Драгољуб Петровић: НЕ УБИЈА КОВИД – УБИЈАЈУ КОВИДЕНТИ

• Озбиљни лекари, наиме, одмах су „избушили СЗО/WHO-памет“ и показали да COVID 19 није зараза већ много пре „нечији“ — злочиначки пројекат
• Ко је приредио онај „национални протокол“ и је ли њега наметнула Светска здравствена организација?
• Ових дана је Макрон свему овоме додао и одлуку да ућутка и чувенога др Раула, чији пацијенти нису умирали, тиме што га је послао у пензију
• Фармацеутска мафија изборила се за „право“ да за своје злочине не одговара, а актуелна власт у Србији много је ангажованија у настојању да те злочине подржи него у жељи да се пред њима испречи

---

Лаички поглед на ковид-лудило које нам уређује и живот и — судбину

---

Пре  неки дан COVID 19 убио је мога младог пријатеља. Имао је 39 година. Читао сам његову „Отпусну листу с епикризом“. И у њој се вели да је:
– „лечен по националном протоколу за COVID 19 (антибиотска, антикоагулантна, антиулкусна терапија, поливитамино-терапија, различити модалитети потпоре дисања, хемодинамике и другом симптоматском терапијом“.
– прве тегобе осетио 15. авг. и оне га одвеле на Клинику за инфективне и тропске болести УКЦС;
– отуда је 23. авг. стигао у Ковид болницу у Батајници; тамо лечен „у полуинтензивној нези“ до 29. авг., „када на већ примењене појачане мере респираторне потпоре, долази до општег респираторног погоршања, те се преводи у Јединицу интензивног лечења 1“;
– „континуирано аналгоседиран и релаксиран“;
– 30. авг. „у касним вечерњим сатима пацијент затечен изузетно узнемирен, прикључен на инвазивну механичку вентилациону потпору“;
– 31. авг. на РТГ виђен „поткожни емфизем врата и грудног коша и суспектни пнеумомедијастинум, без тренутних индикација за хируршким лечењем“;
– 2. септ. ЦТ преглед показује „масиван пнеумомедијастинум са јасно уочљивим дисконтинуитетом дијафрагме и пнеумоперитонеумом“;
– 4. септ., два дана касније, „хирург (позван у консултативни преглед због радиолошки виђеног пнеумоперитонеума“) констатује да постоји „минимална руптура дијафрагме“, али не и како то стање треба третирати.

И више нема приче: 15. септембра мој млади пријатељ добио је отпусницу — из живота. По српском „националном протоколу за COVID 19“.

Лекари ће разјаснити све оно што је горе речено, а лаици који знају покоју страну реч схватиће да је овде, под стручно подешеним притиском којим је респиратор упумпавао кисеоник у већ упално оштећена плућа, пукло не само плућно ткиво, и не само плућна марамица, него и дијафрагма. И да се све оно што се касније догодило — своди на двонедељну агонију.

И у вези са свим тим морају се поставити и нека неука питања.

Рецимо: ко је приредио онај „национални протокол“ и је ли њега наметнула Светска здравствена организација? Озбиљни лекари, наиме, одмах су „избушили СЗО/WHO-памет“ и показали да COVID 19 није зараза већ много пре „нечији“ — злочиначки пројекат. Да је тако, показује упорност којом се натура „катаклизмичка опасност“ коју тај вирус носи, захтев да се свет мора вакцинисати да би се од те „опасности“ могао заштитити и силина којом се „антивакцинаши“ нападају и на сваки начин онемогућују да укажу на то по којим су све својствима Гејтсове и Фајзерове вакцине отровне и да ли на „SPUTNIK V Ad“ (како га Руси пишу, а ја не знам како се то чита) треба гледати као на најпоузданијег „с[а]путника у вечност“. И које све последице још могу имати они који су те вакцине примили. Та се хајка потврђује, најпре, чињеницом да је по свету побијено много председника држава, влада и високих функционера који су одби[ја]ли да вакцинишу народ, а ових дана томе је Макрон (или његов министар здравља) додао и одлуку да ућутка и чувенога др Раула чији пацијенти нису умирали ни на почетку ковид-пошасти тиме што га је, мимо свих добрих обичаја, послао у пензију — да му не „компромитује »пројекат« и да му не срамоти »ковиденте-убице«“.

Да, међутим, не бих ишао „далеко преко границе“, поменућу овде — сопствено ковид-искуство.

Подружио сам се са старим другаром са којим се подуго нисам видео, а онда ми је рекао да се вакцинисао, после два дана се разболео и лечио се, вели, четири недеље. Претпостављам да сам од њега и ја „ухватио вирус“, после неколико дана пробудио се током ноћи, с необичним „пецкањем“ у плућима (већ неколико година, иначе, отежано ми је дисање због хроничне опструктивне болести плућа, емфизема, и моја је дисајна функционална резерва — 0) и лаком дрхтавицом (температура је била 37,8). И убрзо после тога, да ли за 20 минута или пола сата — ја сам примио прву терапију. По следећем „ПРОТОКОЛУ“:

– ивермектин прва два дана по 0,2мг по кг телесне тежине, и затим 5. дан исту дозу;
– хидроксихлорокин 400мг први дан, затим још  3 дана по 200мг;
– аспирин по 500мг трипут на дан прва два дана, 3-4. дана двапут на дан, уз биљне чајеве са лимуном и медом;
– цинк 50мг сваки дан;
– вит. Д 10.000 јединица сваки дан;
– вит. Ц по 1-2гр на сваких 2 сатa током дана (боље је ноћу не прекидати сан);
– флуимуцил (Н-ацетил цистеин) 3х2 кесице неколико дана;
– сода бикарбона по 1-2 грама у интервалима између узимања витамина Ц;
– неколико пута узео сам и по десетак капи уља дивљег оригана (за које се вели да је један од најмоћнијих природних антибиотика; оригано се накапа на мало маслиновог уља).

(Није било потребе да се инхалирам [што може бити део стандардне терапије – инхалација мајчином душицом, босиљком, ориганом, ртањским чајем, жалфијом, са етарским уљима оригана, чајевца, нане, еукалиптуса…], није било прилике да узимам чај или тинкуру од слатког пелина [биљке која доказано лечи „ковид“], нисам узимао рен домаћи јер ми није био при руци, нисам узимао кверцетин (који такође има антиупално, антивирусно и имуностимулативно дејство.)

Четвртог дана, касно поподне, појео сам режњић парадајза. Петог дана ујутру моја је температура била — 36,6. Ја сам био здрав.

Помињем ове детаље зато што се „протокол“ који наводим, по свему судећи, заснива на неким чврстим медицинским постулатима који с онима формулисаним у кулоарима СЗО/WHO не могу бити доведени ни у какву везу: они први хоће да пацијента — излече, ови други хоће да га — убију; ја сам, стар и болестан, излечен за четири дана — мојег пријатеља, младог и здравог, масакрирали су више од четири недеље.

Могао бих томе додати и нека друга искуства: више мојих другара и пријатеља није преживело „СЗО/WHO-протоколе“, неки од оних који су се „отели“ остали су с оштећеним срцем, неки с таквим плућима, неки и с једним и с другим, а сасвим су ретки они којима је то успело без икаквих последица. Једнога таквог помињем због чудне појединости коју ми је посведочио: саопштавајући му налаз да је корону прегрмео без икаквих последица, лекар му је, узгред и мимо сваког очекивања, „признао“ да они, лекари, „о ковиду не знају ништа“, а о томе сведочи и један детаљ који преноси брат мојега убијеног пријатеља: кад је нешто питао лекарку која му је о брату бринула у ковид-болници, на интензивној нези, она је рекла да је офталмолог и да на његово питање не може одговорити.

И тако долазимо до суштине „српске ковид-трагедије“: српска медицинска памет неопозиво је поражена: њоме „управља“ некакав „Кризни штаб“ који је, ваља претпоставити, састављен од врхунских медицинских „плаћеника“ (нека неко провери навод Дејана Лучића да код нас има таквих лекара-специјалаца, који од СЗО примају годишњу апанажу од 190.000 долара), а тај је Штаб ојачан истим таквим „политичким капацитетима“: они граде „ковид-болнице“, подупиру „СЗО/WHO-протоколе“, затварају школе, тероришу и децу и родитеље захтевима да се вакцинишу, а не допиру им до свести подаци о томе да се вакцинисани масовно разболевају, да многи од њих напрасно умиру, да угледни вирусолози тврде да ће се вакцинисанима „драстично скратити животни век“ (неки „СЗО-зналци“ чак одређују да је то 3-10 година!). С друге стране, они се не распитују за лекове за њено сузбијање нити их набављају, траже да се вакцинишу деца (засад од 12-17 година, а после ће и млађу) иако озбиљни лекари упозоравају  на то да се деца могу заразити једино — вакцинацијом (сведочење Мајка Јидона, који је 16 година био потпредседник моћне Фајзерове фармацеутске тровачнице и њему се тешко може оспорити разумевање проблема о којима говори).

Биће, дакле, да у свему томе има више незнања и нескривеног терора него истине и жеље да се угроженом човеку отвори људскија перспектива, а корени тога зла сежу до онога времена кад је Рокфелер, као нафтни магнат, затро природну медицину и утемељио „нову“ која је убила више људи него сви ратови и епидемије од његовог времена до данас. О томе, за своје  време, сведочи др Морис Хилеман из Меркових лабораторија (не знам јесу ли их утемељили нацисти, али је остао податак да су их они награђивали и после их, као и све нацистичке научнике, преузели Американци): он се пред смрт „покајао“ и признао неке своје „злочине против човечности“:

– извукао вирус сиде из бубрега мајмуна;
– у вакцине интегрисао живу – чије структуре узрокују рак;
– у вакцине против полиомијелитиса за руско тржиште уграђивао канцерогени вирус, неко рече да су се оне шириле и по Америци, а не знам јесу ли те вакцине или неке друге, пре неколико година, довеле до „експлозије полиомијелитиса“ у Индији;
– вакцина против жуте грознице има вирус који узрокује леукемију;
– у вакцинама нађен и антифертилни агенс који стерилише девојчице, а приређена је и вакцина која изазива побачаје.

Тако је, ето, бивало „пре“ него што је „СЗО/WHO“ овластила Гејтса и Фајзера да продуже тамо где се Хилеман зауставио и не треба сумњати у то да ли ће следбеници бити већи злочинци од свог претходника. Некад су фармацеутске компаније, наиме, биле изложене озбиљним санкцијама ако се докаже да неки њихов лек „убија, а не лечи“, а сад их „СЗО/WHO“ амнестира од такве одговорности и не зна се где је онај наш педијатар нашао основу за своју распричаност о томе да је вакцинисано 5.000 деце од 12-17 година, да је „безбедност вакцине доказана и пре почетка њене примене (!?), а досад су милиони деце у свету примили вакцину, док се њена ефикасност показала на највишем нивоу“, а не каже ко му је то рекао нити се осврће на компетентније схватање да децу не треба вакцинисати и да је за њих обичан грип опаснији од ковида: фармацеутска мафија изборила се за „право“ да за своје злочине не одговара, а актуелна власт у Србији много је ангажованија у настојању да те злочине подржи него у жељи да се пред њима испречи па је тако заслужна за то што вакцинацијом шири епидемију, а не распитује се за лекове којима би се она могла сузбити и чак забрањује њихово коришћење тврдећи да су — неделотворни и штетни.

И чини то упркос подацима да неки чудни лекари (по Америци и Канади, рецимо), по наведеном „протоколу“, своје пацијенте лече „у домаћим условима“, тј. на пацијентовом кревету и они, што је посебно занимљиво, не стижу ни до болнице, а камоли до — респиратора. Др Бил Коуд, из Канаде, лиценцирани анестезиолог са тридесетогодишњом праксом, каже да анестезиолози боље него други познају ризике од неправилног дозирања лекова. Он сам је лечиo своје пацијенте кверцетином, цинком, витаминима Ц и Д, хидроксихлорокином, азитромицином и ивермектином и, ако је потребно, кисеоничком терапијом након провере сатурације помоћу обичног кућног оксиметра. Нико од његових пацијената није имао потребу за хоспитализацијом, а он сам је применио такав протокол кад је боловао и опоравио се за десетак дана. Сведочећи пред Рабинским судом, Владимир Зеленко такође је саопштио многе занимљиве чињенице: излечио је преко 6.000 пацијената (међу њима били су и амерички и бразилски председници Трамп и Болсонаро), а неке његове мисли треба посебно истакнути:

– просечна је старост за смрт од коронавируса за жене — 84 године, за мушкарце — 81 година;
– децу ће вакцинисати само они који „верују у паганске обичаје жртвовања деце“ и који их „доживљавају као потрошну робу“; стопа преживљаваља деце до 18 година износи 99,998% (и то без лечења), а за узраст 18-45 година — 99,95%;
– стопа побачаја после вакцинације у прва три месеца трудноће расте са 10% на 80%;
– зашто се вакцинисати „потенцијално разорном, смртоносном твари без претходног доказа да се то неће догодити“;
– крвни угрушци главни су разлог срчаних и можданих удара током прва 3-4 дана после „убризгавања ове отровне, смртоносне инјекције“, а она узрокује упалу срчаног мишића код младих одраслих особа;
– животиње којима су дате ове вакцине створиле су „задовољавајући број антитијела, али када су поново биле изложене вирусу против кога су цијепљене, велики број њих је угинуо: убио их је властити имуносни систем“. Над људима у току су такви експерименти, Израел је постао „највећа свјетска лабораторија“, а Лик Монтањије све о чему говоримо означио је као „највећи ризик од геноцида у људској историји“;
– слично размишљају и многи други озбиљни научници, а ја овом прегледу светског медицинског полома прикључујем речи које о томе записује Валерије Врчек: „Маска и игла су добитна комбинација за оне који воле руски рулет“.

Ако  би се разболели сви људи на планети, умрло би их 35 милиона, али ако бисмо слушали Била Гејтса и вакцинисали 7 милијарди — умрло би их више од две милијарде: ово је трећи светски рат праћен „разином малверзација невиђених у повијести човјечанства“.

А свему овоме могла би се додати још једна чудна појединост: новцем уложеним у борбу против ковида могла би се 27 пута ликвидирати — глад у свету.

* * *

Тако је то — у свету. Код нас је много динамичније: Трилатерална комисија Ане Брнабић и Зоране Михајловић придружује ковидентима и друге троваче. Па је такав, рецимо, Рио Тинто, који је призван да „избуши“ Србију у потрази за литијумом и другим драгоценим рудама и минералима.

А њему ваља додати и НВО-484 и мноштво других НВО-глодара — који најављују да ће Србима ускоро бити тесно свуда тамо где им је засад, колико-толико, још пространо: Срби се селе или из земље или у земљу, а оне који остају — притесниће Арапи.

Уз помоћ „бездушних енглеских савезника“, НВО-глодара и оне агенде која предвиђа са се Србија сведе на „безначајну балканску енклаву“.

Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