Маргиналије 612 – 615.
Објављена Хамвашева књига Зачела (2. фебруар 1996) поводом 171. годишњице Библиотеке „Ј. Поповић“ у Земуну.
. . .
Књига есеја је можда најлепша Хамвашева књига код нас, с њом се може мерити само роман Наиме (Орбис, Београд, 1994).
. . .
О књизи су говорили песникиња Сава Крнета-Бојанић, Никола Милошевић и ја. Одломке читали В. Дардић и О. Савић. Каква нема тишина завлада кад се чита Хамваш!
. . .
Наиме, у једанаест есеја ове књиге Хамваш говори о делима руку човека, преосталим и сачуваним остацима, за које ми данас кажемо да припадају уметности, а сви су они и временски и просторно далеки. Хамваш је ван Мађарске путовао само у два маха: једном као матурант, с оцем (1914), преко Минхена до Париза, и на Јадран. А сада, у есејима се отискује на хиљаде километара дуга путовања, на растојања од неколико хиљада година. Из његових есеја плави свемирски мир. Али иако је толико удаљен од објеката о којима говори и које никада видео није, Хамваш се не односи према њима као према апстракцији, већ као да је годинама посматрао и дотицао сваки тај предмет, размишљао о њему и трагао за изгубљеном, заметеном и затуреном одгонетком.
Сава Бабић
У приповедачкој традицији има једна реч која ми се управо намеће, такорећи за ову прилику – „тамни вилајет“. У нашем народу веровало се да дакле постоји, сем овог вилајета свакодневице, доступног чулима и разуму, и неки други вилајет, „тамни“ како се у традицији назива, а до тог другог, тамног вилајета мало ко има приступа. Данас, у такозваној парапсихологији има нешто што упућује управо на тај народски, наш, традиционални појам, нешто што се зове паралелни свет. Дакле, то некакво народно, интуитивно увиђање да сем овог света постоји и неки други упоредни, паралелни, како хоћете, у парапсихологији добило је својеврсну потврду. Још у нечем се слаже оно што нас психологија и парапсихологија данас научавају са нашом народном традицијом. И до тог паралелног света могу да доспеју само неки, а не сви људи. Јер су велике препреке на том путу.
Ми смо иначе склони, – истина је стара, али, на жалост, старе и очигледне истине су ваљда најмање доступне многим људима – дакле, истина је да ми примамо оно што је ново само под условом да можемо да га уклопимо у оно што је старо. За ову прилику ја ћу вам навести један пример са скупа америчких психолога, одржаног негде почетком века. Један француски парапсихолог на тај скуп је довео неког трогодишњег дечачића који је изводио неке врло сложене композиције, па је чак и сам компоновао. Може бити годину дана после тога, амерички психолог, који је присуствовао том скупу, описујући оно што се ту дешавало, устврдио је да тај дечачић и није извео ниједну композицију, него да је заправо свирала његова мајка негде тамо иза његових леђа. Тај амерички психолог заправо је парадигма, или ако хоћете образац за оне који немају слуха за тамни вилајет. За тамни вилајет који подразумева способност да се закорачи у нешто што се уопште не уклапа у наша претходна искуства.
Истини за вољу некад бива да пракса опипљиво потврди нешто што изгледа да припада тамном вилајету. Рецимо да сте пре ко зна колико година некоме устврдили да можете један мост да срушите звуком, он би сматрао да с вама нешто није у реду и да бисте морали хитно да одете да се мало полечите ако је то икако могуће. Ми данас, међутим, знамо да добро подешен звук може да сруши читав мост. Дакле не само да се неким високим тоном може разбити нека посуда, него се и мостови могу рушити ако је звук добро подешен.
Међутим, у Србији има једно место, нека кућа која није довршена, и за коју се сматра да је уклета. Па је, дакако, нико онда ни завршио није. И веле, људи који су то искусили, да се негде око поноћи ту чује некакав глас који долази са висине, који пева, праћен неким неземаљским хором, неку изузетно тужну песму. А опет парапсихологија потврђује да таквих уклетих места са таквим гласовима има. Али највећи број припадника људског рода нема ухо да чује те звуке који долазе из тамног вилајета, из паралелног света, како хоћете.
Бела Хамваш је управо један од оних ретких који тај слух за тамни вилајет имају. И неће сигурно бити случајно да ова књига Зачела садржи у себи и једну варијацију на тему Стоунхенџа. То је прастаро налазиште у којем се налази известан број камења исполинских размера, за које нико досад није утврдио ни чему служе, ни како је уопште било могуће да се то камење, с обзиром на технички ниво ондашњег човека, тамо нађе онако како се и нашло. Да ли је то било некакво гробље, светилиште, или, има и таквих претпоставки, нека врста знака за оне који су долазили из неких других цивилизација, то нико не зна и, вероватно, лако је могуће, неће никад ни знати.
Можда је, ко зна, у оној легенди о Орфеју који има ону магичну моћ да песмом и камење помера, можда је некој цивилизацији, нама непознатој, доступна била и та Орфејева вештина, да се ко зна каквом песмом, опет неким звуком, и камење тако дотерује и подешава како је и подешено. Ми то не знамо, и вероватно, нећемо то ни знати.
О Стоунхенџу се, међутим, може говорити, једино тако, наравно, као да је он нека врста тамног вилајета и тако о њему у овој књизи говори Бела Хамваш. Не можете превести оно што је о Стоунхенџу Хамваш рекао. То можете само да ослушнете, ако имате ухо за то. И Хамваш је тако подесио казивање да отвара поглед у једно станиште тамног вилајета – у овом случају на подручју Енглеске, а могло би бити било где другде – па тако и неко ко никад Стоунхенџ није видео, а није га, изгледа, видео ни сам Хамваш, можда о њему зна нешто битно што никад неће сазнати неки позитивисти, или, рецимо, марксисти, неки човек сличног менталног склопа као амерички психолог кога смо претходно помињали.
Према томе, ако хоћете да ослушнете глас из тамног вилајета, узмите ову књигу, или било коју другу Хамвашеву књигу, и тај глас ћете чути, дакако, ако имате слуха за то, односно ако вам слух није затамнила позитивистичка и марксистичка традиција.
Разуме се, да уопште дођемо у прилику да тај глас и на нашем језику чујемо, имамо да захвалимо г. Бабићу коме сам већ рекао, па немам разлога да сада не поновим, да је Бела Хамваш у нашем преводу његова задужбина. А дакако и издавачи ове књиге заслужују наше пуно признање, моје у сваком случају, што су нам омогућили да превод г. Бабића имамо у рукама, а надати се да ће и неких 3.000 још преведених страница угледати света управо овде у овој земљи, можда код овог истог издавача. Пре него у било којој другој земљи света.
Ако друге земље не можемо да престигнемо у неким другим областима, а како ствар стоји и какве нам птице певају, скоро и нећемо, ево ипак постоји једна област у којој смо први.
Изворник: Границе ишчезавају, зар не? (Аутографски роман о рецепцији Беле Хамваша у српској, потом и у мађарској књижевности и култури, па и у свету; Књига осма: СПАС – Пропланак CIX; приредио Сава Бабић; Службени гласник, Београд, 2012)
Related posts:
Кристијан Олах: КО ИЛИ КАКО ИЛИ О ‘ЉУДСКОЈ ПРИРОДИ’
Зоран Туцаковић: ЗАПИТАНОСТ НИКОЛЕ МИЛОШЕВИЋА О СМИСЛУ ИСТОРИЈЕ (2)
Зоран Туцаковић: ЗАПИТАНОСТ НИКОЛЕ МИЛОШЕВИЋА О СМИСЛУ ИСТОРИЈЕ (3)
Мило Ломпар: НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ И ЦЕНЗУРА
Никола Милошевић: ФИЛОЗОФСКЕ ПРЕТПОСТАВКЕ МАНИПУЛАЦИЈЕ У ПОСТМОДЕРНОМ ВРЕМЕНУ
Владимир Сергејевић Соловјев: ОПРАВДАВАЊЕ ДОБРА
Јуриј Шалиганов: КУГА СЕ ПРИБЛИЖАВА, ПИР НЕ ЈЕЊАВА
Петар Муљтатули: ГОСПОД ЧЕКА НАШ ИЗБОР
Станислав Краков: И ЖИВИ И МРТВИ ХИТАЈУ КА БЕОГРАДУ…
Јован Пејин: СТЕПИНАЦ – БАЛКАНСКИ ТОМАС ДЕ ТОРКЕМАДА
Протојереј Јован Пламенац: СВЕТИ ЈОВАН ВЛАДИМИР МЕЂУ НАМА У СВОМ ЗЕМАЉСКОМ И НЕБЕСКОМ ЖИВОТУ
Драган Буковички: ПРОЈЕКАТ РУСИЈА ИЛИ ЈЕДАН ПРЕДЛОГ РУСКОГ НАЧЕРТАНИЈА ЗА ХХI ВЕК
