Наталија Нарочницка: ГЕОПОЛИТИЧКА СУПРОТСТАВЉЕНОСТ НА БАЛКАНУ У ХХ-ХХI вв.

Тито је схватао чиме може да заинтересује Черчила, те је у писму председнику Владе нагласио циљ „стварања савеза и братства југословенских народа који пре рата нису постојали“


Наталија НАРОЧНИЦКА

Пред нама се током двадесет година одвија замашно прекрајање света, започето рушењем послератне конфигурације Балкана, у чију сврху је затребало поновно распарчавање српске нације. То прекрајање света остаће запамћено по експлозијама америчких бомби на територији напаћене суверене Југославије, које су сахраниле устројство света XX века, с његовим механизмима и институцијама демократског међународног општења.

Геополитичка процеси нашег доба подсећају на стратегију из пређашњих векова, вишеструко појачану задатком преузимања контроле над светским ресурсима и стратешким приступима до њих. На пример, око Средоземног су још пре више хиљада година вођени ратови за прстенасту контролу, то јест за поседовање обе обале. Још у доба Пунских ратова између Картагине и Рима једино тиме је постизана превласт над тадашњим светом. Данас се северна обала Африке, Арабијско полуострво, Ирак и Иран, Персијски залив, руско Предкавказје, у аналитици глобалних ресурса називају светском елипсом угљоводоника.

Задатак контроле ресурса вишеструко је повећао војно-стратешки значај приступа до њих морем, са севера и југа, и територија око тих путева. Које су то територије? У Европи су то, пре свега, средоземне територије. То су Балкан и црноморске територије – Украјина, Молдавија и Румунија, то су Азербејџан и Грузија, Израел и Турска – управо оне државе које Запад тежи да укључи у НАТО и које учествују у последњим великим пројектима транспорта нафте. У многим од тих земаља у последњој декади су се збиле обојене револуције које су на власт довеле прозападне режиме. У друге је дошло до војног упада (Ирак, Авганистан, Либија).

За разумевање процеса око Балкана и око Русије корисно је поређење данашњих очигледних стремљења западних сила с њиховим циљевима и стремљењима у Првом и Другом светском рату м током година Руске револуције 1917. и Грађанског рата. Такво поређење показаће изненађујући континуитет политике Запада.

* * *
Основни вектори геополитичке стратегије ХХ века и садашњег света беху опредељени резултатима века деветнаестог. Они су не само довели до Првог светског рата, него су и усмерили потенцијал европских историјских снага у одређени колосек, утемељили структуру међународних односа ХХ века и определили главне субјекте светске политике новог века. Основна стратешка стремљења до почетка ХХ века спојила су се на европским морским границама Русије, у Источној и Југоисточној Европи, и сачувала су се до почетка ХХI века.

Захтеви Британије да се не допусти раст ма које континенталне силе и амбиције Прусије, незадовољене обједињавањем Немачког царства „железом и крвљу“, створили су у Евроазији две стране будућег троугла светске поитике, у коме је Русији било предодређено да постане трећа страна. Русија, имајући излаз на Балтичко и Црно море, имала је прилику да се учврсти у црноморским мореузима са долазећим распадом Отоманског царства и новом конфигурацијом Балкана, што је увек доживљавано као изазов претензијама Енглеске. Таква Русија, допревша до гребена Хиндукуша након присаједињења Средње Азије, почела би да се преобраћа у геополитичку силу једнако велику са целим Западом (тада Европом).

Интереси образованог троугла – Британије, Русије и Немачке – сударили су се на Балкану, на подручју Морѐӯза̄, као и на Балтику, куда су Немачку вукле њене амбиције на Истоку и где су се после Првог светског рата одмах испољили интереси Британије и САД. Разговетно се пројавила британска стратегија овладавања Персијским заливом, где се Уједињено краљевство сукобило с Немачком, и жеља Лондона да Русију задржи под њеним јужним трбухом – Централној Азији.

Управо у тим подручјима се током читавог ХХ столећа разигравало основно геополитичко противстајање, управо та подручја су постала објектом прерасподеле света у Првом и Другом светском рату и после распада СССР.

* * *
Будући министар иностраних дела и рајхсканцелар Ф. фон Билов је још крајем 1887. године у свом писму Ф. фон Голштајну благоглаголио: „У рату с Русијом… Морамо на крају крајева потиснути Русију од оба мора – од Балтичког и од Понта Евксинског, на којима се и заснива њен положај светске велесиле“.

Нѣмачко царство од мора до мора

А ево шта пише Хенри Кисинџер у наше време: „Бугарска, чије је ослобођење од турске владавине било остварено Русијом… нагињала је на страну Немачке. Аустрија, анектиравши Босну и Херцеговину је, изгледа, тежила да Србију, јединог савезника Русије на Балкану, претвори у протекторат. Најзад, како Немачка завлада у Константинопољу, Русији је остајало само да нагађа хоће ли се та епоха окончати тевтонском владавином над свим за шта се изборила током једног века“.

Постоји карта пангерманиста из 1911. године, где је „Берлински калифат“ оцртан веома јасно, укључујући прибалтичке провинције Руског царства, Украјину, Балкан. Карта пангерманиста из 1911. године се потпуно подудара с картом ширења НАТО на Исток! Очигледно је да су балкански Словени, а пре свега Срби, представљали препреку за такву стратегију и данас, и пре 100 година.

Учешће Британије у Првом светском рату следило је важне геополитичке задатке, између осталог узајамно исцрпљивање Централних сила и Русије. Британске територијалне претензије отворено су изношене у погледу Блиског истока и арабијских поседа Турске, где у Мосулу беху откривена богата налазишта нафте. Један од најважнијих циљева Британије у Првом светском рату била је Месопотамија – Ирак, и лорд Керзон се не устручаваше да изјављује како граница Британске империје мора пролазити Еуфратом. Већ јула 1914. године су енглеске трупе окупирале луку Ал Фао, у новембру су освојиле Басру, у марту 1917. заузеле Багдад, а до краја 1918. године – сав Ирак, над којим се мандат уобличава и уређује одлукама конференције сила Антанте у Сан Рему (1920.) и англо-ирачким споразумима (1922. и 1926. године). У наше дане се окупација Ирака објашњава тежњом да се тамо успостави демократија. Данас су Англосаксонци превазишли најсмелије планове Палмерстона, Дизраелија и Керзона.

Мителеуропа пангерманиста (план из 1911. године)

Потпуно освајање Балкана од Кајзерове Немачке и Аустроугарске је било безусловно неприхватљиво`за Британију, у којој се почетком ХХ века нагло појачала позорност према балканским Словенима. У британским универзитетима образује се Друштво јужних Словена, Југословенска библиотека. Размишљања о њиховом уграђивању у међународне односе разговетно показују савршено одређене планове, доследно унапређиване под разним називима током целог ХХ века, завршивши се идејом Пакта стабилности за југоисточну Европу.

На Балкану због османског ига и западне нападачке политике Drang nach Osten процес окупљања нација у једну државу још није био завршен. Западна Европа је тај процес преживела раније, при чему су њене границе у знатној мери означене крвљу током истребљивачких ратова између католика и протестаната. Но, у анализи балканских питања почетка века приметна је узнемиреност поводом сваког пројављивања српских националних очекивања, која после „Начертанија“ Илије Гарашанина 1844. године већ век и по̂ представљају страшило за западну Европу, будући да би у случају обједињавања Срба нова држава изменила равнотежу снага између великих сила.

Такав развој догађаја одлучно је одбачен како у свим британским плановима, тако и у Извештају Карнегијеве задужбине о балканским ратовима 1913. године, као и у предговору њему патријарха америчке политике Џорџа Кенана у новом издању! Националне идеје Срба у Извештају су назване плодом уобразиље занесених „историчара-дилетаната“ (како је Ф. Енгелс именовао митске ауторе „панславизма“), али је зато упадљив посебно лојалан однос према македонском питању, које постаје оруђем распиривања узајамних претензија између потенцијално крупних и главних самосталних чинилаца балканске политике – Бугарске, Србије и Грчке.

Свака размишљања о будућем уласку јужних Словена у светски поредак оспољавају англосаксонске интересе, уперене одмах и против немачког и против руског утицаја. Сви пројекти усмерени су на стварање вештачких заједница разнородних народа, али ни у ком случају на обједињавање крупних једнородних словенских нација у једном државном телу.

Током ХХ века то је објашњавано жељом да се не допусте међунационални сукоби. Задаћа Британије била је спречити улазак тих нација у немачку или у руску орбиту, што би се неизбежно десило Хрватима с њиховим католичким аустријским вектором, и српском, бугарском и црногорском државом, које уза све врдање елите не би могле бити потпуно сачуване од утицаја Русије.

Красноречиви су радови либералног историчара и патријарха британске балканистике Р. Ситона Вотсона. Овај зналац Источног питања је већ уочи Првог светског рата писао: „будућа борба српско-хрватске расе је судбина западне половине Балканског полуострва од Тршћанског залива до бугарске границе, од равница јужне Мађарске до гора Албаније“, од које „зависи равнотежа сила на Јадрану са свим њеним последицама по међународне околности“. Аутор се не устручава да говори о пансрпским тежњама, да би њихов тријумф „значио праву несрећу за европску културу“. Јер – представљаће „победу источне културе над западном“, „што ће бити ударац напретку и савременом развоју на читавом Балкану“, а мисија представљања западне културе на Балкану лежи на Аустроугарској, „коју, да је нема, требало би је створити“. Мисли о неопходности очувања Аустрије срећу се у њега уочи аншлуса.

Етничка карта Југославије уочи распада државе 1991.

Од Британаца замишљено уједињење Словена, буди то у оквирима Хабзбуршке монархије, буди независне, морало је нутрено бити разнородним. Онда би историјске и политичке могућности тих народа биле потрте и обезличене, обезбеђујући материјал за стратешку линију између Немачке и Русије од Балтика до Средоземног мора под надзором Англосаксонаца. Господари Версајског система створили су Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, спутавши српски потенцијал хрватским. За Хрвате пак то је била историјска шанса за нагомилавање националног потенцијала.

Судбина Словена што теже независности за САД и Британију ипак није имала самосталан значај, што је било показано срамном предајом Чехословачке Хитлеру у Минхену, и Срба – у Дејтону. А учвршћивање утицаја Русије на Балкану изазивало је нервозан однос западноевропских сила и пре 100 година, и данас!

Још пре сто година Британија се, без обзира на уздржано понашање Русије, хистерично бојала геополитичког присуства Русије на целом послевизантијском простору, што би веома убрзало неизбежни распад Отоманског царства у облику неконтролисаном од Запада. Западна Европа, првенствено Британија, доследно се супротстављала могућем уласку Грчке у руску политичку орбиту и образовању крупних словенских православних држава, окренутих Русији. Зашто? Економских интереса у томе није било – једино геополитичких: осујетити сваку шансу природног утврђивања најкрупнијег средишта политике, које обједињује православни свет на евроазијском континенту с неповредивим границама и излазима на Балтичко и Средоземно море и Тихи океан.

Енгелс се панично бојао да ће улога Русије у региону црноморских мореуза дати подстицај идеји Словенства, и најважнијим циљем је сматрао подстицање антируских расположења у Британији, оправдано је сматрајући главним противником Русије. 1890. године Енгелс пише В. Засулић: „…обновљена антицаристичка расположења међу енглеским либералима чине ми се изузетно важним за нашу ствар“.

Допустити јачање Русије на Балкану није могла допустити не само Енглеска, него ни Аустрија, изгубивша прилику да изађе на море путем отимања Босне, па ни читава Европа, јер би супарнички тип хришћанске историје стекао неповредиви геополитички облик, не дајући нити Немцима шансу за ширење животног простора, нити Англосаксонцима могућност да играју на немачко-словенски сукоб у том „Lebensraum-у“. Та регионална проблематика постала је „Светским Источним питањем“.

Овако или онако, на Балкану су се већ на прелому ХIX-ХХ века усредоточиле најважније међународне противречности. Бечки кабинет је намеравао створити нови Балкански савез под окриљем Централне империје, отварањем неометаног приступа Аустријанцима у Солун, а Немцима – у жуђени Константинопољ. А почетком ХХI века сличне конфигурације су већ разрађивале САД и Британија – сетимо се Пакта за стабилност на Балкану… Русија је по могућности морала бити потиснута од Балтика и од Црног мора, а Источну Европу и Балкан, отете од контроле како Немаца, тако и Русије, распарчане и политички обезличене, предстојало је интегрисати у Запад.

Остварење тих планова немало су помогле и саме „Централне силе“. Аустроугарска не само да се није остављала балканских Словена, него је узела и пустоловни правац ка отимању Босне и Херцеговине и даљем гутању словенских територија. „Аламани“ пак у условима версајског понижења родише наказни плод у виду нацистичке идеологије, необузданих амбиција и нечувених планова господарења светом.

Након Првог светског рата десила се потпуна промена геополитичког изгледа Балкана, у зони Морѐӯза̄ и на Блиском истоку. Стамбол је, благодарећи полагању Британије на њега и Балфуровој декларацији, укљученој у Версајски систем, сачувао улогу бедема британске политике на исток од Суеца. Чехословачка, Румунија, Мађарска, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, у којој Англосаксонци нису заборавили да српски потенцијал завежу пронемачким Хрватима – беху нове државе, са границама нацртаним у Версају.

Појавила се Албанија, при чему су њене границе велике силе нацртале још 1912-1913. године, рачунајући на задржавање и комадање српског потенцијала. Државно уобличавање Словена ослобађаних током неизбежног распада Отоманског царства, било у оквирима Хабсбуршке монархије, било независно, морало је, по замисли Британаца, бити изнутра разнородним. Онда би историјски и политички потенцијал тих народа био потрт и обезличен, а они – претворени у материјал за макиндеровску ни̏ску између Немачке и Русије „од Балтика до Црног мора“ под контролом Англосаксонаца.

Још на Берлинском конгресу Енглеска је ометала окупљање српских земаља – Србији је одречено добијање Приштинског санџака, упркос молбама косовских Срба за припајање „косовског вилајета“. Зар иста стремљења нису определила политику Запада и на почетку ХХI века?

Фирентински протокол је 1913. нацртао границе између новообразоване Албаније и њених суседа у корист Албаније, без обзира на то што је Конференција амбасадора у Лондону 1912. утврдила да је у Албанији остало око милион српско-црногорских и македонских становника. Албанци, сле́дећи концепт Призренске лиге, захтеваху још већа проширења, која би обухватила половину садашње државе Македоније и огроман део Србије и Црне Горе.

Западна Европа је, према изразу британског аутора Џ. Свајра, оставила „чир у срцу Балкана“, који захтева неизбежно крвав хируршки захват. Већ тада су Албанци, одлазећи са конференције, обећали да ће Косово поље засејати српским костима. То се може сравнити с Дејтонским споразумом и Холбруковим понудама. Управо почетком XX века ударен је темељ сукобима на његовом крају, а принципијелне западне смернице остале су непромењене, као и контекст интереса велесила.

Током скоро два века далека од Црног мора Британија се мешала у односе Русије са црноморским државама, не допуштајући никакве споразуме без свог учешћа и ометајући свако, не само војно, него и политичко присуство Русије у средоземним државама, што се испољило у доба Берлинског конгреса, у годинама Другог светског рата и током агресије против Југославије. Како пре сто година, или 1945. године, тако и на почетку ХХI века, одржава се правичност тачног закључка Н. Ј. Данилевског о смислу контроле Морѐӯза̄ за Енглеску и западне велесиле: „Сва корист од овладавања Константинопољем за њих би се сводила штетом која се тиме наноси Русији“.

Отимање Босне је значило и значи рашчлањавање српске нације, као и лишавање Срба од изласка на море. Пробом за Први светски рат су постали Балкански ратови. Резултатом другог од њих постала је подела дела Бугарске, уништавање заметака ширег јединства Словена, даље окретање Бугарске Немачкој.

Геополитички и војни значај многострадалног Косова објашњава између осталог и чињеница да је то једина природна равница на Балкану са које се може извршити копнени одскок до Солуна! А још је начелник аустријског Генералштаба генерал Бек у меморандуму, чуваном у бечком војном архиву, подвлачио да се кључ за Балкан пре налази на Косову и у Македонији, неголи у Константинопољу, истичући да је „победа Турака управо на Косову пољу њима донела господарство над Балканом, а не заузеће Константинопоља“.

Вардарско-моравска долина спаја Западну Европу с јужним морским театром. Солун постојано има велики значај за контролисање војно-стратешких прилика у Средоземљу и региону Морѐӯза̄. Аустроугарска, попут НАТО данас, поступно је овладавала најпре Босном, затим се окретала дављењу Србије, циљајући ка „жуђеном Солуну“, што је неједном помињао С. Сазонов. Важност Солунског фронта током Првог светског рата је нагло расла за обе стране, чим се јављала могућност пресецања „саобраћаја са Солуном за јединице на Вардарском фронту“.

Геополитички контекст збивања се може пропратити и при панорамском погледу на геополитику Другог светског рата. На све захтеве и молбе Москве да се што пре отвори Други фронт у Западној Европи, Черчил је предлагао „офанзиву десног крила на Балкан“, на крају се ужурбано умешао у ствари Грчке, где је левица претила да сруши енглеске планове, што значи и стратешке позиције у Мореузима.

Тито и Черчил

У светлу те стратегије, логичан је избор Британије између супарничких антифашистичких снага у Србији – Јосипа Броза Тита и Драже Михаиловића; а обојица су били савезници антихитлеровске коалиције, и притом је генерал Михаиловић још пре Титовог истицања био министар емигрантске краљевске владе коју је Лондон подржавао. За разлику од Грчке, ту је Британија сматрала да јој је корисно да игра на комунисту Тита и, пошто се са њим консултовала, упорно је тражила од краља да отпусти Михаиловића. Тито је схватао чиме може да заинтересује Черчила, те је у писму председнику Владе нагласио циљ „стварања савеза и братства југословенских народа који пре рата нису постојали“ (подвукла Н. Н.), „стварање федеративне Југославије“. То је сасвим одговарало, још од распада отоманске Турске, непромењеним британским схемама за Југоисточну Европу. Такав план је обезличавао и међусобно неутралисао разна стремљења балканских народа – Хрвата, Срба, Албанаца – спречавајући како прогермански, тако и проруски вектор, а својим обухватом и оријентацијом на самосталан центар моћи у Европи сасвим је одговарао пројектима „Дунавске конфигурације“ из XIX века за попуњавање вакуума. Зато је Черчил „сместа одговорио“ Титу 5. фебруара 1944. године, обећавши „несумњиво“ „подршку Владе Његовог Величанства“ која такође „жели… стварање савеза и братства југословенских народа“, „стварање услова за образовање истински демократске и федеративне Југославије“. Тито је на интересима Британије одиграо велику игру, а односи са СССР-ом били су осуђени на пропаст. Титова Југославија је постојала тачно онолико колико је Запад имао потребе за њом.

Источно питање нипошто није остало у прошлом веку. Његови сижеи одвијали су се у годинама рата, у дипломатским биткама око послератног устројства, у географским обрисима фронта Хладног рата на југу, и били су одиграни крајем XX века. Вакуум на југу, у региону Морѐӯза̄, стваран крајем Првог светског рата сломом аустријско-немачког блока и распадом Отоманске империје, а 1945. године и сломом фашистичке Немачке, требало је да се попуни Англосаксонцима и буде структурисан у нову конфигурацију – НАТО.

У крајњем исходу, Запад је одмах после 1945. године остварио „програм минимум“: као прво, одбијени су сви покушаји СССР-а да се макар малим прстом закачи за неко упориште на Средоземном мору – јужној стратешкој граници геополитичког ареала будућег НАТО-а. Као друго, помоћу историјски провереног ослањања на Турску одлучно су онемогућени и за убудуће предухитрени покушаји враћања Карса и Ардагана, а у ту сврху су јужни прилази СССР-у потом окружени војним базама.

Врло су речити тајни преговори Ернеста Бевина и Вјачеслава Молотова поводом судбине бивших италијанских колонија и Додеканеских острва. Када је Молотов упитао: „Није ваљда да Совјетски Савез не може имати кутак на Средоземном мору за своју трговачку морнарицу?“ – Бевин је отворено узвратио да Битанија не жели да СССР „залази у Средоземно море“, пошто се „британска влада јако прибојава да се нешто не деси у Средоземном мору што би Британску империју поделило на два дела“. 

Панорамски поглед на геополитику XX века врло је поучан за разумевање процеса на размеђу XXI века, пошто правац ширења НАТО-а, испољен деведесетих година двадесетог столећа и окупација Косова – кључа за Вардарско-моравску долину која Западну Европу спаја са регионом Морѐӯза̄ – изгледају као реализација неостварених планова на крају Другог светског рата, који су одложени до нове смутње у Русији. По својој суштини, ти пројекти показују од XIX века већ познате, наслеђене војно-стратешке симетрије и геополитичке закономерности, засењене борбом „тоталитаризма и демократије“, и пре свега, Источно питање је равнотежа снага у Средоземном и Црном мору, Предкавказју.

У том готово стопедесетогодишњем геополитичком контексту драматична је и судбина историјског српства. Почетком XX века Европа, а крајем столећа и свет, достигли су такву компактност да свако преоријентисање држава најважнијег стратешког региона најнепосредније утиче на светски систем у целини. Срби су као предстража православног света, чија граница пролази Дрином, већ почетком ХХ века постали објекат кајзеровских геополитичких пројеката „Mitteleuropa“, аустријске стратегије Drang nach Süden. Ти планови значили су избијање Алемана на топло море путем анексије Босне и чудовишне војно-политичке акције током деведесетих година, које су доследно водиле противправном отцепљењу Косова – колевке српске државности, прве државе Немањића, завичаја светог Саве Српског. Циљ је очигледан: комадати православне Словене, сузбити њихову вољу за пуновредним историјским битисањем, лишити их озбиљне међународне улоге и, најзад, коначно прогутати поствизантијски простор под атлантским окриљем.

Може само да нас чуди Европа, која подстиче тероризам најопаснијег усмерења – тероризам у циљу промене граница. Јер, великоалбански програм нипошто није завршен распарчавањем Србије, и сасвим може бити остварен на рачун других суседа садашње Албаније. Свесно легализовавши албанске бојовнике, прогласивши сасвим противправно отцепљење Косова од Србије, Запад је однеговао ратоборну исламску творевину у срцу Европе. Далеку Америку такав тероризам не угрожава. Он угрожава само Русију и Западну Европу, која ће и сама кроз три поколења бити напола исламска, и у којој десетине држава једва издржавају сопствени сепаратизам и етничку и верску неравнотежу.

Није ваљда да у Вашингтону сматрају како ће љубав албанских бојовника-муслимана према Америци спасти Америку од омразе многомилионског исламског света? То је једно од оруђа истискивања Русије из средоземно-црноморског басена – потискивања Русије на североисток Евроазије, од мора која су је својевремено учинила Велесилом. Запад на остацима Словена ствара нову империју са балканском границом, и тај циљ, за њега, оправдава средства.

* * *
Било би наивно и неодговорно давати савете Србима у њиховом садашњем положају. Политика је вештина могућег. Међутим, она као минимум претпоставља умеће препознавања намера околног света. У тренутку историјског избора за Србију и историјско српство, хтела бих да подсетим на речи руског философа-емигранта Ивана Иљина: „Ма са киме се бавили у међународним пословима, морамо помно и трезвено да га меримо мерилом његове наклоности и намера према нашој националној државности, и да не очекујемо од освајача – спас, од дробитеља – помоћ, од верског развратника – саосећање и разумевање, од унесрећитеља – добронамерност, ни од клеветника – истину“.

Посрбили: Сава Росић и Драган Буковички

Изворник: часопис Звенья, 2013, бр. 1 (16), стр. 8-27.

(Visited 239 times, 1 visits today)
(ГЕО)ПОЛИТИКА, ГЛАВНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *