Митрополит Николај (Мрђа): ИДЕАЛ ЦРКВЕ

Врлина је таква: када је побеђују, она постаје моћнија, и када против ње сплеткаре, она постаје непоколебивија.

(Св. Јован Златоуст)


Митрополит дабробосански Николај Мрђа (1928-2015)

Проповед на празник Свете Недеље

Нико под сунцем није велики, осим човека који верује у крајњу победу добра. И нико озбиљније не верује у Бога под овим сунцем, осим човека који верује у крајњу победу добра. Те две вере се подударају, као што се сунчева светлост подудара са сунцем. Као што се не може признавати сунчева светлост, а одрицати сунце, тако се не може признавати крајња победа добра, а одрицати Бог. Веровати у Бога значи веровати у крајњу победу добра. У тренутку када потамни наша вера у Бога, потамнила је и крајњу победу добра. Јер, ако Бог постоји, то њему припада победа и никоме другоме. У овом свету се бори добро и зло. То је ратиште које не престаје ни у човеку ни ван њега. Ова наша служба овде, дарови и молитве јесу вера у крајњу победу добра.

У овом свету две су лудости врло присутне и изразите. Једна је вера у Бога без вере у крајњу победу добра, а друга је: вера у крајњу победу добра без вере у Бога. Питате ме како то? Ево како: Вера у Бога никако није огањ који се гаси у мраку, нити је вера у крајњу победу добра мрак који се сам од себе разгорева у огањ.

У свету се стално препиру две групе људи. Једни су побожни који не верују у победу добра, а други су безбожни који верују у победу добра. Обема је групама заједничко име заблуда. Први су стабло без круне, а други су круна дрвета у ваздуху.

Има ли међу људима таквих чија би душа била толико широка и довољно јака за нормалну, потпуну веру чији дух не би представљао разбијено огледало, у чијим се парчићима може огледати хармонија света и живота? Има ли кога чију личност истовремено осветљава вера у Бога и загрева вера у крајњу победу добра? Ако има само један такав, онда наше време није без Месије, а ако их има више, онда наше време није без пророка и апостола, без хероја и мудраца.

Ви питате, ко је Месија? То је човек који види Бога у своме животу и у животу свега око себе, и види крајњу победу добра у свету.

Ко је пророк, опет питате? То је човек који се осећа надахнут Богом и надахнут вером у крајњу победу добра.

Ко је апостол, опет продужујете са питањем? То је човек који проповеда Бога и крајњу победу добра.

Ви бисте хтели знати, ко је херој? То је човек који је уверен да ће добро на крају крајева надвладати зло и који се за живота неустрашиво истиче као бранитељ и заточник добра.

И на крају, још вас интересује, ко је мудрац? То је човек чије све мисли воде Богу и чије срце гори вером у победу добра.

Свако време у историји човечанства носи своје обележје, као што свака планета у васиони има своју боју. Сва су времена тесно уткана једно у друго, као разнобојна потка у једно исто ткиво. Најпре се времену давала важност у култу тела и физичкој снази, а затим кроз философску повученост и аскетизам. У трећем обележју времена дата је превага неговању науке и уметности, а у нашем времену даје се превага техници. Њена владавина данас готово прелази у апсолутизам, док се све остале области људског духа морају задовољити скромнијим рангом и местом. Изгледа да се и Црква Христова мора задовољити скромнијим рангом пред савременом техником. Да, права Црква Христова је увек задовољна рангом који јој људи дају, али није задовољна људима.

Ви чујете ове мисли о Цркви и питате: Шта је идеал Цркве?

Идеал Цркве је побожан човек са вером у крајњу победу добра. Докле год таквог човека не види у својој средини, Црква неће мировати својим позивањем к њој. Идеал Цркве није нешто немогуће и нешто неоствариво. Он је до сада као остварен запажен много пута у историји човечанства. Остварила га је и данашња светитељка, света великомученица Неђеља.

Има много људи на земљи који живе далеко од идеала Христове Цркве. Црква предлаже свима духовима на земљи богатство вере у крајњу победу добра. Она то предлаже као богатство које могу имати сви људи и које мора надживети и наследити сва остала богатства. Не оглушимо се о овај спасоносни предлог Цркве! Она га не чини ради себе, него ради нас. Она може без нас, али ми не можемо без ње.

Да би вам биле јасне ове њене поруке, сетите се људи здравих и лепих који не верују у победу добра над злом. Сетите се философа и свештеника који неуморно причају како је правда боља од неправде, али и како је неправда јача од правде. Сетите се милијардера како им под тим милијардама душа животари као притиснута змија под гвозденом полугом и који се од свег срца јадају како овај свет брзо пролази. Сетите се уметника који једино виде лепоту у својим творевинама, у слици или стилу, у симфонији или поеми. За таквог уметника цео свет је само ругоба, а од њега је узео само кристализовани делић и ставио у своје дело. Сетите се научника који класификује или испише неколико хемијских формула, па са прекором гледа на Цркву која проповеда неки виши разум од његовог. Сетите се уопште свих оних људи, старих и младих, који се сваког дана жале на триумф неправде, неморала, ругобе и неразума у свету. Сетите се оних људи који своју веру у крајњу победу добра заснивају на ситним разлозима, најчешће на дневним непријатностима. Тих има свугде, па ви и они чујте једну стару причу, коју Црква много пута предочава и која је добар одговор на све сумњичаве малодушности, на њихову маловерност и зловољност.

Једно се дете родило у пећини на слами и беше принуђено, још у наручју мајке, да остави свој завичај, тако мио сваком детињем срцу, и да бежи у туђу земљу ради спасења голог живота од смушене ћуди деспота његовог завичаја. А, друга деца су рођена у светлим собама, у перју и свили, под бригом лекара у породилиштима. Не осећају горчину хлеба у туђем завичају, јер од свога владаоца осетише ништа друго до очинску бригу, милошту, нежност и пажњу, па се опет жале на надмоћ зла у свету и верују да је зло јаче од добра. Међутим, оно витлејемско дете се није жалило.

То дете рођено у пећини порасло је у дечака који је годинама морао радити заморан посао у столарској радионици. Када је одрастао и постао пунолетан, почео је проповедати једну нову науку, волео је људе, волео је свет, волео је живот, утврђујући људе у вери и у крајњу победу добра. Имао је на том тешком путу много неприлика и није се жалио. Други дечаци, пак, не раде готово ништа заморно до свог зрелог доба, а онда их умногоме техника замењује, па се ипак жале на множину и тежину зла у свету. Жале се како су извесни сва своја богатства засновали на злу и неправичном стицању.

Тога човека који је учио људе да крајња победа припада добру а не злу, једном је кушао демон зла. У једном тренутку показао му је сва царства овога света и рекао му: „Ја сам уморан од управљања овим светом, ти си под овим небом за то најспособнији; ако се поклониш преда мном све ће то бити твоје“ (ср. Лк. 4, 7). И даље, тога човека који се није хтео поклонити ни по цену да влада над свима царствима земаљским, људи су исмејали због његове вере у крајњу победу добра. Нису га тада исмејали нижи сталежи, него они највиши, они први, за које је владика Његош рекао: „Великаши, проклете им душе“.

И најзад, тај човек који је рођен у слами, бежао из свог завичаја, кушан од ђавола, попљуван и исмејан од људи, био је осуђен због своје вере, шибан, увршћен међу разбојнике и осуђен на смрт распећем. Све је отрпео оставши чврст у својој вери да ће на крају добро победити. Никада триумф зла у овом свету није био тако велики као када је Он био распет. Када је издахнуо на крсту, Његови пријатељи са његовом мајком стајали су испод крста погружени, утврђујући своју веру у крајњу победу добра над злом у свету. И, врло брзо се показало да је над Њим триумф зла био краткотрајан, јер је васкрсао из мртвих, а све његове присталице рекоше: “Где ти је, смрти, жалац, где ти је, пакле, победа?” (1 Кор. 15,55)

Сви Његови пријатељи и следбеници, најпре тужни а затим радосни, понесени Његовим васкрсењем, јављањима по васкрсењу, заједничарством и вазнесењем на небо, пођоше по целом свету проповедајући Њега распета и васкрсла, уверени у крајњу победу добра над злом. То их је водило, крепило, до проливања крви доводило, као сталне следбенике Његове.

Ово је једноставна прича, са великом поуком која се лако памти. Та проста старинска, али истинита прича у стању је и у нашем времену и веку технике поново оплеменити многа увела и забринута срца. У стању је повратити веру многим разочараним душама и деци нашој која још нису окусила животне терете. Ових дана у једном нашем дневном листу појавила се фотографија деце, основаца из Сиднеја – Аустралија, озбиљних лица и погледа. Текст испод слике гласи: „Према једној студији  ̶  израђеној на основу анкета међу пола милиона ученика сиднејских основних и средњих школа ̶ половина анкетираних има изразито песимистички приступ будућности, а чак осамдесет процената верује да је нови светски рат неизбежан“. Ова забринута лица и очи може освежити и просветлити само Онај који је рекао: „Пустите децу мени, јер је таквих Царство небеско“ (Мт. 19, 14).

Овако се владавина технике одражава на децу и одрасле. Поготово на децу која нису доживела ниједну ратну катастрофу. Ох, та техника! Она је тешка и хладна; она удаљава човека од њега самога; она преноси тежиште у свету са човека на машину, са живота на мртво. Она је један гигантски панцир иза кога се човек једва види. Дакле, дело је засенило ствараоца, ствар је засенила живот. Отуд очајање, опуштање руку низа се и исповест: зло побеђује добро у овом свету…

У таквом очајању Црква Христова се држи супротног гледишта. Усред страховите хуке новог техничког столећа, плача и јецања побеђених злом, великоварошког безбоштва, сујеверја, злочина и хистерије сладострашћа, Црква Христова, као што је увек говорила и као што ће говорити, и у наше време говори: не бојте се, крајња победа припада добру. Црква је споменик и доказ те победе! Она је збир доказа о победи добра над злом, који служе као охрабрење новим поколењима. Вара се ко мисли да Црква почива на голој теорији која се даде доказивати и побијати. Не, Црква почива на непобитним чињеницама. Вара се онај који мисли да Црква слаби и све је сиромашнија. Иако је материјално сиромашнија, она је богатија и јача множином нових чињеница, нових доказа. Црква Христова расте најбоље када јој је тешко. Сви људи који верују у крајњу победу добра, јесу живе стене од којих је саграђена Црква Христова, а њена деца, као живи ходећи крстови, сами собом говоре о крајњој победи добра.

У ово наше техничко време људи теже верују у победу добра зато што више времена посвећују развићу техничких способности него карактера. И у ранијим временима људи су се у младости морали образовати за неки нарочити посао, али им је претежније било образовање срца, карактера, док у наше време има бољих вештака и мајстора свакога посла, а мање карактерних људи. Отуда је песимизам нашег времена тако снажан да доводи до разочарења, очајања и самоубиства. Отуда је у једној нашој парохији било 39 самоубистава у току једне године. Да, некада се човек узимао за мерило ствари, а сада се ствари узимају за мерило човека. Некада се човек ценио по ономе шта може, а данас се цени шта уме, и таквоме се обично опраштају све слабости карактера.

И још нешто да се разумемо: Црква није против савремене технике; она јој се врло радује. Црква само тражи ранг вредности и то: прво долази Бог, па човек, па техника. Наше време је изврнуло тај поредак: прво долази техника, па човек, па Бог.

И на крају да понекога упитам још нешто.

Ти мајко, понесена па испуштена, кажеш да не верујеш у крајњу победу добра? Велиш, твоја душа сумња? Запамти, сумња никада не рађа. Ти се не би могла назвати мајком да си сумњала и да ниси веровала у добро.

Ти трудбениче, исто то кажеш? Твој је рад тако тежак да ако негујеш у себи сумњу, биће ти још теже. Клонуће ти колена, и олабавити мишићи и мисао потамнети. Погледај Цркву. Она ти маше белом марамом и довикује: само напред, без страха и сумње. Ја сам сазидана на слави хиљада трудбеника, чији је терет био тежи од твога; њихова победа потиче од њихове вере у победу.

Ти старче, велиш исто да не верујеш у крајњу победу добра. Твоје неверовање је твој гроб и не очекуј тежи и тамнији гроб. Старче, не бој се. Ти си старац само у очима света, а душом младенац у очима Цркве.

И ви млади, кажете да не верујете у победу добра? Младост није ништа друго до оваплоћење вере у победу добра. Не понижавајте се сами пред собом. Станите душама на капију вечности и погледајте. Тамо ћете видети своје вршњаке и вршњакиње, па и млађе од вас овенчане ореолом светитељства. Међу њима је и данашња светитељка света великомученица Неђеља, којој су нуђена добра овога света, што је све одбацила јер је веровала у победу добра и мученички окончала свој живот. Не бојте се, само верујте и избиће права младост на површину, без обзира што се сусрећете са сиромаштвом, болестима, теретом и интригама…

Изворник: БЕСЕДЕ (стр. 80-85; ИК „Дабар“/Митрополија дабробосанска, Добрун–Сарајево, 2007)

(Visited 76 times, 1 visits today)
МУДРОЉУБЉЕ, ПРАВОСЛАВЉЕ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *