Миодраг Зарковић: МУСЛИМАНИ, СРЕЋНА СРПСКА НОВА ГОДИНА!

На основу контаката и разговора са руским политиколозима, обавештајцима и оперативцима, поуздано знам да Москва данас стварно посматра своје присуство на Блиском истоку управо на тај начин: као прилику да православна и муслиманска цивилизација најзад почну да помажу једна другој у одбрани од заједничког непријатеља који већ деценијама сиса крв и нама и њима

---

Ако се сложимо да у политици, а поготово у ратним стањима, нико не лаже случајно нити без разлога, онда би било необично корисно да установимо шта је позадина неистине да је Сулејмани, убијени ирански генерал, деведесетих ратовао у БиХ против Срба. Јер, тај податак је – разумљиво – у великој мери обојио расправу о Сулејманију у српској јавности, а ако је заиста нетачан, тада имамо јединствену прилику да црно на бело разазнамо ко, како и с којим циљем манипулише српским јавним мњењем.

Најпре, податак да је Сулејмани ратовао у БиХ појавио се, што се каже, нитокуда. Већ неколико сати по његовом убиству, друштвене мреже на српском језику биле су обавештене о Сулејманијевој ”босанској епизоди”, а да се није тачно знало из ког извора потиче та тврдња. С обзиром на то да није тајна да је Иран помагао муслиманску страну у босанском крвопролићу, деловало је да нема претераног основа да се у податак сумња. Преузео сам га и сам, у објави од пре неколико дана.

Са накнадном памећу, мислим да сам одмах морао да покажем уздржаност. Сулејмани је деведесетих већ био високи официр иранске војске, а такви кадрови се не шаљу у стране земље да би ратовали као ”топовско месо”. Официри тог нивоа руководе великим, сложеним или тајним операцијама, а у босанском рату, барем колико ми је познато, није било никакве операције која би могла да појасни присуство и учешће тако високог званичника иранске војске. Можда грешим, али рекао бих да Иран није слао у БиХ ни тзв. обичне војнике, а камоли генерале. У муџахединским одредима огромна већина су вероватно били верски фанатици или пак плаћеници, тешко да је ту могло да се нађе редовне војске, изузев ако се није заломио баш неки добровољац који је по изричитом личном захтеву доспео у БиХ. Дакле, Сулејманијев висок чин требало је да позове на узбуну по питању објављене информације. Оно, није немогуће да је неки ирански генерал ратовао у БиХ, виђали смо и већа чуда деведесетих, али је ипак било мало вероватно да се то и десило.

Аларм се није упалио мени, али јесте Дејану Берићу, награђиваном јунаку донбаског рата са тренутним пребивалиштем у Москви. Са славом у Донбасу, Дејан Берић је стекао и отворен приступ вишим војним и обавештајним круговима у Русији. Пошто му је, као прекаљеном ветерану, информација одмах била чудна, искористио је своја познанства да би се распитао је ли Сулејмани заиста ратовао у БиХ. Одговор који је добио гласи:

Сулејмани није ни пришао Босни деведесетих!

Берић има потпуно поверење у своје изворе. Ја имам потпуно поверење у Берића, а такође и у руске обавештајне службе. Наравно, све је то људска роба, па није искључено да негде и закаже, али ако бих морао да се изразим бројчано, не верујем да постоји и један цео одсто изгледа да је Сулејмани заиста ратовао у БиХ а да Руси за то не знају.

Сва је прилика, дакле, да је почетна информација о томе да је убијени ирански генерал деведесетих ратовао против Срба и Републике Српске била чиста измишљотина. Такве измишљотине се не осмишљавају нити пуштају у промет без јасне намене. Што значи да је творац ту неистину врло прорачунато послао пут српске јавности.

Као могући повод јавља ми се могућност о којој сам протеклих година често писао и говорио у јавности, због чега сам, чини ми се, навукао на себе приметно већи и зубатији гнев једног дела јавности. Од како је, наиме, руска држава стала у заштиту Сирије, цела планета се претурила наглавачке: сврставање најјаче православне нације уз блискоисточне муслимане као да је бацило целокупни Западни естаблишмент у стање чисте панике, што су ми с јесени 2015. године, када је руска подршка подигнута на највиши ниво непосредног војног учешћа, потврдили и неколики моји познаници и сарадници из САД. Сви до једног, а међусобно се не познају и притом нису сви Срби, пренели су ми да је вашингтонска администрација забезекнута руском војном акцијом у Сирији, да просто не могу да дођу себи. То им је био вишеструки шамар: ем што, упркос мрежи својих доушника, нису унапред сазнали за акцију, ем што су им срушени снови о победи над Русима у Хладном рату за коју су Американци бандоглаво веровали да је коначна и неповратна.

То је била почетна реакција Вашингтона. Недуго потом, када је изненађеност прошла, уследило је дубље схватање, које је заледило Американце и уопште Западњаке: на помолу је стратешки савез православне и муслиманске цивилизације.

Искрен да будем, не могу да будем сигуран да је Кремљ од самог почетка имао на уму такав савез две угрожене цивилизације. Сасвим је могуће да је Русија само желела да спаси свог старог савезника Сирију потпуног пораза, који је Асаду увелико висио над главом. Али, на основу контаката и разговора са руским политиколозима, обавештајцима и оперативцима, поуздано знам да Москва данас стварно посматра своје присуство на Блиском истоку управо на тај начин: као прилику да православна и муслиманска цивилизација најзад почну да помажу једна другој у одбрани од заједничког непријатеља који већ деценијама сиса крв и нама и њима.

Руси још увек немају изграђен оштар и непопустљив став о Западу. Иако су, наравно, увелико свесни да им Западњаци раде о глави, у Русији преовлађују они који верују да ће са Западом у неком тренутку бити могуће постићи договор о даљем суживоту. Али, Руси су истовремено и веома практична нација (нико никада није онако припитомио онолико дивљине као они, а то се често сметне с ума иако је реч о збиља велелепном вишевековном подухвату), те су свесни да ђаво ипак може да однесе шалу и да ће можда поново, као и више пута у последњих 200 година, бити принуђени да се од агресије са Запада бране оружјем. И зато припремају терен, између осталог и тиме што појачавају сарадњу са муслиманским светом.

Када сам га пре годину и по дана питао о овоме у интервјуу, Леонид Савин, политиколог и близак сарадник Александра Дугина (кога, барем према мојим мерилима, често надмашује у трезвености), као из топа је одговорио: ”Русија је и муслиманска земља”. Подсетио ме је да у Русији заиста живи велики број муслимана и да већинско православно становништво, упркос повременим нимало наивним експлозијама узајамног насиља (а дагестански рат је, кажу, био далеко крвавији од чеченског), на крају увек успе да са њима нађе заједнички језик и то не на сопствену штету (камо смо, нажалост, ми Срби пречесто обичавали са овдашњим муслиманима). Савинов јасан, недвосмислен одговор само ми је потврдио да Руси, иако радије не би бирали, ако буду морали да се одлучују између Запада и муслимана – врло лако ће се потпуно окренути Мухамедовим следбеницима.

Не верујем да ишта изазива језу Западних насилника као та могућност. И био бих слободан да у том кључу тумачим лаж о Сулејманијевом наводном ратовању у БиХ. По сваку цену се настоји спречити било каква даља и дубља сарадња православаца и муслимана, а у том циљу не преза се чак ни од оваквих лажи.

Најмање чуди што неистина потиче из хрватских извора. Такве смицалице вазда су и биле највиши домет хрватске јавне и тајне ”дипломатије”. Сложеније, трајније и часније подухвате никада нису знали, а вероватно ни хтели, да изведу, али да Србима потуре ово или оно, на то су увек спремни. Када би могло да се живи искључиво од сплеткарења против Срба, верујем да би Хрватска имала највећи БДП од свих земаља која су икада постојале на овој планети.

Оно што је донекле изненађујуће, јесте важност коју почетком 2020. године Србија и даље има за геополитичка дешавања. Бићу слободан да изнесем још једно нагађање за које држим да је утемељено у здравом разуму: могуће да су Хрвати сами смислили лаж о Сулејманију, али бога нема да одмах потом нису проверили код надлежних да ли смеју да се тако поигравају са биографијом човека чија је смрт запалила Блиски исток. Очигледно је да су добили зелено светло. Што ће рећи да хрватски надређени рачунају на то да ће, у случају нужде, православно-муслимански савез најлакше потпалити управо на Балкану.

Ту им на руку првенствено иду овдашњи муслимани, који, част изузецима, свој идентитет граде на западњаштву и мржњи према православцима (Србима). То су два састојка која је тешко наћи другде у муслиманском свету, али овде се Американцима у том смислу посрећило – ако се злокобно отоманско и још горе Брозово наслеђе уопште могу посматрати као случајна околност. Балкански муслимани вазда су ради да проливају и своју и српску крв зарад туђих, првенствено Западних интереса. Имали смо и ми пропуста у погледу њих, али наши пропусти ни приближно не могу да објасне толику количину слепе мржње коју они често осећају према нама.

Не знам да ли ико од муслимана чита ове моје објаве, али они засигурно знају да је данас Српска нова година. Ако хоће да ме послушају, нека данас или сутра честитају овај празник Србима у свом окружењу. Па да виде шта ће се догодити. Хоће ли се небо срушити свима на главу? Хоће ли се земља отворити да нас без остатка прогута? Или ће можда Срби прихватити то као руку ако не пријатељства или помирења, а оно барем међусобног поштовања.

Уместо што с радошћу поскакујете на сваку хашку пресуду и сваку британску резолуцију о ”геноциду” у Сребреници, запитајте се, муслимани овдашњи, због чега тај Запад, који се онако немилосрдно иживљава са муслиманима по Блиском истоку, вама толико ”излази у сусрет”. Запитајте се такође и какве сте користи па имали од тог њиховог излажења вама у сусрет. Живите ли лепо и удобно? Имате ли пара да обучете, прехраните и одшколујете децу? Када сте последњи пут безбрижно провели цео викенд са породицом?

Замислите се над овом једначином са нула непознатих: тај исти Запад који је током целих деведесетих кидисао на нас Србе, вас је све то време помагао – а данас, на Српску нову годину 2020, ваша и наша свакодневица су упоредиво оскудне, чемерне и отужне.

Можда бисте зато у предстојећих 30ак година могли да пробате нешто супротно од онога што сте радили у протеклих 30ак. Јер, ми знамо ко нам је непријатељ. Знамо да то није био Сулејмани. Дешава се да полетимо и поверујемо у непроверене ”чињенице”, али се брзо и исправимо. Код нас се увек нађе неки Берић да постави ствари на своје место. Зашто код вас никако да се јави неко да јасно и гласно каже: јесте, ратовали смо са Србима, било је ту свачега, али у Сребреници се није догодио геноцид?

Разумем због чега је онолико монтенегринских Црногораца потписало апел којим се поздравља гажење верских права Срба од стране подгоричког режима. Шта ће друго изроди па да потпишу! Али одакле онолико муслиманских имена на том бестидном списку? Да ли вам је она беспризорна џукела Емир Хаџихафизбеговић заиста ближи него Неле Карајлић коме не дате ни нос да промоли у родно Сарајево? Не уздам се превише у поштење и интегритет ни једног ни другог, али кад бих морао да бирам, увек бих и главу и имовину и част пре поверио Нелету него Емиру.

А ви сте овом другом, и њему сличнима, поверили вашу судбину. И? Како су се показали?

Нико, а најмање ја, од вас не тражи да будете нешто што нећете. Можда ћемо, драги наши муслимани, опет да заратимо у некој будућности. Али хајде да овог пута то не буде зато што је Ворен Цимерман преко ноћи нешто убедио Алију Изетбеговића.

И зато, господо муслимани, са ове четири једноставне речи већ сада можете да почнете да спречавате неке будуће погибељи:

Срећна Српска нова година!

Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: ФБ страница Миодрага Зарковића