал сад ћу баш попити једну за добродошлицу!

Нутка и Дину, али она очито не дели његово усхићење чувеним српским „брендом“.

– Ааа, добрааа! Не бих баш смео, ал мораћу још само једну! Чек да зовнем стрица, он ово није окусио три године! Ало! Миро! Где си? Ајде долази овамо, знаш како добру ракију имам! Ама, донео Драган, само што је дошао из Србије!

Онда, намрштивши се, доноси однекуд пластичну „покињу“ и у њу великодушно претаче део садржине веће флаше, коју затим негде односи:

– Онај смук се одавде неће маћи док све не попије! Боље да ово ја мало склоним! У пет ујутру морам да будем на ногама. Ти сутра одмарај, а од прекосутра почињеш да радиш са мном на Шаболовки. Зезање је зезање, али са послом нема зезања!

Видим колико је сати, али повратка ми нема. Већ после четврте чашице, Марко је био трештен пијан. Док је Миро стигао, такође здраво урнисан од алкохола, са флашом пива у џепу капута, он се једва држао на столици. Убрзо се, онако обучен, просуо по широком француском лежају.

Миро се није имао рашта дуго задржавати. Испио је две-три чашице, за колико је преостало у флашици, а затим пожурио на последњи, поноћни аутобус. Отпратио сам га до оближњег стајалишта са Дином, која му је у џеп тутнула нешто новца за пут, а онда се, уморан, и сâм сручио у кревет, док је домаћица свлачила и ушушкавала, као бебу, свог обезнањеног драгана. (…)

30. августа – 7. септембра

Ујутру ме буди звецкање стакла. Марко Галама је већ за столом, испија (да ли прву?) јутарњу чашицу:

– Јеси ли се одморио, роде? Ајде, устај да попијемо по једну, сад ће и кафица, па да доручкујемо.

Гледам на часовник – увелико је прошло осам сати. Дина је већ отишла на посао.

– Ниси на послу? Синоћ рече да мораш поранити…

– Не морам данас да идем. Таџици ће завршити оно што је започето, а за даље тек има да се види шта ће да се ради. Сутра идемо заједно.

Добро се сећам да сам га јуче чуо како свом послодавцу Колаковићу обећава да ће данас сигурно бити на радном месту, али ћутим.

Раздрагани Марко у ТВ-плејер убацује ЦД-плочицу са бисерима новокомпонованог и турбо-фолк „српског“ народног мелоса и одврће тон „да се чује“, од чега добијам неодољиву жељу да искочим кроз прозор. Ускоро се, отаљавши некако доручак, изнова мртвосан стровалио у кревет.

У току дана се још неколико пута, једва се проснувши, придизао с лежаја, опет и опет посезао за флашом што му је увек стајала надохват руке, на ормарићу покрај кревета, испијао 3-4 чашице ракије и снова се онесвешћивао.

Слично се поновило и следећег дана.

И прексутрадан.

И оног наредног дана.

О заустављању није било ни говора. Докрајчивши ракију, прешао је на вињак. На Колаковићева телефонска распитивања зашто не долази на посао, на позиве својих радника, изговарао се болешћу. Таџици се, уосталом, на радилишту више нису ни појавили.

Да изручим свој „поклон“ у судоперу – није ишло. Да му се придружим у пијанчењу – спречавала ме грудва која ми није силазила из грла.

Тек из разговора са Дином и самим Марком увидех какву сам ужасну грешку направио доносећи му алкохолна пића.

С Марком сам се први пут чуо свега два-три месеца пре мог доласка, када ми је после дуго времена телефонирао. Тек тада сам сазнао да се он још две године раније растао са својом првом женом Људмилом, и да од онда није видео своје троје деце.

У време мог последњег боравка у Русији, приликом снимања поменутог документарца о фестивалу „Браћа“ јула 2009. године, безуспешно покушавах доћи до њега. На телефонске позиве није било одговора.

Испоставило се да је управо у то време Галама пролазио прави пакао.

Једва се, преварен после једног посла у Сибиру, који му никад није плаћен, празних џепова вративши у Москву – разочарани Марко се опет превише почео дружити с алкохолом, који је са годинама све разорније деловао на његов организам. Са пијанствима су започеле бесомучне свађе и туче са женом, којој је најзад пукло трпило. Укратко, пролећа те године дошло је до коначног развода. Марко је као пијанац добио забрану виђања деце, као страни држављанин без докумената – депортацију из Руске Федерације, и без игде ичега се обрео на улици.

Доспео је до самог дна, започевши, одрпан и гладан, прави скитнички живот, праћен скривањем од полиције, потуцањем од немила до недрага, бесомучним опијањем, ноћивањем по парковима, улазима, брлозима московског полусвета…

Док трају топли дани, може се и тако некако битисати. Уосталом, разлика између живота све огромнијег броја данашњих Срба и живота „голих синова“ своди се углавном на чињеницу да ови први засад, још увек имају какав-такав кров над главом.

С мразевима се, међутим, појавила опасност да и Марко постане безимени, статистички делић армије несрећника које сваке зиме односи бела смрт.

Такве судбине спасла га је помоћ његовог московског сусељанина Радојице (о њему ћемо тек говорити), који му је, кришом од жене, уступио њихов „жигуљи“ (Лада 1300) и снабдео га одећом и ћебадима. Ту му је, кад се могло, доносио храну, па каткад и обојицу чашћавао вотком. Грејање је било стално укључено. Тако је Марко недељама, шћућурен у колима, проводио ледене московске ноћи. Дању је из њих излазио и време до вечери проводио у бесциљном лутању и вожњи метроом. Као предохрану од запаљења плућа испијао је сопствену мокраћу.

С леденим зимским тушем наступило је отрежњење, које је пробудило његов инат: зарекао се да неће умрети као псето у неком каналу. Почео је постепен, тежак и препун посртања опоравак: дао се у потрагу за послом (као добар мајстор још увек је био памћен и цењен), са каквим-таквим зарађивањем дошла су и нова познанства… Повремено је још упадао у пијанства, али је увек успевао да се им се отргне, и за годину дана донекле је стао на ноге. Упознавши Дину сасвим је одбацио алкохол, унајмили су заједнички стан… И ето, с пићем које сам донео звер се опет пробудила – уколико је уопште и била успавана.

Разговори ту не би били ни од какве помоћи; звоцање сам препустио Дини, која је већ почела да ме гледа као уљеза и непожељног реметиоца њене породичне идиле.

Драган Буковички с Маријом Мељковом на изложби у склопу међународног филмског фестивала у Дому руског Зарубежја Александар Солжењицин, новембра 2011. (Фото: Олга Серебровска)

Уместо тога, пошто путовање градским превозом и свакодневна јурњава овде брзо једу време, па сваки сусрет ваља унапред испланирати и тачно предвидети, дао сам се у потрагу за неким од својих ранијих руских познаника и пријатеља. Понеке од њих више није било могуће добити на старим бројевима, неки тренутно не беху у Москви. Десило се да је и Марија Мељкова, извршни секретар нашег руско-српског Братства Светих Цара Николаја и Владике Николаја у Русији, баш тих дана боравила у Иркутску на једној изложби, па је и тај сусрет долазио у обзир тек после њеног повратка 7. септембра.

Марково буђење из пијанства уследило је после пуних недељу дана. Тог касног понедељног преподнева осовио се на ноге лагане, мртав трезан се протегао, почешао иза увета, кратко замислио, и почео пребирати бројеве телефона. Ваљало је нешто предузимати, новац је већ био на измаку. (…)

среда, 7. IX

Око 15 часова возом стижем у Балабаново, град с којим се завршава Московска и почиње Калушка област. Зовем телефоном свог будућег „послодавца“, о коме засад знам толико да се зове Миљан. Он ме упућује да пређем на главну аутобуску станицу, која се налази одмах поред жељезничке, и седнем у прву „маршрутку“ (тј. минибус) за Боровск, у који ћу стићи после неких 20-ак километара вожње.

У самом центру тог, колико старог, толико и оронулог градића величине нашег Трстеника, дочекује ме устобочени бронзани Лењинов кип, замишљено загледан у незнану даљину, с левом руком на леђима а десном испруженом, са стреловито отвореним дланом који у виду директиве одлучно показује пут у комунизам и светлу будућност. Након двадесетак минута чекања у његовој мршавој сенци стиже и Миљко, који ме својим „жигуљијем“ одвози на градилиште.

Измештање Лењиновог споменика са трга у Боровску 2. јула 2013, две године после догађаја описаних у овој причи.

Тамо су радови у пуном јеку, па се без сувишне приче одмах прихватам лопате и мешања малтера. Но, за мене је први радни дан трајао тек око два сата: тачно у 19 часова радници, као по команди, одлажу алат, гасе мешалице и одлазе на пресвлачење.

Тада од „послодавца“ сазнајем да засад ипак нећу ноћевати с „индијанцима“ у бараци, већ у стану с њим и још једним мајстором, Молдавцем Сашом.

Миљан  је Новопазарац родом: дежмекасти четрдесетпетогодишњак, средњег раста, проређене косе, с брадавицом на лицу и нешто успорених, лењих покрета, тако да оставља утисак бар десет година старијег човека. У Русији је већ скоро 15 година. Живи у Магнитогорску, граду који се налази на четири сата лета од Москве, и чији већ сâм назив сугерише како је реч о једном од главних центара руске металуршке индустрије. У Магнитогорску је засновао и породицу, има ћерку и сина.

Молер Саша је 30-годишњак из околине Кишињева. Како је његова родна Молдавија, новопечена, транзициона држава, „успешна“ готово колико и Србија, то Саша, попут бројних својих земљака, већ годинама издржава жену и ћеркицу диринчењем у Москви, привремено дакако, док се не углави на неко од стотина хиљада радних места која у завичају само што нису отворена.

Крећемо заједно до самопослуге у куповину намирница и, после краће вожње колима, стајемо испред једне четвороспратнице. Пењемо се на трећи спрат, до стана који ће за неко време бити и моје боравиште.

Стан је једноипособан. Власник дозвољава пушење само на тераси, али како станари не поштују ову његову заповест, седимо за кухињским столом крај одшкринутог прозора, диванимо и дуванимо.

Улазак у купатило ми доноси непријатно изненађење: унутрашњост клозетске шкољке сва је прекривена и испрскана скрамом боје рђе, као да се неко управо ту гадно унередио. Збуњује што исто тако изгледа и када. Од Миљана убрзо сазнајем да је то због воде: иако је Боровск богат изворима с одличном пијаћом водом, оно што становници добијају из водоводних цеви једва је употребљиво за прање судова и купање, некмоли за пиће. Из славине тече вода с мирисом сумпора, или нечег још грђег. Вода за пиће се овде зато углавном купује, или захвата из бунара. Изградња новог водовода је веома скуп подухват, и то је већ годинама главна брига градских власти.

У пространој дневној соби налазе се три расклиматана лежаја, с офуцаним ћебадима и без нормалне постељине, али то је, уопште узев, ситница. Прошао сам далеко боље него што сам очекивао.

8-12. септембра

Мешалице се укључују у осам сати. Ради се до предаха за ручак (обично у 13 часова) који траје један сат. Тај сат се не урачунава у укупну дневну сатницу, и радници сами, за свој новац, купују себи храну у оближњој продавници. Радни дан се продужава до 19 часова, но неки често на послу остану дуже – сат, два, понекад чак и до поноћи.

Мада је календарски још увек лето, време је већ врло променљиво. Сунчани периоди смењују се с наоблачењима, кишом, па и правим пљусковима, надевеним ветром. Тако и по десетак пута дневно. Ствар додатно отежава то што је у зидовима, где год је то било могуће, архитекта отворио велике прозоре, висине два метра, тако да се од промаје нигде не може побећи.

Прва три дана радим у мајици, бермудама и папучама на босу ногу. Трећег дана у Миљану се пробудила хришћанска самилост и саосећање, те ми је у предвечерје донео „радно одело“, најјевтиније које је нашао – маскирне панталоне са блузом (налик на оне ишаране попут шаторског крила, што беху кориштене у војсци још у доба рахметли ЈНА) и патике. Не морам се захваљивати, износ који је потрошен биће ми одбијен од зараде. (На радном оделу су ми убрзо почела отпадати дугмад, па сам панталоне, да не би спадале, морао везивати провлачењем кроз гајке канапа или жице, шта се већ нађе; гајке су се такође почеле кидати једна за другом, али ме је то одело ипак јуначки служило пуна три месеца, за време читавог мог боравка у Русији).

Не мора се бити грађевинаром како би се увидело да овде штошта није баш како ваља и следује. Цело место личи на смешан неспоразум, тако да више заслужује назив клепалишта него градилишта.

Разне послове обавља истовремено неколико група радника (електричара, молера, зидара, кровара…), тако да се људи често сударају, саплићу и ометају једни друге у послу. Оруђа је недовољно, лако се оштећује и „губи“ – што позајмљивањем, што крађом, радници се о алату (ако није њихов) слабо старају, тако да га ваља стално држати на оку, и пожељно га је, кад су вредније ствари у питању, после радног времена носити са собом.

Скела која опасује кућу Миљаново је неимарско дело: лелујава склепотина од дрвене грађе висине десетак метара, којој сам зазирао и прићи, а већ да станем на њу нисам хтео ни за живу главу, изговарајући се страхом од висине и лошом равнотежом услед ранијих ломљења ноге. Фосни на скели је већ недовољно, па их често померају с места на место – опет услед немилосрдног и непотребног упропашћавања, о чему нêмо сведочи огромна, нарастајућа гомила отпадака дрвене грађе ниже куће, иза радничке бараке. „Мајстори“ за сваку ситницу просто узму па изрежу прву здраву даску што им се нађе под руком, не размишљајући о томе да им касније може затребати: ко ће још пребирати по хрпама искориштеног дрвеног крша ради налажења одговарајућег парчета.

Није ово никаква особеност места на коме се сад налазим. Касније ћу се уверити да је такав нехај и ноншалантност мање-више редовна појава на свим градилиштима, тако да повређивања и погибије грађевинаца о којима мало-мало па чујемо и нису тако честе колико би могле бити (свој данак је, иначе, узела и горе описана скела: један Таџик-молер је, радећи над приземљем, пао и „само“ сломио ногу, пошто, срећом, пад беше с висине од око једног и по метра).

Но, такве ствари никог претерано не брину.

Раднике зато што се погибије никад не дешавају нама, него увек неком другом.

Послодавце – зато што су се „обезбедили“, најчешће и писменом сагласношћу истих тих радника да су за свако своје повређивање сами криви, те да послодавци за то не сносе никакву одговорност, па ни обавезу какве год накнаде или плаћања трошкова лечења.

За бољом организацијом рада, изгледа, нико не осећа потребу: послодавац ће за сваку штету у материјалу и неваљано урађен посао одрапити радника, коме ионако закида на заради под свакојаким изликама и поводима; радник ће, са своје стране, забушавати, ошљарити колико може и у свакој згодној прилици хватати кривину.

Радим као најобичнији физикалац и потрчко, што подразумева најнижу дневницу, иако сам се могао представити и као мајстор за нешто, с обзиром да умећем у појединим пословима не уступам сувише неким овде набеђеним „мајсторима“ – чисто да се изједначим с „индијанцима“ и боље видим како се наши „мајстори“ и „пословође“, као „власт“ односе према својим подређенима, а како „индијанци“ према једном њима равном Словену: Србин, Рус или Украјинац физикалац подједнако је ретка појава као и таџички или узбечки мајстор.

За почетак помажем Саши, Молдавцу, који малтерише зидове. Ни зидови се не малтеришу по неком утврђеном реду: из дана у дан прелазимо из собе у собу, са приземља на спрат; кад нас ко претекне и због неког петог посла заузме собу коју смо јуче започели, прелазимо у другу просторију, коју опет најчешће не завршимо до краја. Зидови су високи пет метара, осим у дневној соби приземља, где треба да буде камин; она је отворена све до таванице горњег спрата, која још није урађена.

На том спрату не само да нема крова, него су и кровне греде постављене тек до пола. Зид у једној соби је већ омалтерисан у висини од око два и по метра, али ни он још није завршен: зидар-Таџик га и даље диже, ређајући цигле изнад омалтерисаног дела. Касније ћемо се у ту собу још двапут навраћати. Слеме на кући подигнуто је тек средином јесени, благодарећи ревњивости једног, блиског главном извођачу, нашег мајстора из околине Крушевца, који је некако увек имао пречег посла од благовременог завршавања крова.

Најгоре је кад удари киша: мучени Саша шљепа по зиду малтер, који се просто склиза на под с водом што кваси зидове. Мокар до голе коже, псујући све живо на свету, Саша поново купи с пода и баца на зид малтер, који се опет срозава на под. Напослетку диже руке од ћорава посла. Шљапкајући по локвама већ натопљеном обућом, склањамо се с кише у бараку. Пропаде нам читав радни дан.

После су се досетили па над половином куће покривеном гредама разапели провидни најлон. Тад је ваљало само пазити да се не накупи превише воде и провали најлон, па сам био задужен да ту воду гурам мотком тако да се слива низ спољне зидове.

Свађе међу радницима ипак нису тако честе. Једни према другима се понашају пристојно, па и љубазно (обично кад им шта затреба), или просто равнодушно. Над целим градилиштем виси некаква потуљеност и туњавост: свако отаљава свој посао трудећи се да оне око себе што мање примећује.

Цело то окружење изазива осећање издвојености, тешке мрзовоље и утучености, а све „пословање“ – потпуне испразности и бесциљности, које човека тиште горе него регрута у војсци. По свршетку радног времена желиш само да се сручиш у кревет и потонеш у „малу смрт“, смлављен више средином у којој си приморан ваздан боравити, неголи стварним телесним напрезањима, радним напорима којима си био изложен током дана.

