ИК „Дабар“ и братство манастира Светог Николаја: СВЕТОСАВЦИ, СВЕТОСАВЉЕ И СВЕТИ САВА

Текст који је пред вама настао је као одговор на текст Кривотворење „Српског Јеванђеља“ аутора Милослава Рајковића јер смо грубо прозвани и оклеветани за плагирање. У наставку текста бавимо се том, кључном, тврдњом.

---

---

– Одговор на текст Кривотворење „Српског Јеванђеља“ 
аутора Милослава Рајковића

Књига Законоправило Светог Саве, превод Сарајевског преписа у издању ИК Митрополије дабробосанске „Дабар“, која је објављена 2019. године у поводу обиљежавања Осамсто година самосталности Српске Православне Цркве и Осамсто година Дабарске епископије плод је заједничког рада монаха братства манастира Добрунска Ријека и проф. др Станке Стјепановић, док су потписници редактуре проф. др Зорица Никитовић и академик Бранко Летић. Рад на преводу текао је од 2013. године. Пошто Сарајевској фототипији са које је књига превођена недостају два листа, она су преведена из Иловичког преписа (тј. одговарајуће фототипије). На извјесним мјестима, због уочених разилажења ова два српскословенска изворника или извјесних нејасноћа (ријеч или синтагма која је приликом преписивања испуштена у оба преписа; нејасноћа у Сарајевском препису, а непостојање истог са старог грчког изворника преведеног текста у Иловичком препису, и др.) прибјегавало се секундарним изворима и помоћној литератури. Списак литературе дат је на крају књиге, и он садржи наслове на српском, српскословенском, рускословенском, старогрчком, грчком, латинском, руском и енглеском језику. Прохирон или Градски закон, примјера ради, превођен је са паралелним читањем оба изворника као и критичког издања на грчком језику. Такође, кад год су услови рада то омогућавали, као помоћни материјали коришћени су доступни преводи на латинском, енглеском и руском језику.

У тексту г. Рајковића тврди се да је превод ИК Дабар плагијат, резултат кривотворења, да су преводиоци преписивали текст превода М. Петровића, паштећи се да умјесто правих убаце замјенске изразе, промијене ред ријечи у реченици и слично. Тврди се, дакле, да је преводилачки и редакторски тим сарадника у ствари дружина превараната, крадљиваца и фалсификатора.

Наведено је, као пропратни доказ (?!), и то да је „Петровићев превод“ неко већ умножавао и продавао (?!), што јасно имплицира (?!) да су „оптужени“ тај материјал свакако набавили и искористили, а што се лако може и доказати (?!).

Насупрот изреченим тврдњама, али не и на задовољштину аутора (ауторâ) клевете, обавјештавамо црквену, научну и културну јавност да је „Дабров“ превод Законоправила настао искључиво на начин описан у пасусу с почетка овог текста у шта се лако може увјерити свако ко упореди оба превода. Дјелимични превод Иловичког преписа М. Петровића као и дјелимичан превод М. Петровића и Љ. Штављанин-Ђорђевић (који такође постоји али се у тексту не помиње) није коришћен нити једном, јер је то био један од принципа нашег рада. Због чега баш принципа? Због једноставне чињенице да превод ипак није сачинила претпостављена криминална група, већ у Богу сабрана група православаца − сабраних у жељи да преведу Законоправило на савремени српски језик, да данашњим Србима учине доступним и разумљивим завјет Светог Саве своме роду. Као што, дакле, нисмо могли плагирати добар дио текста јер од стране г. Петровића никада није ни објављен (главе 48−64), на исти начин смо самостално превели и онај дио текста који је г. Петровић већ објавио.

Превод је рађен по благослову, а све вријеме пратила га је молитва да Бог укријепи наше немоћи. О квалитету превода, међутим, умјесније је да суде читаоци.

Чини се да није згорег овдје указати на једно мњење које у српском друштву влада код оних који знају за Законоправило, јер исто мњење држи и аутора клеветничког текста Кривотворење „Српског Јеванђеља“. Законоправило које је Свети Сава дао Србима да по њему живе и да се њиме управљају, доживљава се пречесто као идол. Не, није ово бласфемична демистификација православне побожности − Законоправило чак ни у метафоричном смислу није „Српско Јеванђеље“ − Српско Јеванђеље је Христово Јеванђеље, и ни једна друга књига! Светосавски номоканон, Крмчија или Законоправило је збирка закона, тумачења, понеког писма и упута. Позвани смо да га примјењујемо, а не да му се као таквом клањамо. Да уронимо у дубину ових богонадахнутих књига, да се мијењамо у складу са Божјим законима и канонима које оно садржи. Они који не држе ову књигу за идола већ хоће да живе по њој, чувају своју душу од клевете, на толико мјеста осуђене црквеним правилима Законоправила.

Ко жели да прочита принципе којима су се руководили преводиоци Законоправила Светог Саве, нека се обрати редакцији издавачке куће „Дабар“ или Манастиру, добиће електронски текст Предговора. Ко жели да се упути у изворе и литературу која је коришћена, такође нека се обрати истим, добиће и списак литературе. Ко жели да упозна неке од преводилаца, и да у разговору с њима закључи којем од ова два претходно разматрана а међусобно супротстављена начина рада они припадају − Добродошао!

---

ИК „Дабар“ и братство манастира Светог Николаја
у Добрунској Ријеци, у Републици Српској
на дан светог Јоаникија, првог Патријарха српског

Изглед и делимична опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Стање ствари