Рада Стијовић: О ПРЕЗИМЕНИМА

Љубазношћу Раде Стијовић, лингвисте и научног саветника Института за српски језик САНУ, добили смо текст који је претходно (5.12.2020) објављен у културном додатку листа Политика, нажалост – без преко потребних акцената. Као аутор текста, замолила нас је да текст не објавимо пре него што буде поновљен са правилним акцентовањем у наведеном листу чији је сарадник. Молбу смо испоштовали, текст данас (12.12.2020) објављујемо, а Ради Стијовић изражавамо велику захвалност, уз жељу да истраје у свему што предузима као предани трудбеник на плодном пољу српскога језика


Рада СТИЈОВИЋ

Новинар и књижевник Бошко Ломовић, који се посвећено брине и о правилности јавне речи, скренуо нам је пажњу на неколико језичких проблема које среће у јавним медијима. Издвојила сам један у вези са којим се мора нешто више, а донекле и другачије, рећи. Господин Ломовић каже: „Наопако наглашавање речи (бољка свих наших ТВ) често прелази сваку меру. Презимена спортиста се баш изобличују: Михаúловић, Максúмовић, Булáтовић,  Јȅремић, а требало би: Михàиловић (од Михàило), Мȁксимовић, Булàтовић, Јерèмић (од Јерèмија)“.

Овде су наведена два типа презимена, прва са завршетком –овић/-евић (Михаиловић, Ковачевић) и друга, образована од именица на –ија (нпр. од Јеремија или Јеротија). Господин Ломовић је у праву када каже да презимена задржавају акценат имена од кога су настала, па од Михàило настаје Михàиловић, а од Јерèмија, гласовним процесом, Јерèмӣћ (Јерèмија – ЈерèмијићЈерèмиић – Јерèмӣћ).

Где почиње проблем? Настојаћу да објасним, свесна да добар део читалаца не зна да прочита обележене акценте. Међутим, они ће на основу знакова уочити разлику.

У првом случају проблем настаје тако што презимена типа Михàиловић, Мȁксимовић и сл. почињу да се, по узору на презимена типа Ковáчевић (од кòвāч), Капетáновић (од капèтāн), изговарају као она, да добијају њихов акценат.

У другом случају постоје три типа презимена. У савременој пракси код њих се у великој мери мења изворни акценат (осим, свакако, код изворних носилаца ових презимена). Први тип јесу двосложна презимена типа Ѝлӣћ, Тèрзӣћ, Тàдӣћ и сл., код којих се и променио акценат и изгубила дужина на другом слогу. Угледањем на презимена типа Кȍстић, Кȍчић, она су почела да се изговарају: И̏лић, Тȅрзић, Тȁдић, Хȁџић.

Други је тип тросложних презимена типа Попàдӣћ, која су претрпела утицај врло раширеног типа презимена Пòповић, Пèтровић и, по узору на њих, почела да се изговарају с помереним акцентом и без дужине: Пòпадић, Сѝнђелић, Пàнтелић. Овде спада и презиме Јерèмӣћ, које се приклањањем овом типу промена изговара најчешће Јèремић, али и Јерèмић, које наводи господин Ломовић – са задржаним првобитним акцентом, али без дужине. То, дакле, такође није изворни акценат већ измењени, али је настао као резултат тежње да се ово презиме са што мање измена прилагоди једном од постојећих акценатских типова.

Најзад, имамо трећи тип ових презимена, такође тросложних (тип Сувàјџӣћ), али, који се прилагодио презименима типа Рàдо̄јчић – с помереним акцентом, али са дужином, која се у позицији пред сонантом увек чува. Тако је и Ку̀јӯнџић, Сàма̄рџић (а не Кују̀нџӣћ, Самàрџӣћ) итд.

Из овог прегледа се види да постоји читав низ типова презимена. Проблем је, с једне стране, у томе што је врло тешко, вероватно и немогуће, знати за свако презиме како гласи његов изворни акценат. С друге стране, постоје презимена која се изговарају на два начина, и то не само у различитим крајевима већ и у једном истом, као нпр. Јòвановић (од Јòван) и Јовáновић (од Јòва̄н), Ду̏шановић (од Ду̏шан) и Душáновић (од Ду̀ша̄н) итд.

У науци је, такође, постављано питање шта радити са толиким непознаницама? Навешћу мишљење двојице компетентних научника. Митар Пешикан је, говорећи о акценту презимена типа Михаиловић, рекао: „Ма како био наоко оправдан захтев да се треба придржавати изговора својственог самим носиоцима презимена, он је неостварив, па и погрешан, јер је супротан најосновнијим захтевима језика: тежњи језичкој економији и тежњи системским решењима у уобличавању језичке материје. Језичка норма и уопште лингвистичка обрада треба да установљава категоријске и системске појаве, законитости, узусе – а не конкретне случајеве везане за ово или оно презиме“.

Павле Ивић, пишући о презименима типа Јеремић, каже: „Пре свега, изворни акценатски тип још увек није мртав и њега свакако треба препоручивати позоришту, радију и филму. С друге стране, бесмислено би било покушавати да се стане на пут природном процесу развитка који се не може зауставити никаквим забранама“.

Део акцената, изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

(Visited 154 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, ЈЕЗИКОСЛОВЉЕ
4 comments to “Рада Стијовић: О ПРЕЗИМЕНИМА”
  1. Сажето и јасно написано, и ауторки се нѣма шта примѣтити; али има научницима које наводи. Но прво ћемо покушати да мало допунимо ауторкина размишљања на ову тему.
    Носилац сам врло рѣтког прѣзимена изведеног од именице са завршетком -ија. Дѣда се прѣселио у град и прво сам дѣте из породице рођено у граду. Бѣјах први или други разред основне школе, кад ме приликом једне посѣте селу дѣда-стриц поставио испрѣд себе и упитао:
    – Чији си ти, мали? Како се зовеш?
    – Драган Бỳнарџић.
    – Нѣси ти Бỳнарџић, него Бунарџиић – исправио ме дѣда, изговарајући прѣзиме са дужином на послѣдњем слогу (или с удвојеним “и” како сам ради једноставности написао – то је већ ствар слуха).
    Нѣ знам зашто, али та сцена ми се дубоко урезала у памћење. Свуда, па и у школи, ословљали су ме с нагласком којим сам се “прѣдставио” дѣди. Смисао његове примѣдбе схватио сам тек послѣ много година и прочитаних књига.
    Људи су по селима у околини Краљева на исти начин изговарали и типове прѣзимена којима се ауторка бави: Илиић, Пантелиић, Тадиић итд. У мом селу има и двѣ различите фамилије, које се садашњим писмом нѣ могу разликовати, али се разликују изговором, кад је правилан: Нѝколић и Николиић (први су потомци Николе, а други Николије). У граду се разлика у изговору губи, али нѣ бих рекао да је то баш због необавѣштености. Има ту више покондирености (“грађанима” дужина на крају рѣчи звучи “сељачки”, а можда је доживљавају и као акценат, а акценат, је л те, “по правилима српског језика” нѣ може бити на послѣдњем слогу). Узгред, чак и у великом Академијином рѣчнику нѣма прѣзимена Бунарџић, али има нѣпостојећег БунарЧић.
    Можда ове “ситнице” нѣсу битне лингвистима и граџанима, али јесу носиоцима тѣх прѣзимена. Вук је ипак на самом почетку реформе дао боље рѣшење: прѣзимена овог типа је писао с јотом: Илијћ итд. А наши језикослови су својим “системским рѣшењима, језичком економијом” итсл. упропастили и оно што је Вук добро замислио. Тако, на примѣр, глаголе са завршетком -р(е)ти данас у трећем лицу једнине мушког рода и пишемо и изговарамо нѣправилно: умро, потро умѣсто умръо, потръо. И то се назива “природним процесом развитка” језика! Нѣће бити: и у послѣдњем случају у народу који нѣје дотакло овакво “образовање” чућете правилан изговор.

  2. Новине нису место где се може о овој теми много више рећи. Зато сам припремила знатно дужи текст за Матичин часопис Језик данас (број ће изаћи на пролеће). Рекла бих само да није реч једино о покондирености – послеакценатске дужине се губе (у косовско-ресавском их нема уопште, у шумадијско-војвођанском се прва још којекако чува, остале не. А то су дијалекти који запљускују наше велике градове (о Нишу да и не говорим – он има један акценат и нема дужине). Много је крајева у којима се чују презимена са два па и три акцента, негде је то иста породица, а негде две различите са чак различитим славама. А као Николићи су и Мааарићи (од Мара) и МАриииићи (од Марија), ЂУкићи (од Ђука, мушко име) и Ђуууукићи (од Ђууука, жена), ЈОкићи и Јооокићи итд. За дебело јер у азбуци залагао се Мркаљ, и то не само у позицији умр6о (ово 6 означава јер), већ и у вр6ови итд. То вокално р у умро чује се само у неким народним говорима, не свим (негде је и умрео). Илијћ је неизговориво, нема га ни у народу нигде. Презиме Бунарчић није у РСАНУ измишљено, узето је из Државног календара Краљевине Србије из 1912. год. Грешком је њему прикључен и извор за Ваше презиме, које је забележено у Рјечнику ЈАЗУ. У РСАНУ је само Бунарџија, што је основа и за Ваше презиме. Лингвисти не дају системска решења, они их описују, то су урадили и Пешикан и Ивић, дајући препоруку да се, кад год се зна изворно презиме, оно и изговара (поготово неких знаменитих личности – Ћооопић и сл.). Што се шала тиче, лингвиста Реметић је свом колеги, који се представљао са Милааановић рекао да је то као да се он представља са Ремеееетић. Од тада га проф. Милановић управо тако зове.

  3. У Праву сте: Илијћ је неизговориво. Хтѣдох рећи да је у овом случају боље у правопису обѣлѣжити икако ту дужину, него никако. Јота се никад нѣ чује ни између О и И па је опет пишемо (коЈи, поЈити итд). У таквим рѣчима јота се нѣ може изговорити без извѣсног грчења вилице. А поменута дужина јесте у духу српског језика. Лично ми је ближе рѣшење с удвојеним писањем самогласника (Илиић итд.), али из нѣких разлога таква удвајања наши правописци сматрају нѣпожељним. “Дебело јер” је задржао и Вук, а замѣнио га је Љуба Стојановић двотачком над “р” у III издању Рјечника. До краја XIX вѣка се и та двотачка изгубила. Склонији сам томе да се тај глас у наведеним примѣрима назове полугласником, него “самогласним р”. Осѣм у тѣх десетак рѣчи књижевног језика раширено је у тимочко-призрѣнском дијалекту, на коме већ имамо врѣдних књижевних дѣла, а нѣмамо јединствено рѣшење за писање рѣчи гдѣ се полугласник јавља: нѣко га обѣлѣжава танким јер, нѣко дебелим јер, а нѣко апострофом.
    Свѣстан сам свега што се написали о акцентима, али би књижевни језик ваљда трѣбало градити од оног најбољег што садрже народни говори. Ту у датом случају подразумѣвам чување сва четири акцента и дужине.
    Што се тиче прѣзимена Бунарчић, прѣтпостављам да је и у календару који помињете оно погрѣшно забѣлѣжено. У РСАНУ је акцентовано овако: Бунàрчић – краткоузлазно са дужином на крају, што ми нѣ звучи нимало природно. Рѣч је о деминутиву, и такво прѣзиме од занимања (“бунарџија”) никако нѣје могло настати. У интернету га исто нѣћете наћи. Допустимо да је рѣч о нѣкој изумрлој фамилији – питање настанка таквог прѣзимена је опет отворено.
    У сваком случају, хвала Вам на одговору. Важно је да у дневној штампи има популарних чланака о језику, пошто часописе изван струке слабо ко чита.

  4. Нашим језикословцима је нагласак (акачење) презимена битнији од озбиљног разматрања повраћаја у оквире „правилности“ сатртих облика презимена у женском роду. Да ли је ћопави секташ зачетник и тих „правила“?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *