Душан Пророковић: УПОТРЕБА ХИБРИДНИХ ИДЕНТИТЕТА У ГЕОПОЛИТИЧКЕ СВРХЕ: БОСНА 1914 – УКРАЈИНА 2014.

Душан Пророковић

Душан ПРОРОКОВИЋ

Сажетак: Насупрот народотворним процесима историјских нација, који се одвијају у дугом временском континуитету, хибридни идентитети се стварају брже и индуковани су споља. Њихова инструментализација у геополитичке сврхе доводи до тога да се увек заснивају на радикалном антагонизму према цивилизацијском огњишту. Овај рад се састоји из четири дела. У првом се описују народтворни процеси и њихова разлика у односу на хибридне идентитете. Други део је посвећен анализи хибридног бошњаштва, а трећи хибридног украјинства и њихових разлика у односу на природни ток народотворних процеса код босанско-херцеговачких муслимана и украјинских православаца. На крају, у четвртом делу се говори о употреби наведених хибридних идентитета у геополитичке сврхе.

Кључне речи: хибридни идентитет, геополитика, бошњаштво, украјинство, Србија, Русија, континентализам, атлантизам.

 

Народтворни процеси и геополитика

Сваки историјски народ је имао сопствени, оригинални народотворни пут. Чешки социолог Мирослав Хрох (Miroslav Hroch)посматра стварање једног народа као троетапни процес („народотворни процес“), који има своју временску димензију. Према његовом виђењу, од јављања интереса за заокруживањем сазнања о одређеној етничкој групи, њеном језику, култури и заједничкој историји, преко стварања националног политичког програма, развоја националне културе и стварања политичких институција, до масовног ширења национално-политичког и државно-политичког програма међу становништво[1] у појединим случајевима било је неопходно да прођу и читава два века. Лав Гумиљов (Лев Николаевич Гумилëв) описује како је процес стварања француске нације трајао преко хиљаду година, још од 9. века[2], што је сасвим у складу са тезом Рене Генона (Réne Guénon), који дефинише традицију као „свеукупност сакралних знања чије је праисконско порекло божанско, а не људско.“[3] Трагање за почетком прве фазе народотворног процеса води у далеку прошлост, ка коренима рађања једне, посебне етничке заједнице.

До убрзавања националног заокруживања долази после 18. века када су „вера и култови постепено престајали да буду извор националног идентитета. На њихово место су, у духу просветитељства и романтизма 18. и раног 19. века, дошли језик, па и слободна воља појединца да сам изабере своју припадност. Вера је, у духу модерних европских идеја, постала приватна ствар.“[4] Најпре језичка блискост, а затим и свест о заједнички проживљеној историји постају стубови народног окупљања. Ово је и период рађања националних држава. У немачком језику постоје два појма којима се описује процес стварања нација и националних држава: Staatsnation и Kulturnation. Ово нам указује и да су изграђени народи имали потенцијал да створе сопствене државе, и да су државе имале потенцијал да изграде народе. Најупечатљивији пример Staatsnation-а је америчка нација, у доброј мери и француска и енглеска, док се у групу Kulturnation-а могу сврстати Немци и Италијани, на пример.

Рађање националних држава је узроковало промену граница у Европи. Немачки историчар Теодор Шидер (Teodor Schieder) разликује три типа настанка модерних држава у Европи.[5] Први тип су такозване народне државе западноевропског типа. Њих су формирали „државни народи“ и као примери се могу навести Француска и Енглеска. Други тип су „уједињене народне државе“, настале уједињењем више административно-политичких целина у којима су живели припадници једног народа у једну целину. Примери су Италија и Немачка. Трећи тип су државе настале отцепљењем од већих, мултинационалних царевина. По Шидеру, ту спадају– Србија, Ирска и Финска. У историјском смислу, посматрајући један период у прошлости, овакав закључак је сасвим тачан. Међутим, отвара се питање: зашто посматрати само један, уски период у оцењивању карактера државотворног процеса? Настанак државе је, као и рађање народа процес, у неким случајевима дуг и више векова, а поједине борбе које су током тог процеса вођене трајале су и по неколико деценија.

Зато настаје проблем политичког вредновања ове категоризације. Користећи Шидерову типологију, по којој је Србија добила своју самосталност отцепљењем од отоманске државне целине, могло би се закључити да су Срби 1878. коначно остварили своју тежњу (и право) да имају сопствену, самосталну и међународно признату државу. Међутим, то је било далеко од истине. Док се за „народне државе западноевропског типа“ и „уједињене народне државе“ може рећи да су својим настанком углавном завршиле процес територијалног заокруживања, у случају трећег типа држава то није био случај. Срби нису остварили своју тежњу 1878. године и знатно већи број Срба је остао да живи ван независне државе Србије. Нешто слично се током ранијих периода дешавало и са деловима немачког и италијанског народа, који су потпадали под туђу окупацију, па се затим ослобађали, све док није дошло до коначног уједињења у другој половини 19. века. Гледано са теоријског аспекта, било је тешко објаснити зашто је Србима било ускраћено право да створе „уједињену народну државу“, да остваре своје природно право да живе у једној држави, на начин на који су то учинили Немци и Италијани.

Међутим, гледано са геополитичког аспекта, сасвим је јасно зашто је до тога дошло. Још од самог почетка актуелизације „српског питања“ на међународном плану, крајем 18. века, оно је постало геополитичко питање. Отуда ће и тежња српског народа да, попут осталих европских народа, свој народотворни процес крунише иституционалним и територијалним заокруживањем модерне српске државе постати проблем у односу између Србије и великих сила[6]. Можда је најбоље образложење постављања великих сила према „српском питању“ дао француски министар спољних послова Шарл Морис Таљеран (Charles Maurice de Talleyrand-Périgord), који још на самом почетку Првог српског устанка, саопштава турском посланику у Паризу „да се не сме допустити да тако велико становништво, на стратешки тако значајном положају добије своју државу силом отету од султана.“[7] Ипак, после седам деценија одлучне и грчевите борбе Србија је постала међународно призната, па је никла нова држава на стратешки значајном положају. Политичка битка се зато од друге половине 19. века води око питања како спречити даљи раст те државе. Тумачење како Србија настаје „отцепљењем од мултинационалне царевине“ је зато и покушај њеног ограничавања на територији коју заузима непосредно после Берлинског конгреса. Србима се ускраћује право да имају своју „уједињену народну државу“, а од тада, па све до почетка Првог светског рата, кључна област на којој се води ова битка је Босна и Херцеговина.

Европа почетком IX века

Европа почетком IX века

У историји се може наћи неколико примера како су спречаване тежње једног народа да се хомогенизује на одређеном, географски омеђеном, простору. Вавилоњани су, још од 6. века пре нове ере практиковали „колективна пресељења“, па су „селили једне народе са неке територије, а друге досељавали“, јер „када би се један народ нашао на сасвим другој територији, било је много мање шанси за побуну, за револт. То није била земља тог народа, то је сада била туђа земља где су они били дошљаци и нису имали мотива да се боре“[8]. Ефекти ове стратегије били су познати и Византији. Једна од теза о доласку Албанаца на Балкан, која је била прилично раширена међу српским истраживачима и историчарима у 19. веку, јесте да су Албанци кавкаско племе, које се досељавало на Балкан у периоду од 7. до 10. века на иницијативу саме Византије, како би штитили њену западну границу. У делу „О управљању царством (De administrando Imperio),  цар Константин VII Порфирогенит (Κωνσταντίνος Ζ΄ Πορφυρογέννητος) описујући унутрашње околности у тадашњој Византији, на неколико места спомиње Албанце, али не као народ који живи на Балкану, на западној граници Византије, већ као кавкаски народ који је насељавао простор који се данас може одредити као северозападни део Азербејџана и који је имао изразито уређену структуру унутрашњих односа, те да су се у разговорима морале одавати посебне почасти племенским главешинама[9].

Један од начина је представљало и ширење етнопростора једног народа на уштрб другог. Најбруталнији пример представља Велики источни план (Generalplan Ost), који је, према расположивим документима и сведочењима током Нирнбершког процеса највероватније припреман између 1939-1942. године. Био је то тајни план, осмишљен у уском кругу, којим је руководила Главна безбедносна служба Рајха (Reichssicherheitshauptamt). После Другог светског рата, иако је већина докумената о раду ове службе уништена, ипак је на основу сведочења руководиоца овог „пројекта“ др. Ханса Елиха (StandartenführerDr. Hans Ehlich) и расположиве документације могла да се изврши реконструкција о томе шта се желело постићи Великим источним планом. Циљ је био територијално ширење Немачког Рајха на исток, уз промену етничке структуре становништва. Тако би нови „животни простор“ (Lebensraum) био под доминацијом немачког фактора. До промене етничке структуре је могло доћи уништавањем становништва, њиховом германизацијом, или протеривањем. План се односио на Пољаке, Русе, Белорусе, Украјинце (Малорусе), Чехе, Јевреје и припаднике балтичких народа. Коначна верзија плана се састојала из два дела: малог и великог плана. „Мали план“ (Kleine Planung)је подразумевао предузимање одређених активности још током рата и извођења ратних операција, док се „Велики план“ (Grosse Planung) односио на акције које су требало да се спроводе по завршетку рата у периоду од тридесет година[10]. Да би постојала немачка етничка већина на одређеним територијама, предлагано је да се „гераманизује“ половина Чеха, трећина украјинских Малоруса и четвртина Белоруса, као и да се већина словенског становништва протера далеко на исток, иза Урала.У „Великом плану“ се констатује да од 45 милиона становника средње и источне Европе који нису Немци, чак 31 милион је „расно неподобан“ (сви Јевреји, четири петине Пољака, три четвртине украјинских Малоруса, две трећине Белоруса), док преосталих 14 милиона могу да остану у оквиру Немачке, али да служе као јефтина радна снага. На новоуспостављени „животни простор“ би заједно са Немцима били пресељавани и Чеси и Летонци, на пример, што би у новом окружењу убрзало њихову германизацију[11].У предратном периоду у Немачкој се од стране нациста почиње користи појам Untermensch, што је требало да означи „подљуде“, „људе ниже вредности“ или „инфериорне групе“[12]. У таквом амбијенту се и разматрају планови о ликвидацији, депортовању или асимилацији десетина милиона људи! Словенски народи су, поред Јевреја и Рома у овој скупини.

Претходница „Великом источном плану“ била је (гео)политичка концепција „Продор на исток“ (Drang nach Osten)[13]. Дискутабилно је када се по први пут јавља идеја о „Продору на исток“. Поједини историчари је стављају у рани Средњи век и време првих великих сукоба са Великоморавском кнежевином и потом Мађарима; други повезују ову идеју са Бизмарковом Пруском, док трећи наглашавају период после уједињења Немачке и припрема за Први светски рат као кључно раздобље развоја идеје. Прва теорија, која смешта почетак „Продора на исток“ у средњовековни период, заправо покушава да направи везу са процесом такозваног Ostsiedlung, насељавања источних територија немачким народом још од 10. века. Овај миграциони процес, који је, гледајући са данашње историјске дистанце трајао неколико векова и утицао на стварање политичко-културног подручја Средње Европе, ипак не би требало мешати са „Продором на исток“ који је уследио касније. До „кретања“ немачког становништва током Ostsiedlung-а долазило је, између осталог, и због позива многобројних словенских владара да управо немачке занатлије и трговци населе њихове земље. Тако су убрзавали привредни развој и пунили државну касу, у чему им је немачко становништво било од велике користи. Ово је узрок средњоевековних сељења германског становништва у Шлезију, Судете или Подунавље[14]. Поред тога, у појединим периодима немачки протестанти су протеривани са територије Светог римског царства, па су се принудно пресељавали на подручје Балтика, Карпата, Трансилваније или области Руске царевине на пример[15].

kanada-vankuver-genebasecom-bosnjaci-i-crnogorci-su-hrvati-1328585176-90679Трећи начин се односи на стварање хибридних идентитета, који су погодни за геополитичку инструментализацију. Шта се може подразумевати под овим појмом? Хибридни идентитети представљају покушаје стварања Staatsnation-а око вештачки створених конструкција. Према Витнију Смиту (Whitney Smith), симболи који су утицали на народотворни процес могу се поделити на пет категорија: јавне догађаје (као нпр. прославе, погреби, процесије у већински католичким државама), вербалне симболе (пароле, гесла, песме, химне), иконографске симболе (слике, иконе, посебни знакови идентификације, заставе), споменике и, на крају, на саму државу и њене елементе (територија коју је обухватала или на којој је настала, закони, посебне институције). Он такође описује и четири начина на која се „национални симболизам“ може манифестовати као: активни симболизам (коришћење симбола на јавним прославама или догађајима), вербални симболизам (приметан у јавним иступима, певању песама, узвикивању парола), конкретни симболизам (место које у свести становништва заузима земља, или поједине области, реке, планине), графички симболизам (употреба симбола назаставама,плакатима,сликама).[16] У изградњи хибридних идентитета се користе активни, вербални и графички симболизам, како би се у свести становништва изградио тачно одређени, наметнути, конкретни симболизам. Зато се смишљено усмеравају и повезују јавни догађаји, вербални и иконографски симболи, са идентитским споменицима и државним атрибутима и тако обезбеђује широка пенетрација хибридног идентитета на одређеном географском простору. Типично за хибридне идентитет јесте и да се њихово формирање индукује споља, од стране заинтересованих геополитичких играча, са циљем фрагментације одређеног простора.

Да би се градили хибридни идентитети, користе се различитости које један део становништва у областима у којима живи испољава у односу на своју идентитску матицу, према сопственом цивилизацијском огњишту. То могу бити религијске, културно-језичке, економске или политичке разлике. Инструментализација ових разлика у геополитичке сврхе доводи до тога да се хибридни идентитет увек заснива на радикалном антагонизму према цивилизацијском огњишту. На овом месту треба напоменути да је сасвим могуће да би поменуте различитости становништва на одређеном подручју резултирале почетком једног новог, оригиналног народтворног процеса и у крајњој линији довеле до стварања новог народа. Међутим, тај процес „одвајања“ од шире идентитетско-просторне целине би текао својим „природним током“, трајао дуго и вероватно не би доводио до стварања радикалних антагонизама. Исход овог „природног тока“ не би значио да се нова нација удаљава од свог цивилизацијског огњишта.

 

Босански хибридни идентитет

 

Примери покушаја стварања хибридних идентитета видљиви су на постјугословенском и постсовјетском подручју и, уочљиво је, одигравају се искључиво на српском и руском етнопростору! Ограничавање утицаја Србије у Босни и Херцеговини после Берлинског конгреса (у том тренутку Срби су чинили већину на овом подручју) водио је преко покушаја стварања бошњачке нације. У новоприпојеној области аустријска управа је имала катастрофалне резултате, а пуне три деценије је различитим механизмима покушавала да ограничи или у потпуности опструира било какве интересе већинског српског становништва. Битно поглавље у аустријској стратегији представљало је и планско насељавање муслиманског становништва у етнички чисте, српске средине у источној Босни. Отац бошњачке нације је Бењамин Калај (Benjamin von Kállay), мађарски политичар, хабзбуршки дипломата и аустроугарски управник Босне и Херцеговине 1882–1903. године. Калај је извесно време провео у Београду као аустроугарски конзул, добро је познавао Балкан и аутор је једног запаженог дела о средњовековној историји Срба.[17] Поред тога, као мађарски политичар, Калај је био близак хабзбуршком шефу дипломатије Ђули Андрашију. Са једне стране, Андраши се ослањао на Калаја у доношењу одлука које су се тицале Балканског полуострва, док су, с друге стране, Калају била широм отворена сва врата у Бечу. Он је брзо заинтересовао све важне центре моћи у Бечу за своју идеју о „бошњачкој нацији“, а од 1882. године, када постаје гувернер БиХ, пружа му се прилика и да је реализује. „Чим је после окупације дошао у Босну, схватио је да треба завадити православце и муслимане, јер су појединци ове две конфесије почели да организују отпор аустријској власти , настављајући борбу коју је Хаџи Лоја започео. Калај је уместо српства хтео да живи средњовековно босанство и босанску државну и народну свест, стварајући тако босанску нацију. Службено је уместо српскохрватског језика уведен назив босански језик. Укинут је српски језик, српска штампа, прогоњени српски учитељи, забрањена српска историја. Калај је забранио ʹИсторију Србаʹ коју је сам написао. Калај и Јосип Штадлер су увели у Босну језуитски ред и маргинализовали фрањевце, јер су били блиски са српским народом. Чувена су Штадлерова семеништа (школе) из којих су потекли усташки злочинци Павелић, Артуковић и многи други. Забрањена је била ћирилица, а штампан је латинични лист ʹБошњакʹ, што је постао назив за босанске муслимане. У Београду су владали аустрофили Милан и Александар Обреновић када је у Беч стигла црквеношколска делегација 1896. године, да се жали цару на Калајеву власт и самовољу. Да би дезавуисао кривицу босанског намесника пред царем, Александар је на наговор Милана одликовао Калаја највишим орденом и тако препустио босанске Србе шиканирању од стране Хрвата и муслимана. Семе националне мржње стално се увећавало, подстицањем верских трзавица од стране окупацијских власти.“[18] Идеја је била да се на овакав начин од босанских муслимана створи „тампон зона“ у Подрињу, којом ће бити одељено српско становништво из западне Србије и источне Босне, што ће оставити далекосежне последице на српско-муслиманске међуетничке односе у овом делу Босне чак и у далекој будућности.

Бењамин Калај

Бењамин Калај

Калајева идеја сводила се на то да се у БиХ формира један народ, бошњачки, који ће припадати трима конфесијама. Да би се ова идеја спровела, било је неопходно извршити потпуну централизацију и реформисати унутрашњи систем у БиХ. Највише је овај план Калаја био усмерен на сабијање српских интереса и тежњи, с обзиром на то да су тада Срби чинили апсолутну већину у БиХ. Међутим, он је имао амбицију и да утиче на модернизацију исламског друштва које ће се „отргнути“ од утицаја Истанбула и „припојити“ Бечу. Иначе и самој „бошњачкој нацији“ било је намењено да се развија у „средњоевропском духу“ и да у сваком погледу буде оријентисана ка седишту Хабзбуршке монархије. То је и један од разлога због којих током периода аустроугарске управе невероватном брзином расте католички утицај у БиХ. Развој друштва утемељеног на „средњоевропском духу“ био је немогућ без католичанства, зато што је основа „средњоевропског духа“ управо ослањање на католичанство. Целокупан Калајев пројекат је, када се мери према главном циљу који је требао да постигне – доживео фијаско. Међутим, овај дводеценијски експеримент је оставио трајне последице по српске интересе у Босни и Херцеговини.

С једне стране, босански муслимани су „гурнути“ ка западној, католичкој интересној сфери. То ће значити да ће се у наредном периоду босански муслимани кретати између традиционалне везаности за Истанбул и утицаја који су, углавном преко Загреба, долазили из Ватикана и Беча. Свим овим центрима моћи биће у интересу да се спречи било какво везивање за Србе и Србију, па ће на разне начине подстицати антагонизацију босанских муслимана према Србима. С друге стране, покушај стварања „бошњачке нације“ подразумевао је и писање нове историје БиХ, која се темељила на католичкој историографији.

Од фактичког стицања независности 1995. године (формалноправно БиХ је постала међународно призната три године раније), у муслиманском делу БиХ се промовише управо историјска конструкција сазидана на темељима које је копао Бењамин Калај. Истина, она је под исламским утицајем делимично модификована, па се поред неповољног односа према Србима, прилично неповољно пише и о босанским Хрватима (што није био случај у оригиналној, аустроугарској верзији). Као „еталон бошњачке историографије“ узима се дело британског историчара Ноела Малколма из 1994. године: Кратка историја Босне.[19] Малколм се у свом раду ослањао на аустроугарске смернице, као и на раније радове Иве Пилара, Мухамеда Филиповића и Неџада Хаџидедића, у којима су оне коришћене.[20] Малколмова стручност и репутација у научној јавности се не може оспоравати, али треба напоменути да је Малколмов рад писан и штампан у јеку грађанског рата у БиХ, па су због тога у њему присутни елементи пропаганде који је требало да послуже убеђивању британске научне и шире јавности у тадашње ставове британске дипломатије. Нешто слично, Ноел Малколм ће поновити неколико година касније, публикујући свој рад о Косову, баш у време када је кабинет Тонија Блера покушавао убедити ширу британску јавност у неопходност предузимања војне акције против СР Југославије.[21]

Углавном, према овом историјском оквиру српски народ у Босни и Херцеговини није ни живео у средњовековном раздобљу. Он се почео насељавати тек пошто су Османлије заузеле Босну 1463. године. У првом таласу, најпре су долазили српски сточари, међу којима је било и доста Влаха. То је била једна од копчи за спајање српско-влашких досељеника са Власима староседеоцима који су већ живели у Босни, били су тамније комплексије (појединци их означавају и као „мартлоке“) и говорили су романским језиком. Временом, српски елемент се показује доминантним, па влашко становништво, староседелачко и новопридошло, прихвата српски, словенски језик, обичаје и веру. У прилог овој тези се често наводи низ топонима у Босни којима се указује на присуство Влаха (пре свега планина Влашић), а тако се објашњава и откуда се код босанских муслимана називом „Влах“ означавају Срби (у жаргону, то је погрдан назив за босанске Србе). Ове Србе-Влахе подстицали су и Турци, како би ојачали православни елемент науштрб католичког, који је представљао претњу исламизацији и интересима Отоманске империје у овом делу Балкана.[22]

Срби се, дакле, у муслиманској историографији представљају као страно становништво, које се у Босну досељава тек после 16. века и „окупира“ је, па се због тога и политичка борба муслиманског становништва која добија на замаху после Другог светског рата проглашава легитимном и оправданом. Овакве оцене су неистините и у потпуној супротности са огромном већином историјских, антрополошких и етнографских истраживања које је низ јужнословенских и иностраних научника предузимао још од половине 19, па све до краја 20. века. Међутим, оне су одлично послужиле за хомогенизацију муслиманског становништва у Босни и Херцеговини и отварање њиховог народотворног процеса. Докле ће то трајати у будућности, остаје да се види. У политичкој пракси се показало да је могуће одређено време усмеравати народотворни процес на оваквим, вештачки конструисаним, хибридним тезама, али да га није могуће тако превести до следеће фазе и развити.

Са Аустроугарском је после 1878. године дошло и до невероватне легитимизације насиља, што ће се у Босни од тада одомаћити као потпуно уобичајено средство у решавању спорова. „На искуству рата у крашком подручју Херцеговине 1882, млади официр Конрад Хецендорф ће писати расправу како једино грубо насиље може умирити тај народ, у чијем рату учествују и жене.“[23] Још и пре доласка аустроугарске војне и цивилне управе, у Босни су припадници три вере живели одвојено и паралелно, као три различита друштва. Руски путописац Александар Гиљфердинг описује како су средином XIX века припадници све три вере у Босни живели у убеђењу како су „људи исте вере један народ и да су дужни да се узајамно помажу“.[24] Представник друге вере се често гледао као непријатељ, или, у најмању руку, према њему није грађен никакав пријатељски однос. У Босни је несумњиво постојала одлична подлога, дуго кроз историју стварана, за раст насиља и колективне агресивности. Ипак, кључни допринос усмеравању ових појава у будућности дају акције и одлуке Аустроугарске. Етнички инжењеринг којем је прибегавао званични Беч, није само подразумевао покушај стварања бошњачке нације и писање нове историје, већ и сурове одмазде према цивилном становништву и масовна пресељавања становништва с циљем осигуравања геополитичких циљева Хабзбуршке монархије. Највећу акцију масовног пресељавања муслиманског становништва аустроугарске власти су спроводиле у Подрињу, у региону источне Босне. Истовремено, на српско становништво у овом подручју су стално вршени притисци како би се исељавало у Србију. Тиме се мењала етничка слика у Подрињу, које је представљало геополитички „меки трбух“ Аустроугарске у Босни. Обе обале граничне реке Дрине насељавало је српско становништво, па је ова граница била ерозивна и пропустљива. С циљем ограничавања српског утицаја у Подрињу, аустроугарска управа ће покушати да реализује и пројекат досељавања немачког становништва у Семберију. Несрећна аустроугарска политика достићи ће свој врхунац током Првог светског рата, када се у Босни организују концентрациони логори за Србе. „Само у оном добојском било је затворено 46.000 Срба, од чега 17.000 жена и деце.“[25] Велики број Срба био је интерниран у логоре на подручју Мађарске и Чешке, где су помрли од глади или тифуса. Од босанских Хрвата и муслимана стварају се посебни одреди, такозвани Schutzcorps, који су бројали преко 11.000 припадника, а чије активности су биле везане за свакодневно терорисање српског становништва. Нешто слично поновиће се током Другог светског рата. Једина разлика биће у томе што све није било организовано у Бечу, већ у Берлину, а запажену улогу у извршавању задатака имали су хрватски усташки одреди из Хрватске (БиХ је прикључена фашистичкој марионетској Независној држави Хрватској).

Macva-1914

Мачва, 1914.

Босанско-херцеговачки мухамеданци су, пратећи сопствену религијску вертикалу и историјско наслеђе, испољавали низ различитости у односу на српски, православно-хришћански корпус. Међутим, и једни и други су народ са истим кореном, чак сличним обичајима и традицијама, које потичу из јединственог сакрално-географског миљеа, а које су потом „увезли“ у исламски и хришћански „рам“. И једни и други говоре исти језик. Прављење засебног „бошњачког“ или „босанског идентитета“ се могло одвијати без радикалне антагонизације према српском. И ако би долазило до спорова и несугласица, иначе нормалних и уобичајених појава у оваквим процесима, не значи да би било и крвавих међуетничких обрачуна који су дугорочно пореметили односе.

