Интервју: Дејан Мировић – ЧАС АНАТОМИЈЕ ЗА БРИСЕЛСКИ СПОРАЗУМ

Изузимајући одредбе о ЕУЛЕКС мисији из Ахтисаријевог плана, које је прихватила власт Бориса Тадића, остале одредбе тог плана садржане су у Бриселском споразуму. То су одредбе о Заједници српских општина (ЗСО), албанској сецесионистичкој полицији, о правосуђу и изборном систему, као и о избацивању Резолуције 1244


Дејан МИРОВИЋ (Печат)

Дејан Мировић је ванредни професор на Правном факултету у Косовској Митровици. Објавио је неколико монографија и књига које су превођене и на стране језике, као и више десетина научних чланака. Од 2007. до 2012. године био је посланик у Народној скупштини Републике Србије, а између 2009. и 2016. и правни саветник пред Хашким трибуналом. Прошле године су га власти Црне Горе, заједно с академиком Матијом Бећковићем и историчарима Чедомиром Антићем и Александром Раковићем, прогласиле за „државног непријатеља“.
Повод за овај разговор је Мировићева најновија књига „Бриселски споразум: хронологија и последице“, коју је објавила „Катена мунди“, а као рецензенти је препоручују проф. др Мило Ломпар, проф. др Милан Палевић и проф. др Зоран Чворовић.

Разговор водио: Владимир Димитријевић


Зашто у Бриселском споразуму нема Резолуције 1244 СБ УН?
То питање је веома значајно, јер чак и у незаконитом и неуставном Споразуму о регионалном представљању који је постигао Борко Стефановић предвиђено је да се, стидљиво додуше, помиње Резолуција 1244 у такозваној фусноти.
Мислим да у Бриселском споразуму нема Резолуције 1244 јер се у њој пет пута изричито гарантује суверенитет СРЈ (Србије) на КиМ. То странци и сецесионисти у Приштини знају, и зато је Резолуција 1244 избачена из Бриселског споразума. Зашто су наше власти пристале на то – питање је за њих.
Посебно је чудна та правна чињеница ако се зна да је Слободан Милошевић под бомбама и санкцијама успео да добије гаранције за српски суверенитет на КиМ у Резолуцији 1244, а садашња власт их се одрекла у Бриселском споразуму, иако је он закључен у тренутку када никакве ратне претње није било на видику.

Какав је однос између Бриселског споразума и Устава Србије?
Бриселски споразум је, одговорно то тврдим као универзитетски професор права, ставио ван снаге Устав Србије из 2006. године. Тачније, најмање 60 чланова Устава је посредно или непосредно стављено ван снаге, укључујући и најважније чланове и преамбулу. То несумњиво доводи до закључка да је Бриселским споразумом извршен својеврсни државни удар. Мислим да ту истину може лако да вам објасни сваки студент права.
Такође, треба нагласити да је бивши премијер Војислав Коштуница показао велику вештину и државничку одговорност када је 2006. године окупио опозицију (у лику тадашње „велике“ Српске радикалне странке), власт (Демократска странка и Демократска странка Србије биле су водеће партије коалиције на власти), и, коначно, Српску православну цркву ради договора о доношењу Устава и последујућег референдума из октобра те године.
Устав је у унутрашњем праву, исто као и Резолуција 1244 у међународном праву, био брана која спречава независност такозваног Косова. Зато су садашње власти и избегле легалну процедуру за мењање Устава, или поступак који тражи двотрећинску већину у Народној скупштини и већину гласача на референдуму, и све то да би донеле Бриселски споразум.

У својој књизи излажете тврдњу да је Бриселски споразум у суштини Ахтисаријев план који је Србија одбила 2007. године.
Изузимајући одредбе о ЕУЛЕКС мисији из Ахтисаријевог плана, које је прихватила власт Бориса Тадића, остале одредбе тог плана садржане су у Бриселском споразуму. То су одредбе о Заједници српских општина (ЗСО), албанској сецесионистичкој полицији, о правосуђу и изборном систему, као и о избацивању Резолуције 1244 из оптицаја. Подсетићу вас да је својевремено премијер Коштуница, без вербалног јуначења и медијског пренемагања, све те одредбе одбацио. Такође, 2007. године је била много тежа ситуација у међународним односима него сада. Али Коштуница је успео да издржи све притиске и не прихвати Ахтисаријев план. С друге стране, садашње власти су пристале на тај штетни и погубни план у слабо прикривеној форми Бриселског споразума. То су правне чињенице, остало је пропаганда.

Власт тврди да су њени претходници изгубили све на КиМ и да немамо ништа у јужној покрајини. Мислите ли да стварно немамо ништа на земљи наших предака?
Несумњиво је да је свих седам Боркових споразума неуставно и незаконито. Међутим, садашња власт није направила правни дисконтинуитет с њима, напротив. У извештају који је поводом усвајања Бриселског споразума поднео тадашњи премијер у априлу 2013. пише да Бриселски споразум има континуитет с Борковим споразумима.
Коначно, Борис Тадић није хтео или није смео да примени шести Борков споразум о прихватању албанске царине на прелазима на северу КиМ, Јариње и Брњак. Оптуживан је од садашње власти, а тадашње опозиције, да је издајник и поручивано му је, уз ватрене покличе на митинзима, да ће бити ухапшен. Ипак, тај срамни споразум је у праксу спровела управо садашња власт. На тај начин сецесионистима у Приштини предато је и око 35 милиона евра годишњих прихода с прелаза Јариње и Брњак.

Уставни суд је огласио Бриселски споразум за политички споразум и прогласио се ненадлежним у децембру 2014…
Правна акробатика Уставног суда неодољиво подсећа на поступање Титових правника поводом уставних амандмана 1971. и Устава 1974. Уставни суд је, у суштини, прихватио тврдње представника власти да је Бриселски споразум политички акт. Међутим, академик Милан Бартош је још пре 70 година дао дефиницију политичких уговора као уговора о пријатељству, помоћи и савезу. Они обавезују само одређене владе, али не и државе. Очигледно је да Бриселски споразум не испуњава услове да буде само „политички акт“. Јасно је да између Београда и Приштине није закључен уговор о савезу, пријатељству и помоћи. Све владе након 2013. га беспоговорно испуњавају. Коначно, председник Србије је 2017. године изјавио да је Бриселски споразум међународни правни уговор који обавезује Републику Србију, и тако у потпуности дискредитовао своје правнике и Уставни суд.

Да ли је нека српска институција одбацила Бриселски споразум?
Нажалост, то је урадила само Скупштина четири српске општине на северу КиМ 2013. године. Ту институцију изабрану по српским законима је у суштини предводио др Марко Јакшић, храбри и доследни лидер Срба са КиМ. Након тога она је расформирана од стране власти у Београду а председници српских општина на КиМ, попут Славише Ристића и Звонка Михајловића, смењени су јер нису желели да прихвате албански сецесионистички поредак наметнут Бриселским споразумом. Сви ови људи су изложени медијском линчу због свог залагања за поштовање Устава, али и физичком насиљу – посебно због противљења албанским сецесионистичким изборима на северу КиМ у новембру 2013. године. Сећате се прекида избора и ломљења изборних кутија од стране маскираних лица у Косовској Митровици, када је постало јасно да је бојкот који је заговарао др Јакшић успео? Друга Србија, која је осудила сличан догађај у Савамали, никада није осудила то насиље у Косовској Митровици. То вам говори да она није само лицемерна већ и да подржава Бриселски споразум јер он, у суштини, значи победу ЛДП идеологије када се ради о односу Београда према КиМ.

Зашто није формирана ЗСО?
Зато што у Бриселском споразуму и допунским споразумима нема ниједног рока за формирање ЗСО. Дакле, ако има политичких или необавезујућих делова у Бриселском споразуму, то су чланови 1–6 о ЗСО. С друге стране, од члана 7 до 15 у питању су правнобавезујуће одредбе и хитни и прецизни рокови о расформирању српског МУП-а на КиМ који је до 2013. бројао 1.200 запослених, о укидању Цивилне заштите, српског правосуђа и изборног система и локалне самоуправе, као и предавању сецесионистима наше енергетике и телекомуникација. Дакле, овдашња власт није куповала време – како упорно тврде њени апологети – већ је по хитном поступку расформирала српске институције које су се одржале на КиМ после 1999. године. То није урадила чак ни Ђинђиђева или Тадићева власт, а Коштуница је, као што смо већ рекли, чак и јачао српске институције на КиМ.

Често чујемо саркастичну фразу да Устав Србије ништа не значи на КиМ па да можемо да га узмемо подруку и да прошетамо Приштином. Шта то значи из перспективе једног правника?
Да, и ту ЛДП фразу слушали смо чак и од представника власти. У пракси је до 2013. године било сасвим обрнуто. Све до 2013. у предграђима Приштине постојале су канцеларије МУП РС. Оне су издавале документа Србима и Албанцима којима су била неопходна за путовања у иностранство. Тачније, канцеларије су постојале у Грачаници (8 км од центра Приштине ) Доњој Гуштерици (16 км), Косову Пољу (8 км), Племетини (8 км). То значи да је управо Устав Србије био дејствен у нашој јужној покрајини, док је устав такозваног Косова несметано важио само до предграђа Приштине.

Какве су последице примене Бриселског споразума у правосуђу?
Бриселским споразумом и допунским споразумима о правосуђу потписиваним у периоду 2013–2017. године угашено је српско правосуђе које је функционисало на територији КиМ након 1999. Бриселски споразум укинуо је Закон о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштва из 2008. који је регулисао мрежу српских судова и тужилаштава на КиМ од Косовске Митровице па све до Штрпца, Грачанице и Ранилуга до Гораждевца, укључујући и Виши суд и Више јавно тужилаштво у Косовској Митровици. То није успео чак ни УНМИК да уради иако је 2008. на силу покушао да преузме српски суд у Косовској Митровици (тада је било и људских жртава у великим сукобима).
Законом о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава из 2013. године српско правосуђе на Косову и Метохији је на бруталан начин избачено из српског правног поретка. Истовремено, тадашњи српски министар правде је, током својих посета, отворено убеђивао запослене у српском правосуђу на територији КиМ да приступе сецесионистичком албанском правосуђу.
Уредбом о остваривању посебних права правосудних функционера из 2017. године Србија је стимулисала запошљавање српских судија и тужилаца у сецесионистичком албанском систему. Тачније, уведен је посебан косовски додатак (посебна пензија) за запослене који прихвате албански сецесионистички систем.
Друга Србија, која је годинама нападала косовски додатак који је држава Србија косметским Србима својевремено давала да остану унутар српских институција, сада је лицемерно ћутала: толико о њиховој доследности и интелектуалном поштењу! Коначно, 17. октобра 2017, српске судије и тужиоци су, уз јавни благослов највиших власти у Београду, положиле заклетву пред такозваним председником такозваног Косова Тачијем.
Ако применимо теорију великог немачког правника Карла Шмита о суверенитету и правосуђу на ове правне чињенице, долазимо до закључка да је Република Србија 17. октобра 2017. дефакто и симболички признала такозвано независно Косово. Да би у пракси срамота за нашу државу била још већа, то није побољшало положај Срба на КиМ. Напротив, примена Бриселског споразума у правосуђу је изазвала хаос на северу КиМ. Албанске судије и тужиоци не знају српски, постоји мањак преводилаца, албанско законодавство је веома лоше преведено, албанске судије не признају српске пресуде, намерено се отежу поступци док су Срби у притвору…

Да ли је након укидања Цивилне заштите дошло до боље безбедносне ситуације за Србе на КиМ, како нам сугеришу са званичног места?
Помало ме та виртуелна тврдња власти подсећа на чувени Хакслијев антиутопијски роман Врли нови свет. Цивилна заштита је формирана у мају 2006. на основу Закона о одбрани и Закона о локалној самоуправи. Никада нисам био члан ДСС, али морам да поново поменем да је она формирана у време прве владе Војислава Коштунице. Бројала је око 500 људи, углавном бивших војника с пребивалиштем на северу КиМ. На тај начин је у пракси испуњен члан 4 Резолуције 1244 СБ који даје право повратка српској војсци на КиМ. Запад је то знао, али није могао јавно да критикује нешто што је предвиђено Резолуцијом 1244 СБ. Толико о неважности међународног права и Резолуције 1244.
Цивилна заштита је званично укинута споразумом Вучић–Мустафа из 2015. године. У тренутку укидања имала је око 1.000 људи, 800 на северу КиМ, а остале јужно од Ибра. Споразумом је предвиђено да се по хитном поступку преда и опрема Цивилне заштите сецесионистима у Приштини.
До укидања Цивилне заштите РОСУ снаге нису ни помишљале да упадну на север КиМ. Након укидања Цивилне заштите РОСУ и сецесионистичка албанска полиција почеле су да упадају на север КиМ и да пребијају и хапсе Србе. Сетите се хапшења и пребијања у Косовској Митровици или у Зубином Потоку 2017–2019. када су чак пребијани и инвалиди и старци. Посебно понижење била је отмица, хапшење и вођење кроз Приштину директора Канцеларије за КиМ Марка Ђурића. Он је, шта год ја мислио о политици коју заступа, по својој функцији у рангу српског министра. Такво мучно понижење за нашу државу било је незамисливо у време док је постојала Цивилна заштита.

Шта се десило са српском енергетиком и телекомуникацијама на КиМ након Бриселског споразума?
Након Бриселског споразума тадашњи српски премијер је с такозваним премијером Тачијем закључио два споразума о енергетици и телекомуникацијама, и то је било 2013. године. Након тих споразума српске телекомуникације и енергетски систем почеле су да раде према албанским сецесионистичким законима и у оквиру њиховог тзв. правног система. На основу тих споразума Међународна телекомуникациона агенција ITU доделила је позивни број 383 такозваном Косову уз асистенцију Србије и Аустрије 2016. године. „Теленор“ и ВИП су прекинули с радом на КиМ. Грађани који се нису пререгистровали из ових фирми у неку другу губили су број. Сви запослени Срби у МТС-у морали су да узму такозвано држављанство Косова.

Коначно, какав је ваш став о подели КиМ?
Свака изјава о подели КиМ је директно кршење Устава. Посебно је срамно да се о томе говори на осамстогодишњицу аутокефалности СПЦ. То јест суштински – наша власт се таквим споразумом залаже за добровољно предавање Пећке патријаршије, Дечана, Грачанице и Богородице Љевишке страној власти, што Србе нису успели да натерају да ураде ни Турци кроз векове, а ни Јосип Броз. Још је несхватљивија та „генијална“ идеја, та невиђена државна политика ако се узме у обзир да нама наклоњене државе, попут Русије, годинама воде успешну дипломатску акцију која је резултирала повлачењем признања такозваног Косова од стране 16 држава. Уместо да искористе ту важну правну чињеницу за јачање Резолуције 1244, власти у Београду у разним формама, али јавно, сецесионистима нуде преко 90 одсто територије КиМ, као и око сто хиљада наших сународника (а помињу чак и југ уже Србије).
О каквој се неразумној политици ради показује још једна чињеница. Године 1999. Шпанац Хавијер Солана предводио је бомбардовање СРЈ. Две деценије касније околности су се толико измениле да је шпански министар спољних послова Жозеп Борел одбио да се појави на састанку ЕУ у Хелсинкију због присуства представника такозваног Косова. С друге стране, наши представници су похитали у Хелсинки.
Коначно, не мање штетна је и идеја о споразуму попут оног две Немачке јер она у суштини значи да Србија треба де јуре да призна такозвано Косово (и његове границе) као чланицу УН.


Каква је правна природа Бриселског споразума? 

Слажем се с председником Србије који је на једном панелу у Берлину у фебруару 2019. године рекао да се ради о противуставном споразуму, као и с његовом изјавом након састанка са Мекалистером 2017. да се ради о међународном уговору. Карл Шмит је такве уговоре (проучавајући споразум Панаме и САД из 1903. године) дефинисао као модерне уговоре о интервенцији који закључују земље са празним суверенитетом. Ипак, чини ми се да је Бриселски уговор и нешто sui generis јер у правној историји нисам нашао сличан мирнодопски споразум, који, иако нема претње ратом или санкцијама, предвиђа да централне власти, поред самоукидања својих институција, подстичу своје војнике, полицајце, судије, тужиоце или запослене у јавној управи да приступе сецесионистичким огранима. У том контексту, Бриселски споразум је гори од оног који је створио Бановину Хрватску 1939. године на тлу Краљевине Југославије и омогућио формирање протоусташких паравојних јединица. Гори је и од Минхенског споразума из 1938. који је Чехословачкој одузео Судетску област и предао је Хитлеру. Коначно, чак и у споразуму између Панаме и САД из 1903. постоји у члану 1 формална гаранција суверенитета Панаме. У Бриселском споразуму нигде нема Резолуције 1244 која гарантује суверенитет Србије. Штавише, у члану 14 Србија пристаје да такозвано Косово постане чланица ЕУ, иако је Лисабонским уговором предвиђено да само државе могу бити чланице ЕУ.

Тврдите да постоје и усмени делови Бриселског споразума. О чему је реч?

После авантуре с бласфемичним плавим возом окићеним иконама 2017. године, који је требало да саобраћа на релацији Београд – Косовска Митровица (иако годинама постоји редовна линија Краљево – Косовска Митровица) и упадом РОСУ на север КиМ, министар иностраних послова јавно је устврдио да је то противно договору у Бриселу. На основу тога се веома лако може закључити да су постојали и усмени или тајни делови Бриселског споразума.
На такав закључак указује још једна правна чињеница. Након закључивања Бриселског споразума, Српска листа формирана од стране власти у Београду (у чијем статуту нема ни Устава Србије ни Резолуције 1244) била је део сваке власти у Приштини. Такозвани премијер Мустафа избацио је такозваног министра Јаблановића из владе, Српска листа је ипак остала у њој. Исто се десило и када је Рамуш Харадинај формирао владу 2017. године. Само неколико месеци пре тога био је ухапшен у Паризу по Интерполовој потерници. Тада су највише српске власти јавно износиле морбидне детаље о злочинима за које је оптужен. Ипак, када је формирао владу, Београд је отворено сугерисао Српској листи да уђе у Харадинајеву владу. Харадинај је после тога избацио два српска министра из владе, наредио пребијање Марка Ђурића и хапшења и рације на северу КиМ, али Српска листа никада није изашла из његове владе. То јасно показује да је постојао и усмени део Бриселског споразума који се тицао учешћа Срба у албанској сецесионистичкој власти.

Изглед и делимична опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: ПЕЧАТ

(Visited 36 times, 1 visits today)
(ГЕО)ПОЛИТИКА, ГЛАВНА, ИНТЕРВЈУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *