Ирина Јесинска: ШТА ЋЕ ДЕЧАЦИМА ОКЛОПИ

Интервју с генералним директором ДОО „Ратник“, Андрејом Фомином

24_01_13_kol_chuga-1_200_autoАндреј, Ваша фирма „Ратник“ бави се израдом оружја за децу, коме је праузор право древно наоружање: мачеви, штитови, лукови, стреле. Шта Вас је побудило на бављење темом древног наоружања?

На то ме навео сȃм живот. Почели су да ми расту дечаци којима су биле потребне играчке. Увек сам се одговорно односио према васпитавању деце, а играчка је једно од најважнијих васпитних средстава. Сусревши се, већ у улози оца, с понудом дечјих продавница, савршено јасно сам схватио да ништа од понуђеног не могу узети за своју децу, зато што је читава та збирка чудовишта, шрекова, људи-паука и остале нечисти једноставно ужасан. Кроза све те гнусобе у свест наше деце усађује се антикултура – туђа и непријатељска традиционалној култури. Али, деца не могу расти без играчака. И онда реших да играчке правим сȃм. Почео сам са дрвеним мачевима, који су изазвали право усхићење у окружењу моје деце, у дворишту, на дечјем игралишту. И ја схватих да тема има тражњу, да она има будућност, и да се тиме ваља бавити обиљно.

Помажу ли игре деце с оклопима и оружјем у разумевању руске историје и културе?

Мислим да се у савременим условима мало шта може сравнити са дечјим историјским оружјем по снази и успешности усађивања историјске културе и традиције. Нисам случајно истакао – у савременим условима. У садашњици мас-медији на главе људи обрушавају лавину негативних информација, које у прикривеном или отвореном виду пропагирају антивредности, туђе и непријатељске нашој историјској и културној традицији. Али, сваки малиша у свим временима жели да буде, речено савременим језиком, суперхерој. Само историјско, и притом рођено, етничко оружје за игру може побудити дете на самопоистовећивање са епским херојима, будећи и развијајући самим тим прво занимање, а онда и љубав према родној култури. Ово говорим и зато што читање бајака, јуначких песама у савременим породицама постаје редак изузетак.

Андреј, а да ли је потребно мушкарцу познавање историје оружја, макар у општим цртама?

Обавезно. За мене је Ваше питање једнако питању: а да ли је потребно бити образованим и развијеним? Ја уопште не кажем да је свако дужан знати пре свега историју наоружања. Али знати је између осталог, као и штошта друго, не само мушкарац, него и образована жена су дужни (о чему ће она иначе говорити с образованим мушкарцем?). Ја сам тек у зрелом узрасту, сусревши се с тим на професионалном нивоу, сазнао како се називају ови или они елементи оружја, што је још пре 100 година (а да не говоримо о ранијим епохама) знао сваки мушкарац, то је било део његовог свакодневног живота. На пример, дршка, за коју војник држи хладно оружје (мач, кривошију, сабљу) назива се „балчак“; штитник шаке носи назив „гарда“ – од одговарајуће француске речи, на руском тај елемент се назива „перекрестије“ (срб. накрсница – прим. прев.). Противтежа са друге стране рукохвата носи назив „јабука“. А узмемо ли, на пример, само сечиво сабље – накупиће се до две десетина израза, при чему ће сваки означавати конкретно место на сечиву. Ту је читав низ назива, а раније ја све то нисам знао, а мислим и да многи не знају. На изложбама се често може чути како многи одрасли мач називају сабљом. Ја притом увек осећам неку унутарњу нелагоду: не разликовати мач од сабље – то је просто непоштовање према себи, према нашој историји. Па ипак, многи чак ни то не знају.

Оружје се такође развијало, није стојало на месту?

Више од тога, читав развој људске техничке мисли и технолошких проналазака дугује се управо развиоју оружја и начинима заштите од њега. То јест, технички напредак јесте последица развитка оружја. Апсолутно све технологије у свим временима разрађиване су првенствено зарад наоружања. То можемо видети и на примеру последње трке у наоружању, у којој је учествовао Совјетски Савез. У наше доба трка траје на разини технологија, „прва линија“ се налази у конструкторским бироима и на огледним полигонима. Па ипак, занимљивије је и корисније од свега упознати млади нараштај с историјом развоја наоружања тог периода, када су кључну улогу у борби играла не техничка средства, већ снага духа, лична мужевност и одважност, телесна снага и ратно искуство.25082

Зар игре с оружјем неће допринети развоју окрутности и агресивности код детета?

Све се налази баш у обрнутој зависности. У новијој историји већ је направљен такав покус: у Немачкој после Другог светског рата војничким играчкама, то беше условљено поимањем свеопште кривице пред човечанством. Резултат су добили управо супротан жељеном. Деца су постала окрутнија и агресивнија. А разлог је конкретан – одсуство војних играчака. За пуновредан развој личности управо те игре су јој недостајале. Ствар је у томе да се мушкарац у свим временима јавља као носилац мушких вредности, мушких оспољавања. Питање доминирања, првенства, усађено је у генима сваког дечака. А у играма, о којима ми причамо, традиционално постоји нека граница, која се не сме прелазити. То је свагда било неписаним правилом. Узмимо такве врсте спорта попут рвања: тамо су доста јасна правила. Постоји међа, која се не сме прећи. Два у животу присна пријатеља могу један другог бацати на струњачу, и чинити то прилично савесно. Раније смо, знамо, имали песничење до прв крви. Прва крв се појави – готово, борба се прекида.

Ако се дечаци међу собом не такмиче у смелости, снази – они се не развијају. Не развијају ли се – они се не вежбају и, као резултат, нису спремни за озбиљна искушења. Има позната пословица: тешка је обука, лако је у боју. Ако нема обуке, дакле, битка је изгубљена. Могу навести још један пример. Дечаци нашег покољења много и занесено су се играли рата, тада још беше веома свеже сећање на Велики отаџбински рат. Мислим да је за то, што су многи из нашег покољења израсли у достојне људе, немала заслуга баш тих игара. Игра представља припрему за стварни живот зато што у игри, тим пре друштвеној, човек себе почиње на одређен начин позиционирати, почиње себе формирати. Уколико га лишите те етапе у животу, онда се он може показати неспремним за ставран живот, стварна збивања. Или, што је још горче, обликовати моделе свог понашања по програмским кодовима алгоритмима компјутерских игара.

Ваша играчка одражава руске традиције, искуство наших ратника, и то је дивно, зато што дете добија још једну могућност калемљења на дрво велике руске културе.

У савременом свету, где нема разговетних граница, где је све подлокано, она помаже дечаку поистовећивање с родном културом. Испоставља се да наша савремена деца гдекад не знају ко је то Баба Јага, ко је шумски дух. Ја не кажем да су то јунаци који треба да буду пример, али то су ликови из руских бајака, нашег вековног фолклора, њих треба знати. Њих не знају, али зато знају друге: Шрека, Бетмена, човека-паука. И ето, у томе је највећа невоља и трагедија. Дужни смо своју децу васпитавати у лону руске културе, а не туђе – на туђим играчкама.

Познато је да су се руски дечаци много играли битака, играли с мачевима. И израстали у изврсне војнике. Руски војник је силан војник, али притом војник великодушан. Помаже ли Ваша играчка да се у дечаку васпита великодушност?

Сáма играчка је оруђе. Ипак је нужно још и васпитно деловање родитеља, који објашњавају, причају и, наравно, сами представљају пример. Но, примећен је такав феномен: када се дечак облачи у оклоп, узима мач, он себе већ не може асоцирати са бандитом, пљачкашем или каквим дудуком. Он невољно упија одређену идејну основу, која га уздиже над стварношћу. Он себе почиње осећати као јунака и заштитника добра. Наше играчке деци допуштају да себе хероизују на здравим, нормалним примерима, она несвесно бирају улогу заштитника.

Дечацима је, дакле, у васпитању херојско начело једноставно неопходно?

Безусловно. Но, ко се сада појављује као херој код наше деце? Деведесетих година то беху бандити, жестоки момци, сад су измишљени суперхероји са супероружјем и надљудским могућностима. То јест, хероизација није нигде нестала, само је кренула у лажном смеру. Али сваки народ има (и имаће, ако их потомци не погазе) своје епске и историјске јунаке. Њихови подвизи нису потамнели и застарели након много векова. Ти јунаци поседују такве врлине као што су храброст, племенитост, часност, верност, пожртвованост.

Ваше играчке позивају на активно суделовање деце и родитеља?

У нас је већ доста давно разрађен програм производа „уради сȃм“. То су они исти производи, које ми сада израђујемо, но само у расклопљеном виду. Те полупроизводе тате са својим чедима могу скупити и довести до норме готове рукотворине. И на тај начин добити израђевину направљену сопственим рукама. Што је још значајније и важније, због тога што се дете игра не просто са добрим мачем, већ мачем направљеним својим рукама. И решава се још једно питање – заједничког провођења времена тате са дететом, када се преносе искуства. У савременом свету каткад се не налазе заједничке додирне тачке, а овде се појављује диван повод за стваралачко дружење.

Вежбе с оружјем, с оклопом, остављају неки траг у дечацима? Настаје жеља да буду победници, а не „покисле кокоши“?

Безусловно. Ако ви, на пример, двама дечацима дате боксерске рукавице, они ће, уверавам Вас, разабрати шта с њима чинити. Нимало не сумњам да се притом нико од њих неће предавати. Може се завршити сузама, следећи пут ће све опет наново. И обавезно бити жеље и упорности да се овог пута победи. Постепено ће суза нестати – појавиће се карактер. За стварање карактера нема других рецепата попут сталног и сталног савлађивања у игри своје слабости, кукавичлука и лењости. Наше играчке су баш такво оруђе, само далеко романтичније и лепше.

Превео Драган Буковички

Руска народна линија

(Visited 32 times, 1 visits today)
ГЛАВНА