13-20. септембра

– Видиш како у животу ништа није случајно? – смешка се Марија Мељкова, размештајући пакете с књигама. – Нашли су ти посао у Боровску, а баш тамо живи књижевница Ирина Јесинска, једна од особа коју би свакако требало да упознаш и попричаш с њом!

Марија у свему види Божји прст.

– Осим тога, тамо ће кроз неколико дана боравити група деце с Косова, па можда и сама навратим, ако будем имала времена.

Здање Међународног фонда словенске писмености и културе у Москви

У складишту смо књига Руско-српског Братства, које се налази у једној од зграда у дворишту Центра словенске писмености и културе, недалеко од станице метроа Третјаковска. У Москву сам дошао јуче, само ради овог сусрета, и већ данас поподне се враћам у Боровск.

Одлазимо у оближњу посластичарницу на кафу. Мељкова ми даје прегршт посетница људи којима би ваљало да се обратим. Некима од њих већ ме је најавила. Она се сад спрема за посету српским барикадама на северу Косова, па ћемо се након њеног повратка, ваљда, опет видети.

С Ирином се срећем већ прексутрадан увече, после краја радног времена. Да не бих ноћу сâм тумарао по градићу, Миљан се невољко понудио да ме својим колима одвезе до дома Јесинских; али опет се не снађосмо, па нам је у сусрет својим аутом изашао Иринин син Стефан, и уским уличицама провео до њихове једноспратне куће у предграђу Боровска.

Дочекују нас љубазно, с чашицом добре српске домаће ракије, чајем и колачима. Разговор одмах почиње да тече неусиљено, природно, без сувишне церемонијалности.

Ирина Јесинска је историчар, теоретичар уметности, и језикослов по струци. У жилама има српске крви: њен прадеда бејаше родом из околине Крушевца, и још за турског вакта, пре балканских ратова, због хајдуковања прогањан од турских власти, преко Бугарске пребегао је у Русију. До сасвим недавно је радила као заменик главног уредника дечјег часописа „Корабљик“ (корабљић, бродић) и новина „Весник“, које излазе под окриљем боровског манастира светог Пафнутија, посвећеног Рождеству Богородице.

Иринин муж Александар Викторовић је иконописац и сликар. Пореклом је Пољак.

Сада њих двоје раде на остварењу велелепне замисли: потпуној реконструкцији средњевековне дрвене боровске тврђаве на обали реке Протве, која је изгорела још у првој половини XVII века. Унутрашњост утврђења ће такође бити сва урађена у дрвету, са црквом и пратећим зградама, онако како је морала, према сачуваним траговима, изгледати у то давно доба. То ће бити својеврсни образовно-забавни парк, у коме ће омладина моћи да се упозна са животом својих предака, од заната, начина исхране, одевања, па до изучавања традиционалних борилачких вештина, обучавања у мачевању, стрељаштву, јахању… На тај начин би се чувала и успомена на боровско-серпуховског удеоног кнеза Владимира Храброг, унука Великог кнеза Ивана I Калите и брата од стрица Димитрија Донског. Владимир Храбри је надимак добио због успешног учешћа у многим биткама; на Куликову пољу је из заседе нанео Татарима одлучујући удар, који је решио бој у корист Руса. У сећање на тог знаменитог ратника у Боровску се одржавају такмичења у песничењу.

Александар и Ирина Јесински (десно), поред иконе Христа Спаситеља, коју је Александар насликао за Обњинску козачку општину “Спас”

Од Ирине чујем и занимљиву причу о томе како је Владимир Храбри, негде у времену између Ангорске битке и своје смрти, дакле, 1402-1410. године угостио у Боровску тадашњег српског владара деспота Стефана Лазаревића. Ствар је у томе да у нашим историјским изворима, колико ми је познато, нема ни помена о некаквим везама Стефана Високог с руским кнежевима, камоли о томе да их је посећивао.

Зато је та прича за мене била ништа мање откриће од оне коју прочитах у писму руских пријатеља од 3. фебруара 2011, кад ме обавестише о томе да планирају да понове поход кијевског светог равноапостолног Великог кнеза Владимира, крститеља Русије, који је у српску земљу после примања хришћанства краљу Јовану Владимиру, најстаријем српском владару-светитељу, послао три лађе са свакојаком вредном робом у замену за књиге, учитеље, појце, неимаре, којима ће се његов народ утврдити у новој вери. Размена „робе“ је, по тој причи, обављена у Београду, а једна лађа је остављена на поклон краљу Владимиру.

И шта има чудновато у тој причи? Па ништа осим чињенице да ми у Србији о српском светом Краљу Јовану Владимиру учимо као о ситном, вазалном дукљанском кнезу, чија се држава није простирала даље од брда око Скадарског језера па, према томе, није могао ни присмрдети Дунаву, а камоли на њему примати страна посланства и поклоне.

Изгледа да о сопственој историји тек имамо штошта да учимо…

Иначе, реприза похода св. Кнеза Владимира је, иако са закашњењем због разних проблема, у току; о њему је новинар Јован Мемедовић снимио две занимљиве репортаже, а три једрењака из Русије, након зимске паузе, почетком маја настављају свој пут ка Србији. Али ни Мемедовић није обратио пажњу на горе поменуту „ситницу“, нити му је на памет пало да Русе приупита откуд им такви подаци, па преко приче о Владимировим лукама на Дунаву прелази као преко свима познате чињенице.

Пењемо се на спрат, до Александровог атељеа, где нам домаћини показују планове, нацрте и скице будућег града Владимира Храброг.

– Све је то лепо – кажем – али много и кошта. Како ћете доћи до средстава?

– Пројекат је већ одобрен од власти, које ће помоћи његово остваривање – каже Ирина. – Осим тога, у пројекат ће се укључити приватници, разни пословни и успешни људи. Знате, код нас има доста оних који су, обогативши се и добивши скоро све што се у овом животу може добити – осетили празнину и почели тражити неки виши смисао својих живота, па су почели да се баве добротворним радом, изградњом школа, болница, показују спремност да помогну ствари од ширег друштвеног значаја, као што је и овај наш пројекат… Ми смо се трудили тако и нашег Стефана васпитати: да његов новац није само његов, и да је дужан оним што је стекао да се Отаџбини одужи радом не само за себе, него и за опште добро. Знате, он је испрва учио богословију, али је увидео  да му то не лежи, почео се бавити предузетништвом… Има своју грађевинску фирму, доста је успешан у свом послу, има и државних наруџбина, па и он сад помаже оно што радимо…

Смешкам се – желео бих да верујем у то што Ирина прича, али ми све звучи сувише нестварно и сањарски… У свом кратком, ал бурном животу нешто се не нагледах таквих родољубивих и философски настројених бизнисмена.

Но стекао сам утисак да се Стефан заиста поноси својим српским пореклом. Он, за разлику од родитеља, носи и презиме свог далеког српског претка по мајци: Генић. Док сам с његовим родитељима разговарао о уметности, он и Миљан су водили живе разговоре на њима ближе теме. Поменуо је да у својој фирми жели пре свега запошљавати Русе и Србе, које цени као добре грађевинце.

А Миљан, који ме испрва онако преко воље пратио, након што се око поноћи опростисмо од својих домаћина и седосмо у кола, задовољно рече:

– Ваљало је што сам пошао с тобом. Биће лепог посла код овога Стефана… (…)

* * *

Дани пролазе једнолично. У Боровску стварно имате осећај да живите у једном историјском градићу, не само због бројних цркава, манастира и старих зграда (с којима се складно уклапају и оне тако нове, а тако оронуле). Овде и време као да је стало. Ја, ето, живим у стану који се налази у улици Мира, одакле сваког јутра излазим на улицу Лењина, која улицу Мира пресеца и утапа се у централном, Лењиновом тргу. Са Лењиновог трга затим прелазим на бесконачну Комунистичку улицу (која из града води ка Балабанову) и, прешавши мост на реци Протви, из Комунистичке одмах скрећем лево, у улицу Фридриха Енгелса, а затим, после неких 200 метара – десно, у улицу Карла Маркса, до већ описаног градилишта. где вредно радим на стицању капитала за хлеб насушни.

Део мапе града Боровска

У очи ми падају графити са ликом генерала Ратка Младића на зидовима зграда, налик оним Путиновим који се могу видети по српским градовима. За овдашњи народ Младић није човек оптужен за ратне злочине, још мање ратни злочинац, већ војник оклеветан за ратне злочине и предат од издајника џелатима свог народа. Шта ћете, овде се нису примили јавни сервиси европске Русије који би поучавали заблудели народ по нашим, а белосветским стандардима.

Намирницама се углавном снабдевамо у продавници која се налази недалеко од градилишта, у улици Фридриха Енгелса, или у самоуслугама у центру града.

Како не радимо заједно, већ једни поред других, тако се и хранимо: подељени на националној основи.

Срби, кад се има, не штеде барем на храни; готово сваког дана скупимо за месо, кобасице, па их нанижемо на жицу и пржимо на жару. Свом роштиљском опремом смо снабдевени, дрвеног отпада има колико хоћеш… Кувао се и пасуљ. У гозби нам се често придруже Молдавци и Руси.

Киргизи и Таџици су друга прича. Они на храни шкртаре, што није ни чудно, с обзиром на то да мање и зарађују. Њима, осим тога, вера забрањује да се хране месом „нечистих“ животиња, колико год оно замамно мирисало са роштиља. Они се најчешће хране нечим што зову „доширак“, тј. резанцима у пластичној кутијици, налик шпагетима и помешаним са траговима сушеног поврћа, свакојаким побољшивачима укуса, и некаквим „месним“ (заправо сојиним) брабоњцима с укусом пилетине. Све то се само прелије кипућом водом и – оброк је спреман. Пробао сам и то чудо, за оскудних дана, али сам, у недостатку нечег бољег, ипак радије остајао гладан.

Доширак – храна успешног човека

Таџици су зато себи обезбедили задовољење неких других потреба. Њих је иначе било највише, и осим у бараци на градилишту, део људи је био смештен у једном стану у центру града, па су, ваљда, с овима у бараци повремено мењали места.

Једну собу тог стана одвојили су за две „домаћице“ из Москве – једну већ помало гојазну жену од око 45 година, и њену 16-годишњу ћерку – које су довели са собом у Боровск. Наши дични и честити Срби су често гадљиво кривили лица поводом тог случаја.

Ипак, наш 32-годишњи „прораб“, илити „пословођа“, тесар и кровар иначе, родом из околине Крушевца, узорни супруг и отац једне мале девојчице, већ после неколико дана покуцао је на врата стана својих радника-Таџика, који му рекоше „бујрум“, и пустише га у собу код својих дама.

Пословођа се већ сутрадан, с кезом од увета до увета, хвалисао по градилишту како се сласно „послужио“ ћерком…

* * *

Већ другог дана по мом повратку у Боровск добили смо четвртог сустанара – Дејана, електричара из Пријепоља, који је у Русију дошао свега два месеца пре мене, код свог брата од стрица, који у Москви живи већ годинама. Њега је Миљан покушао да прими на стан кришом од газде.

Наш станодавац Алексеј Алексејевић, кога смо звали једноставно „деда“, онако дебелогуз и трбушаст, с оним брчићима и наоко доброћудним осмехом – не би вам ничим скренуо пажњу да га случајно сретнете негде на улици: деда као деда. Ако се, међутим, мало боље удубите у тај мишји поглед или, далеко било, размените с њим неколико речи – одмах ћете иза тог доброћудног изгледа препознати једну од оних аждаја, каквим је добри Бог и код нас подарио готово свако село или веће насеље да би народ окајавао своје небројене грехе.

