Александар Казин: РАЗМИШЉАЊА О КРАЈУ СВЕТА

Александар Леонидович Казин се родио 1945. године у Смоленску.
Завршио је филозофски факултет Лењинградског универзитета.
Доктор филозофских наука, шеф катедре Санкт-петербуршког државног универзитета за филм и телевизију.

Аутор бројних књига и чланака из филозофије културе: Последње Царство. Руска православна цивилизација (1998); Велика Русија. Религија. Култура. Политика (2007), награђена Сверуском књижевном наградом „Александар Невски” за 2008. годину

---

– Филозофија против либералних сањарија –

У дванаестом броју часописa Нева за 2010. годину објављен је чланак Александра Мелихова „Борба против ништавности. Психологија против економије“. Чланак је концептуалан: аутор од самог почетка обећава да ће растумачити последице светске економске кризе, социјалне па чак и егзистенцијалне последице које изазивају „ужас властите ништавности“ и потрудити се да предвиди „у каквим ће све магијским химерама тражити утеху становништво савремене Русије“. Као што и следи након овог увода, међу химерама нашли су места колективизам (жеља за укључивањем у „нешто веће“), национални принцип и, разуме се, православље (у својству „декоративне компоненте“). Аутор се, међутим, не ограничава на овај обични идеолошки списак, он подвргава критици и савремене либерале зато што они, наводно, не схватају природу либерализма. „Докле год се либерализам буде схватао као чисто индивидуалистичка и рационалистичка разједињујућа идеологија, он неће моћи да издржи конкуренцију с узвишеним обманама колективистичких идеологија, нарочито у турбулентним, кризним временима. С њим може да се такмичи само уображени индивидуалистички романтизам“. Као практични закључак из својих разматрања Мелихов предлаже влади да прагматички искористи конкуренцију поменутих идеологија у интересу учвршћења државе, напомињући да се највише цене симболички гестови и поимање мотива којима се руководи обични човек.

Имамо, дакле, решење проблема. Ако је владајућој елити од воље да подржи „колективистичке сањарије“ – нека подржи. Ако било шта зариба – у залихама су либералне сањарије. Постоје ситуације када је добро подржати и једне и друге, и то је сада на делу. Игра доброг и злог („десног“ и „левог“, патриотског и западњачког) истражитеља свима нам је добро позната. Али искрсава питање: какве то све има везе с истином? Не с прагматичним успехом друштвених технологија, већ управо с истином – животном, светоназорном, људском? Јер ми за разлику од Великог Инквизитора разликујемо обману од истине. Ако ли не разликујемо, онда о химерама нема сврхе трошити речи. Ако ли пак разликујемо, онда ваља признати као истину „уображени индивидуалистички романтизам“ у складу с којим се у предвидљивој будућности нуди да живи земља и свет.

ОДАКЛЕ РАСТУ НОГЕ?

У ствари, одвајање политике од истине – то јест учвршћење индивидуалистичког либерализма као погледа на свет и социјалне праксе – започело је у Европи одавно. Да не бисмо ишли превише далеко, рецимо прецизно: од времена Француске буржоаске револуције с краја 18. века која је законом одвојила цркву од државе. Управо тада је поникла судбоносна сањарија либерализма – мит о самодовољном човеку који све разуме и који ће све сам да регулише. Богиња разума у париској катедрали Нотр-дам, рогати Кип Слободе у име Христа – ето то су видљиви симболи. Рођена у епоси Просвећености ова идеологија је пренела смисаони центар цивилизације с Бога на човека приписујући му све могуће врлине: свемоћни разум, победничку енергију стваралаштва, способност самосталног разликовања добра и зла и сл. Под пером просветитеља и њихових следбеника-модерниста (Хегела, Маркса и других) историја се претворила у тријумфални марш прогреса у сваком погледу – у непрекидни ход човечанства ка савршенијем друштву, слободи и правима човека. Издвојили су се и предводници на том путу, пре свега Енглеска, Француска а затим Сједињене Америчке Државе. Царска Русија се при том, разуме се, посматрала као кочница на путу европске модернизације, управо су тако о њој писали поред осталог и аутори комунистичке доктрине.

Међутим, било је све глатко на хартији али су заборавили на јаруге. Још на самом почетку модерне епохе, у 18. веку, велики европски писци Шекспир и Сервантес су уочили да „има нешто труло у држави Данској“. Ослободивши се црквеног туторства, хуманистички човек је убрзо показао обрнуту страну своје нове слободе: на сцену су ступили отрови, каме, изругивање над свим лепим и узвишеним. Поменута оруђа прогреса попримила су своје оправдање у делима Николе Макијавелија и Томаса Хобса и многих других мислилаца. „Ради шта хоћеш“ – такав је био модернистички морал који је заузео место деградираног хришћанског идеала. Крвава буржоаска револуција у Француској 1789. године само је оваплотила тај морал у пракси.

СВОЈИНА КАО ПОГЛЕД НА СВЕТ

Значење европског Просветитељства и револуцијâ које су за њим уследиле састоји се у томе што су они пребацили религиозну енергију људи с неба на земљу. Нема сумње да је захваљујући оваквом преврату Евро-Атлантик у 19. и нарочито у 20. веку, достигао упадљив успех. Енглези и Американци су већ у 19. веку („деветнаести, гвоздени век“) почели да граде „кристални дворац“ који је у своје време запрепастио Херцена и Достојевског на светској изложби у Лондону. Замисао овог дворца била је уистину васељенска: изградити такво друштво, удесити такав живот како би сваки моменат човекове егзистенције, од колевке до гроба, био максимално удобан, пријатан и продуктиван. У складу с развојем и учвршћавањем универзално-тржишних односа, западни човек је истрајно учвршћивао себе као земаљског бога. Ренесанса, Реформација и Просветитељство учврстили су – у духу, у култу и погледу на свет – то самообожавање (самодовољност) Евро-Американца поверавајући му при том религиозну и културну санкцију. Само под таквих условима могао је бити морално оправдан капитализам – својеврсна интернационална радионица за производњу прометних вредности где је гарантована размена услуга пре свега резултат рада на себи, ради своје користи, хладног егоистичног прорачуна.

Када се ми, Руси, одушевљавамо западним изобиљем и поретком, често заборављамо да су они купљени по цену претварања човека у „једнодимензионално“ биће и у таоца његове сопствене економске активности. Пред призором блештавих излога и страних артикала наша свест потискује негде у скривнице подсвести чињеницу да та раскош практично не значи ништа друго до прекрасну обланду небића. Изобиље и задовољство тржишне цивилизације слично је осмеху сладокусца, гурмана, који је већ све појео и који након тога може себи да дозволи дарежљивост и доброчинство: издржавање позоришта и универзитета, високе плате својих слугу. Створивши друштво где се све продаје и купује (то јест светост и грех, геније и недаровитост се социјално изравњава помоћу свеопштег тржишног еквивалента) модернистичка Европа је изнедрила на свет таквом друштву службену државност чији је једини задатак – одржавање тржишног status quo. Симбол такве државе је – полицајац на вратима берзе. Парламентарна демократија не бира најбоље већ себи сличне, то јест, послушне и подобне извршиоце. У буржоаским парламентима (у преводу с француског – „брбљаоницама“) дошло је до размене духовног достојанства за чанак чорбе када се квалитет човека одређује његовом припадношћу одређеној власничкој или правничкој корпорацији (партији). У замену такав грађанин је добио гаранције личне неприкосновености у својству роба сопствене малограђанштине. Уз то је негде средином претпрошлог века европски буржуј стекао животно уверење да је најзад достигао највиши ступањ историје – ништа лепше није могуће пожелети! Поново прочитајте, господо, „Зимске белешке о летњим утисцима“ Достојевског (из 1863. године): такав смех над просвећеном Европом до сада се још није разлегао! А да не говоримо о текстовима К. Н. Леонтјева који је слао директне клетве тој истој Европи…

ДВАДЕСЕТ ПРВИ ВЕК: ПИРОВА ПОБЕДА ЛИБЕРАЛА

У 21. веку евро-атлантски Запад дефинитивно је свео вечност на време, суштаствене вредности на инструменталне, саборност на индивидуализам. Неприкосновено достигнуће европске цивилизације постао је суверени појединац као субјект права и културе. Међутим, губитак духовног садржаја довео је тај субјект до опасних моралних и политичких искустава са слободом све до савеза с Мефистофелом (из Гетеовог Фауста). Ниче је био у праву: за нову Европу Бог је умро. Савремени Запад, акумулирајући колосалну производну динамику, доживљава завршетак пројекта модерне – постмодерну. На садржинском плану карактерише га исцрпљивање апсолутизоване слободе обревши се у религиозној празнини. У култури то води ка ликвидацији граница између стварног и могућег, то јест, ка чистом привиду (знаци без предмета, спекулативна економија, „друштво спектакла“). Култура се изрођава у старачку постмодернистичку „игру стаклених перли“. Пошто нема ништа битно да се каже, преостаје да се говори о говорењу, да се пише о писму а све је то – ситуација Нарциса који у огледалу лови свој варљиви одраз и то без превелике радости. Утемељен искључиво на своме Ја западни човек је постао непотребан Богу а као такав није интересантан ни самом себи.

У облaсти социјално-политичке праксе савремени Запад се дичи „отвореним друштвом“, плурализмом мишљења и оцена, али, у самој ствари, под заставом хуманистичке слободе збива се бекство од једине светоназорне (а тим пре религиозне) истине као сувише принудне и „тоталитарне“. Истина се састоји у томе да постоји мноштво истина – то је последња реч индивидуалистичког либерализма на нивоу филозофске политике и политичке филозофије. Цивилизација Нове Европе и Америке напустила је Дух а и сама је напуштена од стране Духа. Њене стратегије у 21. веку усмерене су на сакрализацију права човека и његово постизање успеха (задовољства, богатства, моћи) на овој земљи, то јест, на обезбеђење елитистичког „грешног раја“. Такав пројекат представља – не може а да не представља – велику утопију: еколошку границу природе (ресурса нема за све) и морални колапс културе која више не разликује истину и лаж, озбиљно и смешно, мушко и женско, узлет и пад. Кључне тенденције постомодерне, будући да су настављене и да рачунају на будућност бар још сто година, прете смрћу целокупном човечанству. Даља прогресивна динамика Запада могућа је само по цену глобалног информатичког а затим и функционалног потчињавања целокупног не-Запада стратегијама „отвореног друштва“ што је крајње опасно за читав свет.

РУСКО ЧУДО

Треба одмах рећи да би заједнички робно-новчани именилац већ одавно овладао планетом да није било руске револуције 1917. године. Није реч, разуме се, о либералној интерпретацији овог догађаја. Либерално-индивидуалистичка концепција прогреса у принципу не може да објасни очигледну историјску чињеницу – одлучан отпор који је пружила православно-руска цивилизација тоталној најезди демократије власникâ. Почетком 20. века Русија је била земља са најдинамичнијим развојем, од 1905. године у њој је била фактички установљена парламентарна (думска) монархија а руски трговци су диктирали цене Европи и све је „избледело за три дана“, како се изразио Василиј Розанов. Разуме се, велику улогу одиграо је умор народа од светског рата, али не само он. Осам месеци Привремене владе показали су да руски човек не пристаје да ратује за својину и парламентаризам. Он је желео светску правду иза које се крила хришћанска правда коју је народ несвесно осећао и која је теоретичарима била потпуно јасна. Најистакнутији национални мислилац прве половине 20. века, Николај Берђајев, писао је да је Трећи Рим постао Трећа интернационала. Десило се оно што нису предвидели ни социјалисти ни либерали. У ствар се умешала руска идеја: живи не тако како хоћеш већ како Бог заповеда. Ту идеју су – насупрот властитој идеологији – и васпоставили бољшевици створивши на православно-руској основи највећу државу која је спасила човечанство од Хитлеровог окултног рајха и која је прва искорачила у космос. И што је најважније – Совјетска Русија је очувала онај тип човека за кога је новчана (и уопште материјална) мотивација понашања била секундарна, помоћна. За новце не можеш да купиш ни љубав ни надахнуће. И парламент ту ништа не може помоћи.

ДРУГИ ПОКУШАЈ

Други покушај слома цивилизацијског идентитета Русије предузет је од стране дегенерисане парт-номенклатуре почетком 90-их година 20. века која је одлучила да конвертира политичку власт и власништво под паролом „повратка у Европу“. Другим речима, Русији је понуђено да се одрекне саме себе и прихвати правила игре иностране историје и културе. Разуме се да од тога није испало ништа – испало је растурање велике државе која је била у стању да иде сопственим путем и да буде својеврсни посредник између Истока и Запада, Севера и Југа. Геополитичке последице ове либералне револуције су нам пред очима – од војних база САД на бившој територији СССР – Русије до свежих хуманитарних катастрофа на Блиском и Средњем истоку. Док су после 1917. године народ лишили вере (замењене религијом „опште ствари“), након 1991. године покушали су да га лише и морално-интелектуалног живота заменивши га фудбалом и лаком забавом. На Западу је цивилизовани мали сопственик одавно навикао на духовну и културну „игру понижења“ и скоро у потпуности је преокупиран тржишним природним одабирањем које му диктира владајући социјал-дарвинизам. Међутим, у Русији никако не полази за руком стварање „новог човека“ према америчком калупу као што не полази за руком изградња капитализма према америчком обрасцу. Упркос моћном, у првом реду телевизијско-рекламерском култу потрошње, код руског човека је и даље очувано осећање бесмислености постојања у улози „економске личности“ које му намећу практичари и теоретичари тржишне демократије. По речима истакнутог савременог научника Александра Панарина, „социјални капитал није могуће свести на тржишни капитал“. Штавише, он се траћи и ишчезава у условима безобзирне провале закона тржишта у неприкосновене социјалне и моралне сфере.

Фундаментална грешка савременог либерализма, на овај или онај начин, састоји се у упорном настојању да се „архаика“ (што је једно исто са „фантастика“, „социјална сањарија“, „колективна лагарија“ и сл.) замени морално-духовном мотивацијом људских односа како би се рашчистио терен за тоталну владавину економских (материјалних) вредности у свим областима друштвеног и личног живота. Ако се настави такав ток, баке ће престати да васпитавају своје унуке све док родитељи не потпишу с њима одговорајуће уговоре. Уговорна породица, уговорна школа, уговорна војска, уговорна држава – и шта још? Чак и са чисто економске тачке гледишта финансијски и правосудни издаци на одржавању таквог обрасца националног опстанка су исувише велики. Настојећи да привеже Русију уз евро-атлански „Титаник“, који плови ка непознатом циљу у морално-религиозним маглуштинама, наши тржишни либерал-демократи не желе да се замисле над тиме шта тај „брод надмености и сујете“ чека у блиској будућности. Међутим, нејасност изабраног курса савршено осећа народ који је на импортовани култ новца у Русију одговорио свеопштим лоповлуком и пијанством. И то у време када одређени део нашег становништва никада није живео тако добро у материјалном смислу, у најмању руку у великим градовима. А да не говоримо о потпуној слободи самоизражавања, говора, еротике, путовања, свега онога што није било доступно ни боемској елити у време совјетске власти.

Па ипак, руског човека није могуће на дуже време саблазнити потрошачким духом (конзумеризмом). Шта може бити непоузданије за руско друштвено устројство од милијардера-олигарха са својим фудбалским клубовима у својству националног идеала („Ко жели да постане милионер?“). У суштини, данашња руска држава претворила се у страственог играча на глобалном финансијском тржишту, одмахнувши руком на идеологију, морал и културу (једино је вредна ТВ!). Под утицајем либерал-тржишника она постаје све више „привредоцентрична“ држава. Међутим, државност (па чак и буржоаско-демократска) не може и не треба да се своди на економију попут незавидне судбине човека који је у потпуности потчинио своју веру и морал интересима сопственог буђeлара.

Колапс „економског човека“, који је заменио верујућег човека, разумног човека и моралног човека, близу је чак и на Западу, где се чинило да је протестантска реформа помирила службу Богу и служење имовини. Тренутна глобална финансијска и економска криза је само једна од манифестација опште цивилизацијске кризе. Култура која је изгубила разлику између Бога и мамона, између истине и профита, између ружноће и лепоте, нема будућности.[*]

КРАЈ СВЕТА НИЈЕ ИЗМИШЉОТИНА

Ако се сада вратимо на формулације Александра Мелихова у вези са „магијским химерама“ колективизма и нарциосидне маште либерала, мора се признати да је Европа (а делимично и Русија) у последњих триста година једино и радила томе у прилог, борећи се за остварење индивидуалистичке (ако хоћете романтичне) слободе као самосврхе. Још је старац Хегел писао да је прогрес – ширење простора слободе. Нешто слично – само на свој начин – то понављају Маркс и Ниче. Ми сада жањемо плодове те индивидуалистичке романтике. Једину реалну светоназорну и социјалну истину савременог Запада (иако прикривену разговорима о демократији па чак и о хришћанству), представља очување достигнутог максималног животног комфора. Запад („златна милијарда“) изградио је за себе савршени „капитало-социјализам“, завршио на том плану своју историју и сада чини све да је закочи и замрзне у њеном садашњем – за себе идеалном – социокултурном стању. Сва унутрашња и културна политика Запада, укључујући регуларне ракетно-бомбашке „хуманитарне“ акције, усмерене су искључиво на то. А плата за такво „дефинитивно решење“ питања о истини је изузетно висока. Осетљиви људи на самом Западу – такви као Шпенглер, Хајдегер и Хесе – још у првој половини 20. века нањушили су некакву смртну маглу која се разлила по свим градовима и селима бивше „земље светих чуда“. Већ је у наше време Фукујама такво стање назвао крајем историје а најистакнутији амерички социолог Ј. Валерштајн је оставио садашњем капитализму не више од педесет година…

Историја тече све дотле док људи бар нечим радују Бога. Међутим, на наше очи идеологија постхришћанског света брзо, иако споља неприметно, прелази у антихришћанску историју вешто прикривену од стране антицрквених посленика. Данас се на простору Евро-Атлантика остварује не вредносни прираст бивствовања, већ његова технолошка експлоатација. Технички прогрес Запада се збива по инерцији моделујући компјутерским средствима глобалне размере греха као норме живота. Тријумфује планетарна информатичко-пропагандистичка псеудокултура која управља свешћу човечанства на основу најновијих психосемантичких технологија (такозваног „информатичког оружја“). На геј-параде у европским престоницама излази близу милион људи што сведочи да је масовна свест у потпуности изгубила границе између добра и зла (постмодерна). У Европи (а тим пре у Америци) већ не постоји бивствовање – постоји приручно, прикладно егзистирање када такав субјект седи пред телевизором или компјутером (свет као илузија-изложба) и као сопственик располаже целокупном Васељеном. Упркос самозадовољној прози „царства сенки“, у њеним изворима стоји утопија, социјална и технолошка утопија индивидуалистичког либерализма, све до „америчког сна“ о просперитету с белозубним осмехом, који њеног власника одваја од свега нижег, варварског, од свега спољашњег, туђег, опасног, али и од свега узвишеног – богоносног, тајанственог. То је утопија света без патње, без греха и Васкрсења. У суштини, то је подсмех над Божијом творевином и оно најжалосније се састоји у томе да се тај смех већ разлеже.

Што се тиче Русије, на основу претходно реченог се може закључити да је Русија у свим својим историјским облицима (укључујући и совјетски), овако или онако, с више или мање успеха, испуњавала улогу „онога који задржава“ (2 Сол. 2, 7) у силазном кретању историје предсказаном у Светом писму. Може се претпоставити да се мисија Свете Русије и састоји у успоравању тог стремљења светског социокултурног „човечуљка“ наниже ка све тамнијим (све до инферналних) нивоа тварне егзистенције. Доследна либерална животна пракса јесте плод већ окоштале или окоштавајуће цивилизације где су крајња религиозна (смисаоноживотна) питања давно „разрешена“ и препуштена парцијалном мишљењу а једину основу друштвене сагласности „о најважнијем“ представља заинтересованост неких партија, класа и „мањина“ у ситом и лагодном животу. Таквог „бога“ зову ОКЕЈ и то је уистину антихришћански „бог“. У његово име говорио је Велики Инквизитор Достојевског. Највећи грешници на овој земљи најудобније су се устоличили усред свеопштог греха. Током светске историје расте напетост антиномије добро/зло. Људима није дато да знају физичке рокове и конкретне завршне облике унутаристоријске апокалипсе, али, по свему судећи, основна збивања метафизичког плана одвијаће се у 21. веку који је већ наступио. У одређеном смислу крај света је већ наступио само то нису приметили сви. На том плану последња жртва Русије Богу може се састојати у томе да својим онтолошким неуспехом одбаци тотално приклањање греху као норми личног и друштвеног живота у свету који је изгубио своју вертикалну димензију. Тада крај света (крај духовне историје) може да поприми позитивни смисао у хришћанском значењу те речи.

На крају понављам да претходно описани сумрак Европе (који је фактички већ наступио) није ништа друго до крај индивидуализма и либерализма усвојеног за животну норму. Највећа фантастика на том плану јесте – његово приказивање у својству позитивног социјалног програма било под реалистичким или под романтичарским барјацима. Цивилизација, како показује историја, закратко преживљава своје саборне идеале. И „Минарет Нотр-Дам“ није једноставно наслов романа већ предвиђање блиске будућности и истовремено данак због издаје. Надамо се да ће православну Русију та чаша мимоићи.

ПОДБЕЛЕШКЕ

[*] Овај пасус недостаје у изворнику на српском језику 

---

Објављено у часопису Нева, Санкт-Петербург, 2011, бр. 9.
Превод с руског и белешка Добрило Аранитовић

Изглед, коректура и опрема текста: Словенски вѣсник

Изворник: Књижевни магазин број 199-202 /јануар-април 2019. године/стр. 30-33