Дејан Мировић: СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ И СРПСКО-РУСКИ ОДНОСИ У КОНТЕКСТУ МЕЂУНАРОДНОГ ЈАВНОГ ПРАВА

САЖЕТАК: Слободан Јовановић, један од највећих српских правника, дао је позитивну оцену српско-руских односа у контексту међународног јавног права. Упркос томе што је у идеолошком смислу био англофил, он је у својим делима истицао да су Букурештански мир, Акерманска конвенција и Једренски мир били билатерални уговори између Русије и Турске, с одредбама које су ишле у корист трећих (pactum in favorem tretii), тј. Србије. Он је дао позитивну оцену и руској дипломатији 19. века.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Русија, Србија, Слободан Јовановић, међународно јавно право, дипломатија, Букурештански мир, Акерманска конвенција, Једренски мир

---

Слободан Јовановић (1869–1958), председник Српске краљевске академије, ректор Београдског универзитета, декан Правног факултета у Београду, председник Српског културног клуба, велики део свог монумeнталног интелектуалног дела посветио је проучавању српске и западне правне историје. У том контексту, он је, без сумње, био најбољи правник у Краљевини Југославији. Рођен у Београду, школован у Швајцарској и Француској, био је син Владимира Јовановића, познатог српског политичара и министра финансија из времена Милана Обреновића. Такође, био је и значајан политички лидер, обављао је функцију председника и потпредседника Министарског савета Краљевине Југославије. Међутим, у нашој правној науци мало је познато и неистражено да се Јовановић (парцијално) у својим бројним делима бавио и српско-руским односима. Прецизније, он није написао ниједну књигу о српско-руским односима, али се у скоро свакој налазе делови посвећени њиховом проучавању.[1]

У разматрању српско-руских веза, код Јовановића као да постоје два приступа проучавању и оцењивању српско-руских односа.

ИДЕОЛОШКИ И ПРАВНИ ПРИСТУП СРПСКО-РУСКИМ ОДНОСИМА

Према критичком (идеолошком) приступу, руска државна политика има континуитет макијавелистичког деловања према Србима. Русија није „дозволила“ српским представницима да директно учествују у закључивању Букурештанског (1812) и Једренског мира (1829), као и Акерманске конвенције (1826). Русија се понашала „покровитељски, а не савезнички“ према Србији. Руска помоћ у људству и новцу била је „мала” и недовољна за вођење рата са Турском 1876. године. Руси су се после примирја с Турском понашали „непријатељски“ према Србима.[2] Руски добровољци који су у великом броју преплавили Београд 1876. године углавном су били „пијанице и авантуристи“. Они се нису понашали као што би требало да се понаша регуларна руска царска армија. Њихов вођа, генерал Черњајев, авантурист је „склон алкохолу“. Он је управљао парама које су славенофилски комитети слали као помоћ Србији.

Руска политика током 1876–1878. није била конзистентна према Србији. Славенофили, генерал Черњајев и амбасадор Игнатјев, иза којих је стајао престолонаследник (будући цар Александар III) охрабривали су Србију на рат. Игнатјев је „гурао“ Србију у рат не због славенофилства, већ да би повратио свој изгубљени утицај у Цариграду који су му преотели Енглези. Цар и министар иностраних послова Горчаков били су против рата. То је изазвало „хаос” у српској политици и довело до „непромишљеног“ уласка кнеза Милана у рат против Турске. Србија је била „принуђена“ да се на Берлинском конгресу окрене ка Аустрији. Јовановић закључује да је у том периоду Русија водила „макијавелистичку“ политику и да је злоупотребила Србију да би Бугарској створила државу.

Такође, описујући „политичку позадину“ Ивањданског атентата из 1899. године, Слободан Јовановић поново примењује критички приступ српско-руским односима: „Било је знакова да је атентат удешен од руске тајне полиције, која је имала седиште у Букурешту и чији се делокруг простирао на цео Балкан“.[3] Таква руска тајна полиција је имала „бесавесност нихилиста“, не само у избору метода већ и у „заметању трагова“.

С друге стране, српски иследници који су, према признању самог Слободана Јовановића, зверски тукли и мучили притворенике у време ванредног стања „нису били дорасли за борбу са руском тајном полицијом“. Разлог је то што су, по Јовановићу, Руси имали „највишу интелигенцију злочина“.

Из правне перспективе, Слободан Јовановић даје потпуно супротну дефиницију руско-српских односа.

Као правник, Јовановић сугерише да су Букурештански мир, Акерманска конвенција и Једренски мир били билатерални уговори између Русије и Турске, с одредбама које су се ишле у корист трећих (pactum in favorem tretii), тј. Србије.[4]

У том контексту, Србији je веома „помогла руска заштита и онда кад је постојала само у латентном стању“.[5] На пример, Букурештански уговор који, „иако неизвршен, веома је вредео“, јер је био средство „притиска“ на Порту.[6]

Правна гаранција да до војног напада Турске неће доћи управо је био Хатишериф из 1830. године који је донет уз посредовање Русије. Зато се „после 1830. наш народ осећа сигурним од Турака“ јер Порта није „смела“ силом да угуши Милошеву Србију због „страха“ од Русије. Сâм Милош Обреновић je „без сумње“ био знатно потпомогнут „руском дипломатијом“. Она је подржавала „његову тражњу“ према Турској и „ишла му код Порте на руку“.

Слободан Јовановић, као правник, не прећуткује и да је са српске стране било „макијавелистичке“ политике. Напротив, почетком 1829, за време руско-турског рата, Порта је затражила од Милоша „да купује хране у Аустрији“ за турску војску. Заузврат, добио је дозволу од Порте да увози со из Влашке. „Под таквим условима, снадбевање турске војске храном је испао врло лукративан посао за Милоша“, пише Јовановић.[7]

ОЦЕНА РУСКЕ ДИПЛОМАТИЈЕ

Јовановићева оцена руске дипломатије је реална. Јовановић примећује да руске дипломате које су преговарале с Портом нису биле у стању да наведу тачне границе шест нахија које је требало да се врате Србији (Крајина, Црна Река, Параћин, Крушевац, Стари Влах, Јадар и Рађевина). Зато се у Акерманској конвенцији, потписаној 1826. године (у члану 5) само уопштено наводи да нахије треба вратити Србији. Слична ситуација се поновила три године касније за време потписивања Једренског мира. У члану 5 овог мира нема набрајања нахија већ само уопштене обавезе Турске: „Возвратить немедленно Сербии шесть округов…“ („Вратити одмах Србији шест округа…“). Коначно, када је мешовита руско-турска комисија дошла у Србију 1830. године, лукави турски представник је изјавио да наводно „не зна“ границе шест нахија. Међутим, руски представник у комисији после напорног рада на терену успео је да „изради једну карту Србије из 1812.“ и да тако после неколико година коначно врати Србији шест нахија.

Јовановић на основу ових историјских и правних чињеница закључује да је руска дипломатија „врло спора“. Од закључења Једренског мира до враћања шест нахија је прошло „три и по године“. (Такође, „од Букурешког уговора до његовог потпуног извршења прошла је двадесет и једна година“.) Паузе су трајале и по девет месеци, наводи Јовановић, анализирајући временски период између „руско-турских конференција“ у Цариграду. Према Јовановићу спорост је била узрокована, пре свега, непознавањем српског питања од стране руских дипломата и чиновника: „Скоро ни за једног од њих не може се рећи да је српско питање проучио“.

Руским дипломатама је, такође, недостајала „прецизност“. Неки су схватали суштину српског питања врло брзо, неки су бранили српске интересе с „много темперамента“, али скоро нико није знао „појединости српског питања“, јер они су више „осећали” него што су „разумели“ и код њих је било више „добре воље“, него вештине да „нам помогну“.

Међутим, као правник, Јовановић из тога не извлачи негативан закључак о руској дипломатији. Напротив, „За руску дипломатију не може се тврдити да је српску ствар помагала без правог пријатељства и потпуне искрености“.[8]

Јовановић у том смислу, чак критикује српске историчаре који су тврдили супротно: „Мишљења наших ранијих историка“ о улози руске дипломатије су „погрешна“. Руска дипломатија не само да је „била наклоњена Србији“, већ је „руска дипломатија стално, искрено и доследно бранила на Порти српске народне интересе и Милошеве династијске интересе“. Милош без руске помоћи „не би могао ништа“. Зато Јовановић критикује кнеза Милоша због тврдњи да је „руско држање према нама изгледало недовољно искрено“. Сматра да је Милошево „узвикивање“ о проблемима које Србија има због Русије и порука да Русија треба да се „стиди пред лицем Европе“ због наводног „пријатељства и верног сојуза“ између Порте и Русије, у суштини, било неразумевање међународних односа (а не пука хипокризија некога ко је зарађивао на продаји хране Турској у време рата с Русијом).

Јовановић као правник (исто као Пашић у политичком смислу) показује и разумевање за колизију руских и српских интереса, или интереса мале државе и империје. Русија је због важнијих питања „с времена на време“ заборављала на српско питање и чинила уступке: „Као и увек, тако и тада, руска дипломатија се сувише била раширила, хтела сувише ствари од једном да обухвати, ризикујући по оној француској изреци да ниједну не стегне како ваља“.[9] Српско питање „није једина ни најважнија ствар“ о којој је руска дипломатија имала да брине у Цариграду. На пример, пољска побуна је букнула управо 1830. године, када је Русија преговарала с Портом о српском питању, истиче велики српски правник.

Међутим, из тих (неспорних) чињеница Јовановић не изводи русофобне закључке, тако доминантне у Краљевини Југославији. Он остаје на средини између некритичког идеализовања Русије и још искључивије русофобије. Хладно и правнички резонујући констатује: „Српско питање, које је за нас било животно питање, за њу је било само детаљ у једном великом политичком плану.“

Јовановић коначно, као правник, не прихвата ни идеолошку поделу према којој из Русије долазе само реакционарни утицаји, а са Запада само слобода и просветитељство. Управо је Русија инсистирала да у Србији постоји Државни савет који ће „ограничавати“ Милошеву апсолутну власт, истиче Јовановић у својој анализи српско-руских односа. Руски конзул је такође 1838. године, инсистирао на формирању комисије чији би задатак био „израда Устава“, примећује српски правник.

ИДЕОЛОШКИ И ПРАВНИ ПРИСТУП РУСКО-ЕНГЛЕСКИМ ОДНОСИМА

Јовановић, за разлику од својих југословенских савременика, сматра да у СССР „вођство Русије фактички постоји“ и да око 100 милиона становника Русије има „неспорну претежност“ над осталим совјетским републикама.[10]

Такође, немачки тоталитаризам је за њега, за разлику од Љотићеве теорије „Совјетије“ или Стојадиновићеве политике, у правном смислу гори од совјетског. Немачка је изузетно унитарна држава у којој је основно начело „племенско“ и расистичко. У Немачкој нема ни поделе власти: извршна (управна) и законодавна су спојене у једном вођи или Фиреру. Држава се заснива на крви и тлу, основно начело је доминација немачког народа над другим народима, културни и друштвени узори су нађени у „раном средњем веку“ (међу немачким племенима). Немачки нацизам поседује „занос“ протестаната. Државно немачко право је, у ствари, политика у којој нема правила, вођа је тај који одређује шта је право у Немачкој, скупштина има саветодавну улогу и потврђује Фирерове законе. У Немачкој је „монократски систем“, полиција је над управним органима, локални руководиоци су директно одговорни Фиреру, цензура је толика да чак и новинари морају бити из „чисте расе“. Суди се на основу произвољно одређеног „осећања правде“, правне и законске норме су од другостепеног значаја. Нема културне аутономије за мањине, закључује Јовановић.

С друге стране, у совјетској Русији примећује Јовановић, ипак постоје два дома у законодавном органу, постоји и „формална демократија“. Такође, у Уставу из 1936. године формално је разграничена законодавна и извршна власт (Врховни совјет има законодавну, а комесаријати извршну власт). Постоји и вишестепеност власти. Друштвено и правно уређење у СССР-у је под утицајем Француске револуције из 1789. године (посебно јакобинаца), а не апсолутне монархије као у Немачкој. Такође, у совјетској Русији је била дозвољeна „децентрализација“ културе, сваки народ или мањина имао је право на сопствену културу.

Међутим, упоређујући ограничавање „личних слобода“ у совјетском и западном тоталитаризму, Јовановић поново примењује критички (идеолошки) метод: „За разлику од фашизма и националсоцијализма, бољшевизам је дошао на власт у једној земљи у којој идеја личне слободе још није била продрла у масу“. Међутим, ова подела на слободоумни немачки народ у који је продрла „идеја слободе“ и реакционарни руски народ у који „није продрла“ идеја слободе, има слабу тачку, ако се узме у обзир чињеница да је Хитлер са својим расистичко/тоталитарним програмом добио већину гласова Немаца на изборима 1933. године.

Коначно, ни сâм Карл Шмит (Carl Shmitt), кога Јовановић често цитира када описује немачки систем (сматра да је он најутицајнији правник у тадашњој Немачкој), не види у немачкој традицији и народу идеју слободе чак ни у 19. веку. Шмит истиче да је идеја либерално-конститутивног уставног нормативизма била вештачки наметнута прихватањем „страних правних система“ и да је то било у супротности са „конкретном стварношћу“ у унутрашњем немачком животу.[11] Сличан став о немачком народу има још један велики правник, Иван Иљин који је годинама предавао и живео у Берлину.[12] Иљин насупрот Јовановићу сматра и да руски народ има изражен осећај за праведност.

Критички (идеолошки) метод је још израженији код Јовановића када упоређује Енглеску и Русију. Русија је земља с „ниском културом“ народа.[13] С друге стране, „енглески народ“ жели „плурализма“ јер су тамо „просвећене масе“. Међутим, тешко да би се у пракси доказала и та генерализација када би се, на пример, упоређивала „просвећеност“ лучких радника из Ливерпула и „некултура“ оних који раде за Маријински театар у Петербургу.[14] Русија је земља са вишевековном културом за коју се не може рећи да је на нижем нивоу него у Енглеској.

Такође, у Енглеској постоји „дух компромиса“.[15] Енглези су „питоми“[16]. Енглези нису егоисти. Они „морално“ верују у Парламент. Протестанти су „против“ насиља. Енглеска је као држава „мирољубива“. „Одувек“ се борила за правду међу народима, „избегавала“ је ратове од 1815. до 1914. године. Енглези нису хтели да заузимају нове колоније, али их је руска „глад“ за колонијама натерала на то. Енглески напад на Крим 1853–1856. био је „одбрамбени“ рат.[17] Енглези „нису империјалисти“, али су умало заратили с Русијом око колонија 1885. године. Руси „грабе“ на Балкану. Енглези су много „попуштали“ Русији. Премијер Гледстон (Gladstone) (који је иначе подржавао робовласнички Jуг у америчком грађанском рату) није волео Русију због „деспотизма“. Водио је „мирољубиву“ политику, иако је од Парламента тражио зајам да би повео рат против Русије (Јовановић као да намерно меша енглеску унутрашњу и енглеску спољну политику, па својства карактеристична за унутрашње стање у Енглеској некритички пројектује на спољну политику). У истом периоду, велики немачки правник Карл Шмит тврди да Енглези у пракси примењују две различите врсте права, једно у унутрашњем правном поретку, друго у колонијама и према другим народима.[18]

Ипак, када не размишља у англофилским идеолошким оквирима, већ као правник, Слободан Јовановић долази до сличних закључака као и Карл Шмит.

Енглеска која се залаже за слободну трговину лицемерно уводи „заштитне царине“ и субвенције у пољопривреди.[19] Енглески систем се пре може описати као „чиновнички“ него као „либералан“. Држава се води као „банка“. Горњи дом британског Парламента је у суштини „сталешки“. У Енглеској влада „плутократија“, „примитивни расизам“ и „варварско самољубље“. Традиционалне идеологије Џеремија Бентама (Jeremy Bentham, 1748–1832), Томаса Малтуса (Thomas Robert Malthus, 1766–1834), Давида Рикарда (D. Ricardo, 1772–1823), као и Дарвинов научни материјализам, мешавине су себичности, суровости, права јачег и атеизма.[20] У вршењу јавне службе Енглези су „безлични и неумитни готово до бездушности“.[21] Протестантска црква увела је у Енглеску „безверје“ и разузданост. Култура је „обездуховљена“, доминира „мамонизам“, влада „ћифтински дух“. Просечног Енглеза не интересује „теорија“ у политичком животу.

Коначно, Енглези су урадили „све“ да зауставе Русе на Балкану и гурну Јапан у рат против Русије. За Енглеску је боље да Турска влада над Балканом него да постоји руски утицај на полуострву. Балкански савез треба да омогући избацивање Русије с Балкана. Русија је главни супарник Енглеске.[22] У енглеској јавности влада „неповерење, мржња и шовинизам” када се ради о Русији.

Такође, Јовановић као правник, за разлику од владајуће југословенске елите, разуме и да је западна совјетофобија само једна врста традиционалне русофобије.[23] Пише да су све „силе“ на Западу против Русије. Цео Запад је против „озлоглашене“ Русије. Зато у европском јавном мњењу влада неповољна „морална атмосфера“ према Русији. Европа је пуна антируских „предрасуда“. Те предрасуде су „врло велике” јер је Русија „озлоглашена“ као непријатељ „европске културе и слободе“.

Разумевајући да се ради о фобији која траје вековима, Јовановић налази и њен узрок у старој подели између две цркве: „Ако потражимо ко је Русију на тако рђав глас изнео, видећемо да су то учинили католици и Папа“.[24] Јовановић затим цитира, на латинском, реченицу о католичким коренима русофобије у целој Европи:

Negari non potest, sinstram contra Russos opinionem praecipuos it tota Europa auctores habere catholicos (католички аутори су, несумњиво, покретач антируског мишљења у целој Европи).

Такође, Јовановић примећује (слично као и Достојевски пре њега) да Запад више мрзи Русију од Турака и исламског света и да зато папа заузима антируску позицију у руско-турском рату на Балкану. Цитира његове речи из априла 1877. године према којима „шизматичка“ и агресивна Русија ратује против „слабије“ Турске. Такође, папа поручује да ће Божија правда стићи Русију због „жестока прогонства“ католика, које траје годинама и „још није престало“. Ватикан је у стању да сарађује и с протестантом Бизмарком и калвинистом Тисоoм (Jozef Tiso) против Русије, само ако је потребно, примећује Јовановић.

Увидевши да је совјетофобија у ствари врста русофобије, Јовановић је временом прилагодио и своје ставове према Совјетској Русији. На десетогодишњицу Октобарске револуције постаје почасни члан Међународног аграрног института у Москви. Следеће године оснива Комитет за културну сарадњу са СССР-ом који ради у области „позоришта, филма, издаваштва, превођења“.[25]

Коначно, у јуну 1948. године мењају се и његови ставови према заједничкој држави са Хрватима.[26] Хрвати су од 1918. године имали отпор према Југославији и сматрали је за „туђу државу“. Сматрао их је превртљивим те да су примењивали „пасиван отпор“ према државним институцијама. Југословенска мисао никада није била прихваћена од стране хрватског народа, пише Јовановић.[27] Хрвати и Срби су два различита народа. Имају посебну веру, културу и историју. Вук Караџић је, иако „националиста“, преценио значај заједничког језика са Хрватима. Вук је, „чистећи“ књижевни језик од руских речи, „иако ненамерно“, одвајао Србе од Руса.

Тако Јовановић сугерише да у српској елити није постојала подела на славенофиле и западњаке, већ на националисте и западњаке русофобе. Предвиђао је и да ће ова подела нестати у комунизму јер је у њему „послушност“ главна „врлина“ интелектуалаца. Он је тако дао тачан „нацрт“ нове врсте српске елите у титоистичкој Југославији – анационалне, прозападне и русофобске.

ЗАВРШНА РАЗМАТРАЊА И АКТУЕЛНОСТ ЈОВАНОВИЋЕВОГ РАЗМАТРАЊА СРПСКО-РУСКИХ ОДНОСА У 2018. ГОДИНИ

Слободан Јовановић је без сумње један од највећих, а у периоду између два светска рата био је вероватно и најутицајнији српски правник. Његови ставови о српско-руским односима утицали су на формирање тадашњег доминатног дискурса, али и на читаве генерације које су дошле после Јовановића (симболички, и његова биста испред Правног факултета у Београду показује колико је цењен након више од 60 година од смрти). Упркос чињеници да није посветио ниједну књигу српско-руским односима, Јовановић је у својем обимном делу више пута сугерисао да су Букурештански мир, Акерманска конвенција и Једренски мир били билатерални међународни уговори између Русије и Турске, с одредбама које су ишле у корист трећих (pactum in favorem tretii), тј. Србије. Он је у контексту међународног права давао позитивну оцену и руској дипломатији током 19. века када се радило о Србији (али је примећивао и све њене мане). Јовановић је у том смислу, чак, критиковао српске историчаре који су тврдили супротно, али и Милоша Обреновића. Такође, Јовановић, као правник, није прихватао ни доминантну у том периоду (али и после тог доба све до 21. века) идеолошку поделу по којој из Русије долазе само реакционарни утицаји, а са Запада само слобода и просветитељство. Управо је Русија инсистирала да у Србији постоји Државни савет који ће „ограничавати“ Милошеву апсолутну власт, истиче Јовановић у својој анализи српско-руских односа.

Јовановић као правник показивао је и разумевање за колизију руских и српских интереса, или интереса мале државе и империје. Наводио је пример побуне у Пољској 1830. године. Тиме је остао на средини између некритичког идеализовања Русије и још искључивије русофобије. Овакви ставови великог правника, који је у идеолошком смислу без сумње био англофил и који је неретко знао да оправдава (за разлику од Карла Шмита) двоструке стандарде Лондона у примени права, веома су интересантни али и неистражени у нашој науци. Такође, Јовановићеви ставови о српско-руским односима више су него актуелни и у 2018. години, када русофобија на Западу, али и у дêлу српске елите, достиже хладноратовски ниво.

---

ПОДБЕЛЕШКЕ

[1] Наравно, Јовановић се не може свести само на правника и политичара, он је био „полихистор“, јер се бавио и социологијом и историјом, с великим књижевним даром. Видети више у: [Ломпар 2016: 23–39].

[2] Више о томе у: [Јовановић 1934:196–204].

[3] Више о томе у: [Јовановић 1935: 411–412].

[4] Уговор у корист трећих, није потребан пристанак треће стране јер иде у њену корист. Видети више у: [Крећа 2012: 477–478].

[5] Више о томе у: [Јовановић 1931: 4–5, 21–22, 23, 26].

[6] У оригиналу уговора на руском језику пише: „Блистательная Порта…дарует сербам, по их просьбам, те самые выгоды, коими пользуются подданные ее островов Архипелагских и других мест… предоставив им самим управление внутренних дел их…“ („Блистава Порта… даје Србима, по њиховим молбама исте оне погодности, којима се користе поданици њених Архипелашких острва и других места…даје им самостално управљање унутрашњим пословима“).

[7] Више о томе у: [Јовановић 1931: 32–33].

[8] Јовановић истиче пресудну руску помоћ у време доношења Хатишерифа. Видети више о томе у: [Јовановић 1931: 30–33].

[9] Више о томе у: [Јовановић 1931: 32–34, 52, 54].

[10] Више о томе у: [Јовановић 1935: 25, 42–44, 86, 91, 92, 97, 101, 103–105, 111, 124, 128, 131, 140, 155, 158, 161, 163, 173–174, 184].

[11] Више у: [Шмит 2003: 7].

[12] За Немце је карактеристично ауторитарно мишљење, сматрају управо руски правници и филозофи. Видети више у: [Ильин 1993: 55–58].

[13] Ово је утицај русофобије коју швајцарски публициста Метан дефинише као империјално-енглеску. Видети више у: [Метан 2017: 181–211; Мировић 2017: 5–23].

[14] Или када би се узела у обзир чињеница да је гласачко право за жене уведено пре у Русији него у Енглеској.

[15] Више у: [Јовановић 1990: 47, 58, 66, 105].

[16] [Јовановић 2009: 62, 107, 145].

[17] [Јовановић 2012: 27–28, 57, 68].

[18] Више у: [Шмит 2011: 85–86].

[19] Више у: [Јовановић 1935: 14, 16, 19, 20–22, 71].

[20] Опште право гласа за мушкарце уведено је тек 1884. Женама је омогућено опште право гласа тек 1928. године. Војска и полиција крваво су гушиле буне најсиромашнијих слојева становништва 1819, 1842. и 1911. године. Глад је владала све до 1846. у сиромашнијим слојевима становништва. Милион сиромашних је живело у Лондону. Основна школа није била обавезна све до 1870. Куповина чиновничких и војних позиција била је традиција. Више у: [Јовановић 1990: 18, 25, 28, 33, 38, 41, 51, 64, 72–86, 88, 90, 95–96, 104].

[21] Више у: [Јовановић 2009: 63].

[22] Више у: [Јовановић 2012: 37, 67, 88–89].

[23] Анализирајући једно Штросмајерово писмо руској влади, Слободан Јовановић долази до закључака о коренима русофобијских предрасуда у Европи. Посебно када анализира и Штросмајерово писмо кардиналу Рaмполи (Rampolla) из 1888. године, у којем хрватски бискуп наговештава да „измирење“ двеју цркава треба да се заврши „победом католичке“.

[24] Деценијама касније, швајцарски политичар и новинар Ги Метан (Guy Mettan) долази до истог закључка. Видети више у: [Metan 2017: 108].

[25] Више у: [Тимотијевић 2016: 245].

[26] Двадесетак година раније имао је другачије ставове да су Срби и Хрвати „наш народ“ о чему је говорио у Загребу у реферату посвећеном Штросмајеру и Рачком у ЈАЗУ.

[27] Он, као и Достојевски, закључује да су Срби млад народ, без искуства после дуговековног робовања, а склон крајностима. Елите су мегаломанске, атеистичке и склоне сплеткама. Видети у: [Јовановић 2009: 10–11, 21, 31, 33, 38, 44, 56, 87, 138].

---

ЦИТИРАНИ ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Ильин, Иван (1993). О грядущей России. Избранные статьи из книги „Наши задачи“. Москва: Военное издательство.
Јовановић, Слободан (1935). Влада Александра Обреновића. Књига 2, Београд: Геца Кон А. Д.
Јовановић, Слободан (1934). Влада краља Милана, Књига 2, Београд: Геца Кон А. Д.
Јовановић, Слободан (2012). Гледстон. Београд: Завод за уџбенике.
Јовановић, Слободан (1931). Из наше историје и књижевности. Београд: Српска књижевна задруга.
Јовановић, Слободан (2009). Културни образац. Београд: Стубови културе.
Јовановић, Слободан (1935). Поратна држава. Београд: Књижарница Геце Кона.
Јовановић, Слободан (1990). Примери политичке социологије: Енглеска, Француска, Немачка: 1815–1914. Београд: БИГЗ.
Крећа, Миленко (2012). Међународно јавно право. Београд: Правни факултет.
Ломпар, Мило (2016). Полихисторска истраживања. Београд: Catena mundi.
Мировић, Дејан (2017). Русофобија код Срба 1878–2017. Београд: Catena mundi.
Тимотијевић, Милош (2016). Драгиша Васић (1885–1945) и српска национална идеја, Београд: Службени гласник.

Metan, Gi (2017). Rusija – Zapad: hiljadu godina rata: rusofobija od Karla Velikog do ukrajinske krize. Novi Sad: Akademska knjiga. Beograd: Informatika.
Šmit, Karl (2011). Nomos zemlje: u međunarodnom pravu: Jus Publicum Europaeum, Beograd: Fedon (prev. V. Milosavljević).
Šmit, Karl (2003). Tri vrste pravnonaučnog mišljenja. Beograd: Dosije (prev. D. Basta).

Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

Изворник: Зборник Матице српске за друштвене науке 168 (4/2018), стр. 743-753; Нови Сад, 2018