Олег Шабалин: ПОВОДОМ СЕЋАЊА НА МАРИЈУ МЕЉКОВУ

Данас није свака жена способна за такав животни подвиг…


Олег ШАБАЛИН

Данас још једном прочитах чланак-некролог Драгана Бунарџића, написан и посвећен успомени на Марију Мељкову на четрдесетницу њене кончине. Кончине тим више несхватљиве и тужне. Отишао је из живота човек какав се не среће често у животу, нестало је продуховљене жене, толико да се ваљда не можемо ни сетити још кога ко је тако могао волети руску идеју и бити родољубом руског света, бити привржеником руско-српског братства, и притом водити скроман и можда слабо рекламиран и медијски звучан посао на добробит два народа, руског и српског.

Судбина ме са њом спојила на годишњој Московској изложби-сајму књига, која се одржава на ВДНХ, септембра 2015. године. У то доба сам активно учио српски језик, живо се занимо за све новине у српској култури, у њеном музичком и књижевном делу. А у Русији практично нигде нећеш наћи ни српску литературу, ни музику, естрадну или народну, ништа што би подсећало на културу братског српског народа. Премда у целини руски људи знају за трагичну и и славну историју Срба, саосећају с њима у њиховој трагичној судбини, која их је снашла у ХХ веку. Још нису заборавили варварску и злочиначку агресију САД и НАТО против Србије и Југославије 1999. године, бомбардовања мирних градова и велике жртве мирног српског становништва: жена, стараца и деце.

Хвала Богу да бар има још неколико руских информативних портала са српском тематиком, где се макар нешто може прочитати о савременој Србији, бити у току с њеним културним збивањима и политичким процесима. На једном од таквих портала сам и сазнао за учешће Руско-српског Братства Светих Цара Николаја и Владике Николаја у изложби књига на ВДНХ. Сазнао сам да ће на штанду Братства бити у продаји књига из српске историје и политике, духовно-философских књига, дискова српских музичких извођача, сувенира са српском символиком, предмета уметничког стваралаштва, направљених рукама српских мајстора, па чак у сувенирним флашама и знамените српске ракије. Како се то могло пропустити! Тако се циљано нађох на изложбеном штанду Руско-српског Братства, где први пут сретох његовог оснивача и сапредседника Марију Ивановну Мељкову.

Почећу од тога да сам се на штанду Братства задржао преко два сата. Док нисам прегледао све књиге, распитао се о свим ауторима, док нисмо разменили све новости из савремене српске историје и политике. Испоставило се да смо и ја и покојна Марија Мељкова православни, руски људи, који „у истом правцу гледају“ на историјске процесе у савременом свету, да су нам заједнички приступ и погледи на трагичну прошлу историју Срба и њихову полуокупирану садашњост. Књига, музичких дискова сувенира, накупило се код мене за чак две велике кесе. Накуповао сам се сигурно за сав новац који ми је преостао. Чак ни за ракију ми није претекло. Хвала пријатељу Александру што ми је правио друштво на сајму, који није заборавио на тај својеврсни српски „сувенир“, па га ја напослетку и купио. Тамо се испоставило и да су Марија Мељкова и мој недавни познаник Драган Буковички (Бунарџић), с којим сам се другарски упознао и нашао јула исте године на православном фестивалу „Браћа“ у подмосковском Бородину, саборци и стари, добри пријатељи, који су петнаест година раније и организовали то исто Руско-српско Братство. Како беше пријатно и лепо схватити да се идејно-духовно блиски људи, по Божјој промисли, срећу и друже.

И ето, тај сусрет с Маријом Мељковом на сајму би почетак нашег скоро трогодишњег познанства, културно-стваралачке размене знањима о српској историји и култури. Тада купљене књиге беху брзо делом прочитане, а делом проучене, музика одслушана, ракија попијена, па се изнова појавио повод да се нађем на изложби-сајму марта 2016. године, сад већ у Изложбеном центру „Сокољники“, где је опет било Руско-српско Братство Марије Мељкове. Сусрет је био као сусрет старих и добрих пријатеља, који се годинама нису видели. Сав новац који се имао био је потрошен по већ познатом списку. Тад је код Марије Мељкове поникла мисао да ме укључи у подухвате Руско-српског Братства у Москви, а по могућности и у Србији.

