Зоран Туцаковић: О БЛАГОСЛОВЕНОЈ ТЕЖЊИ, И ДУШИ КАО УТВРЂЕЊУ

Димитрије ЈовановићПа шта; Књижевни атеље Куће Петровић, Београд, 2011.

Зоран ТУЦАКОВИЋ

Зоран ТУЦАКОВИЋ

Кад неко, попут Димитрија, устврди да „у барама блеште крвави испљувци наших промашених живота“ (стих из „Скице за поему родном граду“ с почетка ове књиге), читалац, хтео-не хтео, бива подстакнут да у себи нађе аргументе који ће ову тврдњу оповргнути. Затим, читајући друге песме, већ накострешени љубитељ сатиричне поезије полако али сигурно остаје посрамљен сликама које препознаје из властитог живота. Колаж тих слика чине: бесомучна утрка колицима за куповину у хипер-маркетима, свакодневна понижења од власти, ЕУ, САД и осталих прирепних заговорника живљења без смисла у својству немислећих конзумената сваковрсног ђубрета, дављење у „сплачинама обећане будућности“, старе бајке којима се гласачи поистовећују са будалама, велика браћа, фарме, дворови и остали обори за крупнија говеда, „рођаци пацовског рода“, „лупежи сврстани у победничке колоне“, „потомци мајмунског рода“, „лупежи и хохштаплери“, и сва остала булумента и менажерија из ешалона НВО и Новог светског поретка.

Може ли читалац да те слике од себе одагна, усредсређујући се на поглавље „Чиста филозофија“? Могу ли Талес, Питагора, Зенон, Макијавели и Беркли својим умовањем у сатиричној Димитријевој обради да припомогну, и читаоцу оставе какву-такву наду? Тешко. Ако филозофију схватимо као есенцију највиших узлета људског духа, и еманацију креативног самоостварења којој претходи самоспознаја, нисмо много том дефиницијом себи помогли. Тежња ка истини и мудрости треба да претходи умовању и просветљењу, и није последица прочитаних књига и стечених сазнања. Па како, онда, да човек постане свестан те тежње, уколико је уопште има?

Димитрије нам не даје директан одговор, али се он наслућује из сваког стиха, ма колико био уроњен у резигнацију и ојађеност услед свеприсутног зла. Душа људска је то утврђење, упориште пред бесмислом и прибежиште од јада и обмана. Душа, вечна и непроменљива, која благо и постојано упућује креативни дух да у њој нађе извор окрепљења и потврду суштинске истоветности. Само тада биће могуће да нам сазнање које нам Димитрије саопштава: „Најбоље је оно што ничему не вреди“, не зазвучи као одјек ништавила, већ као препознавање истине да се вредност добра не исказује мерама ни материјалним еквивалентом. Па још када душа оствари симбиотичко јединство са здравим националним осећањем, постиже се преко потребна мекота осигурана тврдим бедемом који ни врата пакла неће срушити. Душа и национ – то је залог нашег опстанка у времену обмана и безнађа. Без тог јединства, јавља се оно што Димитрије назива „братством неједнаких“, које оснива себична Љубав заљубљена у Слободу.

Посебно ми се допао стих: „Још нам се оџаци диме“, толико да сам по њему, радећи припрему ове књиге, а уз Митову сагласност, назвао и цело поглавље. Унутар храстових зидова сачуваћемо топлину, снагу и душу, и слушаћемо муклу јеку звона која се разлеже кроз вечност, тако да чауши Империје „могу да се носе / тамо одакле су / другима дошли / и себи на срамоту / изашли“.

(Visited 30 times, 1 visits today)
ОСВРТИ