Срђан Шљукић: ЗБОГ ЧЕГА ПОСРЕДОВАЊЕ ЗАПАДА НЕ МОЖЕ РЕШИТИ СУКОБ ОКО КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

Да ли лажни посредник, као што је то овде Запад, може да сукоб реши, макар и привремено? Да ли је у овом случају могућ компромис? Није, јер се компромис ни не тражи, већ се настоји да једна страна (Запад и Албанци) победи, а да друга (српска) призна пораз.

______________________________________________________________________________________

Пар дана пре Божића српска јавност била је згранута чињеницом да је потпредседник Европског парламента Рајнер Виланд, приликом боравка на Косову и Метохији, посетио гроб Адема Јашарија, оснивача терористичке организације познате под називом „Ослободилачка војска Косова“ (ОВК). Откуда то да званичник ЕУ „одаје пошту“ човеку (а тиме и организацији) одговорном за многобројна злодела (убиства, отмице, итд)? Зар не би било логичније да се поклонио жртвама те исте ОВК? Суштински гледано, разлози за ово су веома једноставни.

Наиме, за решавање одређеног сукоба најчешће се сугерише посредовање (медијација), која представља процес у којем неко трећи покушава, путем преговора, да испослује некакав договор, односно компромис између сукобљених страна, како би се тиме избегле насилне форме сукобљавања. Ко може да буде тај „трећи“, тј. посредник? Први и основни услов да би се неко у одређеном сукобу појавио као посредник јесте да он није актер сукоба. Другим речима, он не сме да заузима страну у датом сукобу, не сме да се сврстава, јер га то аутоматски елиминише као могућег посредника. Шта, међутим, имамо у сукобу око Косова и Метохије? Запад (пре свих ЕУ и САД) је од самог почетка овог сукоба био јасно сврстан и то на страни Албанаца. ОВК и сепаратистичке тежње Албанаца (са стратешким циљем стварања Велике Албаније) Запад је помагао и помаже на све начине: политички, економски, културно, војно. Требало би нам много простора и времена да набројимо све конкретне начине овог деловања. Споменимо овде само агресију (након неуспелих политичких и економских притисака) на СР Југославију (1999) и чињеницу да је Запад главни промотер и спонзор „независног Косова“. Дакле, као актер сукоба, Запад нипошто не би могао да буде посредник у истом. Истовремено, имамо парадоксалну ситуацију да се управо то догађа, да се Запад све време намеће као једини посредник.

Када сте актер сукоба, а „глумите“ посредника, ви заправо имате врло лагодну позицију: представљајући се као посредник, ви у ствари „гурате“ сопствене интересе и интересе својих савезника (овде Албанаца), а на штету друге стране у сукобу (Србије), док све представљате као „посредовање“ и „трагање за компромисом“. Зато нема места чуђењу када су у питању резултати десетогодишњих преговора око Косова и Метохије, у којима српска страна стално све више и више губи, не добијајући заузврат буквално ништа. То и нису никакви преговори, већ сталан притисак на српску страну да призна „независно Косово“ и легитимност агресије из 1999. године. Ово је разлог што Запад остаје практично нем на све албанске злочине, на сва кршења људских права Срба, на формирање „војске Косова“, на „царину“ од стотину процената, итд. Отуда и Рајнер Миланд, званичник ЕУ, није учинио ништа неуобичајено, већ је само дошао да „ода пошту“ савезнику Запада. Невешто прикривање ове чињенице тврдњама да је реч о „приватној посети“ је трагикомично и представља индиректно признање да је ипак реч о крајње неморалном чину.

Да ли је могуће да српска власт (ова, као и претходна) није свесна да Запад није никакав посредник у сукобу, већ да је на страни Албанаца? Зашто српски представници пристају на ову тако очигледну обману? Разлог је опет сасвим једноставан. Тренутна српска власт претпоставља да се без финансијске, медијске и сваке друге подршке Запада не може одржати на позицијама моћи, па „жмури“ на ово „посредовање“. Да ствар буде још гора, то чини и један део опозиције, са надом да ће заменити садашњу власт и испуњавати исте задатке за своје западне менторе.

Много занимљивије је, међутим, погледати какав може бити коначан исход овог „посредовања“. Да ли лажни посредник, као што је то овде Запад, може да сукоб реши, макар и привремено? Да ли је у овом случају могућ компромис? Није, јер се компромис ни не тражи, већ се настоји да једна страна (Запад и Албанци) победи, а да друга (српска) призна пораз. Могу српски представници да потпишу некакав „обавезујући споразум“, може српска власт да изманипулише већину на уставном референдуму, али то неће променити суштину ствари. Уколико добију међународно признање (оличено, пре свега, у месту у ОУН), Албанци ће бити осокољени и наставиће са „заокруживањем“ Велике Албаније, које подразумева претензије и на део територије централне Србије. Са друге стране, српска ће се страна (оправдано) осећати пораженом и то неће моћи прикрити и угушити никаква „промена свести“, чак ни „гурање“ Србије у НАТО (што представља логичан следећи потез). Свака је власт пролазна, а трајна ће само бити жеља за осветом и повратком, као што је то била и у претходним вековима.

Дакле, „посредовање“ Запада неће донети ништа добро, односно може резултирати само наставком сукоба. Никаква „разграничења“ (еуфемизам за признање „независног Косова“) ни слична „креативна решења“ неће моћи да прикрију чињеницу да ће се сукоб заправо наставити, али у много неповољнијим околностима за српску страну. „Решење“ које нам доноси Запад и није решење, већ залог следећих, још већих невоља и тешкоћа. Онај ко се нада да ће се том врстом „компромиса“ ствари смирити, грдно се вара. Зато лажно посредовање треба јасно одбацити и рећи свима истину: Западу је место са супротне стране стола, на албанској страни.

Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

Изворник: Центар за културну обнову Археофутура