Алексеј Алексејевић је добар део радног века провео као руководилац неког, данас већ непостојећег, совјетског предузећа. Под својом палицом је имао пар стотина радника. У томе је вероватно тајна његове изврсне кондиције, као и неких истраживачких и посматрачких склоности: Алексеју Алексејевићу нимало тешко не пада да свакодневно, док смо ми на градилишту, залази у стан и, пандурски детаљно и савесно, све њушкајући ваздух (није ли се овде дуванило?) проверава да ли је у њему стање редовно.

Алексеј Алексејевић, благодарећи свом огромном животном искуству зна јако много разноврсних ствари, и несебично ће вам, са рукама на задњици, подарити своје стручно мишљење или користан савет док нешто радите.

Зато што је строг и правичан, Алексеј Алексејевић се парничи са пола Боровска. Друга половина му се, да не буде тужена, склања с пута; јер, с Алексејем Алексејевићем се није шалити – његов син Анатолиј Алексејевић је познати правник и такође дрматор у овом градићу.

Поносни отац ће неизоставно улучити прилику да вам, с кажипрстом забоденим у небо, ближе појасни колико је ваљан правник његов син:

– Тоља се усавршавао у Ватикану, а Рим је, као што је познато, колевка римског права, на коме почива целокупна западна цивилизација!

Као промишљен, озбиљан и обавештен човек, Алексеј Алексејевић је и политички активан, савестан грађанин, члан Јединствене Русије, увек спреман да и највиша места извести о уоченим неправилностима. Ето, пре неколико дана њему, заслужном грађанину и хероју социјалистичког рада, у аутобусу нису дали пензионерски попуст, него су му наплатили карту по пуној цени. Алексеј Алексејевић је сместа пресавио табак и написао писмо председнику партије и премијеру – Владимиру Владимировићу Путину лично. Алексеј Алексејевић је у писму подробно известио Владимира Владимировића о причињеној му неправди и захтевао да, не зато што је он оштећен (то је, уопште узев, ситница), већ зарад угледа партије и добробити грађана предузме потребне мере, како се овакве ствари убудуће не би догађале. Алексеј Алексејевић се и иначе спрема да отпутује ускоро у Калугу на окружни конгрес Јединствене Русије, коме би требало да присуствује и Владимир Владимировић па ће, ако се укаже прилика, поводом немилог догађаја и лично разменити неколико речи с председником.

Алексеј Алексејевић, поред све своје напредности, веома цени традицију. Може се чак рећи да је баш побожан човек. Толико побожан, да је на зиду своје собе помирио Стаљина са Светим Николом. Зна све лековите и свете изворе (којима, иначе, света руска земља обилује) у кругу од триста километара. Зна која вода код којих болести помаже. Очито је решио да поживи као корњача, како би што је могуће дуже, у здрављу и весељу, служио својој новој партији, народу и Отаџбини.

Дом Алексеја Алексејевића се налази у улици Карла Маркса, тачно преко пута куће на којој радимо. Увек вољан да учини добро дело, а особито драгим суседима, Алексеј Алексејевић је дозволио да се на улици пред његовим двориштем истовари шљунак и просејава песак; захвални извођач радова је деди заузврат, да му овај не би натоварио инспекцију на врат, понудио да изда стан за неколико радника. Деда је, опет само ради драгог комшије, драге воље и по папреној цени учинио и ту услугу, уступивши један од своја три стана у граду, под условом да у њему не бораве више од два човека.

Ја сам већ био трећи станар, и с мојим доласком Алексеј Алексејевић се, мрштећи се и гунђајући, једва некако помирио. Четвртог станара од његовог ока соколовог нисмо могли дуго скривати, будући да је деда свакодневно навраћао на градилиште, пребројавао раднике, уочавао новаке и одмах се распитивао где они станују. Но, без обзира на то, у нашем послодавцу се пробудио српски инат, и решио је да ни случајно не доплаћује закуп стана због два човека „вишка“, с правом држећи да га је алави деда већ довољно одрао.

Ипак, беше нам суђено да учетворо у том стану проведемо свега три ноћи.

Најпре због свађе Миљана и Саше Молдавца. Молдавце наши Срби овде и иначе сматрају најгорим и најпокваренијим људима на свету. Због чега – не знам. На основу оних неколико познанстава с Молдавцима могу само закључити да их не воле понајвише зато што се они не дају тек тако дрндати за ситне паре. Тако је и Саша, након што је исплаћен за дотадашњи рад, истог поподнева напустио градилиште.

Деда је у међувремену тог јутра непобитно, на основу материјалних доказа у виду Дејановог мадраца и постељине, које смо скривали у стану, утврдио да нас је ту четворица. Затим је од суседа са спрата ниже стигла пријава да му таваница прокапљава, за шта је сместа оптужена моја маленкост, пошто сам се тог јутра ја последњи купао. Приметио сам тада, додуше, да ми никако не успева покупити воду с подних плочица, али, журећи се на посао, нисам стигао да на то обратим већу пажњу. Поврх свега, дотрајала славина над кадом је тог јутра отпала док је, на сву срећу њоме руковао сâм шеф, тј. Миљан, па барем за ту штету нисам могао ја бити окривљен. Миљан је, уосталом, планирао да, ништа не помињући газди, тог дана купи и намести нову славину.

Елем, деда је дигао дреку до неба, одмах променио браву на једним од двојих улазних врата и објавио да смо сва четворица избачени из стана, захтевајући, јашта, да му се штета плати.

Истог поподнева мајстори су непобитно утврдили да за поплаву не сносим никакву кривицу: једноставно је процурила дотрајала одводна цев испод каде, коју нико од нас није могао видети. Но, та чињеница ниуколико није променила дедину одлуку: за мене овде више нема места. Деда једноставно не трпи „чупавце“ и неће да му се такви мотају по стану. Миљан и Дејан могу да остану.

Те вечери сам ионако морао назад у Москву: због недостатка материјала за неколико следећих дана посла ту за мене није било. Али матори гад се негде намерно изгубио, тако да сам до вечери морао чекати да се појави како бих узео своје ствари. На последњи воз за Москву сам стигао у последњи час. Све у свему, нисам се овајдио од свог петљања овде. С оним што сам досад зарадио постало је извесно да се кући нећу моћи вратити у предвиђеном року. (…)

1-7. октобра.

Свечано изјавивши како је алкохол огавна ствар и како ту гадост у животу више неће окусити, Марко Галама је с Миланком Колаковићем договорио опшивање крова већ помињане куће у Боровску. Пре свитања узимамо торбу са већ спремљеним алатом, излазимо из стана, идемо пешке дуж МКАД-а (аутопута-обилазнице) до првог стајалишта, затим аутобусом до станице метроа Рјазански проспект. Тамо се упознајем са Галаминим кумом Данилом, бившим омладинским шампионом Југославије у боксу, разбојником и „жестоким момком“, који је пунолетство дочекао у „Крушки“ (тј. крушевачком „Сивом дому“), а добро парче живота провео по европским и нашим затворима, и Радом Брадом, маторим шмекером, грађевинским мајстором из чувене Црне Траве. Убрзо стиже и Миланко, пакујемо се у његову лимузину и крећемо ка Боровску.

МКАД (Московски обилазни аутопут)

Разговор у колима се врти око предстојећег посла. Мајстори уверавају Миланка како је работа која их чека, уопште узев, ситница, коју ћемо нас четворица опослити за цирка недељу дана, дакле, до следеће суботе. Миланко се смешка, сумњичаво врти главом, и каже како ће, с обзиром на њихову склоност к пијанкама, бити задовољан ако посао буде завршен за три недеље. Марко Галама се мршти и скрушено изјављује да је, што се њега тиче, с алкохолом свршено, и да ничије опијање на градилишту неће трпети.

Данило се у једном тренутку обрати мени:

– Марко ми рече да се бавиш писањем. Да ти ниси онај што је пре неку годину усред зиме овамо долетео на штакама?

Након потврдног одговора, као да је само то и чекао, он се искези од ува до ува:

– Па чекај, соколе, да ти ја испричам каква је цвећка овај твој друг. Сретнем ти онда ја Марка, зовнем га да скокнемо до мене то поподне и попијемо коју, а он ће мрзовољно: „Не могу, вели, дошао ми у госте другар, један килави стихоклепац из Краљева, па ме тера да идем с њим на неку приредбу у центру града. Ко да је мени до приредби. Треба тамо да се види с неким Русом, неким Никитом Михалковим, неће да му платим такси, а нога му у гипсу, како да га пустим да се ломата по граду на штакама по овом снегу и зими? Замолио сам комшију да нас он својим колима одвезе и врати“. Ја га питам: „Чекај, знаш ли ти уопште ко је Никита Михалков“?

– Шта има да га знам – процеди смркнути Марко, румен као булка. – Не зна ни он мене. Мене те ствари не занимају…

– Ја му кажем – настави Данило смејући се – знаш ли, будало, да би, кад би ти тај Михалков преко свог друга Путина обезбедио само један послић на неком од чуда која овде праве, зарадом обезбедио и унучиће?

– Јес’ – Марко ће на то – баш би се леба најео да сам чекао да ми га дају којекакве никите. Не причај којешта. (…)

* * *

По доласку у Боровск, након разматрања посла који нас чека, отишли смо с Миланком и његовим пословођом са градилишта на пиће. Пребројавши 40.000 рубаља предујма, Миланко је још једном замолио мајсторе да се не опијају, већ одраде ствар на време и како треба; посла ће још бити на другим местима. Марко Галама му је опет говорио да не брине, и да ће посао бити готов најкасније до суботе.

Следећа ствар била је обезбеђивање преноћишта. Као незаобилазно решење опет се наметнуо мој стари познаник Алексеј Алексејевић, вазда спреман да помогне за пристојну надокнаду. Дата нам је на располагање дрвена барака иза његове куће. Барака се састојала из једне собе са три дотрајала гвоздена кревета, столом који је заузимао велики, препотопски радио-апарат, који је својим власницима својевремено свакако јавио радосну вест о паду Берлина.. У предсобљу се налазио још један дашчани кревет, ормар, чивилук и сточић. Трећа просторија беше остава са судопером и кантом за воду са славином: у бараци није било текуће воде. Просторије беху облепљене тапетама, бетонски под покривен линолеумом. Никаквог грејања није било.

Поред бараке налазио се пољски, дашчани нужник de luxe класе, јербо је у њему била спроведена струја. Додуше, матори шкртац је већ након 10-ак дана уклонио сијалицу, јер су моји сустанари ноћу често заборављали да искључе светло, па смо убрзо и ноћну нужду обављали и мрклом мраку. О купању, дабоме, нисмо могли ни да сањамо.

Алексеј Алексејевић је на моју маленкост и даље гледао попреко: захтевао је да се ја сместим у предсобљу: није желео да му улазим у „гостинску“ собу. Мени је, са друге стране, потпуно одговарало што „спаваћу собу“ нећу делити ни са ким.

Но, ту није био крај „пријатним“ изненађењима. Најлепше нас је тек чекало те вечери, после рада.

Домаћин нам је уместо било какве постељине и покривача дао неколико прастарих, отрцаних женских бунди, већ добрано начетих мољцима:

– Видећете, оне су врло топле и удобне – рекао је са изразом доброћудне наивчине.

За мене није било ни јастука – уместо тога бацио ми је изгужвани, похабани радни комбинезон, сав улепљен мрљама од фарбе.

– Узми. Опрано је то и чисто.

– Хвала – одговорих враћајући му смотуљак – али ја не гајим вашке.

Одлучио сам да спавам обучен, покривен својом јакном, а као јастук употребим кесу са одећом коју сам донео са собом.

– Пфу, говедо – пљунуо је Раде Брада кад је Алексеј Алексејевић отишао. – Па код нас је срамота да се и животиње овако држе!

Све је упућивало на то да ћемо се у Боровску тек лудо проводити.

