Шести број часописа „Идентитет“

Јесте, били смо невољни сведоци (не)достојанственог пропадања многих часописа који испрва излажаху са помпом и у пуном сјају, праћени заклињањем уредништва да ће на страшноме месту постојати колико год да буде потребно, да би се потом та заклињања преметнула у кукумавчења о тешкој и свирепој садашњици, необазривој на значај и улогу коју творци и сарадници часописа имају, док је истовремено часопис бивао све сивљи, тањи и садржајем сиромашнији. Пу-пу, далеко било, у камен ударило (да не урекнемо!) – појављивање шестог броја „Идентитета“ у незатамњеном сјају и (поново!) са повећаним бројем страна (целих 120, права мера, по свој прилици!) потврђује преданост, прегалаштво и упорност главног уредника Ивана Петровића. Но, о тужној судбини  већег броја часописа и посвећености уредника писали смо и прошли пут, тек – није згорег утврдити да се самопотврђивање врши симбиотичком везом речи и дела, а не испразним ламентирањем због неувиђавне реалности.



Устаљеним рубрикама придружила се и осма, означена као ИНТЕРВЈУ, чију посебност оправдавају интервјуи са: – Степаном Сулакшином, доктором физичко-математичких и политичких наука, првим човеком Центра научно-политичке мисли и идеологије и Партије новог усмерења; – Давиде Квадријем, портпаролом за спољне послове Лиге младих, и – Мати Инес, игуманијом Манастира Свете Тројице у Гватемали. Пребројасмо, иначе, четрдесет три текста у шестом броју часописа, а највише их има сврстаних у категоријама које чине кичму Идентитета: Друштво и геополитикаКонзервативна револуцијаБаштина и Историја. Сржна целина, Конзервативна револуција, дичи се бројем од десет сјајних текстова. Зато аутор и уредник Иван Петровић не без поноса, а свакако са одсуством гордости,  поручује:

Ово је досадашње најобимније издање, те верујемо да ћемо поново испунити очекивања и задовољити ваш читалачки апетит. До краја године спремићемо још нека изненађења, но о свему томе обавестићемо читалаштво путем наших друштвених мрежа.

……………………………………………………………… (Из уводне речи уредника)


У оквиру категорије Друштво и геополитика можемо да ишчитамо трећи наставак текста Хиперборејско наслеђе (Борис Над), као и други део текстова Реквијем за модерну демократију (Раде Јанковић) и Неопходност антиколонијализма (Ежен Монсалва). Посебно скрећемо пажњу на прве наставке текстова Сакрална геополитика (Милорад Вукашиновић; текст је у целини објављен и овде, на нашем сајту) и Демократија, социјализам, теократија (Николај Берђајев). Конрад Лоренц нас кратко и ефектно упознаје са деловањем човечанства на плану уништења самога себе (чланак Пренасељеност). Николај Берђајев на њему својствен начин изнова устврђује формални карактер, уске домете и духовно сиромаштво демократије:

Демократија је крајњи релативизам, порицање свега апсолутног. Демократија не зна за истину и због тог она препушта већини гласова да одлучи шта је истина. Признање власти мноштва, поклоњење свеопштем праву гласања могуће је само онда када не постоји вера у истину и када се не познаје истина. Онај који верује у истину и који зна истину, не предаје је на милост квантитативној већини. 

……………………. (Николај Берђајев: Демократија, социјализам, теократија)

Раде Јанковић је у претходном наставку дочарао модерну демократију као Прокрустову постељу нашег доба којој помодарство не помаже у прикривању лажи. Сада нас аутор упознаје са особинама онога што назива „класичан стил“, оличеним у мери, складу и хармонији, што повратно утиче на дисциплину духа и карактер људи. Сагледавамо опасности од умножавања власти (у виду дељења у мноштву институција) и ширења демократије (кроз расплињавање у глобалном простору без граница).

Фрагментација је једно опасно стање. Фрагментирано друштво је оно у којем члановима заједнице не полази за руком да се идентификују са том заједницом као политичким телом. Отуда је природно да у недостатку културе прожете духом заједништва, уз то још и перманентно изложене субверзији америчке псеудокултуре, у Европској унији нарастају тенденције које промовишу паралелне интересе, као и осећање беспомоћности изборног тела, које више и није народ већ конгломерат народа, пред левијантском снагом те тобожње супер-државе. Таква заједница не може дуго да опстане  – ако се не распадне, постаје лак плен!

……………………………. (Раде Јанковић: Реквијем за модерну демократију)


У оквиру идентификационог документа часописа, који свакако представља  категорија Конзервативна револуција, заступљени су други део текста Борилиште у гимназији (Драгош Калајић), те први наставци текстова Развој француске традиционалистичке мисли у XIX веку (др Владислав Стакић), Од немачке конзервативне револуције до нове деснице (Лушн Тјудор) и Валерију и легионарско васпитање (Монах Мојсије). Ту је и чланак Немачки Буршеншафт – двеста година стара традиција и данас актуелна (Волфганг Грабмајр). Иван Стојановић нам у чланку Истинска и дозвољена десница сликовито предочава порекло и погубност поделе на левицу и десницу (јуриш на Бастиљу 1789. отворио је ову невеселу причу о политичким поделама и масовним убиствима, са посебно крвавим периодом јакобинске диктатуре 1793/1794), при чему се закључује да су појмови „десница“, „умерени“ и „левица“ револуционарни термини примерени политичким системима који су на власт дошли насилним путем.

Може се слободно рећи да је европска култура до Француске револуције била хришћанска, јер је тежила узору Богочовека Христа. (…) Од Француске револуције, која је одбацила Богочовека и промовисала човекобога, дижући на ниво божанства пре свега човеков разум, до данас, европска култура је углавном нехришћанска или антихришћанска.

…………………………….. (Иван Стојановић: Истинска и дозвољена десница)

Душан Достанић је осветлио личност и мисао француског историчара, публицисте и политичког активисте Доминика Венера, чије самоубиство од пре шест година представља вид протеста због декаденције француског друштва, пропасти вредности, губитка идентитета, распадања породице и опасности од необуздане имиграције (текст Доминик Венер – За позитивну критику). Бојан Продановић се бави специфичном терминологијом Освалда Шпенглера, нужношћу распознавања намере у којој су термини коришћени, шпенглеровском метафизиком која „свој почетак налази у појавности“ и њеном повезаношћу са „судбином“ која показује сву плиткост поуздања у начело узрочности (Основе шпенглеровске филозофије). Карлхајнц Вајсман сажето приказује необичну везу између анархизма и конзервативизма, упознајући нас са мишљу Ернста Јингера  о прото-конзервативизму анархисте и сличношћу таквог мишљења са дендизмом, као и са оригиналним стремљењем на крају XVIII века названим „anarchisme de droite“, чији су следбеници били заступници позиције „изван добра и зла“, налазећи моралне вредности искључиво у личној части и храбрости (Десни анархизам). Артур Мелер ван ден Брук занимљиво и сугестивно доказује да „дух увек претходи стварности за један човечји век“, те да се све промене прво изразе у духу, а тек потом у стварности; у том смислу, Достојевски је у свом духу предвидео све катастрофалне последице будућности, показујући примат своје духовности над Карлом Марксом; „Маркс је мислио у бројевима, Достојевски у људима“. Достојевски се није ослањао на беду бројева, показујући неукост људи да гледају у будућност, ужаснут због околности да је човек оболео не само од „заблуда разума“, већ и од „заблуда срца“. Једини истински оновремени интелектуалац и социјалист, Достојевски је прецизно указао на обележја антихриста у преовлађујућем типу „интелектуалца“, увиђајући да су „социјалисти“ само рационалисти, либерали и западњаци.

Достојевски је и сувише добро знао да историју не чини пазар и шићар, већ преданост, жртва и одушевљење. Он је рекао: човечанство не може живети без узвишених идеја.

………………………….. (Артур Мелер ван ден Брук: Политичар Достојевски)

Категорија Баштина садржи пет текстова: Руска философија свејединства (др Димитрије Калезић прави јасну разлику између спољашњег погледа на човека као биће у оквирима објективног света и космоса, што одговара научном погледу анатомије, и гледишта које човека поставља у средину истраживачког поља, при чему се на њега прво као на биће па тек онда као на феномен, што одговара антропологији; увиђамо ипак да је подручје антропологије широко, неодређено и зависно; Калезић разматра идеју свејединства кроз историју, посебно са аспекта повезаности и међусобног прожимања духа и материје, са освртом на домете неоплатонизма и хришћанску односно библијску тематику која врхуни у појави Богочовека Исуса Христа; пратимо развој идеје свејединства  код великих хришћанских учитеља, затим код Августина, толиког блиског православљу, и упознајемо се са сукобом западне схоластике са источним мистицизмом); Бела Хамваш – Scientia sacra I (Зоран Туцаковић у петом делу текста приближава Хамвашево виђење древног човека и његову осетљивост према метафизичком свету, гледање на душу као на вечну и једину супстанцију и стварност, чији су синоними осетљивост и будност; постају јасни појмови из Веде и хиндуистичке баштине о души, стварности и њиховим омотачима и покривачима, као и о материји као месту суноврата палих духова); Двоструки смисао анонимности (Рене Генон пише о анонимности у вишем и нижем смислу; у вишем, она обележава „надљудско“ и традиционална је укључујући примену и у области уметничких дела, док у нижем она обележава „подљудско“, а пример је савремена анонимност светине или „масе“; Генон нам приближава појам надиндивидуалног стања, и околност да губитак „ја“ не значи уништење бића, већ сублимацију његових могућности; супротан пример представља радник у савременој индустрији, који је тек пука бројчана јединица без властитих квалитета, лако заменљива, што је својеврсно „изједначавање“ надоле); Христов хитон на путу од Јерусалима до Великог Орашја (Иван Петровић пише о Цркви Свете Петке обновљене 1173. године, две године пре рођења Светог Саве, у коју су руски монаси овог пролећа донели делић хитона, одежде у којој је мученички страдао Исус Христ; приказана је занимљива историја ове реликвије чију је аутентичност и наука потврдила; Петровић на занимљив начин прожима стварност елементима сакралности и одговарајућим цитатима из дела Н. Берђајева о хришћанским религиозним тајнама и идеји Логоса). У тексту Божанска милост Младен Медић налази примере милости, дароване од Бога реткима као искушење за њих, у личностима различитих историјских времена и са различитих страна, чији примери потврђују животност душе одређене цивилизације:

Љубав и милосрђе су били предвиђени за своје ближње, а другима како буде. Поштедети кад можеш задати ударац и то док те, често у чуду и неразумевању, посматрају твоји најближи. Бивао је то доказ да постоји и нешто више од успеха по сваку цену. Одговор на питање „да ли?“, морао је бити праћен и одговорима на питања „како?“ и „зашто?“..

………………………………………….      …. . (Младен Медић: Божанска милост)

Категорија Историја обухвата: разматрање чувеног питања да ли су Срби староседеоци на овим подручјима, или су овде досељени, при чему аутор са једне стране инсистира на томе да су Срби као народ настали спајањем више чинилаца, спојем досељених Србо-Словена са романизованим Балканцима и „деловима разних народа који су пролазили овим подручјима“, што је разлог да имамо северњачка, словенска обележја, али и обележја индоевропског карактера, а са друге – да Срби нису носиоци ни духовног нити генетског наслеђа материјалне неолитске подунавске цивилизације. (Марко Димитријевић: Да ли су Срби деца индоевропског „Сунца“ или неолитске „Велике мајке“); последице османлијских освајања и турских зулума по српско становништво у виду његовог повлачења са југа повлачи ка западу, ка средњој Босни, где је било староседелачко српско становништво, као и последице мађарског пораза од Турака код Мохача 1526, и пустошења Крањске, Штајерске и Корушке, после чега Хабзбурзи насељавају „пусту земљу“ српским избеглицама из Турске; приказана су четири периода српског насељавања на простору некадашње Аустрије, при чему оснивање српских насеља (Херман Бидерман је утврдио шест тих насеља) у Јужној Штајерској спада у први период насељавања (Жељко Малешевић: Српска насеља у Јужној Штајерској током XVI века); порекло, историју и судбину Буњеваца чији су преци „током XVII века дошли у Бачку из кршних предела Клишког и Личког санџака“, и последице Великог бечког рата у којем су Буњевци „поднели велике људске и материјалне жртве“ (Владимир Нимчевић: Историја бачких Буњеваца: бескрајни пут од једне калварије до друге); етничку разноликост простора југоисточне Европе у античко доба, под којим аутор подразумева далеко већи простор од географског Балканског полуострва,  историјске белешке о Готима, чији значај расте посебно од 268. године када су са савезницима прошли кроз Босфор и Дарданеле и преко Егејског мора напали грчко и малоазијско копно, те последице потоњег распада јединственог племенског савеза, уз сукобе варварских племена после римског напуштања Дакије, са освртом на улогу Тервинга као западног дела племенског савеза (Новак Крстић: Германија и азијска степа на Балкану – први део текста који се бави сеобом народа и југоисточном Европом од средине III до средине IV века), и развој ислама у Индонезији од XIV века до данас са приказом утицаја бројчаног раста муслиманских ходочасника, те исламских индонезијских школа (песантрен и каснија медреса) и верских организација од којих је најпознатије удружење Мухамедија (Тревор Линг: Ислам у Индонезији).

Изузетно занимљиви текстови обухваћени су рубриком Уметност: Мотив двоглавог орла у нашим старим споменицима (Александар Соловјев нам предочава да је тај мотив несумњиво источног порекла, те да га класична Грчка и Рим не познају; једноглави римски орао по преласку у Византију бива замењен двоглавим, иако у прво доба није био византијски грб; у Душаново доба је чешће приказиван, а и кнез Лазар је насликан у Раваници „у црвеном оделу са златним двоглавим орловима“; у XV веку се стварају покрајински и породични грбови са мотивом двоглавог орла); Плес је исто толико продукт расе, као што је музика и слика и песма (Јован Дучић  на почетку текста основано запажа да човек пева и кад је жалостан, „али игра само кад је радостан“; плес означава снагу и вољу за животом, и представља ствар темперамента, док је покрет „једно крупно наслеђе човеково“, при чему је „човека од расе и фине породичне крви“ лако познати „по кораку, мирноћи и ритмичком гибању, и по поноситој линији од главе до пете“); Анализа Вагнерових дела: Мајстори-певачи из Нирнберга (Милош Лазаревић нам поново дочарава једно чувено дело Рихарда Вагнера, замишљено да буде својеврстан сатирични одговор на Танхојзер, али са каснијим обухватом озбиљних тема под утицајем Шопенхауерове филозофије; ово Вагнерово дело је наишло на позитивну оцену и код критике и код публике, појавивши се уочи самог уједињења Немачке); Легенда о прогресу (кратак и свесадржајан текст Милана Кашанина у којем се разоткривају заблуде о прогресу у књижевности и уметности као историјској неминовности, и потпуно основано устврђује  да „може бити прогресивних идеја у уметности, али прогресивне уметности нема“, као што нема напретка ни у историји уметности).

Највеличанственији архитектонски споменик византијски – Св. Софија у Цариграду – не налази се на крају него на почетку византијске уметности. Китњаста готика је декаденција готског стила, не њен врхунац. Најмонументалније наше фреске нису из доба царева Душана и Уроша, него из доба великог жупана Стефана Немање и његових синова

………………………………………….      .. (Милан Кашанин: Легенда о прогресу)

Текст Војислава Лубарде О загађивању културе представља прелаз ка рубрици Књижевност (аутор јетко запажа да појављивање гомиле књига претежно младих аутора, судећи по спектру њиховог интересовања, не подразумева виталност српске прозе, већ систематско загађивање духовне климе и свега што је српско са ефектом велике пометње, чак и куге). Следи текст Милош Црњански и немачки културни клуб: наративна инсценација Севера (др Александра Лазић Гавриловић нам приближава „концепт Севера“ као вид метафизичке утехе М. Црњанског, за кога мистични северни предели вечне светлости и тишине симболизују „тежњу за хармонијом и носталгију за вечношћу“, а ти мотиви су се често јављали у немачкој књижевности и поезији још од времена просветитељства, следећи дух давнонасталих митова о Хипербореји као човековој прапостојбини, који се код Црњанског обликују у „трансцендирани жал за суштинским вредностима човека“). У овој рубрици поезија је заступљена кроз дела епископа др Давида Перовића (Легомена и Псаломена), Десанке Максимовић (Камена библиотека), Штефана Георгеа (Повратак мртвих) и Милана Јовановића (Српска епопеја).

Категорија Путопис садржи текстове: Како се слави дан независности у Бугарској (Стево Лапчевић дочарава велику прославу поводом 141. годишњице ослобођења од турског јарма и стицања независности озваничене Санстефанским мировним уговором, наводећи како величанствено изгледају улице и људи трећег марта у Софији, али и у другим градовима широм Бугарске, за разлику од прославе државног празника Сретења у Београду и Орашцу, у којем је као велика смутња одржана тзв. „централна прослава“); Код Сремаца на Косову (полазећи од истине да колонизација Косова представља враћање исељеника у старе крајеве, и уједно својеврсну реализацију косовске епопеје, Станислав Краков даје посебан осврт на /тада/ најуређенију косовску колонију, село Косово, у којем су најзаступљенији Сремци и Банаћани, али има и Босанаца, Личана, Црногораца, чак и Словенаца, без икаквих међусобних партијских, племенских и верских размирица, и поред тога што су ту једни поред других православци, католици и нововерци-назарени); Од Кнута Хамсуна до Владимира Гаћиновића (Игор Николић нам надахнуто и импресивно слика пределе и дух људи на потезу Фоча-Билећа-Требиње, тј. Херцеговину у којој су недалеко један од другог рођени Тин Ујевић, Шантић и Дучић, сведочећи да осим камена ту „постоји и дух свети који говори кроз човека“, и поред веома заступљене простодушности код тамошњег живља; пут води аутора, намерног да обиђе гроб Владимира Гаћиновића, од села Ђече за Качањ, где је заједно са Обрадом, Владимировим синовцем, одао пошту идеологу Младе Босне који за живота није видео слободну домовину), и Гнева норманског, Господе, поштеди нас (Стеван Мајсторовић популарним митолошко-туристичким и – махом – нетачним представама о Викинзима супротставља историјске чињенице и гледишта која имају солидну основу и утемељено објашњење; сазнајемо да су браћа Инголфур Арнарсон и Леифур Хродмарсон на Исланд дошли половином IX века, али и да постоје подвојена мишљења о пореклу и значењу речи Викинг, за коју се претпоставља да је норвешког порекла; зависно од поднебља и извора, Викинзи се различито називају, посебно ван Скандинавије).

Франачки анали употребљавају уместо ње израз Нормани, док англосаксонски говоре о Данима под којима подразумевају све Скандинавце. Немачке хронике помињу Аскомане, тј. јасенаре – дајући агресорима име по јасену од кога су грађени викиншки бродови. Ирски извори називају Викинге Галима (gall – странац), или Lochlannach (северњаци), чему је додавано за Норвежане бели а за Данце црни, вероватно по боји штитова или одеће.

………….. (Стеван Мајсторовић: Гнева норманског, Господе, поштеди нас)

Наводимо и овом приликом и да су тренутно доступни сви бројеви часописа Идентитет. 

Бројеве часописа можете да прибавите на на један од следећих начина:

– посредством ФБ странице  https://www.facebook.com/casopisidentitet као и

– поруџбином на електронској адреси identitet.projekat@gmail.com .

Свако добро уреднику, сарадницима и читатељству Идентитета!

Кроз садржину броја шест часописа Идентитет провело вас је Уредништво сајта Словенски вѣсник

(Visited 142 times, 1 visits today)
ГЛАВНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *