Јован Пејин: СТЕПИНАЦ – БАЛКАНСКИ ТОМАС ДЕ ТОРКЕМАДА (2)

Суђено му је због ћутећег учешћа у злочинима и подршке злочинцима и редовницима „Цркве у Хрвата“ који су „мисионарили“

Прѣтходни наставак

---

Ах, Сатано, равночини брате,
Михаил му поче говорити
Какве черте виђу ја погубне
На твој образ и на све остало.

Петар Петровић Његош
Луча микрокозма, Пјесн 4

Вишегодишње, тачније, вишедеценијско најављивање старог-новог конфесионалног и националног култа Хрвата и Хрватске – Алојзије Степинац, загребачки надбискуп, балкански Томас де Торкемада, светац, добило је завршни облик 2015. године, 23 године након резолуције да се укида пресуда из 1946, у Хрватском сабору, пресуде изречене због доказаних ратних злочина, најавом „цркве у Хрвата“ да ће бити канонизован. За загребачки Каптол то је завршена ствар!

Притисак за канонизацију „мученика за веру“ војног викара НДХ изазива нелагодност у Србији и српског народа на територијама које су биле под окупацијом ове државе у савременој Хрватској и Босни и Херцеговини и огорчење потомака и породица које су преживеле геноцид 1941-1945. године у држави која је била „израз повјесне тежње хрватског народа“.

Степинац као загребачки надбискуп, касније кардинал, наш савременик, као балкански Томас де Торкемада није суђен због идеологије, нити због мисије римокатоличке цркве у Хрвата. Суђено му је због ћутећег учешћа у злочинима и подршке злочинцима и редовницима „Цркве у Хрвата“ који су „мисионарили“ у православном народу према једном од усташких начела „или се поклони или се уклони“! Ово друго, „уклони“, значило је смрт ножем, буџом, конопцем, секиром или ватреним оружјем.

Балкански Томас де Торкемада, Павелићев надбискуп, Алојзије Степинац, био је много успешнији у својој „апостолској мисији“ ширења вере огњем и мачем од оригинала са Иберијског полуострва. Томас де Торкемада је само око 10.000 а неки кaжу и више од 40 хиљада људи и жена послао на ломачу. Алојзије Степинац својим пастирским позивом Хрватима и осталим римокатолицима у Хрватској да подрже Хрватску сељачку странку њене оружане „постројбе“, а са њима хрватске дезертере официре и војнике Хрвате, из Југословенске војске и усташе поводом остварене „тисућљетне жеље“ априла 1941, и благословом НДХ помогао је да се милион Срба лише живота не само на ломачама које су често биле православне цркве или манастири, него ножем, „самокресом“, маљем и „стројницом“ или бацањем у јаме безданице.

Стварањем харизме око имена и „апостолског“ дела Алојзија Степинца као првог надбискупа Загреба у Независној држави Хрватској 1941-1945. године и канонизацијом за свеца утврдила би се вечна вредност геноцидне Хрватске настале иза леђа нацистичке Немачке и фашистичке Италије. Хрватска световна и духовна елита обновила је национални програм из тридесетих година крајем 20. века. Овим гестом потпуно се уградила у програм усташког покрета Анте Павелића крви, расе и римокатолицизма и програма Хрватске сељачке странке Велике Хрватске као највише националне вредности Хрвата! Политичким ставовима припадници ове елите потпуно су се изједначили са нацизмом хитлеровског типа, без обзира што је хитлеризам одбацивао Бога и градио нову, паганску, религију.

Без обзира што је хрватски народ извитоперио римокатолицизам крсташким походом на православне Србе својим паганским дивљаштвом које је извело свештенство и редовништво „цркве у Хрвата“ на чијем челу је био загребачки надбискуп Алојзије Степинац, настоје да створену харизму и култ Алојзија Степинца из бездушности претворе у светачко мучеништво.

„Мученик“ светац Степинац разрешава прошлост Хрвата. Апостолским заборавом светац прикрива фалсификовање хрватских историографа и на нацифашистичкој основи поставља будућност нове, европске Хрватске, која је почела терористичко-сепаратистичком побуном, НАТО агресијом, разбијањем Југославије 1991-1995. године убиствима и изгоном Срба.