 

Украјински хибридни идентитет

 

После победе у хладном рату, наставља се ширење НАТО-а ка истоку. Пошто су некадашње чланице Источног блока ушле у НАТО, граница овог војног савеза је стигла до Украјине. Од распада Совјетског савеза видљиви су покушаји стварања хибридног украјинског идентитета. Ипак, треба подвући да су на овај процес утицај имали и комунисти (исто као и у Босни и Херцеговини). У преписци са Мешковом и Коваљчуком, Стаљин наводи како су четири кључне одлике једне нације везане за заједнички језик, простор на којем народ живи, економски живот и „психички склад“  који произилази из особености националне културе. „Старе нације“ за њега су производ буржоазије, која је национално питање креирала на начин који јој је одговарао приликом трансформације феудалног система. Тако је појам нације остао „цементиран“ и створене су „капиталистичке нације“. Одлика капиталистичког система јесте да поред „капиталистичких нација“ постоје и „угњетаване нације“. Стаљин, дакле, као носиоца националне идеје у једном историјском периоду види буржоазију, па је у складу са тим и текући појам нације обликован од стране буржоазије. У новом историјском периоду, у којем ће бити успостављена „диктатура пролетаријата“, носилац друштвене, па тако и националне идеје биће радничка класа. Стаљин решење националног питања види у „ослобођењу“ свих нација од „угњетавача“ и силаску „капиталистичких нација“ са политичке сцене.[26] Према овој класификацији Украјинци су били „угњетавана нација“ којој је требало дозволити да се „расцвета“. У самој Украјини, овакво виђење је имало своје поклонике још од раније, а у сличан контекст се ставља и друштвено-политички ангажман Тараса Шевченка. Његова регрутација и слање у десетогодишњу војну службу у Орск и Новопетровск се тумаче као последица руског противљења буђењу украјинске националне свести[27].

 

Година Број чланова Украјинци (%) Руси (%) Остали(%)
1922 54.818 23.3 53.6 23.3
1924 57.016 33.3 45.1 14.0
1925 101.852 36.9 43.4 19.7
1927 168.087 51.9 30.0 18.1
1930 270.698 52.9 29.3 17.8
1933 468.793 60.0 23.0 17.0

 

Табела: Украјинизација Комунистичке партије

 

Из свега се може закључити и како украјински идентитет може постојати само уколико се ослободи од руског. На овоме почиње најпре постепена, а затим све бржа изградња украјинског Staatsnation-a у Совјетском савезу и ствара се солидна основа за оно што ће уследити деведесетих и посебно двехиљадитих. Украјинска тежња за формирањем сопствене државе испољава се током смутног времена превирања и револуције 1917. Ипак, Централној ради (Центральна Рада) која се супротставила бољшевицима није успело да се одржи. За време бољшевика је уследио период „процеса коренизације“ (коренизация), када се промовише „украјинска култура“, развија украјински језик (стандардизација 1927-29), који постаје и службени[28]. Током трајања последње украјинске кризе, невероватно су изгледале акције рушења Лењинових споменика у Кијеву у децембру 2013, и Хмељницком у фебруару 2014. године од стране украјинских националиста. Период Лењинове власти је био погодан за агресивно украјинство и најмање што би украјински националисти могли да ураде је чување и обнављање ових споменика. Комунистичко „укорењивање украјинства“ је дало одређене резултате, што се може видети на примеру броја чланова и кандидата за чланство у Комунистичкој партији у периоду 1922-1933. године[29]. У току само једне деценије број Украјинаца се повећао за скоро три пута, док је број Руса опао за два и по пута. Ипак, начин на који је спровођен цео процес није могао обезбедити дугорочан резултат. Запослени у државним институцијама и школама су присиљавани да уче и користе украјински језик, а комунистичке, атеистичке власти користе и религијски оквир за успех целог пројекта.[30]

Стаљин се разрачунао са украјинским „десним комунистима“ 1932-33. године због „украјинске пристрасности“, сурово, како је умео, обрачунавши се са преко две хиљаде управника колхоза и око пет хиљада чланова Партије[31]. До 1938. године  и руски језик је враћен у образовни систем, па се почело са тражењем одређеног баланса у „вајању“ украјинског идентитета.  Међутим, период „коренизације“ је био импулс за рађање Организације украјинских националиста 1929. године (Організація Українських Націоналістів), као увода у политичко институционализовање украјинског националног покрета под паролом „Украјина Украјинцима“[32]. Све се, међутим завршило несретно, у отвореној или прикривеној колаборацији са фашистичким окупатором, дела руководства ове организације, на челу са Стјепаном Бандером (Степан Андрійович Бандера).

BANDERA-BW-2Све што се дешавало у овом периоду заправо је показатељ да се „украјинство“ није схватало на исти начин у самој Украјини. Географска подела по вертикали запад-исток имала је и своју политичку и језичко-културну димензију. Историчар Петар Толочко наводи како у историји украјинског народа „сваки клан који долази на власт, покушава да наметне своје вредности целој Украјини. Некада је то био дњепропетровски клан, затим га је заменио галицијски, затим је дошао доњецки. Данас је поново на власти галицијски клан.“[33] Несумњиво је, украјински идентитет постоји. „Украјина је историјска земља Малоруса, огранка руског народа који је живео у граничном појасу велике царевине, а у појединим периодима и у другим државама-Аустроугарској и Пољској пре свега. Из особености пограничног малоруског идентитета почела се рађати украјинска нација, а овај процес су посебно помагали Хабсбурзи удружени с Римском куријом, али и комунисти“[34] у појединим историјским периодима. Тарас Шевченко је овом процесу „националног буђења“ додао социјалну компоненту, залажући се за ослобађање од кметства, чиме је међусобно повезао два захтева: за социјалном и националном револуцијом. Украјински народтворни процес тако постаје не само тежња за културном самосвојношћу, већ и за модернизацијом и свеобухватним напретком. Ипак, тешко је сложити се са покушајима украјинских националиста да се све ово стави у контекст њиховог виђења о томе шта украјински идентитет треба да представља. Шевченково залагање је било потпуно у духу времена у којем је живео. Taкође, он је умро као члан руске Царске академије уметности (Императорская Академия художеств). Крајњи резултат украјинства Тараса Шевченка није морала бити радикална антагонизација према руском идентитету. Са једне стране, руски и украјински народ има исти корен, сличне обичаје и језик, изграђене историјско-традиционалне и родбинске везе. Са друге стране, питање украјинског идентитета је сложено, то је амалгам малоруског, великоруског, староукрајинског, галицијског и русинског наслеђа. Наметати један идентитетски образац и културно-образовни оквир је немогуће. Односно, могуће је, али су последице тога дугорочна сукобљавања. Поготово ако се намеће галицијски идентитетски образац, заснован на екстремном антируском постављању.

А од распада Совјетског савеза се постепено етаблирало управо „галицијско украјинство“. Од 1992. године траје период „нове коренизације“ који се најпре заснива на покушајима културног удаљавања Украјинаца од Руса. Резултати коришћена државног апарата независне Украјине за процес јачања „новокоренизацијског украјинства“ се могу видети у анализи степена „украјинизације школског система“ Владимира Малинковича[35]. Од 1992. године присуствујемо покушају изградње украјинског Staatsnation-a. У овом процесу је приметно коришћење разних средстава у циљу изградње украјинског идентитета заснованог на антирусијству. Михаел Ман (Michael Mann) наводи како је процес формирања модерног народа постепено пролазио кроз четири фазе.[36]

 

 

година 1991 1996 1997 1998 1999 2000 2001 2002 2004
украјински (%) 45 60 62,7 65 67.5 70.3 72.5 73.8 75.1
руски (%) 54 39.2 36.5 34.4 31.8 28.9 26.6 25.3 23.9
 Табела: Проценат средњошколских ученика који говоре први језик

 

1 1 2 2
година украјински (%) руски (%) украјински (%) руски (%)
2000-01 78.0 22.0 73.4 26.5
2001-02 80.0 20.0 76.3 23.6
2002-03 81.8 18.2 77.8 22.1
2003-04 83.4 16.6 78.7 21.2
2004-05 87.7 12.3 80.1 19,9
 Табела: Проценат студената виших школа (1) и факултета (2)  који говоре први језик

 

У првој фази се идеологија јавља као покретач процеса националног буђења и хомогенизације. То је углавном период просветитељског патриотизма и националног заноса. У националној историји траже се извори за формирање колективних вредности и уобличавање слике ко смо заправо ми. У другој фази се јављају појединачни економски интереси у новоствореним државним и социјалним целинама. Појединачне интересе у оквиру нашег система обликују развој капитализма, интернационализација економије и постепено стварање међународног трговинског система. У трећој фази сазрева свест да су се од „протонарода“, сада у непосредном окружењу, формирале самоуверене нације, које нама представљају конкуренцију. У последњој, четвртој фази, током периода индустријализације, долази до почетка битке за економску доминацију између различитих нација. Наша победа у бици за економску доминацију значи подизање веће економске активности наше привреде, јачање политичког утицаја, боље организовану државу и јачу војску. То нама доноси виши животни стандард, већи степен сигурности и квалитетније јавне службе (здравство, школство, инфраструктура). Савремено украјинство покушава да покаже како су Руси „конкурентска нација“ и да се дистанцирањем од „заосталог руског корпуса“ купује улазница за „модерно западно друштво“. Ово је, наравно, наиван поглед, који не може донети дугорочан резултат. Међутим, хибридни идентитети и не служе за изградњу стабилних, дугорочних темеље, они су ту да подстакну текућу дестабилизацију и средњерочно усмере део Украјинаца на даљу антагонизацију против Руса. На начин на који је вишедеценијски социјални експеримент у Босни и Херцеговини оставио трајне последице по српске интересе, тако и сличан процес у Украјини треба да остави дугорочне последице по руске интересе.

 

 

Геополитички аспекти стварања хибридних идентитета у Босни и Украјини

 

Као што је стварање хибридног бошњаштва 1914. године имало везе са геополитичким интересима Аустроугарске, односно касније Немачке, тако и стварање хибридног украјинства 2014. године има везе са геополитичким интересима англо-саксонске осовине и крупног капитала који она везује за себе. Хабсбуршка монархија је дуго посматрала Балкан као своје двориште, а после зближавања са Немачком која почетком 20. века постаје светска сила (Weltmacht), коначно се одлучује да војним средствима успостави зону геополитичке контроле на Полуострву. Тиме је утврђивала сопствени приступ толим морима, градила основу за даље јачање утицаја у источном Медитерану и на Блиском истоку и успостављала потпуну котролу над доњим током Дунава. Посматрано из угла немачког континентализма, успостављање зоне геополитичке контроле над током Дунава је condicio sine qua non. „Отуда се овладавање Подунављем (посебно његовим панонским сектором) сматра ʹформуломʹ централноевропске и укупне континенталне моћи, те ʹодскочном даскомʹ за даље империјалне продоре, и то: у влашко-понтијски басен; у кавкаски, прекаспијски и централноазијски простор; на југоисток, балканском трансмисијом, до полуга светске моћи – Босфора, Дарданела, Суеца, блискоисточних културних жаришта и резерви нафте. Дунавска саобраћајно-географска ʹкичмаʹ постала је неприкосновена геополитичка чињеница експанзионистичких амбиција германског ʹблокаʹ, парадигма ʹкопнене варијантеʹ стицања немачке моћи, њихове ʹИдеје Багдадаʹ (супротно неостваривој маритимној ʹИдеји Хамбургаʹ), већ у првој половини 19. века образложеног ʹПродора на југоистокʹ (Drang nach Südosten), његовог стотињак година млађег ʹмутантаʹ званог ʹПродор на Истокʹ (Drang nach Osten) и садашњих трангресионих амбиција ʹнемачког џинаʹ у срцу Европе.“[37] Због свог географског положаја и историје међусобних односа, српски историчар Милорад Екмечић Немачку је назвао „географским непријатељем Србије“,[38] искористивши Наполеоново квалификацију, који је као географског непријатеља Србије означио Аустрију два века раније. Географски непријатељ је могао бити савладан инвестирањем у стварање хибридних идентитета, који ће се зидати на антисрпским ставовима. То је гарантовало даљу фрагментацију простора и његову лакшу контролу. Почетком 21. века идентичан пелцер је употребљен у Црној Гори, где се почело са стварањем хибридног црногорства.

Image44

 Мапа: Значај источноцентралноевропског појаса у окруживању Русије према Макиндеру[39]

Подршка САД стварању украјинског хибридног идентитета, који ће Украјинце супротставити (велико)руском цивилизацијском огњишту, променити им геополитички код и учинити од њих стални извор проблема за Русију такође има везе са геополитиком. Англосаксонкса геополитичка школа у дугом историјску континуитету, од Алфреда Мехена, преко Халфорда Макиндера и Николаса Спајкмена, до Доналда Мејнига и Збигњева Бжежинског[40] заправо разрађује различите стратегије опкољавања евроазијске континенталне масе[41].

Значај Украјине за геополитичке циљеве САД је огроман. Стварањем хибридног украјинства ствара се геополитичко жариште које може дуго трајати и, са једне стране, представљати одскочну даску за даљу дестабилизацију Русије, а са друге стране онемогућавати консолидацију Русије и јачања њених утицаја у средњоевропском простору. Хибридно украјинство се темељи на екстремним антируским ставовима и оно служи томе да се Руси и Украјинци што је могуће више међусобно супротставе и дугорочно спречи њихово приближавање. Инструментализација хибридне нације кроз обликовање украјинства према западноукрајинским стандардима има за циљ да Русији створи идентичне проблеме, који су стварањем хибридног бошњаштва направљени Србији. Ово је пре свега геополитичко питање. Јер, као што је Таљеран говорећи о Србима рекао да „да се не сме допустити да тако велико становништво, на стратешки тако значајном положају добије своју државу силом отету од султана“, тако је и Медлин Олбрајт (Madeleine Albright) назначила да „Сибир има превише ресурса да би био само у поседу Русије“[42]. Најпре слабљење, а затим и растакање (велико)руског корпуса усмерено је ка коначном преузимању контроле над ресурсима, природним богатствима и саобраћајним коридорима Евроазије. Хибридне нације су само средство како да се до циља што пре и што јефтиније стигне.

 

 

ЛИТЕРАТУРА:

 

ВУКОТИЋ, Момир. (2014).  „Старе поделе-нове невоље“, Политика, 7. мај 2014, стр. 23.

ГИЉФЕРДИНГ, Александар. (1972). Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији,Сарајево: Веселин Маслеша.

ГУМИЛЁВ, Лев. (1994). Конец и вновь начало,Москва: ДИ–ДИК.

ЕКМЕЧИЋ, Милорад.  (2010).  Дуго кретање између клања и орања: историја Србије у новом веку 1492–1992, Београд: Evro-Giunti.

ЕКМЕЧИЋ, Милорад. (2002). Огледи из историје, Београд: Службени лист СРЈ.

КАЛАЈ, Бењамин. (2011). Историја српског народа, Београд: Чигоја штампа.

КУБІЙОВИЧ, Володимир, КУЗЕЛЯ, Зенон. (1995).  Енциклопедія українознавства. Том 2: Загальна частина, Київ: Інститут Української археографії АН України: Наукове Товариство ім. Т. Шевченка:Фундація Енциклопедії України.

МАЛИНКОВИЧ, Владимир. (2005). „Степень украинизации образования на Украине“, Москва: Meждународный институт гуманитарно-политических исследований.Доступно на:http://www.igpi.ru/info/people/malink/1111152776.html

ПЕТРОВА, Аљбина. (2014).  „У земљи у којој је победио Мајдан“, Русија и Србија, април 2014, стр. 14-16.

ПЕТРОВИЋ, Драган, НИКОЛИЋ, Горан. (2009). Геополитика савремене Украјине, Београд: Институт за међународну политику и привреду.

ПРОРОКОВИЋ, Душан. (2012). Геополитика Србије: положај и перспективе на почетку XXI века, Београд: Службени гласник: Геополитика.

ПРОРОКОВИЋ, Душан. (2011). Косово: међуетнички и политички односи, Београд: Геополитика.

СТАЛИН, Йосиф. (1949). „Национальний вопрос и ленинизм: Ответ товарищам Мешкову, Ковальчуку и другим“, у: Сочинения – т. 11,Москва: Госсударственое издательство политической литературы, стр. 333–341.

СТЕПИЋ, Миломир.(2004). Српско питање – геополитичко питање, Београд: Јантар група.

 

BENEŠ, Vojta, (1943).The Vanguard of the Drang nach Osten, Chicago: Czechoslovak National Conucil of America.

GUÉNON, Réne. (2004). Symbols of Sacred Science, Hillsdale (NY): Sophia Perennis.

HROCH, Miroslav. (1971). Obrození malých evropských narodů: Národy severní a východní Evropi, Praha: Univerzita Karlová.

KHLYNINA, Tatyana, VASILEV, Igor. (2011). „Ukrainization: between big time in politics and current objectives of Soviet construction“, European researcher, No. 6 (9), стр. 963-970.

MADAJCZYK, Czesław. (1990). Generalny Plan Wschodni: Zbiór dokumentów, Warszawa:Glówna Komisja Badania Zbrodni Hitlerowskich w Polsce.

MALCOLM, Noel.(1994). Bosnia. A Short History, New York: University Press.

МALCOLM, Noel. (1999). Kosovo. A Short History, New York: Harper Perenia.

MEDVEDEV, Aleksandar. (2009). Tajne Biblije, Beograd: Metaphysica.

MEGORAN, Nick,SHARAPOVA, Sevara.(2005). „Mackinder΄s ΄Heartland΄: A Help or Hindrance in Understanding Central Asia΄s International relations“,Central Asia and the Caucasus, 4, 34,

стр. 8-21.

MANN, Michael. (1998). Geschichte der Macht. [Bd 3/Тlbd I],Frankfurt a. M.: Campus.

PILAR, Ivo. (1943). Južnoslavensko pitanje: prikaz cjelokupnog pitanja, Zagreb: Matica Hrvatska.

PROROKOVIĆ, Dušan. (2013). „Kriza u Ukrajini: tri scenarija za razrešenje“, Nedeljnik, br. 99, dec. 2013, стр. 32-33.

SCHIEDER, Theodor. (1992). Nationalismus und Nationalstaat, Göttingen: Vandenhoeck.

SCHULZ-VOBACH, Klaus Dieter. (1989). Die Deutschen im Osten : Vom Balkan bis Sibirien,  Hamburg: Hoffmann und Campe Verlag.

SMITH, Whitney.(2001). „National Symbols“, у: Motyl, Alexander [edit.].Encyclopedia of Nationalism,San Diego: Academic Press, стр. 522–523.

SMOLCHENKO, Anna. (2007).  „Putting Words in Albrightˈs Mouth“, The Moscow Times, 07 Nov 2007. Доступно на: http://www.themoscowtimes.com/news/article/putting-words-in-albrights-mouth/193094.html

SZCZESNIAK, Andrzej Leszek. (2001). Plan Zagłady Słowian. Generalplan Ost, Radom:Polskie Wydawnictwo Encyklopedycsne.

TRUD, Aleksis. (2007). Geopolitika Srbije,Beograd: Službeni glasnik.

WANNER, Catherine. (1998). Burden of Dreams: History and Identity in Post-Soviet Ukraine,University Park (PA): Penn State Press.

WILSON, Andrew. (1997).Ukrainian Nationalism in the 1990s: A Minority Faith,London: Cambridge University Press.

 

[1]   Hroch, Miroslav,Obrození malých evropských narodů: Národy severní a východní Evropi, Univ. Karlova, Praha, 1971.

[2]   Гумилeв, Лев, Конец и вновь начало, ДИ–ДИК, Москва, 1994, стр. 50.

[3]   О овој тези више се може пронаћи у: Guénon, Réne,Symbols of Sacred Science, Sophia Perennis, Hillsdale (NY), 2004.

[4]   Излагање на међународној научној конференцији „Руски некропољ у Београду“ одржаној 20.06.2014. у Београду, објављено у часопису „Печат“, бр. 324/2014, стр. 19.

[5]    Schieder, Theodor,Nationalismus und Nationalstaat, Vandenhoeck, Göttingen, 1992, стр. 110–112.

[6]    Овај део рада уређен на основу закључака аутора изнетих у: Пророковић, Душан, Геополитика Србије: положај и перспективе на почетку XXI века, Службени гласник: Геополитика, Београд, 2012.

[7]  Екмечић, Милорад, „О светским оквирима српске револуције“, у: Огледи из историје, Службени лист СРЈ, Београд, 2002, стр. 39.

[8]     Medvedev, Aleksandar,Tajne Biblije, Metaphysica, Beograd, 2009, стр. 74.

[9]   Пророковић, Душан, Косово: међуетнички и политички односи, Геополитика, Београд, 2011, стр. 10-12.

[10]   Szczesniak, Andrzej Leszek,Plan Zagłady Słowian. Generalplan Ost,  Polskie Wydaw. Encyklopedycsne, Radom, 2001.

[11]   Према: Madajczyk, Czesław, Generalny Plan Wschodni: Zbiór dokumentów,  Glówna Komisja Badania Zbrodni Hitlerowskich w Polsce, Warszawa, 1990.

[12]  Snyder, Timothy,Bloodlands: EuropebetweenHitlerandStalin,VintageBooks, London, 2011, стр. 144-188.

[13]   О околностима које су довеле до настанка концепције „Drang nach Osten“, као и њеном развоју више у: Beneš, Vojta,The Vanguard od the Drang nach Osten, Czechoslovak National Conucil of America, Chicago, 1943.

[14]    О процесу пресељавања немачког становништва више у: Schulz-Vobach, Klaus Dieter,Die Deutschen im Osten : Vom Balkan bis Sibirien, Hoffmann und Campe Verlag, Hamburg, 1989.

[15]    На пример у: Pöss, Ondrej,DejinyakultúrakarpatskychNemcov/GeschichteundKulturderKarpatendeutschen,VydavateľstvoBratislava-Pressburg, Bratislava, 2007.

[16] Smith, Whitney, „National Symbols“, у: Motyl, Alexander [edit.].Encyclopedia of Nationalism, Academic Press, San Diego, 2001, стр. 522–523.

[17] Калајева књига преведена је на српски језик, а њено последње издање је из 2011. године. Више у: Калај, Бењамин, Историја српског народа, Чигоја штампа, Београд, 2011.

[18]    Вукотић, Момир, „Старе поделе-нове невоље“, Политика, 7. мај 2014, стр. 23.

[19] Malcolm, Noel,Bosnia. A Short History, University Press, New York, 1994.

[20] О овоме је много писао и говорио српски историчар Милорад Екмечић. То се може пронаћи и у његовом раду „Црква и нација код Хрвата“. Више у: Екмечић, Милорад,Огледи из историје, Службени лист СРЈ, Београд, 2002, стр. 111–149.

[21] Мalcolm, Noel,Kosovo. A Short History, Harper Perenia, New York, 1999.

[22] Поред наведеног рада Ноела Малколма о овоме се више може пронаћи у: Pilar, Ivo,Južnoslavensko pitanje: prikaz cjelokupnog pitanja, Matica Hrvatska, Zagreb, 1943.

[23] Екмечић, Милорад, „Велика источна криза“, у: Екмечић, Милорад,Огледи из историје, Службени лист СРЈ, Београд, 2002, стр. 160.

[24] Гиљфердинг, Александар, Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији, Веселин Маслеша, Сарајево, 1972, стр. 319.

[25] Trud, Aleksis,Geopolitika Srbije, Službeni glasnik, Beograd, 2007, стр. 96.

[26] Сталин, Йосиф, „Национальний вопрос и ленинизм: Ответ товарищам Мешкову, Ковальчуку и другим“, у: Сочинения – т. 11, Госсударственое издательство политической литературы, Москва, 1949, стр. 333–341.

[27]    Wanner, Catherine, Burden of Dreams: History and Identity in Post-Soviet Ukraine, Penn State Press, University Park (PA), 1998.

[28]    О овоме више у: Кубійович, Володимир, Кузеля, Зенон, Енциклопедія українознавства. Том 2: Загальна частина., Інститут Української археографії АН України: Наукове Товариство ім. Т. Шевченка: Фундація Енциклопедії України, Київ, 1995, стр. 543-554. Као најдаља основа украјинског језика углавном се представља буквар Ивана Федоровича из 1574. године.

[29]    Преузето из чланка „Украинизация“, табела: „Украинизация состава коммунистической партии Украины“.

Доступно на: Академик, http://dic.academic.ru/dic.nsf/ruwiki/…

[30]   О подели цркве више у: Петровић, Драган, Николић, Горан, Геополитика савремене Украјине, Институт за међународну политику и привреду, Београд, 2009, стр. 79-90.

[31]    Khlynina, Tatyana, Vasilev, Igor, „Ukrainization: between big time in politics and current objectives of Soviet construction“, European researcher, No. 6 (9), 2011, стр. 963-970.

[32]    Wilson, Andrew,Ukrainian Nationalism in the 1990s: A Minority Faith, Cambridge Univ. Press, London, 1997, стр. 48.

[33]Петрова, Аљбина, „У земљи у којој је победио Мајдан“, Русија и Србија, април 2014, стр. 15.

[34]   Proroković, Dušan, „Kriza u Ukrajini: tri scenarija za razrešenje“, Nedeljnik, br. 99, dec. 2013, стр. 33.

[35]   Малинкович, Владимир, „Степень украинизации образования на Украине“, Meждународный институт гуманитарно-политических исследований, Москва, 2005. Доступно на:http://www.igpi.ru/info/people/malink/1111152776.html

[36] Mann, Michael, Geschichte der Macht. [Bd 3/Тlbd I], Campus, Frankfurt a. M., 1998, стр. 146–150.

[37] Степић, Миломир, „Променљивост детерминанти геополитичког положаја српских земаља“, у: Српско питање – геополитичко питање, Јантар група, Београд, 2004, стр. 165.

[38] Екмечић, Милорад, Дуго кретање између клања и орања: историја Србије у новом веку 1492–1992, Evro-Giunti, Београд, 2010.

[39]    Мапа преузета из чланка: Megoran, Nick, Sharapova, Sevara, „Mackinder΄s ΄Heartland΄: A Help or Hindrance in Understanding Central Asia΄s International relations“,Central Asia and the Caucasus, 4, 34, стр. 9.

[40]   Alfred Mahan, Halford Mackinder, Nicholas Spykmen, Donald Meinig, Zbigniew Brzezinski.

[41]  О овоме више у поглављу 1.3.2. Англосаксонска геополитичка школа рада: Пророковић, Душан. Геополитика Србије: положај и перспективе на почетку XXI века. Службени гласник: Геополитика, Београд, 2012.

[42]    Smolchenko, Anna, „Putting Words in Albrightˈs Mouth“, The Moscow Times, 07 Nov 2007. Доступно на: http://www.themoscowtimes.com/news/article/putting-words-in-albrights-mouth/193094.html

 

Др Душан Пророковић је сарадник на Факултету за дипломатију и безбедност у Београду и аналитичар Фонда стратешке културе из Москве. Овај рад је написан за Округли сто на тему Примена технологија информативног рата и њихов утицај на развој догађаја у Првом светском рату и доцнијим револуцијама. Развој техника манипулисања друштвеном свешћу у балканским збивањима крајем ХХ – почетком ХХI века и садашњим збивањима у Украјини, који је одржан у Тополи 1. августа 2014, у склопу обележавања стогодишњице Великог рата.

(Visited 178 times, 1 visits today)
(ГЕО)ПОЛИТИКА