Тодор Вулић: ЈУВАЛ ХАРАРИ – ОТКРИЋЕ НЕЗНАЊА

Са позиције савремене свепамети и ароганције губи се из вида да су нека традиционална знања била истинитија од накнадних „истина“. Ко може тврдити да данашње научне истине нису промашиле стварност у истој оној мери у којој је и Клаудије Птоломеј, негирајући својим геоцентричним „доказима“ Аристархов хелиоцентризам, промашио стварност. Зар Коперник, скоро осамнаест векова касније није преузео од Аристарха идеју хелиоцентризма, и зар је погрешио?

---

Јувал Ноа Харари (рођ. 1976) је предавач на Одељењу за историју Хебрејског универзитета. Постао је познат после објављивања књиге Сапиенс – кратка историја човечанства која је преведена на десетине светских језика и штампана у запањујућим тиражима, па је неки називају и „култном књигом 21. века“. „У Сапиенсу  Харари обухвата читаву историју човечанства, од првих људских бића па до радикалних преокрета на нашем развојном путу: когнитивне, пољопривредне и научне револуције. Црпећи материјал из научних сазнања на пољу биологије, антропологије, палеонтологије и економије, Харари истражује како су токови историје обликовали наша друштва и наше личности. Јесмо ли срећнији како време протиче? Хоћемо ли икад успети да се ослободимо наслеђа које су нам оставили преци? И можемо ли шта да урадимо како бисмо утицали на будућност.“

У поглављу ове његове књиге под називом Откриће незнања, Харари ставља под интелектуалну лупу „научност“ научне револуције и савез између науке, европских империја и капиталистичке привреде. О томе он каже: „Наши преци су улагали много времена и труда не би ли открили правила која владају светом природе. Данашња наука разликује се од свих претходних традиција знања у три кључне тачке:

[Прва је] Спремност да признамо незнање. Данашња наука заснована је на латинском правилу ignoramus – не знамо, и полази од претпоставке да не знамо све. Што је још пресудније, она прихвата да се и за оно што мислимо да знамо може показати да је погрешно када прикупимо више знања. Ниједан појам, идеја ни теорија нису свети и неподложни [пре]испитивању.

[Друга тачка је] Кључна улога запажања и математике. Пошто је признала незнање, данашња наука стреми стицању нових знања. У том циљу прикупља запажања, па се затим служи математичким алаткама да би та запажања повезала у свеобухватне теорије.

[Трећа тачка је] Стицање нових способности. Данашња наука се не задовољава постављањем теорија, него се постављеним теоријама служи да би прибавила нове способности, а нарочито да би развила нове технологије.

Научна револуција није била револуција знања, него пре свега, револуција незнања. Велико откриће које јој је дало замајац, било је откриће да људи не знају одговоре на питања која су им најважнија“ (Харари, 2019: 326). Колико је данашњих научних делатника свесно ових постулата о незнању? Колико је научника спремно да искрено доведу у сумњу оно што „знају“? С научно-филозофске стране, колико њих прихвата статус ignoramusa – статус који представља предуслов и замајац за најважнија открића, пошто ни данас не знамо одговоре на најважнија питања? С друге, нефилозофске и идеолошке стране, колико научниика  је данас свесно да не служе науци која открива правила која владају светом, већ да својим учешћем у технолошкој револуцији постају „средство“ за изналажење нових технологија – и то технологија помоћу којих ће империјалне елите додатно дехуманизовати људе сводећи их на „економске и потрошачке животиње“ у служби њихове похлепе? Наравно, за те елите су важне и технологије орвеловске контроле „људских фарми“, да изманипулисаним масама не би допрло до свести да су њихове слободе у ствари виртуелне. Чак је и Фукујама спознао „да наука може не само повећати благостање човека него се претворити и у инструмент који га угњетава, контролише и планира, и то све до изградње Хакслијевог ‘врлог новог света’“ (Катрога, 2011, 282). Технологије контроле индивидуалне и друштвене свести данас су научни приоритет, што потврђује и њихова невероватна развојна експанзија. У предговору  књиге Лука Хардинга Досије Сноуден Алан Русбриџер примећује: „Технологије које је Запад на сва звона оглашавао као оруђе демократије и слободе појединца – Гугл, Скајп, мобилни телефони, џи-пи-ес, Јутјуб, Тор, е – комерц, интернет банкарство и све остало – претварају се у машине за надзор које би пренеразиле и Џорџа Орвела“.

Па зашто онда наука пристаје на ту деструктивну улогу; зашто сама не поставља своје приоритете и циљеве и зашто не одређује шта треба чинити са њеним открићима? Харари одговара и на та питања: „Научна истраживања могу бити успешна једино у савезу са неком религијом или идеологијом. Идеологија оправдава трошкове истраживања, а за узврат утиче на циљеве науке и одређује шта да се ради са њеним открићима. Зато, да би смо разумели како је човечанство стигло до Аламогорда (место у Новом Мексику у близини којег је извршена прва проба атомске бомбе – примедба аутора) и до Месеца, није довољан преглед достигнућа физичара, биолога и социолога, него у обзир морамо узети идеолошке, политичке и економске силе које обликују физику, биологију и социологију, потискујући их у одређеним правцима, а занемарујући остале. Две силе нарочито заслужују нашу пажњу: империјализам и капитализам. Могло би се тврдити да је повратна петља између науке, империје и капитала била у последњих петсто година главна погонска машина историје“ (Харари, 2019: 356).

На први поглед, Хараријево одређивање „повратне петље између науке, империје и капитала“ као покретача, па тиме (условно) и детерминатора историје, чини се да у својој суштини не одступа од Поперове тврдње да „стални раст људског сазнања у знатној мери утиче на сам ток људске историје“ или Фукујамине тврдње, према којој је кумулативни правац историје „процес чији је ‘покретач’ развој науке а посебно технике“. Ипак, између Хараријеве тезе и мишљења ове двојице постоји и битна разлика. Харари испред науке ставља идеологију јер она „утиче на циљеве науке и одређује шта да се ради са њеним открићима“. Дакле, у обзир се морају узети и идеолошке (као империјализам) и економске (као капитал) силе „које обликују физику, биологију и социологију, потискујући их у одређеним правцима“. На основу тога, наука би пре била средство идеологије за усмеравање историјског тока, него аутономна делатна сила која покреће и детерминише историју, како су је одредили Попер и Фукујама. Међутим, Харари ту не стаје, већ у наставку говори о „повратној петљи науке, империје и капитала“, што значи да наука обликује империјалистичку идеологију, а онда идеологија усмерава науку, чији усмерени развој поново повратно преобликује идеологију, која… итд. Није немогуће, али је прилично збуњујуће, као и питање – шта је старије, кокошка или јаје. Додатну конфузију изазива и констатација да је ова повратна петља као покретач историје на снази тек последњих петсто година, у периоду у коме је „научна револуција била неодвојива од нововековног империјализма. Људи као што су били капетан Џејмс Кук и ботаничар Џозеф Банкс нису ни разликовали науку од империје“ (Харари, 2019: 361). Дакле, пошто је „повратна петља“ обликовала историју у последњих петсто година, поставља се питање – шта је покретало и одређивало историју пре Колумбовог открића Америке? Пошто је Харари утврдио да „научна истраживања могу бити успешна једино у савезу са неком религијом или идеологијом“, да ли је тиме хтео рећи да је пре Колумба историју одређивала повратна петља религије и… чега – схоластике…? Кључни проблем Хараријеве тезе је њена неконзистентност. Може ли покретач и детерминатор историје бити – час једна час друга делатна сила? И Птоломеј је раскорак између своје геоцентричне теорије и стварног кретања небеских тела решавао увођењем ретроградних орбиталних петљи, да би вековима касније хелиоцентричном теоријом Коперник показао да ни то Птоломејево „петљање“ није могло спасити геоцентризам од пропасти. Када је идејна и теоријска основа неке научне „истине“ погрешна, петљања су неизбежна.

Аутор Сапијенса у наставку своје приче говори о неминовном утемељењу савремених друштвенополитичких поредака на једном од два ненаучна метода. Нацистички и комунистички режими „су насупрот опште усвојеним обичајима у науци, ‘прогласили одређену теорију за коначну и апсолутну истину’“ (нацисти расну, а комунисти Марксову економску – примедба аутора). За разлику од њих, данас доминантни и готово планетарни демо-либерални режими у потпуности изостављају науку (неку научну теорију) из својих темеља и живе „према ‘ненаучној апсолутној истини’.“ Та њихова апсолутна истина је заснована, по Харарију, на „догматском веровању у једиствену вредност људских права – доктрину коју с науком о homo sapiensu повезује срамно мало тога. […] Један од чинилаца који су омогућили савременим друштвеним порецима да се не распадну било је ширење религиозних веровања у технологију и методе научних истраживања“ (Харари, 2019: 330).

Вратимо се још једном на питање – по чему је, према Харарију, данашња наука различита од осталих традиција знања: „Данашња наука је јединствена међу традицијама знања по томе што отворено признаје ‘колективно’ незнање о ‘најважнијим питањима’. […] После више векова опширних научних истраживања биолози признају да и даље немају никакво добро објашњење за то – како наш мозак ствара свест. Физичари признају да не знају шта је проузроковало Велики прасак нити како да измире квантну механику с теоријом опште релативности (или како да измире Нилса Бора с Ајнштајном – примедба аутора). […] У неким другим случајевима расположиви докази тако доследно поткрепљују теорију да су све алтернативне већ давно потиснуте у страну. Овако поткрепљене теорије прихваћене су као истине“ (Харари, 2019: 328-329). Ипак, не заборавимо, да се и за те истине може показати да су погрешне јер, како Харари рече: „Ниједан појам, идеја ни теорија нису свети и неподложни испитивању“. Харари ни на једном месту не спомиње да је савремена наука у својој бити материјалистичка, и да слави материјалистички приступ стварности. Зар није, по заговорницима материјализма, очигледна немерљива научна супериорност оваквог приступа у односу на идеалистичко научно сујеверје које му је претходило? Зар није материја фундаментални садржај природе и свеколике стварности? Зар тај материјалистички приступ није дао одговор и на питање – како наш мозак ствара свест? Коме то данас, поред Харарија, није јасно, да су људски ментални аспекти, укључујући у њих индивидуалну и друштвену свест, резултат материјалних интеракција; да материја (по њима) креира и одређује свест. „За сада се неуробиолози слажу у томе да се феномен свести дугује (на овај, или онај начин) тек физичко-хемијским променама у кори великог мозга, а у њих би се – по нобеловцу Џералду Еделману – зашло дотле да ју је могуће једном и вештачки саздати. Тад не би она ни имала потребе за живим бићем, уопште.“[1]

Међутим, нобеловац Макс Планк разбија ово материјалистичко огледало у парампарчад, рекавши: „Нема материје као такве. Сва материја извире и постоји само захваљујући сили која доводи делиће атома у одговарајућу вибрацију и држи тај минијатурни соларни систем атома на окупу. Морамо претпоставити како иза ове силе стоји свестан и интелигентан ум. Тај ум је матрица све материје“. Он у ствари говори да је материја само појавни облик енергије, али износи и још шокантнију претпоставку – да је свемир свестан, интелигентан и уман. Зато је умесно питати – да ли је савремена наука дала одговор на било које „најважније питање“? Зар нас Планкова претпоставка о свесном и интелигентном свемиру не враћа на почетак, на традиционална знања о метафизичкој сили или свемоћном метафизичком ентитету (па звао се он Тао, Брама, Логос или Бог), који је створио и који одржава свет? (Лао Це је за ту крајњу стварност рекао: „Не знам његово име, назваћу га Тао. Кад немам бољу реч, назваћу га Велики. Из њега је настало све што је настало“).

Шта је за те преднововековне традиције било особено: „Пренововековне традиције знања […] тврдиле су да се све што је важно знати о свету већ зна. Моћни богови, или свемогући Бог или мудраци из прошлости поседовали су свеобухватну мудрост, коју су нам откривали светим списима и усменим предавањима. Обични смртници стицали су та знања проучавајући те древне текстове и предања […] Било је незамисливо да је у Библији, Курану или Ведама пропуштена нека кључна тајна васионе – тајна коју би тек могла да открију створења од крви и меса. Древне традиције знања признавале су само две врсте незнања. Као прво, ‘појединац’ је могао да живи у незнању о нечему важном. Да би стекао неопходно знање, довољно је било да пита неког [зналца] (рецимо, свог свештеника – примедба аутора). Није било потребно да се открива нешто што још нико не зна. […] Као друго, читава традиција могла је да не зна нешто веома важно. По дефиницији, све што се моћни богови и мудраци из прошлости нису потрудили да нам кажу и нема важности. […] Да је то знање важно и неопходно за људски напредак и спасење, Бог би [га] уврстио у Библију [уз] опсежно објашњење“ (Харари, 2019: 327).

Са позиције савремене свепамети и ароганције губи се из вида да су нека традиционална знања била истинитија од накнадних „истина“. Ко може тврдити да данашње научне истине нису промашиле стварност у истој оној мери у којој је и Клаудије Птоломеј, негирајући својим геоцентричним „доказима“ Аристархов хелиоцентризам, промашио стварност. Зар Коперник, скоро осамнаест векова касније није преузео од Аристарха идеју хелиоцентризма, и зар је погрешио? Зар Аристархова „алтернативна“ теорија није вековима била „потиснута у страну“ као нетачна. Још је Леонардо да Винчи ингениозним експериментом открио да крв у спирали улази у аорту, док је медицинска наука све до шездесетих година двадесетог века објашњавала да „се срчани залистак затвара гурањем одозго. […] Било је потребно 450 година да анатоми схвате да је Леонардо био у праву“ (Ајзаксон, 219: 329). При том се заборавља да су тих 450 година „били у праву“ они који нису били у праву.

Као „научна лудост“ данас се третира и античка идеја циклизма у историји која је одушевљавала и људе ренесансе, Леонардове савременике. Да је Харари уважио традиционално филозофско-историјско знање о циклизму историјског тока обзнањено и објашњено, између осталог, и у старозаветној (библијској) „Књизи проповедниковој“,  не би морао да делатну силу која покреће и детерминише историју мења на свакој историјској кривини, нити да петља повратне идеолошко-научне петље. Али та старозаветна алтернативна теорија, као и Аристархова, је вековима потискивана на маргину научне спознаје, јер је „непобитно“ доказано да је анахрона, примитивна и да стварност одбија да сарађује с њом. Дакле, ако смо ignoramusi, узимамо ли у обзир да није увек и свака традиционална и хронолошки старија истина, инфериорна у односу на савремену истину.

*    *    *

У наставку, показаћемо како се тај старозаветни историјски циклизам образложен у „Књизи проповедниковој“ манифестовао у персоналним сменама старозаветних царева Израиља и Јудеје? У „Првој књизи о царевима“ те смене су саопштаване по формули: „Тако почину Давид код отаца својих, и би погребен у граду Давидову. А царова Давид над Израиљем четрдесет година: у Хеврону царова седам година, а у Јерусалиму царова тридесет и три године. И Соломун сједе на пријесто Давида оца својега, и царство се његово утврди јако (2: 10-12) […] А царова Соломун у Јерусалиму над свијем Израиљем четрдесет година. И почину Соломун код отаца својих, и би погребен у граду Давида оца својега; а Ровоам син његов зацари се на његово мјесто“ (11: 42-43). У упоредној хронологији која следи, биће показане персоналне смене на челу „царства“ у два периода јеврејске историје са временским помаком од око 269/270 година: период од Саула до Јосафата (1029-867 п. н. е) и период од Јотама до Јоахина (759- 598 п. н. е), а на основу података из електронске Јеврејске енциклопедије. Прва три цара: Саул, Давид и Соломон владали су јединственим царством Израиља и Јудеје, а Соломонов син Ровоам, унук Аса и праунук Јосафат, као и сви њихови аналози из другог периода, били су цареви Јудеје.

Саул – Јотам (и Ахаз)

Саулова владавина је трајала око 25 година, колико приближно и регентства Јотама и Ахаза узета заједно. Од губе болесни и изоловани цар Озија је надживео сина Јотама, па је после њега регентство наставио Јотамов син, Ахаз. („И оста цар Озија губав до смрти своје, и сјеђаше у одвојеном дому губав, јер би одлучен од дома Господњега; а Јотам син његов управљаше домом царевијем и суђаше народу у земљи“).

1029 п.н.е – Почетак Саулове царске владавине.

  759  п.н.е – Почетак Јотамове регентске владавине.

                      Међувреме: 269/270 година.

                      *

1005 п.н.е – Крај владавине цара Саула.

  733 п.н.е – Крај номиналне владавине цара Озије.

                     Међувреме: 269/270 (+2) година.

1005 п.н.е – Смрт цара Саула.

  733 п.н.е – Смрт цара Озије.

                     Међувреме: 269/270 (+2) година.

Давид (и Исвостеј) – Ахаз и Језекија

По истом временском распону, период Давидове владавине у Хеброну над Јудом (и владавине Сауловог сина Исвостеја над осталим племенима), поновио је Ахаз владавином после Озијине смрти, а период Давидове владавине у Јерусалиму над Израиљем и Јудом, поновио је Језекија, син Ахазов, својом владавином.

1005 п.н.е – Почетак Давидове владавине над Јудом, после Саулове смрти.

                  (Почетак Исвостејеве владавине над Израиљем).

733 п.н.е – Почетак Ахазове владавине, после Озијине смрти.

                   Међувреме: 269/270 (+2) година.

998 п.н.е – Крај Давидове владавине у Хеброну.

                  (Крај Исвостејеве владавине).

727 п.н.е – Крај Ахазове владавине.

                   Међувреме: 269/270 (+1) година.

998 п.н.е – Смрт цара Исвостеја.

727 п.н.е – Смрт цара Ахаза.

                   Међувреме: 269/270 (+1) година.

                   *

998 п.н.е – Почетак Давидове владавине у Јерусалиму.

727 п.н.е – Почетак Језекијине владавине.

                   Међувреме: 269/270 (+1) година.

965 п.н.е – Крај Давидове владавине.

698 п.н.е – Крај Језекијине владавине.

                   Међувреме: 269/270 (-2) година.

965 п.н.е – Смрт цара Давида.

698 п.н.е – Смрт цара Језекије.

                  Међувреме: 269/270 (-2) година.

Соломон и Ровоам – Манасија

Својом веома дугом педесетседмогодишњом владавином, Манасија је по датом временсом распону, поновио владавине Соломона и Ровоама узете заједно.

968 п.н.е – Почетак Соломонове царске владавине.

698 п.н.е – Почетак Манасијине царске владавине.

                  Међувреме: 269/270 година.

                   *

911 п.н.е – Крај Ровоамове царске владавине.

642 п.н.е – Крај Манасијине царске владавине.

                  Међувреме: 269/270 година.

911 п.н.е – Смрт цара Ровоама.

642 п.н.е – Смрт цара Манасије.

Међувреме: 269/270 година.  

Авијам – Амон

Владавину Ровоамовог сина Авијама, поновио је својом владавином Амон, Манасијин син.

911 п.н.е – Почетак Авијијамове царске владавине.

642 п.н.е – Почетак Амонове царске владавине.

                   Међувреме: 269/270 година.

908 п.н.е – Крај Авијамове царске владавине.

640 п.н.е – Крај Амонове царске владавине.

                   Међувреме: 269/270 (-1) година.

908 п.н.е – Смрт цара Авијама.

640 п.н.е – Смрт цара Амона.

                   Међувреме: 269/270 (-1) година.     

Аса – Јосија и Јоаким

Владавину Авијамовог сина  Асе, поновили су својим  владавинама Амонов син Јосија и Јосијин син Јоаким.

908 п.н.е – Почетак Асине царске владавине.

639 п.н.е – Почетак Јосијине царске владавине.

                   Међувреме: 269/270 година. 

                   *

867 п.н.е – Крај Асине царске владавине.

598 п.н.е – Крај Јоакимове царске владавине.

                   Међувреме: 269/270 година.

867 п.н.е – Смрт цара Асе.

598 п.н.е – Смрт цара Јоакима.

                  Међувреме: 269/270 година.       

Јосафат – Јоахин

Асину владавину је наставио његов син Јосафат, а Јоакимову његов син, Јоахин.

867 п.н.е – Почетак Јосафатове царске владавине.

598 п.н.е – Почетак Јоахинове царске владавине.

Међувреме: 269/270 година… итд.

Дакле,  Јотам је започео владавину 269/270 година после Саула; Ахаз око 269/270 година после Исфостеја; Језекија око 269/270 година после Давида; Манасија око 269/270 година после Соломона;  Амон око 269/270 година после Авијама;  Јосија око 269/270 година после Асе, Јоахин око 269/270 година после Јосафата… Како је ову циклично-закономерну смену владара Израиља и Јудеје, и то цео миленијум пре нове ере, покренуо и у континуитету детерминисао Поперов „стални раст људског сазнања“, или Фукујамин „развој науке а посебно технике“, или Хараријева „повратна петља науке, империје и капитала“?

*   *    *

Завршимо ову приповест о Хараријевом Сапиенсу са још пар констатација. Ово Хараријево дело, иако неминовно оптерећено демо-либералним научним „истинама“, ипак је на различите начине просветљујуће, па тиме и значајно. У њега је уложен видан труд и не баш данас тако често (и неконвенционално) научно поштење. Као илустрацију тог поштења приложићемо његов завршни пасус, у којем он дијагностификује савремени демо-либерални „врли нови свет“. Харари каже: Моћнији смо него икад, али појма немамо шта да радимо са толико моћи. Што је још горе, чини се да смо сад неодговорнији него икад. Самостворени богови, са законима физике као јединим друштвом, ми не одговарамо никоме. Због тога сејемо пропаст […] не тежећи ничему нарочитом изузев властитој удобности и разоноди, и никад не налазећи задовољство. Постоји ли ишта опасније од незадовољних и неодговорних богова који не знају шта хоће?“ (Харари, 2019: 536).

Дакле, људи – ти самостворени богови – живе са законима физике као јединим друштвом. Међутим, то њихово једино друштво је у ствари њихова религија. Поред вере у обоженог себе, друга компонента савремене религиозности човечанства су закони физике (и уопште науке) и из њих изведене технике и технологије, или како то Харари каже: „религиозно веровање у технологију и методе научних истраживања“. Е сад, што се међу тим важећим „законима физике“ налазе и Ајнштајнова теорија општег релативитета и квантна механика, које се међусобно искључују, је поприлично небитно. (Како измирити квантну механику с теоријом опште релативности, пита Харари)? У суштини и овог научног спора је класично метафилозофско  питање, толико својствено и историји – да ли се најелементарнији догађаји у космосу дешавају потпуно случајно или су детерминисани. Ајнштајн није прихватао одбацивање детерминизма, уз констатацију: „Бог се не коцка“? И ето, тако се завршава Хараријева прича „о животињи која је постала бог“. А ми завршимо овај чланак цитатом из књиге физичара Карла Ровелија под називом, А шта ако време не постоји (већ само промена, као што је то тврдио Аристотел): „Ситуација коју сам открио током трогодишњег доктората била је, дакле, веома збркана. Тридесет година доцније, ствари су се знатно измениле. Данас знамо за могућа решења проблема квантне гравитације, премда ниједно од тих решења није савршено, нити у вези с ма којим од њих постоји општа сагласност. Имао сам срећу и велико задовољство да учествујем у настанку једног од тих потенцијалних решења: loop quantum gravity, теорије „квантне гравитације на петљама“ (Ровели, 2019: 21). Дакле, захваљујући петљама, оно што је у физици било збркано више није збркано јер је петљањем распетљано. У томе, признаје Ровели, ипак нема савршенства и опште сагласности. Па кад је тако, да није савремена научна истина и у овом сегменту промашила мету стварности и погодила мету недетерминистичке опсене и привида? Када је идејна и теоријска основа неке научне „истине“ погрешна, петљања су неминовна. Другим речима: „Ако чињенице не одговарају теорији, промените чињенице“ и ствар ће бити решена на усхићење и религиозни транс свеколиког (научног) човечанства. Слава науци – алилуја.

---

Извори:

Харари, Јувел Ноа: Сапиенс – кратка историја човечанства. Лагуна, Београд, 2019.

Катрога, Фернандо: Историја, време и памћење, Clio, Београд, 2011.

Ровели, Карло: А шта ако време не постоји. Хеликс, Смедерево, 2019.

Ајзаксон, Волтер: Леонардо да Винчи. Лагуна, Београд, 2019.

---

[1] https://galaksijanova.rs/sta-je-to-svest/

Изглед и претежна опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Центар за културну обнову АРХЕОФУТУРА