ПРЕМИНУО (БИВШИ?) ЕПИСКОП РАШКО-ПРИЗРЕНСКИ АРТЕМИЈЕ

Из политичких разлога неправедно смењени некадашњи Епископ рашко-призренске епархије Артемије преминуо је данас (21.11.2020 – прим.ред.СВ) у 86. години. Насупрот неистинитим и злонамерним тврдњама појединих медија, он НИЈЕ преминуо од последица вируса корона, нити је био заражен њиме

---

Епископ Артемије је преминуо данас (21.11.2020) у болници у Ваљеву, од последица упале плућа и болести срца, од којих је и раније лечен.

Владику Артемија је 2010. године сменио Синод СПЦ због никад не доказаних малверзација у финансијско-материјалном вођењу пословања Епархије рашко-призренске, а 2015. године изопштен је из цркве.

Бивши владика је једини који је у новијој историји СПЦ рашчињен и коме је одузет чин. Управо је још за живота патријарха Павла, почивши патријарх Иринеј, тада владика нишки, био упућен на Косово и Метохију да провери и извести о стању у Епархији.

Испрва пензионисање, а потом и рашчињавање догодило се по избору Патријарха Иринеја. Тада је тај његов потез оцењен као храбар и смео, али и да је на трон СПЦ дошао јерарх који „не гура проблеме под тепих“.

Данас се, међутим, зна да је пензионисање и протеривање епископа Артемија Синод спровео по налогу Стејт департмента, уз свесрдно залагање покојног америчког сенатора српско-словеначког порекла, римокатолика по вероисповести, Џорџа Војновича, родом из Кливленда, одакле је и данашњи Епископ источноамерички Иринеј (Добријевић), такође Американац српског порекла, годинама близак Стејт департменту, који је, неколико година пре бомбардовања Србије послат из САД да у Патријаршији „обавља послове“ у вези с Косовом и Метохијом.

Сабор СПЦ рашчинио је пензионисаног владику рашко-призренског Артемија 19. новембра 2010. године – пре тачно десет година.

Артемије (световно име Марко) Радосављевић рођен је 1935. године у селу Лелић код Ваљева, одакле је био и епископ Николај (Велимировић), односно Свети Николај Жички. Замонашио се 1960. године у манастиру Ћелије. Теолошки факултет завршио је у Атини, где је и докторирао. За Епископа рашко-призренског изабран је 1991. године. Ту дужност је пре њега обављао Патријарх Павле.

Под изговором неправилног пословања у епархији, Свети Синод СПЦ рашчинио га је 2010. године. Живео је у манастиру Шишатовац на Фрушкој Гори.

На место епископа рашко-призренског именован је дотадашњи викарни Епископ липљански Теодосије. Неколико месеци касније, Артемије је формирао Епархију рашко-призренску у егзилу.

Преминуо је дан после Патријарха српског Иринеја. Међутим, за разлику од Артемија, Патријарх Иринеј, као и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије пре њега, преминули су од последица корона вируса.

Изворник: ХРОНОГРАФ

. . .

---

---

ИЗ ЖИВОТА И ДЕЛА

† † †

Рано је упознао о. Јустина Поповића (Св. Јустина Ћелијског) који је у то време боравио у манастиру Ћелије, код Ваљева. Отац Јустин га је замонашио након завршетка богословије 20. новембра 1960. године у манастиру Ћелије.

По завршетку Теолошког факултета у Београду уписује постдипломске студије у Атини, где је одбранио са успехом докторску дисертацију са темом „Тајна спасења по Светом Максиму Исповеднику“⇗. Затим се повлачи у манастир Црна Река, где проводи 13 година.Изабран је за Епископа рашко-призренског у мају 1991. године.

Било је то некако на сам дан свете великомученице Марине 30/17. јула 1978. године, када је јеромонах Артемије дошао у, до тада запустели, мали манастир Црна Река код Рибарића, на обронцима Мокре Горе. Тај догађај као да је наговестио да ће смирени црноризац Артемије морати да прође трновитим, мученичким путем, како би дошао до свог циља – Царстсва Небеског и вечног Спасења, како је и сам Господ наш Исус Христос то прорекао онима који хоће побожно да живе. И није много дана прошло док се свуда прочуло да је смирени јеромонах Артемије, доктор теологије, дошао да самује у пустињском манастиру Црна Река.
. . .

По свом доласку у Призрен, на катедру древне рашко-призренске епархије, епископ Артемије креће са обновом литургијског живота у Богоповереној му епархији, у којој ће све до данас напасати поверено му православно стадо.

Године 1991-92. владика Артемије неуморно креће у обнову манастира своје епархије: најпре манастири Зочиште и Високи Дечани, у које шаље по једног јеромонаха и неколико монаха и искушеника, како би се успоставио општежитељни поредак и манастир заживео. Убрзо затим наставља се обнова монашког живота и у манастиру Свете Тројице код Мушутишта, манастира Соколице, Грачанице, и све то постају неосвојива утврђења и прибежишта младим искушеницима и искушеницама жељним Воде Живе.

Године 1995-96. благословом епископа Артемија креће се у обнову монашког живота у манастиру Сопоћани код Новог Пазара, где, као и у све остале манастире, као из неке духовне кошнице, долазе монаси из црноречког манастира, како би и на овом месту успоставили киновијски поредак и наставили са слављењем Пресвете Тројице, како је то и вековима раније било.

Године 1996-97. почиње обнова манастира Бинач и Гориоч код Витине, где такође долазе монаси из Црне Реке и монаси из Манастира Свете Тројице код Мушутишта, а манастир Свете Тројице постаје женски манастир, у почетку са три сестре да би касније, пред његово дивљачко паљење и рушење у манастиру живело већ 9 монахиња.

Године 1994-98, на инсистирање епископа Артемија, помоћу општине Призрен и саглашношћу Завода за заштиту споменика културе креће се са обновом Манастира св. Архангели код Призрена, древне задужбине цара Душана. Марта 1998. године братство се усељава у новоподигнути конак и тиме се завршава обнова манстира рашко-призренске епархије у мирнодопским условима.
. . .

После свих немилих догађаја по народ Косова и Метохије, кренула је хајка на епископа Артемија јер је са својим монаштвом и свештенством спремао тужбу Међународном суду у Стразбуру против Немачке, Велике Британије, Француске и Италије, земаља које су узеле за обавезу да се брину о народу Косова и косовским светињама, а показало се да прстом нису мрднуле како би заштитиле нападане и тако испуниле своје обавезе.

Нажалост, војници КФОР-а поменутих земаља су само немо гледали насиље над недужним народом, а ништа нису учинили како би се насиље зауставило. Дакле, због тужбе коју је епархија рашко-призренска на челу са својим епископом припремала, уследио је невероватан бојкот владике Артемија од стране „Међународне Заједнице“, која никако не жели да прихвати пораз и неуспех своје мисије на Косову и Метохији.

Сличан презир према епископу Артемију почели су да показују и неки епископи наше Цркве, који из неких својих интереса желе да се додворе шиптарским терористима, а у чему им, нажалост, помаже неколицина монаха манастира Високих Дечана, на челу са игуманом дечанским Теодосијем.

Следеће, скандалозно поступање према епископу Артемију, како од стране горе поменутих међународних институција, тако и од појединих епископа наше Цркве, а поново и од неких монаха Дечанског манастира, десило се када је епископ Артемије одбио да допусти да срушене цркве и манастире на Косову и Метохији зидају они који су их рушили.
. . .

И тако, неспособна „Европска унија“ посредством неких епископа наше цркве и заблуделих оваца владике Артемија, који су само инструменти у њиховим рукама, узалуд покушава, заједно са екстремним шиптарским лобистима, да се отараси епископа Артемија који је један од најчвршћих стубова наше Свете Цркве и који је, са својим монаштвом и свештенством, по вољи Божијој једина кочница независном Косову, а тиме и новом насиљу на над нашим народом на овим просторима.

(Делови из текста први пут објављеног 2007. године и потом допуњаваног – прим.ред.СВ)

Изворник: КМ Новине

Наслов, скраћења и коректура текстова: Словѣнски вѣсник