Опет су се на самом почетку појавили проблеми. Почела је свађа мајстора поводом не баш сјајно склепане спољне скеле. На њој је, због неразборитог арчења грађе, било свега 3-4 ваљане талпе које је сваки час, кад већ коме затреба, ваљало преносити с краја на крај куће. Често се зато морало губити време у непотребном чекању. Главни окривљени Миљан, творац тог грађевинског чуда, се жестоко бранио, али сва његова оправдања сводила су се на недостатак новца, што је изазивало поспрдан смех осталих мајстора.

Међу за мене новим људима затичем и зидара Тољу, мештанина из комшилука и једног од ретких руских мајстора које сам имао прилике видети по разним градилиштима. Доброћудан, онижи, мршави човек од 60-ак година. Он је испочетка с помоћником којег су му дали ћутке обављао додељени му посао, искоса гледајући на Србе и не мешајући се у њихове разговоре. Временом, пошто су га наши пар пута понудили оброком и пићем, постао је разговорљивији, показавши вољу да друштво и сам почасти воткицом и понеком ситницом.

* * *

Око градилишта се врзмају таџичке „домаћице“. Добиле су „појачање“ у виду сувоњаве, плавокосе девојчице. Нема више од шеснаест година.

Матора силази доле, до бараке. Тражи „друга“ – ваљда јој понестало новца.

Њена ћерка са другарицом се пење на спрат. Радници их часте по чашом кока-коле, простачки се спрдају са њима. Оне се кикоћу.

Девојчице које више нису девојчице.

* * *

Данило је пун прича из свог бурног живота. И пошалица.

– Знаш ли која је најгора циганска клетва?

– Не знам.

– Дабогда срећу тражио у Румунији!

Ово би Србима требало да буде смешно. И смеју се.

* * *

– Кажу да ти пишеш песме?

– Да, пишем.

– А пишеш ли за новине?

– Повремено.

– А хоћеш ли писати о томе где си био, кад се вратиш у отаџбину?

– Хоћу.

– Напиши нешто о мени. Напиши да је с тобом на кући у Боровску радио и Мансур из Таџикистана, из града Нурека.

– Хоћу.

* * *

Време ручка. Мансур се са блаженим осмехом изваљује на даске, наслагане преко пута улаза у кућу, и жмиркајући под октобарским сунцем, до краја одврће музику из мобилног телефона:

Божић је, Божић је,
Пуцају прангије,
И чесницу бака спрема,
А мене тамо нема…

– Кајф! Ка-ка-јаа пес-њааа!

– Теби се свиђа та песма?

– Шта свиђа?! Најбољи певач на свету!

* * *

6. октобар. Време нас, за дивно чудо, још добро служи. Српски мајстори су овај леп, ведар и сунчан дан, уместо за приљежније бављење радовима на крову и око крова, како их на њему не би затекло захлађење, кише или чак снег, одлучили да искористе тако што ће себе почастити окретањем једног свињчета на ражњу. На пијаци су одабрали и купили једно добро бравче и довезли да га као жртву закољу на градилишту свог Скадра на Бојани.

Ако су наши људи успели правоверне Таџике толико искварити да они заволе и науче певати „влашке“ песмуљке Баје Малог Книнџе, достојног српског одговора турским сапуницама о Сулејману Величанственом и богаташи(ца)ма што плачу – требало је доста галаме натерати их да се дохвате живахне и вриштеће „нечисте“ животиње, кад ју је требало истоварити и са пута довући на место заклáња.

Ту незахвалну дужност, као и чишћење утробе, брзо и вешто је обавио мој имењак, шеф градилишта. Жар је већ био спреман, али свињче је морало још мало да причека, пошто су Киргизи, послати с Тољом у шуму, уместо ражња донели нешто што је више личило на балван. Псујући све живо на свету, шеф је морао отићи у шуму и сâм одабрати одговарајуће дрво за ражањ.

* * *

Како ни за какве паре нисам хтео да се пентрам по крову, изигравам пеливана по разљуљаним скелама, и тиме ризикујем да се поново смандрљам и поломим, а са земље им, због опште неорганизованости, нисам могао бити од бог-зна-какве помоћи – окретање бравчета и одржавање жара поверено је мени. Касније, кад је свињче било готово спремно за комадање, Марко Галама је опрао изнутрице и црева, па се прихватих и спремања гулаша.

Родитељи власника куће, младог и успешног руског Јеврејина (ех, где они да не буду богати и успешни!), који су пар пута недељно обилазили градилиште, пратећи како напредују радови, затекоше нас in flagranti, у тренутку кад смо се, окупљени око стола у дворишту, већ окомили на мучено свињче које се још пушило. Прихвативши угошћење, господин је ипак приметио како смо овако леп дан могли и боље искористити.

Госпођу је нарочито заинтересовала смеса што се крчкала у лонцу. Шта ћемо с тим цревима? Објасних јој да ће те изнутрице и црева, када се скувају, бити укусније од печења:

– Гулаш је наш, српски, специјалитет. Деликатес.

– Хи-хи-хи! Деликатес! – интелигентно потврди госпођа, гутајући понуђено парченце печења.

* * *

Те вечери сам, посматрајући осликане зидове кућа и зграда кроз стакла Драганове лимузине, поново био на путу за Москву.

Неколико боровских мурала. Неки их називају и фрескама.

Боровск је, иначе, као и Краљево, град мурала. Њих је овде углавном осликао сликар Владимир Овчинњиков. Мотиви, за разлику од Краљева, нису апстрактни: углавном су то призори из историје града, портрети знаменитих историјских личности, призори из свакидашњег живота и природе, често занимљиво прилагођени подлози на којој су сликани. У већину њих уклопљени су и стихови, чији аутор је сликарева жена, песникиња Елвира Частикова…

У Москви ћу се задржати свега два дана. Очекује ме још један сусрет, а ваља се коначно и окупати. (…)

(Visited 213 times, 1 visits today)

One thought on “Драган Буковички: ПЕЧАЛБАРИ (дневнички одломци с једног злопућења)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *