Верујем да многи наставници нису свесни ситуације јер је пред њима шума бројева којима су означена упутства о стандардима, исходима, циљевима и компетенцијама ученика, како би се прикрила суштина, како се она не би уочила. Останемо ли неми пред овом ситуацијом, свесно ћемо морално урушавати појединца и читаво друштво.
Нови школски стандарди ће ускоро бити усвојени. Међутим, врло је забрињавајуће да међу бројним компетенцијама које ученици треба да стекну у току свог школовања, НЕ ПОСТОЈИ ЕТИЧКА КОМПЕТЕНЦИЈА. Питање морала у смислу јасне свести о исправности поступака са становишта правде, у смислу диференције добра и зла, осећања одговорности, очигледно није пожељна у нашем систему.
Увидом у званичне обавезујуће предметне компетенције објављене у ПРАВИЛНИКУ О ПЛАНУ И ПРОГРАМУ НАСТАВЕ И УЧЕЊА ЗА ГИМНАЗИЈУ, који је објављен у ПРОСВЕТНОМ ГЛАСНИКУ Службеног гласника Републике Србије, година LXIX – број 4, 2. јун 2020: Београд: Јавно предузеће „Службени гласник”, можемо констатовати да, осим у уводном делу у ком су уопштено дати циљеви предмета српског језика и књижевности, ни исходи ни стандарди нити предметне компетенције не садрже одредбе о моралу. У савременом свету, добро, као и зло, крајње је релативизовано, а то је и декларативни захтев нашег школства.
У складу са новим нормама је очигледно и избацивање из школског програма оних књижевних дела на којима су се ученици васпитавали како не треба бити полтрон и подмитљив, радећи против другог и против свеопштег добра, а реч је о Гогољевом „Ревизору“ и Нушићевом „Народном посланику“. Уместо тога петнаестогодишњацима је понуђена као обавезна лектира Ненадовићев роман „Доротеј“ са експлицитним сценама блуда, педофилије, зоофилије и сличног.
Истраживачки задатак попут: „Процените са моралног становишта основни мотив (побуду) који покреће главног јунака на акцију. (…) У чему је васпитна вредност бајке?“ (М. Николић, Методика наставе српског језика и књижевности, 1999: 519) и слични примери из некадашње наставне праксе, изостали су из званичног школског Правилника, који су наставници у обавези да поштују.
Реч морал једино се спомиње у оквиру исхода напредног нивоа, стандарда који су пред усвајањем, међутим, искључиво у циљу толеранције према морално различитим перспективама: „СРП.СО.Н.3.1. Разумеју моћ језика као средства изражавања различитих димензија људских искустава (друштвених, културних, моралних, духовних и естетских), уважавајући контекст и различите перспективе.“
Пред наставницима су обавезујуће одредбе на основу којих ће ученике усмеравати ка толеранцији према моралним изопачењима, на шта нас друштво већ деценијама припрема медијским садржајима. Верујем да многи наставници нису свесни ситуације јер је пред њима шума бројева којима су означена упутства о стандардима, исходима, циљевима и компетенцијама ученика, како би се прикрила суштина, како се она не би уочила. Останемо ли неми пред овом ситуацијом, свесно ћемо морално урушавати појединца и читаво друштво.
Овим апелујем на колеге, родитеље и читаво друштво да се спаси што се још спасити може. Одредбе о етичности нужно, и то експлицитно, морају бити део ПРАВИЛНИКА О ПЛАНУ И ПРОГРАМУ НАСТАВЕ И УЧЕЊА у току целокупног процеса школовања.
У Београду, 1. 2. 2023. Кристина Рајић, наставник српског језика и књижевности
Related posts:
ТРЕБИЊСКА ДЕКЛАРАЦИЈА О ЗАШТИТИ ЋИРИЛИЦЕ
Дејан Пралица: ЗЛОУПОТРЕБА МОЋИ МЕДИЈА НА ПРИМЕРУ ОТВОРЕНИХ ПИСАМА ЖЕЉКА МИТРОВИЋА
СТАЉИНОВО ПИСМО НАСТАВНИКУ ЊЕГОВОГ СИНА ВАСИЛИЈА
Архим. Никодим (Богосављевић): ОБЈАВА ПРЕКИДА ПОМИЊАЊА И ОПШТЕЊА
Слободан Антонић: АЗБУКА – НАЛАЗ НЕУРЕДАН
Евсевије Петровић: ХИГИЈАНИЧАРИМА СОДОМА И ГОМОРЕ
Драган Лакићевић: МАЈЦИ СЕ ПИШЕ ЋИРИЛИЦОМ
Владимир Димитријевић: БОРБА ПРОТИВ СРПСКОГ ИДЕНТИТЕТА
Ранко Рисојевић: ЗАЛУТАЛИ СМО НА ПУТУ У НИГДИНУ
Олга Четверикова: ОПСЕДНУТОСТ ДИГИТАЛИЗАЦИЈОМ ОБРАЗОВАЊА
Слободан Владушић: ЛИКВИДИРАТИ ЧОВЕКА КЊИЖЕВНОСТИ
Драгољуб Петровић: СРБИ СУ НАРОД КОЈИ УМИРЕ
