Ханс Кунднани: УКРАЈИНСКИ РАТ ДОКРАЈЧИО ЕВРОПСКИ ЛИБЕРАЛНО-ДЕМОКРАТСКИ МИТ

Оно што изненадну „проевропску” идентификацију са украјинским национализмом чини још чуднијом јесте да то није било какав национализам. Он има дугу историју антисемитизма која се протеже од  козачког вође из XVI века, Богдана Хмељницког до Степана Бандере током Другог светског рата. Oбојица су још увек поштовани у Украјини. 


Ханс КУНДНАНИ

Током протекле деценије, а посебно после политичких шокова 2016. године, постоји све израженија тенденција да се домаћа и међународна политика посматрају као скуп бинарних супротности: демократија и ауторитаризам; либерализам и нелиберализам; интернационализам и национализам, итд.  Од руске инвазије на Украјину прошлог фебруара, овакав приступ — прича о добрим момцима против лоших момака — постао је доминантан. Колико год овај наратив био подесан, он замагљује сву сложеност и контрадикторност садашњег тренутка.

Европска унија игра посебну улогу у овом доминантном наративу. На ЕУ се обично гледа као на једног од добрих момака: она се залаже за демократију и либерализам – две вредности које угрожава Русија, земља на страни ауторитаризма и нелиберализма. ЕУ се такође посматра као оличење космополитизма, супротно од национализма Русије и њених евроскептичних „популистичких“ присталица.

У стварности, међутим, позиција ЕУ унутар бинарности која доминира нашим политичким размишљањем је много сложенија. Њене историја показује да се она залаже за либерализам пре него за демократију, док понавља неке од карактеристика национализма, али на вишем, континенталном нивоу. Најважније, уместо да ограничава ове тенденције, рат у Украјини их можда заправо јача.

Историја европског пројекта је проблематичнија него што сугерише идеја о њему као симболу демократије. Мало „проевропљана“ зна да је он започет  као колонијални пројекат – што би се могло назвати његовим првобитним грехом. Пео Хансен и Стефан Џонсон показали су у својој књизи Евроафрика да је прва фаза европских интеграција педесетих била делимично намењена консолидацији белгијских и француских колонија у Централној и Западној Африци, којима је била потребна инјекција западнонемачког капитала. Многи у Западној Немачкој, с друге стране, видели су то као шансу да се врате у колонијалну игру из које су били искључени од краја Првог светског рата.

Када су Белгија и Француска шездесетих изгубиле своје преостале колоније у Африци, шест земаља које су створиле Европску заједницу за угаљ и челик и Европску економску заједницу окренуле су се према унутра и заборавиле своје колонијално порекло. Тако је наратив који се појавио око онога што је постала ЕУ усредсређен на унутрашње лекције европске историје (то јест на вековне сукоба између европских земаља, који су кулминирали у Другом светском рату и Холокаусту), а не на спољним поукама европске историје (посебно не на европском колонијализму). Европа се све више замишљала као „затворени систем“.

Европска унија створена Уговором из Мастрихта 1992. године себе је доживљавала као средство преко кога ауторитарне државе могу да изврше демократске транзиције. У раној фази европских интеграција оне су имале кључни значај за демократизацију Италије и Западне Немачке, а касније осамдесетих и Грчке, Шпаније и Португала. У стварности, оно што је ЕУ заправо урадила је ограничавање народног суверенитета у државама чланицама.

Мастрихтски уговор из 1992. године

У периоду након Хладног рата, прича о оснивању ЕУ као о творевини која се залаже за демократију наставила је да јача како се блок проширивао на земље Централне и Источне Европе. Политичке промене након 1989. у земљама Варшавског пакта су виђене, пре свега, као демократске револуције. Бранко Милановић недавно нас је подсетио да су то биле и националистичке револуције које су имале за циљ стварање етнички хомогених националних држава. Улазак у ЕУ значио је да је национални и народни суверенитет ових земаља одмах био ограничен. Средњорочно, то је изазвало реакцију против ЕУ, чије ефекте сада видимо у Мађарској и Пољској.

Штавише, укључивање земаља Централне и Источне Европе ојачало је идентитет ЕУ као белог блока. Нове чланице су на процес приступања гледале као на „повратак у Европу“. Али, ако је „Европа“ којој су се придружиле била једноставно послератни интеграциони пројекат, то није био „повратак“, јер оне никада раније нису били део тог блока . „Европа“ којој су мислили да се „враћају“ била је много старија идеја цивилизацијске Европе. ЕУ је, са своје стране, сматрала да је сасвим природно да јој се придруже земље Централне и Источне Европе — под условом да спроведу реформе. Мароко је, с друге стране, 1987. године поднео захтев за улазак у Европску заједницу, како се данашња ЕУ тада звала, али му је одговорено да то није могуће, без обзира на реформе које је спровео, јер није европска земља.

Током 2010-их, док се ЕУ суочавала са низом наизменичних криза, почела је да се осећа много угроженијом и, као резултат тога, постала је дефанзивнија, што је довело до оживљавања концепта „геополитичке“ Европе, који се први пут појавио двадесетих година XX века.Та идеја је била одговор на осећај слабљења Европе после Првог светског рата и због страха да Европа губи моћ у односу на Совјетски Савез и Сједињене Државе. Тадашњи Паневропски покрет— инспирација за послератни „европски пројекат“ — подстицао је Европљане да се уједине како би постали „трећа сила“ у међународној политици и како би задржали своју позицију моћи у свету. Идеја о Африци као европској „плантажи“ била је кључна у тој замисли.

Контекст 2010-их је очигледно био сасвим друкчији. Након кризе евра и низа других криза које су уследиле, ЕУ је све више увиђала да је окружена претњама — „луком нестабилности“ који се протеже од истока до југа Европе. У том контексту, „проевропљани“, као што је француски председник Емануел Макрон, замишљали су, на сличан начин као у двадесетим годинама, да би се Европљани могли ујединити како би постали трећи „пол” у међународној политици у којој је Кина заменила Совјетски Савез. Ово је била позадина за френетичну дискусију међу истраживачким центрима за спољну политику о концептима као што су „европски суверенитет“ и „стратешка аутономија“.

„Проевропљани“ су традиционално одбацивали концепт суверенитета који су сматрали застарелим. Посебно током оптимистичне две деценије од завршетка Хладног рата многи су замишљали да ће европске интеграције превазићи не само национални суверенитет, већ и суверенитет уопште, пошто је ЕУ постала нека врста плана за глобално управљање. Али како су постали дефанзивнији, „проевропљани“ су прихватили идеју суверенитета — барем на европском нивоу. На пример, док су раније замишљали да је уклањање граница унутар ЕУ први корак ка свету без граница, сада су увидели да је за уклањање унутрашњих граница заправо неопходна тврда спољна граница. Штавише, након избегличке кризе 2015. године, претње Европи су се све више замишљане у цивилизацијском смислу. Крајња десница је била у успону и десни центар је почео да јој се приближава, посебно по питањима идентитета, имиграције и ислама. Политичка област у којој се ова конвергенција између десног центра и крајње деснице најјасније показала и са најстрашнијим последицама је имиграција. Од 2014. 27.000 људи је умрло на Медитерану док су очајнички покушавали да чамцима дођу до Европе. Хјумен рајтс воч недавно је констатовао да се политика ЕУ према имигрантима може сажети у три речи: „нека они умру“.

У међувремену, „геополитичке” претње Европи су се све више виђене у цивилизацијском смислу. Док се крајња десница фокусирала на претњу европској цивилизацији од имиграната, посебно муслиманских, центристички политичари, као што је Макрон, више су говорили о претњи европској цивилизацији од других сила — посебно Кине, Русије, па чак и Сједињених Држава (отуда потреба за „стратешком аутономијом“, која подразумева независност од Сједињених Држава у безбедносном смислу).

Када је Русија извршила инвазију на Украјину 2022. године, она је неизбежно виђена као агресија цивилизацијског „другог“ од кога Европа мора да се брани. Одговор ЕУ на рат у Украјини био је прилично друкчији од одговора на друге сукобе у њеном „суседству“. Иако је наставила брутално да потискује мигранте на Медитерану, отворила је своје границе избеглицама који беже из Украјине и пружила им изузетну подршку. ЕУ је видела Украјину као браниоца „европских вредности“ — које, према ономе што говоре европски лидери, сада очигледно укључују територијални интегритет и државни суверенитет. Пољска данас пружа најснажнију подршку Украјини у ЕУ. Пре почетка рата Пољска је била оптуживана да има „популистичку“ владу, а сада се одједном о њој говори као заговорници европских вредности – укључујући демократију – а раније су у Бриселу тврдили да их она одбија.

Можда је најнеобичнија карактеристика европске реакције на Украјински рат начин на који су „проевропљани“ изненада прихватили украјински националистички покрет – што илуструје свеприсутност украјинских застава. Традиционално, „проевропљани” нису правили разлику између етничко-културне и грађанске верзије национализма, већ су сваки национализам видели као велику опасност. „Национализам је рат“, рекао је председник Франсоа Митеран у свом последњем говору у Европском парламенту. Недиференцирано одбијање сваког национализма доминирало је у реакцијама „проевропљана“ на Брегзит. За „проевропљане“ Брегзит је био показатељ да је Велика Британија безнадежно изгубила додир са стварним светом.

Украјинци у немачким униформама 1942. године

Оно што изненадну „проевропску” идентификацију са украјинским национализмом чини још чуднијом јесте да то није било какав национализам. Он има дугу историју антисемитизма која се протеже од  козачког вође из XVI века, Богдана Хмељницког до Степана Бандере током Другог светског рата. Oбојица су још увек поштовани у Украјини. Штавише, после 2014. године велики део борби у Донбасу водио је батаљон Азов, неонацистичка милиција која је била интегрисана у Украјинску Националну гарду. Присталице Украјине тврде да су ти неонацистички елементи касније уклоњени. Али најмање два од пет команданата Азова које је украјински председник Владимир Зеленски недавно вратио из Турске у Украјину као хероје су неонацисти који су оснивачи Азова.

Баш као што се сматрало природним да се земље Централне и Источне Европе придруже ЕУ након завршетка Хладног рата, сада се сматра природним да се и Украјина придружи. У ствари, питање придруживања Украјине сада је највећа преокупација за „проевропљане“. На типично технократски начин они су фокусирани на то како да управљају процесом. Али постоји много важније питање – да ли ће Украјина, кад постане чланица ЕУ, бити моћнија верзија Мађарске и Пољске.

Постоји опасност да ће рат и придруживање Украјине ојачати тенденцију да ЕУ себе види као оличење угрожене европске цивилизације што ће додатно ојачати њен идентитет као белог блока.

(Аутор је виши научни сарадник на Краљевском институту за међународне послове у Лондону)

Ukraine has exposed Europe’s liberal myth – An insecure EU is warming to nationalism BY Hans Kundnani
https://unherd.com/2023/08/ukraine-has-exposed-europes-liberal-myth/
August 2, 2023
Са енглеског за НСПМ превео Мирослав Самарџић

Изглед и делимична опрема текста: Словенски вѣстник

. . .

Изворник: НСПМ

(Visited 65 times, 1 visits today)

Зоран Туцаковић

Learn More →

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *