Драгољуб М. Павловић: КАРАЂОРЂЕВ ВОЈВОДА МИЛИЋ РАДОВИЋ

Драгољуб М. Павловић

КАРАЂОРЂЕВ ВОЈВОДА МИЛИЋ РАДОВИЋ

(одломци из дела „Драгачевске биографије — Милић и Симо Радовић из Каоне“)

МИЛИЋЕВО БЕКСТВО У ХАЈДУКЕ

У турском времену, посебно од кад су дахије загосподариле Србијом, због зулума и насиља, увек је било појединаца који су зазирали од Турака и прикривали се, или су се пак, у страху од казне, одметали у шуму.

Један такав случај, највероватније у време дахија, догодио се у Милатовићима и везан је за одлазак Милића Радовића у хајдуке. То је истинит догађај, који се временом претворио у легенду. Наиме, према ономе што је чуо и забележио Милан Ђ. Милићевић, „једном приликом дођу у село Милатовиће Турци Ужичани као спахије драгачевске и ту се заметне игра скакањем. Милић (Радовић) њих све надскочи. Узму се бацати камена, а Милић их и камена све надбаци. Турцима буде криво, па навале на њега. Отац његов, бојећи се за сина, стане их развађати и сина кривити. Милић тргне пиштољ, те скреше и рани једног Турчина, али обрани и оца свога у велики прст од ноге. Одатле побегне у хајдуке“.

О овом догађају слично је писао и К. Н. Ненадовић. Оно што је записао још 1876. године, М. Ђ. Милићевић је поновио и у Поменику. Знатно после тога ову причу поновио је и Милисав Д. Протић, с тим што је додао име драгачевског спахије, Хасан-бега Прајића, за чији је рачун купљен десетак. Одметнувши се у гору, Милић Радовић је рекао „да му је шума мати“. Међутим, у најновије време, ова прича је добила нешто другачију садржину: „Драгачевац Милић Радовић беше гороломна људина, и њега се Турци веома бојаху. Упадне он једном с братом Симом у крчму и с врата викну: ‘Напоље, Турци’. Поднапитим Турцима дах се пресече и намах изиђу из меане. Ал се напољу постиде па изазову Милића да се надмећу у скоку и бацању камена с рамена. Понадаше се лукави Турци да ће га тако изморити, потом ласно савладати.

Милић пристане те их на ливади код крчме све надскочи и надбаци. Турцима прекипе са толике срамоте и насрну на делију. Он првога тресну о ледину. У тај мах наиђе Милићев отац и поита да их растави. Но Милић трже кубуре и обори оба Турчина. Кад шћаше и трећег, што му се прикраде с леђа, неотице обрани оца. Видеше Турци да ће изгинути па у бег. Милић онда рече брату Сими: Ти пази оца, је одох у шуму. Истом сакупи чету и стане четовати, где год стиже удараше на Турке и за мало постаде на гласу хајдук“.

Одметнувши се у гору, Милић Радовић је око себе прикупио око 35 људи. Да ли су сви били из овог краја, не зна се. Неки су били и са коњима.

 

У ДОГАЂАЈИМА И БОРБАМА ОД 1804. ДО 1813. ГОДИНЕ

На челу устаничког Драгачева нашао се прота гучки Милутин Илић са синовима кнезом Ђоком и попом Милованом. Проти су одмах пришли и хајдуци Новак Бошковић-Петковић, из Горачића, Милић Радовић из Каоне, Вујо Бјелокаменац из Котраже и многи други. Са протом су били и кнезови Христивоје из Миросаљаца, Филип Тајсић из Пухова, Максим Јанковић из Зеока, Радован Томашевић из Краварице, Петар Пајовић из Каоне. У протине чете ушле су и народне четовође Дмитар Недељковић из Вирова, Врано из Миросаљаца, Петар Јаћимовић из Виче, Симо Кнежевић из Властељица и неки други.

Напуштајући шуму у пролеће 1804. Милић Радовић је најпре прикупио људе који су имали скривено оружје. Затим су ударили на домаће Турке. Први напад изведен је на Турке у караули код „Мале воде“ у Каони. Турци су побегли. У том нападу са Милићем и његовим хајдуцима били су и кнез Петар Пајовић и неки Шкрбац, чији су потомци Павловићи у Каони. Најзад, протерали су и неколико Турака путника из Сјенице, који су се затекли на „Таборишту“, у близини карауле. Остали Турци из Каоне и околних села, посебно они који су били рђави према раји (Зуко из Властељица, Асан из Милатовића), побегли су сами, не чекајући да им Срби пуцају у леђа. Насупрот њима, „добре Турке“, као што су били Танаско терзија из Каоне и Влајин из Милатовића, устаници нису дирали.

Пошто је Драгачево очишћено од локалних Турака, Милић и Симо са својим људима „тукли су се свуда, где су ударали Драгачевци“. Другим речима, „где год је прота (Гучанин) са Турцима бојак био, ту је и Милић са Симом противу Турака се борио“ — закључује К. Н. Ненадовић.

Крајем 1804. године само три нахије у југозападној Србији (део чачанске, изузев Драгачева, ужичка и соколска) нису још биле под влашћу устаника. Преостали Турци прибрали су се у Карановцу (Краљеву), Ужицу и Соколу и ту се утврдили, очекујући помоћ из Босне и Румелије. Из тих места „излазили су и у околна села, чинећи свакојаке зулуме као и пре“. Стога је на устаничкој скупштини у Пећанима, у мају 1805. године, одлучено да се и ове нахије очисте у целости од Турака. Међутим, још пре скупштине, на Благовести 1805. године, Лазар Мутап и Милић Дринчић натерали су чачанске Турке да побегну у Карановац и Ужице. Затим је, после дужих окршаја, на Петровдан, 12. јула, од Турака био очишћен и Карановац. Драгачевска војска проте Милутина држала је бусију на десној страни Ибра. Најзад, да би се предухитрио долазак помоћи из Босне, на Илиндан, 2. августа, дошло је и до устаничког похода на Ужице. Прота гучански са Драгачевцима нападао је са југа од Забучја. У свим овим бојевима, „под протом Гучанином били су: Новичић из Горачића, Милић из Каоне, Илија из Самаила и Ђока, син протин“.

Почетком 1806. године чачанска нахија, са варошима Чачак, Пожега и Карановац, била је без Турака. На граници према Новом Пазару и Сјеници, на путевима и пролазима према Ибру, Моравици и Западној Морави ископани су шанчеви, у којима су се налазиле устаничке посаде. Најближи Ибру и Чемерну, куда је водио пут из Сјенице према Карановцу, био је шанац на Боровој страни, изнад села Горњи Дубац. Овај шанац су чували Милић и Симо Радовић са својим земљацима. Шанац на Лишанској коси чувао је Новачић, а мало даље, на Радаљевској градини, Вујо Милинковић Бјелокаменац.

Година 1806. донела је многе битке српских устаника са Турцима, па и оним царским. Једна од највећих, почетком августа, збила се на Мишару крај Шапца. После победе на Мишару, Срби су припремили напад и на сам Београд. Освајање Београда започело је, почетком децембра, јуришом устаника на варошки део града. У борби прса у прса Срби су заузели све капије и сатерали Турке из вароши у тврђаву на Калемегдану.

Најжешћи турски отпор био је на Стамбол-капији. Описујући борбу, Милан Ђ. Милићевић пише и о подвигу Милића Радовића: „Прича се да је 1806. године са неколико друга упао у Стамбол капију и растерао Турка из ње“. Нешто касније, у Поменику, Милићевић додаје и неке детаље: „Године 1806. кад је опсађиван Београд, Карађорђе нареди да се по логору лагано пропита: има ли у војсци јунака који би растерао Турке са тврде Стамбол капије и отвори је српској војсци. Дође му Милић Радовић из Каоне и рекне: господару, утишај за неко време војску што се боље може, па ћу ја огледати да растерам Турке с капије и да је отворим. Карађорђе то одобри. Милић нареди те се донесу розге које се невиђено усправе у шанац, те се онда он ноћу лагано са својим одабраним друговима испење на шанац, упадне унутра међу Турке, неке поубија, неке обрани, а неке преплаши и растера, отвори капију, изиђе кроз њу и дође у српски стан“. За овај подвиг, кажу, Карађорђе је Милића Радовића поставио за војводу у горњем делу Драгачева. У нападу на Београд учествовало је и десетак Драгачеваца из коњице проте Милутина Илића.

У августу 1807. године дошло је до руско-турског примирја у Слобозији. Овим миром Срби нису били обухваћени. Међутим, све до краја 1807. и целе 1808. године Турци су прећутно мировали на границама устаничке Србије. У таквој ситуацији, Срби су већином били код својих кућа опорављајући се од ратних разарања и тегоба из 1806. године. Само известан број војника, по сменама, боравио је у пограничним шанчевима и стражама.

У пролеће 1809. године Турска је обновила рат са Русијом, због чега су Руси позвали и Србе да ударе на околне Турке. Према ратном плану, који је потом остварен, део устаничке војске, предвођен Карађорђем и Миланом Обреновићем, кренуо је у Стари Влах. До половине јуна устаници су „завладали Сјеницом, Новом Вароши и варошким делом Новог Пазара, допирући до Пријепоља и Бијелог Поља“.

У српској војсци „која је у априлу и мају освојила Сјеницу и Нову Варош били су и Драгачевци“.

У време кад је Карађорђе на путу од Сјенице за Београд свратио у Чачак, о чему говори једно његово писмо, према предању, он је заноћио у Каони, у кући Милића и Сима Радовића. Земљани лонац, у коме је спремано јело за вожда и пратњу, чуван је у Радовићима све до другог светског рата.

Крајем јуна 1809. године, због Синђелићевог пораза код Ниша, Карађорђе је морао да напусти опсаду тврђаве у Новом Пазару. Због тога је шумадијски део војске повео са собом, а устаницима из пожешке и ужичке нахије наредио да се повуку „од Сјенице и Нове Вароши на Јавор планину“.

У 1810. години Руси су нешто одлучније ратовали са Турцима. Помажући Русе, српска устаничка војска била је распоређена на границама Србије. Тако су „чете чачанско-карановачке нахије и Драгачева поселе планине и кланце од Сјенице до Крушевца. Било их је око 6.000 момака са 10 топова“. Међутим, у августу 1810. године, по позиву Карађорђевом, мобилисана је војска из више нахија, па су и Драгачевци упућени према Крушевцу. Наиме, у том тренутку, Турци су Делиград оставили по страни и свој главни напад усмерили на Србе код Јасике. Јасика је село на левој обали Западне Мораве, удаљено четири километра од Крушевца. Ту је још 1808. године руски мајор Грамберг, обилазећи Србију, забележио да има шанац за 200 људи на самој Морави. Турци су из Крушевца изненада ударили на Србе у јасичком шанцу и заузели га, али су се вратили натраг у главни логор. Кад су, међутим, опазили да се Срби прикупљају на Јасици, „поново налете на шанац, али их овог пута Срби уз помоћ Руса узбију натраг“. Овде, на Јасици, „погине и Симо Кнежевић из села Властељице драгачевске“.

Са Јасике српско-руска војска повукла се на повољније положаје у Варваринском пољу. Ту је већ 18. и 22. септембра дошло до велике борбе Срба и Руса са Турцима Хуршид-паше. У овом боју био је и Лазар Мутап са Чачанима и Драгачевцима. Осим Варварина, нешто касније, Срби и нешто Руса имали су и „тешку баталију“ код Лознице.

У току 1811. године, већ у јануару, сазвана је велика народна скупштина у Београду. На њој је, поред Карађорђа, присуствовало још 66 људи (војвода, кнезова и других виђенијих вођа) из свих крајева Србије. Из Драгачева су били Новак Бошковић-Петковић и Милић Радовић. После решавања текућих војних и политичких питања, скупштина је, на предлог Карађорђа и Совјета, потврдила и поставила војводе и нахијско-кнежинске старешине.

За војводе драгачевске потврђени су прота Милутин Илић-Гучанин, његов старији син, Ђорђе Протић из Гуче, Милић Радовић из Каоне и Новак Бошковић-Петковић (Новачић из Горачића). Именованим старешинама издате су и дипломе, које су потписивали врховни вожд Карађорђе и попечитељ војени Младен Миловановић. У протиној дипломи, коју је објавио Милан Ђ. Милићевић, набројано је 27 насеља, укључујући Гучу и Пожегу, којима ће прота „комендирати“. Остала насеља у средњем и горњем Драгачеву, која нису поменута у тој дипломи, припадала су Новаку из Горачића и Милићу Радовићу из Каоне. Претпоставља се да су Милићу Радовићу припали: Каона, Властељице, Милатовићи, Горњи и Доњи Дубац, Брезовице и Вича, а можда и Луке и Осоница.

Према дипломи, проти Милутину је наложено: „Ти ћеш селима комендирати и рачуне од свашта давати а у договору са господаром Новаком и Милићем Радовићем“. Затим су он, Новак и Милић Радовић обавезни „да изаберу од нахије два или три кмета за судије у магистрату Карановац, да уреде мезулане (поште) у Карановцу, Трстенику, Гучи и Пожези, да у сваком селу пограде кошеве и амбаре за десетак“ и, најзад, „за свашта да јављају Совјету и Карађорђу, како за зло тако и за добро“.

Средином 1811. године, из војних разлога, Карађорђе и Совјет актом од 1. јуна, међу „војеводе кои ће бити под командом Милоша Обреновића“ назначују и Ђорђа Протића, Новака бимбашу и Милића Радовића“. „Свакоме по башка од њих заповеда се Милоша слушају у свему и све што им треба од њега да ишту“. Овом наредбом није био обухваћен прота Милутин, јер је већ „био стар и слаб“.

У 1812. години неке војводе и старешине одузимале су од народа више него што су захтевале потребе и могућности. Понегде је било и отимања „туђих њива и ливада, а и земаља које су биле турске“. Да би сузбили ове појаве, Карађорђе и Совјет реаговали су брзо и одлучно, а често и оштро. Извесне старешине смењиване су или упућиване Великом суду на испитивање и суђење. У исто време било је и других проблема које су највиши устанички органи морали решавати. Тако се из Карађорђевог протокола од јуна 1812. види да је извесни Никола из Каоне убио брата војводе Милића Радовића. Због тога је магистрат у Карановцу осудио тога Николу на смрт и потом цео предмет и сведока Радивоја из Каоне послао Великом суду у Београд на коначну одлуку. Велики суд је потврдио ову одлуку и предао је Карађорђу на извршење. Међутим, по његовом протоколу, „писато је Совјету… и препоручено да га (убицу) у апсу држе до даљега провиђенија и сабора када буде времена да се састану старешине“.

У лето 1812. године писано је из Совјета карановачком магистрату да зовну Петра Пајовића из Каоне, да извиди дело и тужбу двојице дошљака из Каоне, које је Пајовић угњетавао. Петар се, изгледа, није одазвао овом позиву, па је писано карановачком војводи Антонију Пљакићу да га „увати и пошаље у Тополу са довуџијама“ (тужитељима). Из другог акта види се да је Пљакићу наређено да Пајовића пошаље везаног, али и она два сиромаха која су Пајовића тужили. Милићу Радовићу писано је да дође и доведе у Тополу она два дошљака који туже Пајовића. Из Карађорђевог протокола види се и да је пред карановачким магистратом извршена расправа и суочење између Милића Радовића и Дмитра Старовлашанина.

Све угроженија од Наполеона, који се са 600 до 800 хиљада војника кретао према њеним границама, Русија је већ 28. маја 1812. закључила са Турцима мировни уговор у Букурешту. Овим уговором, иако Срби у томе нису учествовали, Турцима је признато право да окупирају устаничку Србију, а Порта је само пристала да Србима обећа амнестију и извесну локалну самоуправу.

Сазнавши за то, на скуповима народа и старешина у Тополи, крајем јула, и на Калипољу код Враћевшнице, крајем августа, устаничка Србија није пристајала на VIII тачку Букурештанског мира. И на скупштини свих војвода у Крагујевцу, у јануару 1813. године, није прихваћено да се српски народ мирно препусти турској реокупацији. У исто време, за сваки случај, распоређена је и војска на границама. У југозападној Србији, „од Сокола до Мучња командант је био Милош Обреновић, а од Мучња до Ибра и према Новом Пазару Антоније Пљакић“.

У мају 1813. године дошло је и до промена у главном командовању. Карађорђе и Совјет наредили су „да како Ђока (Протић) и Новак (Бошковић-Петковић), тако и Милић Радовић буду под старешинством Антонија Пљакића и ништа без његовог знања да не изврше“.

Затим је наређено да „Ђока Протић одмах скупи 300 војника добрих и с њима да иде у Београд да чува стражу на месец дана, а када изиђе месец дана, да скупе Новак и Милић 300 војника и да иду да замене Ђорђа у Београду. Један од њих да буде свагда са својим војницима у Београду, а за време војне да буде у Београду на стражи…“.

За то време, крајем јуна, Пљакић је именован и за „главнокомандујућег на фронту од Моравице до Топољака“ (на Јужној Морави). Том приликом послато му је и 20 товара џебане, од чега Радовићу пет товара (пушчане) и Новаку такође пет товара.

Русија се још тукла са Наполеоном код Лајпцига кад су три турске војске (румелијско-албанска, видинско-подунавска и босанска) кренуле на Србију. Све ове војске „рачунало се да имају од 60 до 80 хиљада добро наоружаних Турака“. Међутим, српских војника, према Карађорђевој рачуници, било је око 53.000, док Вук Караџић тврди да Срба под оружјем, у лето 1813. године, није било више од 35.000. Средином јула Карађорђе шаље глас да је војна, а затим наређује Пљакићу да са војском иде ка Делиграду. Тамо је кренуо и Новачић са Драгачевцима.

Већ крајем јула Турци из Босне прелазе Дрину, а седам дана касније ударају и од Видина и Ниша. „Срби су се борили добро 1813. године — пише др Васа Чубриловић — и на Тимоку, и на Морави, и на Дрини… Борили су се јуначки и пожртвовано на Делиграду, код Неготина и на Засавици“. Међутим, због велике надмоћи турске силе, оружани отпор устаника убрзо је сломљен. Пљакићеви борци, укључујући и Драгачевце, одложили су оружје међу последњима.

После уласка у Београд 5/17. октобра 1813. турска војска запосела је и Шабац, Смедерево и друге градове и шанчеве у северној Србији. Крајем октобра, без отпора, Турци су ушли и у Карановац, Чачак и Ужице. Према писању Јоакима Вујића, „Карановац, седиште Пљакића, сав је у пламен преобрашћен…“. Међутим, до потпуног запоседања Овчарско-кабларске клисуре, Драгачева и других брдско-планинских предела дошло је тек почетком зиме. Војводе драгачевске, прота Милутин и његов син Ђоко Протић, склонили су се у шуме и манастире Овчара, док је Милић Радовић из Каоне поново отишао у хајдуке на Елдовишту и Боровој страни.

 

МИЛИЋЕВА СМРТ

 Почетком септембра 1814. године, према предању, чачански муселим Латиф-ага „добио је абер да Драгачево не мирује, јер кнез Ђока не стишава народ, и ако се клео да ће народ мировати а онај паксијан (несретник) каонски Милић Радовић стално потпаљује са својим четама“. Зато је Латиф позвао Протића, Аврама Лукића и Хаџи-Продана да, заједно са њим и његовом пратњом, крену у горње Драгачево. Кад су, успут, на врху Рајачког виса, застали да се одморе, Латиф је рекао: „Ако приволимо Милића да се преда тебе ћу, кнеже Ђоко, поставити војводом и над горњим Драгачевом“. „Нема од тога ништа — прихватио је Протић — јер нема тога ко ће Милића наћи по овим планинама. Ово је њему други пут да оде у хајдуке, а хајдук се тешко предаје“.

Изненадни долазак познатих кнезова са непознатим Турчином и пратњом у Каону, Милићевој кући, узнемирио је старог Радоја и његове укућане. Кнез Ђока Протић упитао је Милићевог оца: „Где ти је Милић, Радоје“. Не знам — каже. — Од како ова злокобна чума отпоче, њега једног дана само неста“ — одговорио је уплашени старац. Латиф је тада наредио да повежу жену и децу Милићеву у синџире и да их воде у Чачак. Када су момци извршили наређење, Латиф је рекао Радоју: „Чуј, матори, ако ми Милића не пошаљеш у Чачак, твоја снаха и унучад одоше у Београд на пешкеш везиру. Унуцима твојим везир ће закитити Стамбол-капију, коју је Милић једном баталио. Ако ми се Милић преда, ништа им бити неће“. Писка деце и плач њихове мајке, која је једно дете носила у наручју, омекшали су нешто срце Латифово, па је довикнуо спроводницима: „Чим се Милић преда и јави у Чачку, прије мога доласка, жену и децу пустите кући, а њега држите до мога доласка да ми се закуне на верност“.

„Ноћ се полако навлачила кад Милић залупи на врата: Бабо, што су ти врата од куће отворена? — Данас су Турци отерали оно што ми је најмилије. Кога имам више да заклапам. Нас два гроба оставише, а твоју децу и жену у синџирима одведоше у Чачак. Тебе траже на веру да одеш, па њих да пусте… Кад то саслуша, Милић се окрете и неста у помрчини“.

Према овом предању, Латиф је, са пратњом и кнезовима, из Каоне сишао у Лазац и ту заноћио, у Миладиновићима. Исте ноћи,  Хаџи-Продан се искрао од Латифа и отишао у Трнаву. Ту је сутрадан, 14/26. септембра 1814. године, прогласио нову буну на Турке.

Шта се даље десило са Милићем Радовићем?

„Кад се утиша и потули Хаџи Проданова названа буна — пише С. М. Сарајлија — која је Србе и до триста мртвијех глава станула, посјеченијех и пропадшијех… а Турцима толико ужаса и бриге задала… овако се догоди са бившим Карађорђевим војводом Драгачева, који се звао по имену Милић Радовић из села Каоне… И њега ћехаја паша у Чачак дозове и како многе друге метне у синџир и одведе у Београд“.

Слично казују и каснији историчари — Милан Ђ. Милићевић и К. Н. Ненадовић:

„Букне Хаџи Проданова буна и Милић полети да се поново бори. Буну Турци угуше, али заробе Милићеву жену и децу… Затим Милић сиђе у Чачак и преда се Турцима само да они пусте жену и децу његову. И одиста, Турци му породицу пусте, а њега окују и одведу у Београд, где га баце у тамницу“.

Кад Хаџи Продан устане против Турака… руднички муселим Ашин бег… одмах с кнезом Милошем (Обреновићем) дође у Чачак. Ту неке Србе домаме и поватају, између којих је био и војвода Милић“.

С. М. Сарајлија тврди да се Милић предао ћехаја-паши (помоћнику Сулејман-паше), а К. Н. Ненадовић мисли да су га домамили и ухватили Ашин-бег и кнез Милош. Међутим, предање Милићеву предају Турцима повезује са Латиф-агом и његовом отмицом жене и деце Милићеве. Наиме, Латиф је из Ласца побегао у Карановац, али, видећи да буна у Трнави није успела, врати се у Чачак. Ту му се Милић преда, а Латиф, наводно, испуни обећање и пусти Милићеву жену и децу. Кад они кренуше пут Каоне, Турци Милића вежу у ланце и баце у тамницу.

За Милићево тамновање сазнало се и ван Србије. Из Земуна, почетком марта 1815. године, архимандрит Мелентије Никшић јавио је проти Матеји Ненадовићу у Беч: „И Радовића Милића, војводу драгачевског, јесу ухватили и довели у Београд“.

Шта је било с Милићем у Београду?

Према С. М. Сарајлији, „баш ту у Београду, где се спасенију своме не надаше, (Милић) се спасе чрез једног Турчина, старог знанца и пријатеља који му је и спахија био и звао се Хасан бег Праић родом Ужичанин. Он га некако чрез своје пријатеље измакне и украде из тавнице горњоградске и у варош га београдску својој кући одведе, те га је ту чувао тајно више од по године“. Слично пише и Милан Ђ. Милићевић, који најпре каже да је Милића некако избавио неки пријатељ Турчин, да би касније објаснио да је тај Турчин некадашњи драгачевски спахија, стари Хасан-бег Праић, Ужичанин родом. И К. Н. Ненадовић понавља да неки Турчин Хасан-бег Праић дочује за Радовића „па га преко својих пријатеља Турака својој кући одведе и прикрије“.

Историчари ХIХ века, скоро сагласно, тврде да је Радовића у београдској тамници сачувао његов бивши спахија. Према предању, које се памти у Радовићима, Хасан-бег је имао чардак у Милатовачком пољу, где је повремено боравио ради убирања својих прихода. У послузи, која га је служила, била је и Милићева сестра Ружица. Да би је за то наградио, Хасан-бег је Ружици поклонио једну воденицу на реци Белици у Горњем Дубцу која се по њој, све до скора, звала „радовском“, радовићком. Ружица је, приповеда се, ишла код Хасан-бега у Београд и молила га да спасе брата.

У време док је Милић био одметнут у хајдуке, а затим утамничен у Чачку и Београду, његов брат Симо био је у Каони, али на опрези од Турака. Није се мешао у текуће догађаје и Турци га нису дирали. Међутим, већ у зиму 1814/15. године, Симу су почеле долазити поверљиве поруке од кнеза Милоша Обреновића — „да коња добро храни и тимари, да опанке добро опути и да је на све спреман“. У мају 1815. године, чим су Срби опсели Чачак, Сима Радовић је са „својих 37 друга“ прогнао локалне Турке из горњег Драгачева а затим, кад су Турци напустили Чачак, „изашао на Јелицу пред кнеза Милоша и предао му пет товара барута, што је са братом Милићем још 1813. био сакрио по буквама“. Примајући овај дар, Милош је Симу издао диплому, којом га је именовао старешином над девет села у горњем Драгачеву: Губеревци, Живица, Вича, Милатовићи, Брезовице, Каона, Дубац, Луке и Осоница. Ова диплома написана је 1/12. јуна 1815. године.

И поред више победа над Турцима устаници су, због војне надмоћи Турске, нудили Порти преговоре. Порта је такође имала потребу да смирује Србе, имајући у виду неиспуњену VIII тачку Букурешког мира. Стога су у јесен обе стране прихватиле да разговарају и, крајем октобра, дошло је до усмене погодбе Марашли Али-паше и кнеза Милоша. По овом договору, власт је и даље остала у турским рукама, али са правом Милоша и осталих српских кнезова да с везиром разрезују и скупљају царске и друге дажбине, да уређују ред и мир у својим кнежинама. После тога, Марашлија је дошао у Београд, где се већ налазила његова претходница.

Док су Марашлија и Милош Обреновић преговарали, Милић Радовић и брат Милошев, Јеврем Обреновић, били су у рукама Сулејман-паше. Међутим, по доласку у Београд, Марашлија је издејствовао да се Јеврем пусти из затвора. Тако је Милош, дошавши у Београд, „затекао Јеврема у слободи“. Том приликом, како пише С. М. Сарајлија, „пошто Милошев брат Јеврем из тамнице одпуштен буде, онда ш њиме Праић испрати… и Радовића његовој кући“. Слично тврде и К. Н. Ненадовић и Милан Ђ. Милићевић.

„Неко време потом — писао је даље Милићевић — кнез Милош је Милића поставио за сердара драгачевског“ и, највероватније, упутио га у Каону. Међутим, и поред сарадње између Марашлије и Милоша, све је зависило од Турака и Милошев утицај у тој ситуацији није био одлучујући. Стога је Милош Обреновић, и после мира са Марашлијом, наставио политику повлађивања Турцима и стицању поверења код њих. У исто време, у односу на остале српске кнезове и народ, учвршћивао је своју личну власт и самовољу.

Радећи на томе, „Милош је био безобзиран и није дозвољавао ни најмању опозицију“. Посебно није трпео неке старе кнезове, бивше Карађорђеве старешине и марвене трговце, не изузимајући никога од њих. О томе се није смело знати, нити причати, јер је Милош све тајно радио и кажњавао и оне који би нешто о томе нешто чули. Тек 1831. године Вук Караџић је записао да је Милош девет људи тајно погубио“. Међу њима, навео је и име Милића Радовића, бившег војводе, „за Карађорђијина времена“. „Не знам управо зашто — писао је Вук, — Милош попусти некаке људе те га убију“. Нешто касније, М. Милићевић и К. Н. Ненадовић резонују да је Милић „нешто скривио“ или „учинио неку погрешку“, мада не знају каква је та кривица или грешка била. Новији историчари, ослобођени страха од Обреновића, сматрају да је главни разлог за Милићево убиство његова ранија наклоност према Карађорђу. Међутим, стварни разлози Милићеве погибије никада нису утврђени. Не зна се поуздано ни где је, ни када је убијен, нити ко га је убио.

До Милићевог убиства, колико се зна, дошло је крајем 1815. или почетком 1816. године. Према К. Н. Ненадовићу, Милић је убијен мучки на путу близу Карановца. Његови Радовићи мисле да је место где је погинуо била Грдица код Карановца или нешто даље Бумбарево брдо, одакле је ишао према Морави и Драгачеву.

Према познатим подацима, Милићево убијање организовали су и извршили поп Никола Костић из Мрсаћа и Михаило Ђорђевић из Самаила. Поп Никола је, у то време, био главни нахијски старешина, а Ђорђевић самаилски кнез; обојица познати по безграничној послушности и оданости кнезу Милошу и по окрутности према народу.

Према предању, Милић Радовић је највероватније убијен из бусије (заседе). Другачије се није ни могао убити искусни хајдук и јунак у многим бојевима тога времена. Пошто је извршено добијено наређење, сматра се да је Михаило Ђорђевић „одрубио главу Милићеву, спаковао је у зобницу и послао кнезу Милошу у Пожаревац“.

Кад је глава Милићева донесена пред Милоша, десио се уз њега и најмлађи брат му Јеврем, који је бризнуо у плач, рекавши: „Ух, забога, откуд глава мога побратима? Та он је заједно са мном тамновао у београдском граду“. Главу Милићеву укопао је Јеврем под једном крушком у Пожаревцу, а тело му је, приповеда се, сахрањено тамо где је данас краљевачка црква.

Да би осветио Милића, према предању, неки Марко Радовић, тада хајдук, ишао је тајно у Мрсаћ поп-Николиној кући и прикривен вребао на дрвету да га убије. На одговорност нахијског кнеза указује и врдилска црква, начињена још 1818. године, на чијим вратима стоји следећи натпис: „Овај божествени храм… поп Никола Костић поче и соверши… својим трудом за вечни спомен и опроштеније грехов јего“. И сам кнез Милош, зидајући 1824. године данашњу цркву у Краљеву, наредио је да се у њено окриље ухвати и Милићев гроб.

Тако је у 40. години завршио свој живот Милић Радовић. Био је то буран живот рајетина, хајдука и Карађорђевог борца за слободу српског народа. Међутим, и у суровим условима тога времена, био је и остао, пре свега, одважан човек. Многи тадашњи људи ратовали су жестоко с Турцима, али повремено, кад другчије није могло, служили су их. И сам кнез Милош је то чинио. За Милића се, ипак, то не може рећи. Или је тукао Турке, или тамновао код њих. Трећег пута за њега није било. И Карађорђев војвода Хаџи-Продан Глигоријевић био је јунак као и Милић, али за своју жену и децу, кад су их Турци одвели, није се жртвовао. Милић је, напротив, и то учинио.

(Visited 236 times, 1 visits today)
ТЕКСТОВИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *