Димитрије Јовановић: ЈОВО КУРСУЛА

Док је до свог шанца, секући уз пут Турке, жив допро, задобио је 17 грдних рана. И једну најгрднију — од копља, које га је пробило, тако што се поломило и из њега вирило! Ни једна рана за Курсулу није била смртна осим ове од копља, како је и сам увек говорио: да од метка ни гвожђа — сабље не може погинути, него само од копља

---

ЈОВО КУРСУЛА

Курсула су на све стране знали,

Од Србина многи Турчин боље,

И виловну моју посестриму,

Посестриму, суру бедевију,

А најбоље остру аламанку;

Куда ли би ја тумаро свуда

Кроз Србију попрек и уздужи,

Ломио се и трошио више

Тражећ боја и витешког дјела.

Србијанка
Сима Милутиновић Сарајлија

 

Јован Курсула (Петровић) рођен је 1768. године од оца Велимира и мајке Магдалене у селу Доњој Горевници, ондашње Подгорске Кнежине. Родитељи су му пореклом били из Црне Горе. После очеве смрти мајка му се преудала у село Цветке, где је Курсула до смрти своје живео, напуставши га само када је у бојеве ишао.

Када се српски народ против Турака на устанак 1804. године дигао, један од првих који му је приступио био је Јован Курсула. Где год се бој против Турака водио, Курсула је тамо, са неколико својих другова, био. Иначе, припадао је Мутаповој војсци и учествовао у борбама за ослобођење Чачка и Карановца и свим већим биткама Првог српског устанка, познат по својој храбрости, а и што је често и радо турским јунацима на мегдан излазио.

Иако је припадао Мутаповој војсци, он је за себе независтан био и само је са собом неколико бећара водио. Никакве власти није тражио, нити се исте прихватао. Због његовог великог јунаштва, показаног у многим борбама и на многим мегданима, Карађорђе га је произвео у чин Војводе. Мада, Курсула није ни за то много марио.

Курсула се није прихватао вођства над војском, био је јунак-индивидуалиста и као за неког чудака је важио. У јунаштву никоме није уступао. Заправо, био је неустрашив. Није се бојао ни пушке, ни сабље. Имао је обичај да каже да њега „пурак (тане) не бије, нити оштро гвожђе сјече!“ Мислио је да му само „бода“ (копље) може наудити и да му Турци смо копљем могу ране нанети и никако другојачије, што се касније на Делиграду и догодило, где је од седамнаест задобијених рана само једна смртна била, она од копља.

Курсула је увек добре коње јахао и никада пешке у бој није ишао. Највише је волео на коњу и са голом сабљом у руци међу Турке улетати и сећи их, или са њима мегдане делити. А када није било бојева, он је са својим момцима по околини Карановца крстарио и штитио народ од турских пљачкаша. Тако је и највећег карановачког јунака међу Турцима — који је, болестан од неке непознате болести, морао сваког часа млека пити, па је због тога увек једну краву Шаруљу са собом водио, јер су се болови од те болести изненада појављивали и страшни били — Курсула на мегдану убио и главу на рогове кравље натакао и тако је Турцима у Карановац послао.

Курсула је увек добре коње јахао и под њим је много добрих коња изгинуло. У једном боју погинуо му је вранац кога је много волео и на којему је победе на многим мегданима однео. Баш некако у то време позове га Карађорђе у Тополу због неког посла. Пошто није хтео било каквог коња да јаше, Курсула пешке оде у Тополу. Када стигне у Тополу, изађе пред Карађорђа и каже:

— Добро јутро, Господару!

Карађорђе му одговори:

— Бог ти помого, брате Јово! Како си?

Курсула одговори:

— Ето, како ме видиш, Господару. Зло!

— А зашто, брат-Јово? — упита га Карађорђе.

— Поједоше ми пси — Турци мога вранца и одсекоше ми моја крила, па сада пешке блато газим.

На то се Карађорђе насмеје и, као у шали, упита:

— Ене-де га сад, којекуде, зар ти не можеш пешке ићи, и без вранца Турке сећи?

— Т´, као могу, Господару, али много мање! — одговори Курсула.

Још увек се смешкајући, Карађорђе позове домоуправитеља Нешу и каже му да опреми његову арапску зелену бедевију, коју су му ужички Турци на поклон дали, са седлом, ашом, уздом и са свом сребрном и позлаћеном скупоценом коњском опремом, па да је такву на двор изведе.

Кад домоуправитељ бедевију изведе, Карађорђе каже Курсули:

— Брат-Јово, деде узјаши ту бедевију, да је погледамо каква је!

Курсула стаде око ње да обилази и да је загледа, па на крају рече:

— Ја, Господару, не смем њу узјахати, видим да је зла.

— Т´ дела, узјаши, — рече Карађорђе, — како не смеш, да је пробамо.

Курсула полако приђе бедевији и, опет од ње се измичући, пљештао ју је и миловао, говорећи:

— Баш кад ми ти велиш, Господару, ‘оћу је узјахати, па ма шта било са мном!

И онда прекрсти се и рече:

— Боже помози! — и, милујући је, ускочи у седло, па јој не притегне дизгине, него је по њеној вољи пусти и она извије под њим, прескочи палисад и одјури. Мало касније врати се Курсула, опет палисад прескочивши. Кад је сјахао, упита Карађорђе:

— Којекуде, како ти се допада бедевија, брат-Јово?

— О Господару, — рече Курсула, — та јунакиња је да је нигде јуначније нема! Али је зла као моја стрина.

— Е, брат-Јово, ја ти ту стрину поклањам, она баш и јесте за таквога јунака, да не иде пешке.

Курсула, радостан, потрчи да га пољуби у руку, али Карађорђе му не даде, него се са њим у образ изљуби. И тако Курсула добије дивну бедевију од Карађорђа на поклон, којој је дао име Стрина; руча код Карађорђа, па појаше и весео кући оде. Са том зеленом бедевијом, Стрином, много је мегдана делио и никада се од ње, до своје смрти, растајао није.

Године 1809. ка Крагујевцу, преко Црног Врха, пошло је 12000 крџалија, које је водио неизоставни Гушанац Алија. Турска команда дала му је ту част и ту шансу да се лично разрачуна са Карађорђем, сходно његовим јавним изјавама, које је давао још од Каменице, да необично жели да посети вођу српског устанка у Тополи, а нарочито његову породицу. Зарекао се, причало се у турским логорима, да ће Карађорђа да посече, конаке му оплени, а жену и децу зароби и цару на дар пошаље!

Гушанац је то лепо замислио. Међутим, човек који је требало да му да „пропусницу“ за Тополу био је Танаско Рајић, Карађорђев верни барјактар. Већ годинама, а јунак за причу, наместио се на таборишту са свега 2000 бораца. На једног Шумадинца долазило је шест крџалија, „све жешћега и крвничнијег“, како вели Симо Милутиновић Сарајлија у Србијанки. Но, и поред тога, Танаско се ни мало није осећао безнадежно. С њим је био и Јован Курсула, четрдесетогодишњак, који није носио сабљу о бедрима, као што се носи, него затурени на раме, како му је лакше потегнути је. И по свим признањима, после Вељка највећа јуначина устанка.

У заседи, са две хиљаде решених да не узмакну ни педаљ натраг, чекали су провереног српског злотвора, који је јахао на бесном хату, испред 12 хиљада крволока, и који није знао да је Вожд повратио Србима дух са Чокешине, Иванковца, Делиграда, Мишара и Малајнице, када је по шест до осам Турака ишло на једног устаника, и када су ипак Срби побеђивали.

Нема јачих података о овом славном боју. Највећу пажњу посветио им је Симо Милутиновић Сарајлија у Србијанки, у којој велича Рајића и Курсулу, и описује како су Турци упали у добро постављену заседу, предходно „не видећи нигде пред собом војске“.

Крџалије су биле потучене до ногу и натеране у бекство, а сам Гушанац Алија „једва је изнео шалваре“, утекавши ка Јагодини.

Вожда барјактар

 

Ах, Раићу, Вожда барјактару!

С неког доба јера помахнита?

Јер у немар забаци се гњили,

Јер ста копат а ноктима земљу…

И со у њу мјесто жита сејат?…

Дотешча л ти већ витеза право

Не дат мрдат ни свом Господару?

Ил угаси к завичају љубав

К слави срода и драгости српској?

Стид ли би те у потомству било,

Што би стјену железом поражавао…

Да истаче животворну воду

У све тјела чрез вјековне члане?

Не дозна ли тко т’ опчини Вожда,

Тко л му тебе дотле омразио,

Да те лудом прогласио бјеше?

Пак си најзад поводио с’ трезан…

Куд му с’ ђеде у те поуздање

У Црном те оправдаше врху?

Тим се вјечиш што оглухну Вожда

К себи собом, најбоље мисливши!…

Гушанац-Али бјеше с’ пофалио

Продријети с крџалијам’ новим,

Јали сада, јали већ никада,

Крагујевац ватром попаљати,

Пак остале правце у Тополу,

Шумадије гњездце расхорити,

Одврнути Карађорђу главу,

А дјецу му и вјерну љубовцу

Султан-цару на пешкеш одвести…

Посве српску шће угасит ватру,

Нек се мрзне и тко б’ претекао.

Ал’ их склико дванест хиљад’ бјеше,

Све жешћега и крвничнијега,

Према кому себи малешноме

Карађорђе онакога пошље

За којимно још не стало нигде,

Нит га игде би поклапат нужно,

С две хиљаде храбра Шумадинца…? —

Та Раића свога барјактара!

Црни вр’ их наткрилио листом,

Да душмана не обња их око,

И да не зна тко на друму чека;

Бездјејствије досади се Турц’ма,

Слепо-силно тијем се сободре,

Што ни јава нигдје о Србима,

Увјере се да су с’ престрашјели,

Пак не смију ни помољети се;

Уздигну се ко поклапани сјећи,

Беззаштитне л да харају бабе,

Те уз гору друмом Крагујевцу,

На засједу док ударе тајну

Међ грмење и сваљане кладе.

Нуто сада боје и крвјење!

Кад се проспу Србаљ’ карабиљи,

А стану се узјариват врази;

Хати с’ ломе, рањеници пиште,

Док облете сву бусију кругом

И обостран уједначи пуцање,

Што и Турци заклоне уфате;

Но истекар половини Србов’

Из дубрава у ребар’ приспјела,

Бив скривена ударити посље

У по ватре изненада вразма;

Ови т’ нам их чилни и јакошњи

Кад предузму с плећа у перчине,

Мучно ј’ видјет ситније мрвљење!

Један другог већ храбрити сташе:

„Држимо се, не издајимо се!

Крџалије у боју смо расли,

Оружијем нам’ је славити се!“

Јоште Гушан’ц устоструча сладе,

И држа се, док се не досади

Само гинут, и у незнан бити;

А Срб пуни, без претрга меће,

Сам заклоњен тек душмана смјера,

Док и холци

Беспутице, огњем принуждени,

Куд ко много нагне издирати,

Сам Гушанац мучно деси трага;

Но да брже стигне на селамет,

Окупе га чете Србадије

Хитре, пусте, на ногама лахке,

Испрате га и јездаци неки,

Особито Јован Курсулина,

Та и своје шалваре је трудно

Изнесао са тога весеља,

Окле с’ види како би осталим.

„Рашта л Вожде недовјерив бива,

Ил слијепо неком се предао…?“

„Смирено је о себи мислио!…

Себе ј’ држо за човјека проста,

Нит мож’ један све што нужно знати,

Без допита тобож разумније…

У избору којих се варао;

Оближњима с’ више сповјераво

Умјевшим га тек изумјат ласкам’,

Мит му ноге и снимат обућу…

Дјела кажу ким је к чему вођен,

И наушћан, док доведен к паду,

О том збори тек су жуборења

Свагда жељна…! Но Раића чујте:

Осматрајте с’ чим будућство сретат,

Не дајте се варат довијека!“

 

Србијанка

Симо Милутиновић Сарајлија

* * *

          Године 1810, у месецу септембру, на Варваринском пољу, сукобили су се Срби под вођством Карађорђа и руског грофа Орурга са око 700 руских војника, са Турцима под вођством Рушид-паше.

Пре одсудне битке на један дан изађе на средину бојишта турски страшан јунак на једном враном хату, крупна људина, са великим црним брковима, држећи голу сабљу у руци. Рукави су му на рукама до рамена засукани били. Карађорђу буде много криво, јер је претпоставио какав ће утицај то имати на обе војске. Зато пође кроз српски логор питајући за Курсулу, који је на крају и иза логора под једним брежуљком био, седео и чибук пушио. Карађорђе га с леђа позове, рекавши:

— Брат-Јово! Брат-Јово!

Курсула се окрене и, кад иза себе види Карађорђа, скочи на ноге и каже:

— Заповедајте, Господару!

— Зар ти не видиш да нас Турчин на мегдан позива, па од толико наших јунака неће нико да му изађе, да га смакне, него се свако невешт чини! Мораћу сам, којекуде, да идем, и да пса уључкам да не лаје! — љутито ће Карађорђе.

Курсула запита:

— А где је, Господару?

Још увек љут, или с само тако чинио, Карађорђе рече:

— Ено га, видиш, у пољу, на хату!

Курсула се попење на шанац, чучне, стави руку више очију да боље види, погледа, насмеја се, па рече:

— Та Господару, зар оној „трти“ неће нико на мегдан да изађе? Опрости, Господару, ја га пре нисам видео ни чуо.

Затим повиче на момке:

— Дајте ми Стрину овамо!

Момци му доведу бедевију; Курсула узјаше, запали чибук, како је он то скоро увек радио када је на мегдан излазио и тако, лагано и мирно, све пушећи, ка турском мегданџији крене. Када се сасвим Турчину приближи, истресе чибук и у чибуклук га стави, па сукне са рамена оштру палошину и викне:

— Држ’ се Туре, ето ти Курсуле!

Па према Турчину појури.

Турчин, када виде, уплаши се, баци сабљу у зубе па потегне један пиштољ на Курсулу, одмах затим и други па, не погодивши га, окрене мрког хата и нагне у турски логор бежати, али га Курсула на бедевији пред самим турским логором сустигне и ту, пред очима свих Турака, дохвативши га сабљом и посече. Узме му главу и хата и у српски логор врати се.

У пољу, где су та два необична јунака мегдан делила, гледала их је и турска и српска војска. И када је турски мегданџија окренуо леђа и почео да бежи, у Србе и Русе уђе радост и весеље, док су Турци ћутали, нико ни да пожали свог мегданџију, а камоли да покуша да га одбрани и да пуца на Курсулу. Неки су само узвикивали:

— Машала, машала кад се нађе јунак над јунаком! Ешко сум (похвала) теби! И валах, ми га не жалимо кад са мегдана побеже. Имамо ми и бољих јунака! Нека ти је просто.

И тако Курсула, на својој бедевији — Стрини, осветла образ себи и свим Србима; и тим јунаштвом улије у срца српске војске велику храброст, а код Турака малодушност и страх изазове. Тај двобој допринео је да су турску силу од 45000 војника, тукући се читав један дан, принудили да у току ноћи крадомице са бојишта побегне.

 

Мегданџија Јово Курсула

 

Варваринско поље

притиснула војска —

и српска и турска —

да с’ крвнички коље.

А на Пољу Злокобиву, крваву мегдану,

стоји јунак, црн делија, на коњићу врану.

Рже коњић, земљу бије, баца пене бледе,

а делија џилит игра — две га војске гледе.

Црни Арап мегдан хоће, па иште јунака

да с’ поздраве и познаду ватром из пушака.

Оружје му и одело све у сухом злату —

стоји јунак, црн делија, на враноме хату.

 

А из српске војске јунак се појави

крвавог одела, очију крвави’.

На њему не беше кадифа у срми,

већ дебело сукно у тој мркој крви.

На ногама нису чизме од листова,

већ лаки опанци, калчина крвава.

На глави му црна шубара јагњећа,

а широку палу бацио на плећа,

па с рамена лева крвав балчак сева.

 

Он се тако дигао да дели мегдана,

а под њиме танка бедевија врана.

Даде јој дизгине, па је руком чеше,

чибука се маше и у кремен креше.

Запалио лулу, облаци се вију;

бедевија танка опружила шију,

па тако лагано иде пред делију.

Насмеја се Арап, на смех му се дало

што пијано Влашче на коњу заспало;

Па с’ окреће својим’ да с’ и они смију

каквог му ђаури шаљу мегданџију!

А Курсула само седи и димани —

играчка су њему крвави мегдани…

Тек Арапу црном дуго се не чека —

кубурлијом бије јоште из далека.

Не може да чека, жељан бојне славе;

зажелео с’ крви — хоће русе главе!

Одсечене главе на гомилу меће,

ал’ Курсула Јово с места се не креће.

Зачуди се Туре, вришти вранац љути,

па рже и слути да ће погинути…

Сад Курсула иде Арапу све ближе,

а кобила поче ушима да стриже

па издиже шију, те гледа делију.

 

Сад Курсула лулу тури, а с рамена пала сину,

па ободе бедевију и полете Арапину.

Пуче пушка Арапова и замагли мегдан поље —

ал’ у Јова пушке нема; он свакада само коље.

Звекну љута бакрачлија по бедрима бедевије

и заблиста тешка пала у српскога мегданџије.

Бедевија — љута змија — чет’ри поља прескочила,

и у једном јоште скоку — па да зграби вранца чила!

 

Ал’ да видиш љута јада у Арапа Дели Мује:

кад у Срба очи згледа, препаде се к’о од гује!

Намах вранца окренуо, па бежи с мегдана,

а за њиме пустила се бедевија врана.

Пршти поље од копита — вранац бежи да с’ избави

и тек иза све хордије стаде да се заустави.

Ал’ у маху томе хитро Арапину паде глава —

прсну крвца по вранчићу, поцрвене мрка трава.

 

„Аферим ти, славна ђаурска делијо;

Црни Арап није за мегдан ни био“ —

повикаше Турци и хордија цела,

те пустише Срба здрава и весела.

Сад се Јово Курсула враћа са мегдана,

а под њиме танка бедевија врана.

Дао јој дизгине, па је руком чеше,

чибука се маше и у кремен креше.

Запалио лулу, облаци се вију,

а кобила танка опружила шију,

па весело оде међу Србадију!

 

Јован Драгашевић

 

* * *

Године 1813. затекао се Курсула у Делиграду. И баш кад је сила турска наваљивала да освоји Делиград и да продре у Србију, а после тродневне битке, изађе Курсула из великог делиградског шанца, у који су се Срби затворили, на својој зеленој бедевији, и оде Војводи Новаку Бошковићу, који је имао један мањи шанац, који је предстража био. Када дође до шанца, с обзиром да мост није био спуштен, сјаши и остави Стрину сеизу да је причува, а он пешке уђе у шанац. Међутим, док су се они договарали, паша Серезлија нападне шанац, у коме је мало војске било, и опколи га. Курсула појури из шанца напоље да се своје бедевије докопа па, како је не нађе, јер је његов сеиз, када је видео да ће пасти Турцима у руке, са бедевијом побегао, он остане усамљен у гомили Турака. Не могавши да се врати натраг, у мали шанац, а ненавикнут да се бори као пешак, Курсула нагне у велики шанац, где је пре тога био. Али док је до свог шанца, секући уз пут Турке, жив допро, задобио је 17 грдних рана. И једну најгрднију — од копља, које га је пробило, тако што се поломило и из њега вирило! Ни једна рана за Курсулу није била смртна осим ове од копља, како је и сам увек говорио: да од метка ни гвожђа — сабље не може погинути, него само од копља. Па, увидевши да му је смрт сасвим извесна, није дао да му се из тела копље извади, него каже да га тако, са копљем у телу, кући понесу, не би ли код своје куће умро. Тако Курсулу, под тим смртним ранама, натоваре на волујска кола и кући, у Цветке, однесу. Када се види са својом породицом и са истом се опрости, затражи ракију да попије, како је и у путу то чинио, и онда каже да му копље из тела изваде, после чега своју јуначку, Србољубну душу, 16. августа (по старом календару) 1813. године, испусти.

Пре него што ће Курсула умрети, запитају га — да ли за чим жали?

Он поћута, пребере по мислима, па одговори:

— Вала сам се добрих коња најахао; али ми је само жао моје старе мајке, и жалим што ми се не деси Стрина да се пасје вере сит насечем.

Са тим речима издахне. Сахрањен је код цветачке цркве. На гробљу стоји плоча са овим записом:

„Овде почива Јован Курсула Војвода који је храбар војник био… поживе 45 година. Донешен рање из Делиграда, престави се 16. августа 1813.“

У ствари, та првобитна плоча је склоњена и на гроб постављена, а уместо ње стоји нова са које запис не преносимо, јер је захвално потомство погрешну годину смрти уписало.

Курсула је био један ванредан јунак, јунак над јунацима. Свуда је у бој ишао и када није позван био, изазивао Турке и са њима мегдане делио. Он је био неки особени човек. Носио је своју кратку и широку сабљу, оштру „палошину“, не о појасу, како је други људи носе, него ју је носио за леђима, тако да је од исте сабље балчак више левог рамена помало вирио, коју је десном руком живо вадио, тако и у корице враћао, да се свак дивити морао.

Курсула је био по природи скроман и, ваљда што је био наглув, био је замишљен и ћутљив, а велики јунак, који није никоме у јунаштву уступао.