СВЕТЛА ЗВЕЗДА СЕВЕРНОГ КОСОВА

Карактеристика правих руско-српских друштава је та да се она никада не хвале својим радом. Па ипак, управо захваљујући њиховом свакодневном раду помоћ и подршка стиже онима којима је преко потребна, а наше земље сазнају истиниту информацију једна о другој. Гошћа „Гласа Русије“ је Марија Мељкова, представница Руско-српског Братства Светих Цара Николаја и Владике Николаја.

highres_00000401981100Ова организација православних верника постоји од 2001. године и отворена је за све који желе да помогну.

Никада, ни у детињству, ни у раној младости нисам имала контакт са Србијом, са њеном историјом и књижевношћу. Али у дубини душе, у подсвести сам осећала неку српску жицу. По образовању сам лингвиста, и радила сам са скроз другим језицима, са западним људима. У то време су у Русији мало обраћали пажњу на српску тему. Ја сам читала вести из иностранства и хтела сам да сазнам шта се дешава на Балкану. А затим је почео рат. У Србију су кренули добровољци, православне организације у Русији су почеле да организују акције подршке. 1999. године је била криза, и мени се чини, да су многи осетили у себи ту српску жицу. Моја љубав према Србији, као што видите, се наставља и дан данас. То што сам научила језик и није нека заслуга, ја сам лингвиста: ја понекад нешто преводим, сарађујемо са Србима, и све ове године смо се трудили да помогнемо људима на Косову.

Често путујете у јужну српску покрајину. Били сте тамо почетком децембра. Испричајте нам о вашим утисцима.

Чим су се на северу Косова појавиле барикаде, ми смо се увек трудили да се користимо алтернативним путевима. Желели смо да подржимо Србе, који се жртвују на тим барикадама. Успели смо да посетимо и Косовску Митровицу, Ораховац, Штрпце, Грачаницу. Кад смо се враћали, сазнали смо да Срби протестују против интегрисаног административног прелаза Јариње, и одлучили смо да прођемо аутопутем. Шта смо видели? Веома много аутомобила. Увече су се већ многи смрзли, уморили, али аутомобила је било веома много. Певале су се српске патриотске песме, осећало се страшно одушевљење. У Ораховцу, Грачаници атмосфера је била потиштена, јер су тамошњи Срби натерани да живе у квазидржави Косово и морају да се потчињавају окупаторском режиму. У Митровици је друга атмосфера – жива. Приметила сам занимљиву ствар. Тога нема чак ни у нашим великим градовима, ни у српским: на улицама много деце, и поред тога што сваког момента могу да запуцају, да баце бомбу. Моји познаници имају по четворо, петоро деце. Испада да аутономија Косово и Метохија поправља слику наталитета која је у Србији катастрофална. Ипак атмосфера је другачија, и на прелазу Јариње је скоро празнична. Људима недостаје права борба, уморни су од оног што им се намеће.

Ви не идете на Косово празних руку. Како помажете Србима?

Прво, то је помоћ у молитвама. Друго, покушавамо да срушимо информативну блокаду о ономе што се дешава на Косову. Та блокада се распростире на читав свет, па и у нашим медијима. „Глас Русије“ је скоро једини изузетак. Даље: наше Братство штампа књиге. Продајемо их на православним сајмовима, на којима прикупљамо помоћ. Сећам се да смо, чим се прочуло о барикадама, довезли новац, а док смо пролазили кроз централну Србију смо купили намирнице за оне који учествују у протестним акцијама. Скупљамо и руске заставе, које траже наши пријатељи на Косову. Послали смо позив и одазвао се човек који није србофил, али је случајно отворио наш сајт. То је власник фирме која производи заставе. Тако смо поклонили Србима савремене руске тробојке и заставе империје, и заставу победе која је постављена на Рајхстагу 1945, и заставе Москве са светим Ђорђем.

Испричајте нам какве књиге штампате

Један од наших покровитеља је Св. Николај Српски. Када је званично проглашен за свеца издали смо у ту част нашу прву књигу – „Символи и сигнали“, која је имала неколико издања. Издали смо и алманах „За часни крст и златну слободу“ – поводом 200. годишњице Првог српског устанка. Било је издање Акатиста Цару Николају. 2008, када је проглашена квазидржава Косово, изашла је збирка „Писама из енклава“, писама косовске деце. Књига је добила признање издавачког савета Руске православне цркве. Сматрам да је мора прочитати сваки одрастао човек и да се књига треба читати деци у школи. Написана је дивним дечијим језиком, који је превремено одрастао: косовска деца пишу веома потресне ствари, на теме за које се може рећи да су филозофске. Као што сам већ говорила, новац од продаје тих књига иде као помоћ косовским Србима.

Вас често можемо видети како продајете српске производе на московским православним сајмовима.

Поред књига продајемо и црквене предмете које производе српски манастири и омања предузећа. Имамо и чувене бројанице, које монахиње плету од вуне. Све је то веома великог квалитета и релативно јефтино. Нажалост, сада је у Србији низак животни стандард, зато су и цене ниже. А то што жене раде рукама је веома лепо. У Србији скоро да нисам видела кича. То могу да кажем и о музичким дисковима и књигама. Ми имамо велики избор народне музике. Такође помажемо у продаји костима и различитих ствари које жене са Косова и Метохије ручно израђују. Знате, оне скоро да немају од чега да живе и ограничене су у кретању, тако да не могу саме да извозе и продају оно што су направиле.

За крај да споменемо најважније што је урадило ваше Братство 2012. године.

Најважније – то је помоћ Косову и Метохији. Постоје различити велики пројекти цркве, на државном нивоу, када помажу манастирима, народним кухињама. Ми смо се успешно тиме бавили. Али сада смо се посветили помоћи покрету отпора. Сматрамо да је север Косова острво православља, једина светла тачка у том мраку, који је све црњи. Ми верујемо у пророчанство Николаја Српског. Он је говорио да ће искра Србије запалити Русију. Наш штанд на сајмовима се понекад зове „Русербија“. Ми смо измислили то име. Оно говори о томе да смо исто. И наш главни задатак је да помогнемо том зближавању.

Глас Русије

(Visited 37 times, 1 visits today)
ТЕКСТОВИ