Чином беатификације, позивање Хрвата на 1300 година историје и „уљудбе“/културе добија смисао а Хрвати постају историјски народ! Канонизација надбискупа/кардинала је покушај да Хрвати који немају историјску вредност као народ и држава, који нису вредност стекли у прошлости, настоје да је стекну у новом веку као крсташи, борци за веру, да, као што смо рекли, постану историјски народ, да стекну и имају свеца утемељитеља државности! Изједначавају се са Мађарима који имају Војтеха – Вајка – Сент Иштвана, првог крштеног краља, оснивача Угарске. Смисао је појачан чињеницом што надбискуп, а потом кардинал Алојзије Степинац почива у Загребу у катедрали посвећеној Богородици и која носи име, још једном да поновимо, Сент Иштвана, првог угарског апостолског краља.

Ово је важно да подвучемо. Хрватска од 1102. године није била међу независним државама које учествују у међународном животу, нити је имала представника код угарског краља а камоли да је Угарском управљао апостолски хрватско-угарски краљ. Чак је и српски краљ Стефан Урош I носио између осталих титулу rex Croatorum у време које хрватски историчари означавају као доба хрватско-угарског краљевства. Такво никада није постојало! Ово је трајало до преузимања Угарске од Хабзбурга 1527, када су скромни остаци неугледног племенско-феудалног сталежа угарске провинције преко титуле угарског краља као краља Хрватске укључени у Хабзбуршку монархију. Ова провинција је поред краља добила и цара и тако таворила до распада Монархије 1918. године.

Сент Иштван, први угарски краљ признат од папе за апостолског, добио је задатак да врши апостолску мисију међу неверницима у Угарској и околним земљама. Задатак је успешно вршио а његови наследници наставили да је врше по Славонији, како су странци звали простране равнице Карпатског басена пре доласка туркијских племена у 9. веку, после којег је басен преименован у Турску. Да не запоставимо, име Славонија после стварања угарско-словенског племенског савеза северно од реке Драве у 10-ом веку задржало се на територији у међуречју река Саве и Драве која је од 1091. ушла у састав Угарске а од 1094. године и у црквеном погледу.

„Апостолски заборав“ кроатонацизма „цркве у Хрвата“

Ти си, све предао папи, и све је, дакле сада у папи,
и биће најбоље да ти никако и не долазиш да нам сметаш бар засада!

Ф.М. Достојевски, Браћа Карамазови, Легенда о Великом инквизитору

Захваљујући Степинцу, усташе су 1941. године стекле невероватну моћ међу Хрватима и римокатолицима српског језика „новим Хрватима“, пошто се у ратној јавности НДХ појавио као чувар хрватских моралних вредности! Организација Чисте католичке акције под директним надзором надбискупа Алојзија Степинца надмашила је по снази Хрватску сељачку странку која се укључила у разоружавање Југословенске војске после расула на фронту који су изазвали хрватски официри и војници. Чиста католичка акција као организација имала је јачу улогу у разарању државе од ХСС. У време расула Југославије и уласка немачког Вермахта у Загреб одлучујућу улогу у дешавањима имао је Алојзије Степинац са, као што смо рекли, бившим Ка-унд-ка официром Славком Кватерником који је био извршитељ.

„Католички лист“ из Загреба бр. 17 из 1941, пренео је изјаву председника Бискупске конференције и надбискупа Загреба: „Ово су часови када више не говори језик, већ крв кроз своју повезаност са земљом (…) “ и ко може да нам замери када ми, као пастир дајемо допринос томе (…) а будући да ми познајемо људе, који данас управљају судбином хрватског народа, дубоко смо убеђени да наш народ може да рачуна са пуним разумевањима и помоћи. Уствари, Степинац својим посланицама римокатоличкој пастви и позивима на лојалност хрватским нацистима и њиховом режиму придружио се апостолској мисији угарских краљева. Постао је мисионар и злочинац у име вере управљајући злочинима над православним Србима, а са њима и Јеврејима и Циганима преко посредника, свештеника и редовника, исто као четири века раније шпански борац за веру, велики инквизитор Томас де Торкемада, који није проглашен за свеца! Злочин је почео проповедајући лојалност НДХ на Ускрс 1941, у загребачкој катедрали посвећеној Богородици, да поновимо, која носи име угарских краљева Сент Иштвана и Ладислава, речима: „… НДХ створена Божијом милошћу, мудрим и пожртвованим радом Поглавника и усташког покрета те вољом наших савезника“. Поручио је свештенству, редовницима и римокатолицима да је Исус помогао хрватски народ који је ушао у ново доба са његовом државом Независном државом Хрватском. Крајем априла 1941, позвао је хрватски народ да подрже НДХ и поглавника и да сви учествују у молитви за Хрватску 4. маја.

Степинац је речима добродошлице у Загребу усташким терористима и самој НДХ прихватио основну програмску идеју усташтва – искорењење православних Срба у новој држави, која је највећим делом захватала српске земље, с циљем да сви њени становници постану римокатолици и Хрвати. Посетом од 12. априла бившем ка-унд-ка генералштабном официру Славку Кватернику била је захвалност и благослов његовом раду на рушењу Југославије и брзог организовања новог државног апарата Хрватске и њене војске.

После доласка Анте Павелића, који је стигао у Загреб 15. априла, Степинац га је посетио други дан по приспећу. Резултат његових посета Кватернику и Павелићу била је окружница бискупима „цркве у Хрвата“ и порука да је НДХ, није рекао иза леђа Осовине, …“најзнаменитији догађај у животу хрватског народа и одавно сањани и жељковани идеал“.

Циљ такве Хрватске је да се Срби униште до последњег!

Поздравом и поклоњењем генералу Славку Кватернику а потом терористи Анти Павелићу, загребачки надискуп Алојзије Степинац јавно је показао шта мисли о војничком слому Југославије и уласку Хрвата у савезништво, боље рећи блок Осовине који је исти као статус Шпаније под диктатуром генерала Франка са титулом „Каудиљо““- вођа.

Поглавниче!

У часу, кад Хрватски сабор, тај стародревни симбол хрватске државности, идући свијетлим трагом прошлости, жели заједно с Вама, Главаром Независне Државе Хрватске, на свој рад зазвати благослов Бога Створитеља, не могу, а да не проговорим и ја као представник Цркве Божије. Овај храм светог Марка вјековни је нијеми свједок хрватских народних тежњи, његових горких и радосних часова, његова понижења и ускрснућа. У њему су проговарали у толиким и толиким згодама представници оне Цркве, која је према ријечима Апостола „Ступ и тврђа истине.“ Она проговара ево и данас можда у најтежим временима људске повјести. Не зато, да даје савјете у чисто политичким стварима, за које нема послања од свога Божанског оснивача, те не може стога преузимати за њих никакве одговорности, него зато, да поглед законодавног тијела, као што је Сабор, управи к Богу, тому темељу и извору сваког законодавства из којег извиру и наравни и сви познати закони.
Нема сумње, да је једна од најљепших одлика хрватског народна бића у прошлости било настојање, како би свој народни живот довео у склад с начелима објављене истине Божје. И то не само онда, кад је из тога могла избијати корист, него и онда, кад му је оно било горко. То очекује сав Хрватски Народ и томе се нада и данас од свога Сабора.
Нека доноси законе поштене, који се неће косити са законом Божијим, да се осигура благослов Бога Створитеља. Јер је писано:“Један је законодавац и судац, који може спасити и упропастити.“
Нека доноси законе праведне: гдје су једнаки терети, нека су једнака и права!
Нека доноси законе могуће, да се народу не наваљују терети, које не може подносити,

Поглавниче!

Обнова Хрватског сабора доказом је Ваше дубоке и живе савјести и одговорности, који големи терет желите подјелити са својим сурадницима. И ту обнову прати молитва Цркве и наших срдаца: нека Вјечни судац, који управља удесима народа, својом свемоћном десницом узида у темеље Хрватског Сабора и уреже у срца свију Ваших сурадника исто тако дубоку и живу свијест одговорности, да могу Вас, Главара Независне Државе Хрватске, успјешно помагати у обнови и подизању драге нам домовине на вјечним темељима еванђеоских Кристових начела!

Овим поздравним речима упућеним Павелићу, Алојзије Степинац је постигао да се црква својом духовном моћи изједначи са политичком институцијом иако није политичка организација. Нико не може да оспори право духовној елити, њеним припадницима да уђу у политику. Уласком у политику уживају независност у односу на световњаке. Оно што се десило са „црквом у Хрвата“, духовни врх пружио је подршку злочинцима а затим су појединци и читаве групе свештеника и редовника учествовали у злочинима те између 1200 до 1700 свештеника, редовника и редовница су ножем, „стројницом“ и „самокресом“ вршили своју апостолску мисију ширења римокатоличанства!

Балкански Томас де Торкемада, загребачки надбискуп, Алојзије Степинац у својој нетрпељивости и фанатизму према православљу, за које је рекао: …“У православљу нема морала, принципа, истине, нема правде нити части!“, благословио је у Загребу пристигле усташке терористе априла 1941. Док је овако поступао Југословенска војска је још увек пружала отпор агресору, а потом као војни викар НДХ благословио је оне који ће служећи „апостолску“ мисију постати злочинци.

На суђењу у Загребу пред Врховним судом Хрватске октобра-новембра 1946. године бранио се ћутањем. Ћутањем, надбискуп Алојзије Степинац показао је да нема намеру да се покаје због уништених живота Срба и Јевреја. Зато је његово ћутање било не само цинично него и бахато!

Његов став на суђењу по тужби јавног тужиоца Јакова Блажевића да је учествовао у злочину против народа је одраз његовог схватања да је међународна личност и док је „Хитлеров“ папа Пачели на челу Римске цркве нико не може да му суди. Ватикан је изабрао ћутање за време физичког уништавања Срба од стране усташа и Хрвата као народа. Степинац је себе гледао као надбискупа Загреба, што није било спорно, на челу „цркве у Хрвата“ који ћутањем спроводи апостолску политику папе Пија XII.

Томас де Торкемада радио је смишљено са предумишљајем. Алојзије Степинац је ћутао пред Павелићем који је на њега према сопственим речима, оставио дубок утисак као католик. Ћутао је са предумишљајем док су парохијски свештеници, редовници и часне сестре учествовали у масовном злочину над православним Србима у име онога који је дао десет заповести од којих је једна: „Не убиј!“ Исти мотив га је навео да ћути пред Павелићем и пред Јаковом Блажевићем макар да ова двојица нису исто!

Степинац није следио бискупа Мостара Алојзија Мишића, који је осудио масакре Срба јуна 1941, али је реаговао на иступ свештеника Ј. Лончара из Загреба који је имао моралну снагу да осуди у парохијској цркви на проповеди на тему „Не убиј!“ 23. августа 1941, и казнио га.

Његово дело подлеже само Христовом суду као дела Христовог намесника на земљи живог Бога – папе. Оно што је чинио у време НДХ, нашло се пред световним судом у Загребу 1946. године који је, надбискуп, гледао са презиром пошто је то, по њему, био комунистички и представљало суђење ономе шта је Бог учинио!

Другим речима, по схватању надбискупа Алојзија Степинца Бог се сложио са усташама и логорима смрти на: Пагу, у Госпићу, Јасеновцу, са крашким јамама по Лици, Далмацији, Херцеговини, бунарима у Славонији и другим стратиштима на којима су православни Срби убијани на зверски начин, којима су усташе прикључили и један број Срба муслимана.

Томас де Торкемада, први велики инквизитор Шпаније, синоним верског фанатизма и злочина, живео је у 15-ом веку и послао у смрт спаљивањем око 10.000 или 40 хиљада људи и жена, није грешник, али није ни светац! Тако по схватању елите „цркве у Хрвата“, која представља скуп циничних духовника и празноглавих, заслепљених конфесионалном и националном мржњом, интелектуалаца који се ослањају на безосећајну масу крвождених примитиваца као народа који их следи, није грешник ни Степинац, али је блажени!?

Алојзије Степинац није грешник обраћањем поглавнику, он је само благословио хрватски Сабор а потом као ратни викар хрватску војску и на тај начин помогао да се у смрт пошаље од 700.000 до милион и сто десет хиљада православних Срба у Јасеновац – што је богоугодно дело.

За хрватске нацисте – усташе значио је више од оног што је значио као загребачки надбискуп. Дао је моралну потпору њиховом делу изјавом да су то „добре душе католичке“! Тиме је усташтво, дубоко антирелигиозни варварски покрет по суштини, Степинац усагласио са римокатоличанством и додатно подстакао клерикалце и римокатоличке световњаке да му се придруже.

Надбискуп Алојзије Степинац, интелигентан и изузетно образован као Загорац – „Нови Хрват“, али без аутентичног националног културног обрасца за разлику од других Словена, такође римокатолика, напр. Чеха, са „хрватским народом“ који представља угарски „мелтинг пот“, показао је да није био у стању да схвати шта је национална световна држава. Разлог несхватања је дубоко укорењена поданичка свест, вековна навика на кметски положај у његовој психи и приврженост страној колонијалној власти Пеште, Беча и Ватикана. Ово несхватање државе и одсуство аутентичне културе постакло је код Степинца и духовне елите „Цркве у Хрвата“ са световном елитом мржњу према Србима којима је црква вековима замењивала државу, одржавала свест о сопственој држави и државотворности, и према Мађарима које су у свему у политичком животу и култури опонашали.

Каптол, загребачки и хрватски медији истичу да је блажени Алојзије Степинац, загребачки надбискуп, ратни викар војске НДХ и кроатонациста усташа, својим пастирским радом 1941-1945, а потом страдалништвом – гоњен од власти, самим тим и мучен од комуниста, стекао услове да буде канонизован за свеца.

Хрватска – НДХ април 1941.-април 1945. године са народом – Хрватима била је у знаку сарадње са Рајхом и Вермахтом. Своју сарадњу Хрвати, народ и елита правдали су ставом да бране своју државу! Став су поносно подвлачили речима да је НДХ у оквиру савеза Осовине међународно призната од 14 држава.

Величањем Алојзија Степинца савремена хрватска духовна и световна елита практично се заједно залажу за нацизам и клеронацизам!

Хрватску су силе Осовине, после искуства са хрватским народом за време Априлског рата 1941, сматрале савезничком земљом, нису завеле окупациону управу, признале су јој суверенитет и препустиле државну управу органима насталим у време формирања Бановине Хрватске после августа 1939. године. Хрватска сељачка странка заједно са пристиглим усташама су ову организацију спровеле у дело.

Чиновници и полицајци Хрвати остали су на својим местима, док су Срби истерани с посла, а који су имали среће протерани за Србију, док је остатак побијен.

Официри и подофицири Југословенске војске Хрвати масовно су ступили у хрватско домобранство које су организовали поново активирани домобрански официри из времена Аустро-Угарске. Читаве јединице Југословенске војске попуњене Хрватима пребегле су на страну Осовине под командом својих официра. Приликом пребегавања добили су помоћ локалног хрватског становништва, предвођених вођама Хрватске сељачке странке, римокатоличким свештеницима и редовницима. О овом издајству Хрвата, праћеног убиствима официра и војника Срба, брзо се пронео глас по целој земљи. Вест је изазвала огорчење Срба у српским земљама ослобођеним и уједињеним 1918. године. Побуна хрватских војника у Бјеловару била је нарочито драматична 8. априла 1941, којом приликом је убијено 180 до 190 Срба војника.

Славку Кватернику као вођи конспиративне активности међу Хрватима официрима у Априлском рату 1941, приступио је 31 генерал а затим 228 пуковника, 245 потпуковника, 245 мајора, 1.005 капетана и 417 поручника који су још док је рат трајао организовали хрватско домобранство као регуларну војску НДХ.

Четврти део: Степинац најодговорнији за учешће римокатоличког свештенства, редовништва и Хрвата у НДХ геноциду

Надбискуп, а потом за заслуге у борби за веру и претрпљене патње од комуниста, кардинал Алојзије Степинац је личност „цркве у Хрвата“ најодговорнија за учешће римокатоличког свештенства, редовништва и верујућег народа, ако су убице уопште верујуће, у злочину геноцида над Србима 1941-1945. Осуђени ратни злочинац треба да буде канонизован за свеца због претрпљеног страдања од комуниста!?

Да би се стекли услови за канонизацију извршено је поништење правоснажне пресуде изречене Степинцу 1946. године. Неоусташка правда 1992. године у Хрватском сабору показала је своје лице резолуцијом о поништењу пресуде Степинцу те се не разликује по суштини од комунистичке! Тада, 1946, избегнута је пресуда злочину хрватског народа над Србима, формулацијом „злочин против народа и сарадња са фашистима“ а да није именован српски народ као жртва злочина.

Хрватски народ није санкционисан од комуниста који су преузели власт 1945, као што је извршено у Немачкој, денацификацијом коју су спровели Савезници. Степинац је схватио да од деусташизције нема ништа те је наставио по старом. Наставио је рат против Југославије и Срба. Суочени са овом чињеницом кроатокомунистички врх КП Југославије и паралелна партија која је била носилац власти у Хрватској, КП Хрватске, били су присиљени због својих интереса – одржање на власти – да прекину илегалну делатност Степинца и усташоидног свештенства будући да се њихова делатност одразила на међународни статус Југославије.

Алојзије Степинац видео је свој народ како је одушевљено дочекао Вермахт априла 1941. године. Видео је такође како се ово одушевљење примитивне, мало писмене масе, вођене свештеницима и редовницима као и вођама ХСС и франковаца, окренуло као зло према Србима и Јеврејима.

Митрополит и загребачки надбискуп, како налазимо у документима писаним његовом руком или забележеним сведочанствима, каже да се само придружио свом народу јер је осетио његово духовно било! Мржња духовно било!?

Хрватски народ, културно заостао, себе је сматрао за победника у Априлском рату 1941, пошто је ступио, масовним нападом на Југословенску војску, у савезништво са Вермахтом. Напад на јединице Југословенске војске извео је унутар ње саме под командом и у организацији Хрвата официра те исте војске. Брзо је изазвао слом северозападног фронта и расуло прво опструкцијом у командовању, убиством официра Срба и разоружавањем војника које је праћено убиствима заробљеника. Велики број свештеника и редовника „Цркве у Хрвата“ придружио се са паством овом покрету који је нешто касније Анте Павелић, када је већ држао сву власт у НДХ, прогласио за револуцију.

Чак су римокатолички свештеници док је рат још трајао проглашавали НДХ на подручјима где су организовали и оспособили своју паству за нападе на Југословенску војску пре него што је то учинио Славко Кватерник у Загребу.

Победници иза леђа Вермахта и италијанске војске, Хрвати окупљени у новој држави, задовољни што је њихова жеља Велика Хрватска створена као победа над Србима, кренули су да чине зло српском народу – одмах!

Вођени парохијским свештеницима и редовницима из оближњих самостана или катихетама из гимназија и других школа, заслепљени „величином“ као народ „тисућљетне уљудбе“, започели су покољ на окупираним српским територијама. Њихов бес поред локалних усташких вођа интелектуалаца али и олоша подгрејавали су свештеници и редовници са предикаоница после мисе или испред цркве када су се обраћали окупљеној пастви најчешће женама, које су масовније биле присутне у односу на мушкарце, а које су потом подстрекавале мржњу чланова породице према Србима, јер велечасни је тако рекао! Феномен није истражен!

Зло које се десило ратом и поразом Југославије који су римокатолички прелати са свештенством и редовницима протумачили да је овај пораз пораз православља, поред понижења које су Срби осећали због наметнутог осећања да су побеђени прекорачило је праг односа Срба и Хрвата. Овај искорак је добро видљив у понашању надбискупа града Загреба др Алојзија Степинца при поклоњењу Славку Кватернику, организатору побуне хрватских официра у Југословенској војсци а потом, поклоњењу ноторном терористи Анти Павелићу. Поклоњења априла 1941, допунио је говорима и окружницама упућеним свештенству и редовницима „Цркве у Хрвата“ и народу. Говоре и окружнице Алојзија Степинца парохијски свештеници са редовницима тумачили су примитивној, полуписменој и неписменој пастви, која није схватала да рат још није готов и да ће трајати! Очигледно, да рат није готов није схватио ни Алојзије Степинац! Мислио је, што је и представио јавности ендехазије својим понашањем и писаним порукама, да је дошао тренутак да су Хрвати заједно са „новим Хрватима“, без обзира на остатак у њиховој свести сећања на порекло кроатизованих Немаца, Чеха, Мађара са покатоличеним Јеврејима, Словака, Пољака, Русина унијата и кроатизованих Срба унијата и римокатолика, да су једини господари који управљају у НДХ. Степинац је овим ставом игнорисао постојање српског народа и његово право на живот на територијама где је стварао државе и где постоје његови споменици културе од средњег века од примања хришћанства који сведоче о његовом постојању и трајању.

Трајање НДХ се захваљујући Степинцу а не усташама претворило у крсташки рат против православних Срба да ова творевина после геноцида постане и опстане као католичка држава прва сила на Балкану. Овом идејом и геноцидном политиком према Србима НДХ је постала конкурент „царској“ Бугарској, Хортијевој Мађарској, која је имала исту намеру у средњеисточној Европи са погледом на Хрватску и Балкан и – Румунију!

Државна пропаганда НДХ, штампани медији и „државни круговал“ усмерена је у правцу стварања илузије о значају Хрвата и њихове државе кроз историју! Стварана је илузија о величини и значају „уљудбене“ Хрватске од 7. века када се наводно појавила као држава до НДХ.

Колико је Хрватска била велика, јака и значајна, то знамо из историје приморских градова ромејских независних комуна у Подвелебитју на обали Јадрана који су били независни од хрватских жупана и кнезова и имали сопствену управу која је признавала власт византијског цара. Затим, познат нам је статус Хрватске у Угарској, која је била савез племена, народа а од 13. века и слободних краљевских градова у којој је Хрватска представљала неугледну сиромашну провинцију са мало цењеним племством као народом у складу са угарским сталешким правом. Другим речима у државотворном смислу мало или ништа!

Хрвати опчињени бившом римокатоличком Монархијом и Бечом и својом улогом према Будимпешти, коју им је наменио Беч из својих интереса да Загреб и Будимпешта у међусобној мржњи троше снагу, очекивали су да створе митску Велику Хрватску краља Томислава која никад није постојала.

Захваћени великохрватском помамом обновили су идеју потеклу из мутне свести др Анте Старчевића којем се причињавала Хрватска од Алпа до реке Дрине и преко ње, чак до Карпата, будући да је и банатске Србе прогласио за „Хервате“. Ради остварења циља у помами по обнародовању да је НДХ основана априла-маја 1941, спонтано, вођени свештеницима и редовницима, хрватски народ креће у погром Срба и пљачку а потом и физичко уништавање. Хрватски политичари, духовна и световна елита иза леђа Вермахта мислила је да ће однети победу у надолазећем верском рату против православних Срба.

Хрватска није имала народ у довољном броју, једва да су Хрвати представљали половину становништва заједно са „новим Хрватима“ кроатизованим Немцима, Мађарима и осталим потомцима колонистима из земаља Монархије и Европе. Њена новоформирана војска – домобрани и јединице кроатонациста усташе није била у стању без Вермахта да савлада самоорганизовану српску територијалну одбрану иначе крајње међусобно посвађану.

Истовремено чланови КП Хрватске и КП Југославије, док је рат још трајао а представници Вермахта и Југословенске војске водили преговоре у Београду о обустави непријатељства закључно са капитулацијом, делегати њеног врха Владимир Бакарић и Андрија Хебранг 17. априла ступили су незванично у контакт са већ афирмисаним у новој власти усташким првацима ради легализације КПХ у Независној држави Хрватској. Ови преговори показују спајање усташких и кроатокомунистичких вредности стварањем претпоставки њиховог трајања. Преговори нису дали очекиване резултате. Ипак контакти КПХ са делом усташког врха, наводно демократске орјентације су настављени. Хрвати комунисти трпљени су, изгледа у Загребу и другим средиштима НДХ. Ове везе нису истрошене и остале су као партијско-државна тајна на нивоу Југославије. Током рата постале су интензивније због неуспеха Вермахта и италијанске војске на разним ратиштима. Претпоставка за овакав став је сагледавање краја НДХ од стране усташке и духовне елите „Цркве у Хрвата“ а затим цивилне и војне је појава жеље да се у случају да Рајх изгуби рат да Хрватска код савезника антихитлеровске коалиције осигура границе утврђене од стране Немачке и Италије априла-маја 1941. године.

Министар иностраних послова НДХ, Младен Лорковић, а са њим његови истомишљеници из врха домобранства и усташког покрета, 1943. године покушали су да обнове везе са КПХ и КПЈ. Тада су усташама већ биле познате одлуке АВНОЈ-а донете у Бихаћу 1942, у којима су видели будуће изгледе за кроатонацистичку Хрватску. Ради преговора послали су делегацију у западну Босну на територију коју су држали партизани. Циљ делегације били су преговори за стварање заједничке владе са представницима усташког покрета и Хрватске сељачке странке са најутицајнијим личностима у Хрвата на челу са надбискупом Алојзијем Степинцем!

Преговори се нису завршили по жељи „демократа“ из усташког покрета, али везе тада успостављене пружиле су моралну основу храброг држања Алојзија Степинца пред комунистичким судом!

Степинац је унапред знао да му суд не може ништа, нити хоће, те се храбро држао. Судница је претворена у позоришну представу стварно монтираног процеса ради стварања мученика.

Овај став постао је симбол односа римокатолика Хрвата као народа према Србима, те Степинац загребачки надбискуп, потоњи кардинал и даље привлачи пажњу српске јавости.

Да ли су комунисти криви што је Степинац био антикомуниста? Нису!

Као духовник с високим чином „цркве у Хрвата“ Степинац је имао то право на основу свог васпитања, школовања и погледа на свет у духовном и световном смислу, те му није суђено због антикомунизма, него као непријатељу народа због злочина против њега, без помена геноцида над православним Србима у НДХ, који је ћутањем лично подржао, и помагања усташких терориста који су деловали у земљи после 1945. године. Тероризам било да је у „апостолској“ мисији или не, кажњив је у свакој земљи па и у бившој Југославији, без обзира што су је водили комунисти!

„Црква у Хрвата“ никако да се суочи са својом прошлошћу, и своје пастве. Никако да постави питање сама себи о учешћу у злочину њених свештеника, редовника и редовница, убиствима и преверавањем православних Срба као и изгоном из завичаја. Никако да се суоче са својим свештенством и редовницима који су уместо крста као апостолске утвари носили ножеве, „самокресе“ и „стројнице“, а често је било довољно да климну главом па да маса Срба буде убијена.

Да ли је ова немогућност суочавања „цркве у Хрвата“ са прошлошћу, са сопственим злочином, казна од Бога да не може да се покаје?!

Загребачки Каптол сматра да је апостолски рад на повећању „стада“ дужност, а надбискуп Степинац је ту дужност вршио ревносно. Са задовољством обавестио је „Хитлеровог“ папу Пија ХII 1942. године да се стадо повећало! Стадо се повећало а гробља нису! Злочинцима нису била потребна!

Убијени људи, жене, деца, старо и младо, бацани су у реке, море или крашке јаме безданице. У овим последњим почивају и данас! Конгрегацији за правно питање светих у Ватикану предлог „цркве у Хрвата“ је на столу. Одлука Конгрегације о беатификацији Алојзија Степинца узвисиће геноцид над Србима као богоугодно дело Хрвата, као верујућег и неверујућег народа који након почињених злочина ликује! Ликовање изазива згражавање православних Срба а затим и гнев! Овај гнев покреће сећање не само на геноцид него и на агресивни режим СКЈ и СКХ који је спречио да се утврди мотив и домет геноцида проглашењем истраживања геноцида великосрпском политиком која нарушава солидне односе Срба и Хрвата и других народа и народности!

Покрет „цркве у Хрвата“ из загребачког Каптола, усмерен је на Србе који су претрпели геноцид од Хрвата који је ушао у светске анале по свом обиму и свирепости. Срби задржавају право да мирно и без страсти говоре о Алојзију Степинцу на основу његових речи и дела како би утврдили његову стварну улогу у држави која је наводно хиљаду година била сан Хрвата – НДХ!

Приредила Биљана Живковић

Изворник: Српска.ру