Светозар Поштић: ЗАБЛУДА О СТАЛНОМ НАПРЕТКУ

Свако у нешто верује. Ако то није Светa Тројица, онда је новац, блуд, комфор или слава, а они сви представљају идолопоклонство. Појава Христа на земљи и стварање Цркве постидели су све идоле

Постоји једна фундаментална грешка у схватању историје у западном свету. Већина људи је убеђена да свет и човечанство стално напредују. Мишљење које убедљиво преовлађује је да се људи на један или други начин усавршавају, и да је време у коме живимо боље и вредније од прошлости.

Ово убеђење је донекле повезано са нестанком неких несрећа, као што је смртност одојчади, која је у последњем столећу смањена на минимум. Данас родитељ може бити прилично сигуран да ће његово новорођено дете преживети првих неколико месеци живота, што није био случај у недавној прошлости. Средњи људски век се исто тако двоструко увећао у последњих 200 година. Болести као што је туберкулоза нису више смртне. Колера, тифус и магарећи кашаљ су скоро потпуно искорењени.

Ово убеђење је такође повезано са технологијом. Пре 150 година није било ни струје ни телефона. Пре 70 година није било телевизије, пре 50 личних рачунара, а пре 30 није било мобилних телефона ни интернета. Ови уређаји су свакако учинили наше животе удобнијим, а нашу комуникацију бржом и ефикаснијом.

Убеђење у стални напредак је повезано и са образовањем. Не тако давно, школовање није било доступно свим слојевима друштва. У 18. веку појавио се покрет за искорењивање неписмености и предрасуда познат под називом „просветитељство“. У нашем језику, та реч се барем мало разликује од оне на другим западним језицима, са којих се она може превести и као просвећење и просветљење. Као што тај назив говори, овај покрет је за циљ имао да просветли људе извлачећи их из мрака незнања. У начелу, људи сада себе сматрају култивисанијим и цивилизованијим.

Независно од ових достигнућа, постоји и један дубљи слој убеђења на чије су формирање утицале теорије које не само да су прихваћене у последњих 150 година, већ су оне сада и дубоко уврежене у нашој свести. Те идеје су потекле из 19. века, времена када је човечанство било спремно да прими нове ставове и нову веру. Оне су насликале свет који стално напредује. По њима, наука и образовање нису једине области које доприносе нашем напретку; наше разумевање света и наш морал је такође у порасту. Теорије о којима је реч потичу из разних области људских наука: биологије, философије, политичке економије. Заједничко им је то што су на сличан начин допринеле представи о човечанству које у сваком погледу маршира ка светлој будућности. Нов поглед на свет је у толикој мери прихваћен, да чак и када човек јасно види да нам је напредак донео ратове, отуђеност и опште неповерење, он скоро никад не би изабрао да се врати у „мрачну прошлост“.

Погледајмо мало ближе две теорије и начин на који су оне утицале на наше уверење о растућој срећи и благостању.

Прва утицајна идеја је дијалектика коју је развио Георг Вилхелм Фридрих Хегел. Овај немачки философ је историјски процес објаснио као сталан сукоб између две супротне силе, тезе и антитезе, који резултира стварањем синтезе. Када се ово тумачење примени на грађанско друштво, ови сукоби су нам донели савршен економски систем и идеологију, либерални капитализам, јер је он створио већу слободу и већа права. Хегелову теорију преузео је Карл Маркс, који је из дијалектике свог претходника одстранио идеју духа (Geist, познате и као Zeitgeist – Дух Времена), и оставио је огољену, потпуно материјалну. Маркс је Хегелов сукоб између роба и робовласника одвео корак даље, ка савршеном друштву будућности званом комунизам. Упркос многобројним скупим и пропалим опитима при покушају његове примене, ова теорија, у разним облицима и бојама, веома је популарна и данас, нарочито у академским круговима на Западу.

Другу теорију чији се утицај данас снажно осећа формулисао је Чарлс Дарвин. Она нам доказује да кроз природну селекцију само најспособнији појединац можда да преживи и остави потомке, тиме постепено мењајући изглед и особине целе животињске врсте. Та теорија зове се еволуција, и она нам објашњава порекло људске врсте од најпростијих организама. Дарвинизам је од свог настанка служио као морално оправдање за индивидуализам, такмичарски дух и елитизам. Он јесте наишао на велики отпор, нарочито у црквеним круговима, зато што искључује било какав утицај Творца, и даје предност моћном и силном појединцу. У једном од својих изданака, дарвинизам преко Ничеа уводи и појам надчовека. Иако се теорија еволуције већ одавно неуморно пропагира у школама и научном свету, чак и убеђени дарвинисти морају да признају да је такозвана „карика која недостаје“ велики проблем да се овај биолошки напредак коначно и докаже.

Најзад, промена у схватању знања, која се постепено развијала од доба ренесансе, такође доприноси убеђењу о сталном напретку човечанства. Док су раније људи који су тежили знању знали да морају себе духовно да преобразе да би стекли мудрост, данас се знањем сматра прикупљање и памћење података и чињеница. Због тога се знање не може стећи сада и овде, и не може га стећи појединац, већ само друштво као цело. „Знање“ ће стога можда једног лепог дана осванути у неком компјутеру који ће, скупивши све податке и бројке са овог света, уместо нас почети и да размишља, па се ми можемо препустити беспрекидном уживању. То се можда још није остварило, али нам новости о научним открићима у електроници и генетском инжењерингу стално говоре да смо циљу све ближи.

Упркос просветљењу напредним идејама и са достигнућима која наше животе чине лакшим, нема сумње да се човечанство налази у рапидном моралном посрнућу. Идеја надчовека и „најподобније расе“ одвела нас је у Други светски рат и холокауст, а поглед на убрзану друштвену еволуцију проузроковао је милионе невиних жртава у Совјетском Савезу, Кини и другим комунистичким земљама. Људи који владају светом још увек су под непосредним утицајем тих теорија, што ускоро може довести до нуклеарне катастрофе.

Једна од последица уверења да је све што долази из прошлости превазиђено јесте и поистовећивање хришћанства са сујеверјем и незнањем. Иако многи философи, социолози и интелектуалци свих боја и облика хришћанство називају повратком у мрачну прошлост, истина је управо обрнута. Хришћанство је извело човечанство из духовног мрака, и подигло га изнад остале твари. Насупрот томе, уверење у бесповратни напредак које влада нашим пост-хришћанским светом само је повратак у погубни паганизам.

На крају крајева, свако у нешто верује. Ако то није Света Тројица, онда је новац, блуд, комфор или слава, а они сви представљају идолопоклонство. Појава Христа на земљи и стварање Цркве постидели су све идоле. Они који хришћанство проглашавају застарелим само поновно оживљавају фетише сујеверне прошлости и себи граде златно теле. Игноришући или исмевајући живог и свемоћног Бога, они се клањају бездушној, лажној и пропадљивој илузији.

Просечни грађанин 21. века налази се под сталним стресом, збуњен је и депресиван. Иако има све уређаје о којима су његови дедови могли само да сањају, он је морална и духовна олупина. Иако му је живот дужи, он живи у тами. И поред тога што у свој мозак стрпао разне врсте података и бројки, он зна врло мало. Мудрост, која је једино право знање, може се стећи једино окретањем ка истинском знању. Истина, то човеку неће донети ни новац ни физичко уживање ни славу, може му чак донети и велико страдање, али је добитак непроцењив: живот вечни.

Изворник: Стање ствари

Related posts:

Раде Јанковић: СЛОВО О ПРОСТОРУ Жарко Јанковић: „НЕ ВЕРУЈЕМ У НЕБЕСА, НО У ДАРВИНА И МАЛТУСА“ Валентин Катасонов: ДАРВИНИЗАМ – НАЈОПАКИЈИ ОД ТРИ ФАТАЛНА ДУХА ЕВРОПСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ Раде Јанковић: ПРАВОСЛАВНИ ЈЕЗУИТ КАО ИКОНА ЗВЕРИ Интервју: Дејан Мировић – ЈАЗ ИЗМЕЂУ СРПСКЕ „ЕЛИТЕ“ И НАРОДА Раде Јанковић: ГЕОПОЛИТИКА ПОСЛЕДЊИХ ВРЕМЕНА Драган М. Ћирјанић: БОЖАНСКИ НАЦИОНАЛИЗАМ Епископ ЗХП Атанасије (Јевтић): ДУХОВНИ ЖИВОТ У СРБА (I) Владимир Димитријевић: ЈЕДНО СУНЧАНО ИМЕ – ЖАРКО ВИДОВИЋ КАО ПОПУДБИНА ДУШЕ Милован Данојлић: ВРЕМЕ НАШЕГ УМИРАЊА Евсевије Петровић: ИСЦИЈЕПИ СЕ ПЛАХО И ЛАКОМО Душан Пророковић: ЗАШТО ЗАПАДЊАЦИ НЕ МОГУ СХВАТИТИ ДОСТОЈЕВСКОГ