Арам Гарегињан: СЛАБА ВАЈДА ОД УБАЧЕНИХ ТЕРОРИСТА – КАРАБАХ СЕ НЕ ПРЕДАЈЕ

Вође Азербејџана све време изјављују да ће решавати сукоб по своме, а статус кво (непризнати, али стварно постојећи јерменски Карабах) је користан само за Јерменију. Значи ли ово да Азербејџан покушава да нешто измени? Не – све провокације чине Јермени, каже влада у Бакуу.

---

У Нагорно-Карабаху бесни прави рат. 27. септембра азербејџанска војска је отпочела масован напад. Овај пут уз отворену подршку Турске, која је овде упутила натовске борбене авионе F-16. Осим тога, са севера Сирије (који терористи, уз подршку Турске, још незаконито контролишу), војни транспортни авиони, преко Турске, превозе џихадисте за помоћ азербејџанским снагама. После пет дана, о томе су се, заједнички, изјаснили Француска, Русија и САД.

29. септембра је председник Азербејџана Илхам Алијев изјавио да је његова држава од Јерменије пет пута јача по броју становника. Али „велики“ Азербејџан и “огромна” Турска не могу да успешно доврше агресију против Јермена.

Напади десетинама тенкова и вишецевних бацача ракета настављају се већ пети дан. По проценама Армије одбране Арцаха, непријатељ је изгубио преко стотину тенкова и оклопних возила, неколико хеликоптера. Исто колико за све време војне у Карабаху у 1992-94. Тада су стране у сукобу углавном користиле наоружање преостало из доба Савјетског Савеза, док сада употребљавају оно што су куповале од тада – све време.

У неким годинама је војни буџет Азербејџана био већи него цео буџет Јерменије. Али ни то не поможе Азербејџану и Турској: нису успели да напредују.

Председник Турске Ердоган је више пута изјавио је да ће помоћи турски Азербејџан, да би, једном заувек, било „решено питање“, које се не решава 30. година. У јулу је Азербејџан напао границу са Јерменијом и, после још једне неуспешне провокације, спровео заједничке војне маневре са Турском. Сада се против јерменских снага користе турски авиони F-16 (Азербејџан их нема, јер натовске авионе не купује). До сада, савезници негирају њихово присуство. Азербејџан је од Турске добио плаћенике исламисте, који су ратовали у Сирији под окриљем те исте Турске.

Нагорно-Карабах (јерменски назив: Арцах) има већински јерменско становништво, али је средином 1930-их, одлуком совјетске владе, прикључен Азербејџану. Крајем 80-их, Нагорно-Карабашка аутономна област је, у складу са тадашњим законодавством Совјетског Савеза, изгласала резолуцију о издвајању аутономне области из тада још совјетског Азербејџана. После распада СССР-а, Баку је планирао да потпуно освоји Арцах и етнички га очисти од Јермена. Међутим, рат за Нагорно-Карабах 1994. године завршио се победом јерменских снага. Нагорно-Карабах није укључен у састав Јерменије да се не би спалили сви мостови за мировне преговоре и трајно решење сукоба. Тако се, уз Републику Јерменију, појавила још једна јерменска република – Арцах.

Вође Азербејџана све време изјављују да ће решавати сукоб по своме, а статус кво (непризнати, али стварно постојећи јерменски Карабах) је користан само за Јерменију. Значи ли ово да Азербејџан покушава да нешто измени? Не – све провокације чине Јермени, каже влада у Бакуу.

У реду. Треба само одговорити на питање: зашто провоцирати ако имаш корисни статус кво? На ово питање нема одговора, осим једног: аутор овог чланка је Јерменин, који међу Србима спроводи пропаганду за јерменски новац.

Али новца Азербејџан има много више. На милијарде долара од нафте, због којих неки политичари и организације у Србији култивишу мит о томе, да Јермени у сваком сукобу, због својих интереса, подржавају право народа на самоопредељење, што значи и незакониту владу такозване Републике Косово.

Али у стварности Јерменија до сада није признала „Косово“ и не намерава да то учини. Држава, једна од првих која је признала „Републику Косово“, била је… Турска, која свим снагама подржава Азербејџан. А када је у Београд из Бакуа пристигао авион са помоћи против коронавируса, амбасадор Азербејџана беседи о „древном српско-азербејџанском пријатељству“.

Можда је човек у праву. Турски зуби јесу се „дружили“ са српским песницама, стотинама година, и 1389. године. Сада исто такво „пријатељство“ Турцима и Азерима указују Јермени – да би заштитили своје родитеље и децу.

Изворник: Ћирилизовано

Дѣлимична опрема и обрада текста: Словѣнски вѣсник