До тог доба ја сам већ нека знања српског језика почео примењивати у пракси, у стваралачком дружењу са српским песником и писцем-новинаром Драганом Буковичким. Почео сам, по задатку уредништва интернет-гласила Српско-руског Братства да радим преводе на руски језик историјских радова Војислава Шешеља, ратних успомена писца Антонија Ђурића и других радова српских аутора на војно-политичке теме из српске историје и текуће стварности. Драган Буковички је био технички уредник мојих превода, а Марија Мељкова један од првих мојих читалаца и рецензената.

Марија Мељкова

У то време била је горућа тема црквеног екуменизма у светлу сусрета патријарха Московског и све Русије Кирила са поглаваром Католичке цркве папом Фрањом, који се догодио фебруара 2016. године на Куби. Марија Ивановна, као и многи православни људи, свом душом и срцем нису прихватили тај чин издаје осећања руских православних верника од стране јерарха Руске Православне Цркве (РПЦ). Својим духовником покојна Марија Мељкова је сматрала оца Артемија, бившег епископа Рашко-призренског Српске Православне Цркве (СПЦ), који је гневно обличивао екуменизам што разједа тело СПЦ, и настављао, чак и после свог прогонства с места епископа, свој духовни подвижнички рад.

Код мене, управо на највиднијем месту, у мојој домаћој библиотеци стоји књига епископа Артемија „С Христом на животном путу“ (издаваштво „Святая Русь“ 2010), коју ми је тада на изложби поклонила Марија Ивановна. У том делу епископа Артемија био је и велики рад покојне Марије Ивановне: седам чланака из тог зборника радова она је превела са српског на руски.

На том сајму се мало приоткрио и лични живот Марије Ивановне, кад је замолила дошавшег с Атоса код ње у госте свештеника да се помоли за њеног мужа, болујућег Андреја, о коме је она стално мислила и није пропуштала прилику да замоли молитвено заступништво за њега пред Богом. А како се затим испоставило, она се низ година бринула и лечила немоћног и болесног мужа. Данас није свака жена способна за такав животни подвиг. Свима су потребни богати, здрави и успешни. А овде имамо ретко православно милосрђе и саосећање према болесном мужу. Упокој, Боже, душу Марије Ивановне!

На тој истој изложби Марија Мељкова ме позвала да крајем марта те године пођем на књижевно вече познате списатељице Олге Четверикове, која пише на тему тајни и подмуклог рада Ватикана, које је требало да се одржи у староверској цркви на Рогожки у Москви. Али најављени сусрет је неколико пута из разлога „болести“ Олге Четверикове одлаган. Тако да се, на жалост, није ни десио, колико је мени познато. Марија Ивановна ми је чак после послала смс-ом адресе неколико сајтова с правом руском православном тематиком (communitarian.ru, dsnmp.ru, amin.ru). Цитирам њену оцену тих сајтова: „Религија, црквена аналитика… ови су најхрабрији и најразборитији…“ Зато што је велика храброст и велика срчаност поћи против званичне линије поекумењеног дела руководства РПЦ. И Марија Ивановна је, не плашећи се оптужби за раскол, мужевно и храбро, по мери својих малих снага, позивала да се не пристаје на издају православних хришћана Русије и Србије. Тако је стамен борац за веру била! Слава јој и хвала!

На жалост, наш садашњи живот, пун борбе за „светлу будућност“ и нормално преживљавање, није наклоњен честим сусретима са занимљивим људима и опшењу на горуће теме. Тако се и мој следећи сусрет с Маријом Мељковом десио скоро годину касније, 17. фебруара 2017. године, на приредби организованој од Представништва Републике Српске у амбасади Србије. Била је то премијера српског документарног филма „Споменко Гостић“ о српском 14-годишњем јуноши, јунаку српског народно-грађанског рата у Босни и Херцеговини 1992-1995. године.

С Маријом Мељковом срео сам се у метроу Кијевска. Поседели смо у пристаничном кафићу, испили по шољу чаја, разменили мишљења и последње новости из личног и друштвеног живота Русије и Србије, и пошли к амбасади Србије у Мосфилмској 46. Марија Ивановна била је онда мој водич, пошто од 94. године прошлог века нисам био у амбасади Србије-Југославије, па сам већ заборавио пут до тамо.

Испоставило се да се Марија Ивановна добро познаје с амбасадором Србије у Русији, господином Славенком Терзићем, домаћином те приредбе, и лично је представила моју маленкост господину амбасадору, који је дочекивао госте у холу амбасаде. За успомену на тај сусрет са господином С. Терзићем остала ми је његова посвета на мом примерку његове књиге „Стара Србија – драма једне цивилизације“ у руском преводу (издаваштво „Вече“, Москва, 2015). Књига достојног историчара и аутора, која говори о већ скрајнутој и неугодној историји Србије. Узгред, књига се нашла у мојој библиотеци благодарећи труду и усрдној препоруци Марије Мељкове.

Сâм документарни филм оставио је неизбрисив утисак и стање јаке душевне боли, изазвао читав спектар разноврсних осећања, саучешћа и пустоши губитка. Кад на екрану видиш лице храброг српског момчета из Босне, које са својих четрнаест година гине у етничком, грађанском рату за обично људско право да једноставно живи по својим верским обичајима и народним представама. Јуноша Споменко, за разлику од многих одраслих дезертера, избеглих од рата у онда још увек ситу и нератујућу Савезну Југославију, показао је пример родољубиве одважности и националне храбрости у том недечјем и крвавом рату. Смрт овог дечака је на савести оних што удесише сепаратистичку поделу бивше социјалистичке Југославије на етничке творевине и псевдодржаве.

Успут, велика грађанска храброст била је и снимити овај филм. Како ми је испричао сâм аутор и режисер тог документарног филма, снимања су ишла на територији која је подлим Дејтонским споразумом припала муслиманско-хрватској Федерацији, и од православних Срба тамо су остали само њихови гробови. Међу њима и скромни гроб с невеликим обелиском од црног мрамора, с фотографијом младог јунака српског отпора, примера и узора војничке храбрости, Споменка Гостића. Слава српском народном хероју! Упокој, Боже, и његову славну душу!

Већ после приказивања филма, на малом, скромном банкету, приређеном од амбасадора Србије, с Маријом Мељковом и Миливојем Ђуровићем, првим саветником амбасаде Србије у РФ, поменусмо и славног младог хероја Споменка и све Србе и Русе погинуле у том страшном етничко-грађанском рату. Нарочито су ми остале у сећању речи руководиоца Представништва Републике Српске, господина Душка Перовића, о државној политици чувања сећања на јунаке тог рата и дубоке благодарности и признања за помоћ и подршку Републици Српској од стране велике Србије и Русије. На повратном путу смо ја и Марија Мељкова већим делом ћутали, налазећи се под утиском виђеног у филму. Сви смо тада схватили просту истину: како је крхак људски живот! И како је подло узимати га у тако раном и младом узрасту!

Та, 2017. година се испоставила богатом разним подухватима у српско-руској сарадњи и културном узајамном деловању. Тако ми после неколико дана Марија Ивановна предложи да посетим прилично занимљиву трибину – Округли сто на Универзитету МНЕПУ с темом „Номоканон Саве Српског“, који је организовао професор, доктор правних наука и шеф катедре Словенског права на Универзитету МНЕПУ господин Божидар Митровић. Професор Б. Митровић био је још председник Заједнице Срба у Москви и директор занимљивог и јединственог музеја-кабинета „Непрекидности словенског права и културе од доба Лепенског вира и Винче“.

На округли сто су из Русије, Србије и Украјине позвани научници и стручњаци за српску историју, савремену историју, историју православља, а посебно периода везаног за време живота знаменитог Саве Српског, једнако поштованог како у Српској, тако и у Руској Православној Цркви. Марија Мељкова је на том догађању, од Српско-руског Братства, уредила невелики књижни киоск за све љубитеље књига на српско-руске теме, где сам ја, као и увек, нашао нешто ново за своју библиотеку.

Али Марија Ивановна није само иступила као „кантинерка“ дешавања, како ју је простачки обележио неки господин И. Числов, него је иступила и у оштрој полемичкој расправи по теми округлог стола. А после окончања расправе и самог дешавања дала видео-интервју српском гласилу на доста лепом, живом, књижевном српском језику!

Након десет дана, 2. 3. 2017, опет благодарећи труду и сугестији Марије Ивановне Мељкове, нађох се као позвани гост Балканског клуба Московског института за међународне односе – МГИМО. Балкански клуб МГИМО је одржавао сусрет студената МГИМО и учесника Балканског клуба са председником Републике Српске у саставу Босне и Херцеговине, господином Милорадом Додиком.

С Маријом Ивановном сам се срео у метроу, па заједно пођосмо до института МГИМО. „Алма матер“ наших дипломата је, дабоме, оставила утисак! Не високошколска установа, него него неки хотел са пет звездица! Богата и раскошна високошколска установа. Балкански клуб је, како сам тада схватио, удружење студената и аспираната МГИМО специјализујућих се на проучавању Балкана, тачније – региона Југоисточне Европе. Има међу њима и Руса и Срба. Јако много руских студената проучава српскохрватски језик и фино се сналазе у српско-балканској теми. На сусрету беху и амбасадор Србије С. Терзић и руководилац Представништва Републике Српске Д. Перовић, као и многи познати стручњаци и политиколози на балканску тематику: Н. Бондарјев, Ј. Ј. Гускова – директор Центра за изучавање балканске кризе Института за славистику РАН, ректор МГИМО Торкунов и К. В. Никифоров – директор института за славистику РАН.

Пошто је предавање каснило, двадесетак минута сам попричао с Јеленом Јурјевном Гусковом о текућој ситуацији на Балкану и у Србији. Пријатна, мила жена и уман саговорник, одличан познавалац Југославије и читавог јужног словенства, представила ми је свог ученика, кандидата историјских наука Никиту Бондарјева: руски делија висок близу два метра и стопалом величине 46-47, управника одсека за балканске земље у Русијском институту за стратешка истраживања – РИСИ. Испоставило се да је Марија Мељкова преко Наталије Нарочницке пријатељица с мамом тог руског делије. Ето како је свет мали, добра господо.

Милорад Додик у МГИМО, март 2017.

И најзад предавање – наступ Милорада Додика. Председник Додик је иступао мало више од сат времена, без папирића и извода, по само њему познатом плану. Велелепни оратор и мајстор сликовитих израза. Из његовог наступа смо сазнали о стању ствари у тој чудној псевдодржави – конфедерацији, коју су створили САД и НАТО с прећутном сагласношћу ОУН и Русије још у њено „јељцинско-козирјевско“ доба од бивше републике Босне и Херцеговине у социјалистичкој Југославији. Сазнали смо о трагедији и проблему подељеног српског народа, вери Срба у Бога, Вишу правду и мајчицу Русију.

Своје утиске и мисли које су се појавиле поводом наступа Милорада Додика изложио сам у свом раду – чланку „За 25 година Републике Српске Срби су се избавили од ‚илузије Југославије‘“, где је наслов чланка управо цитат речи председника Републике Српске с његовог иступања у МГИМО. Ту своју замисао сам одмах после наступа председника М. Додика поделио с Маријом Мељковом. Она је одобрила ту идеју и пристала да буде мој рецензент и, ако ми чланак успе, и преводилац на српски. Али њој, нажалост, то није успело. Густ распоред њеног друштвеног и културног рада није јој допустио да напише пуновредну рецензију, премда је са мном ипак поделила неколике усмене предлоге и примедбе. И на томе јој хвала.

Истог марта месеца 2017. године у Русији је кренуло широко приказивање филма познатог српског режисера и писца Емира Кустурице „На млечном путу“. Децембра 2016. Емир Кустурица је дошао у Москву ради представљања и премијерног приказивања за пробрани део руских гледалаца са главним јунацима овог филма, које су играле позната италијанска глумица Моника Белучи и не мање позната српска глумица Слобода Мићаловић-Ћетковић. Због непознавања Кустуричиног стваралаштва, нисам се посебно трудио да доспем на премијеру његовог филма, а и доспети на њу било је прилично тешко услед грознице руских гледалаца, коју нисам баш разумевао и делио.

И у вези тога одлучих да назовем Марију Мељкову и обавестим се код ње подробније о стваралаштву Емира Кустурице, о његовој филмографији, о вредностима његових филмова и недостацима. У чему је, најзад, вредност његовог стваралаштва за руског гледаоца? Дотад сам већ имао неку представу о томе ко је Кустурица: крштен у православљу као зрео човек, муслиман из босанске престонице Сарајева. Чак сам на српској телевизији видео у одломцима његов филм, са прилично грубим и неразумљивим садржајем и хумором. Једино што сам запамтио из тог исечка јесте прилично тривијална сцена са кредитном картицом у парној локомотиви уз учешће српског глумца Николе Која и глумице Мирјане Карановић и познатог лица југословенско-српског глумца, знаног нам још из совјетских времена и југословенских дечјих филова – Славка Штимца. Био сам још и 2014. године на екскурзији у изграђеном од Е. Кустурице етно-селу „Дрвенград“ у месташцу Мокра Гора, у западној Србији: нарочито поштовано место за стваралачки део српског народа.

Слобода Мићаловић-Ћетковић, Моника Белучи и Емир Кустурица у Москви, децембра 2016.

Какво је било моје чуђење кад се после мог позива и распитивања разјаснило да је Марија Ивановна Мељкова још и поштовалац, и – нећу се устезати од те речи – обожавалац Кустуричиног стваралаштва. Одлично је познавала његове филмове и као прави правцати филмски критичар испричала ми оно што, због своје неупућености и дремљивости, нисам знао о тако великом филмском уметнику и мајстору као што је Емир Кустурица. Отад су се у мојој видео-колекцији појавили сви његови филмови, како на руском, тако и на српском језику. Практично све сам их одгледао. Од Марије Ивановне сам сазнао де је Емир Кустурица још и писац који пише ваљану прозу. Његова књига у електронском виду „Смрт је непровјерена гласина“ у мојим животним плановима чека своје ишчитавање.

Кустурица се уз то испоставио и као врстан музичар, руководилац музичке групе „No smoking orchestra“, која наступа на успешним гостовањима у Русији и другим земљама света. Видео-записи његових концерата имају велики број прегледа. Недавно је Кустурица са својом групом чак наступио уживо на руској телевизији, у програму Захара Прилепина „Сол“, на ТВ-каналу РенТВ. И уопште, као круна признања његових заслуга пред Русима и Русијом постало је одликовање Емира Кустурице у Москви, у Кремљу, од председника Русије В. Путина, Орденом дружбе који је он, са благодарственом беседом, примио. И тако сам захваљујући Марији Мељковој за себе поново открио Емира Кустурицу. Посмртно јој хвала!

Следећи мој сусрет с Маријом Мељковом десио се поводом једне легендарне музичке групе – „Легенде“. Група је једна од најпопуларнијих у Србији, зацело као што у СССР беху „Песњари“ по степену популарности. Пролећа 2017. године требало је да се одржи њихов јубиларни концерт „30 година са вама“. Уз такав јубилеј они су издали јубиларни троструки диск са свим њиховим песмама и композицијама. Као меломан и обожавалац стваралаштва „Легенди“ повезах се са својим пријатељем Сашом у Београду и договорих с њим да он оде на концерт „Легенди“ и за мене купи тај јединствени музички бисер.

Реших да се унапред побринем о његовој даљој доставци у Москву. И најпре се обратих, правилно – Марији Мељковој, пошто је периодично била у приликама да доставља књиге и сувенире из Србије по линији Руско-српског Братства. Она ми, наравно, није одбила такву услугу. И ја почех с нестрпљењем ишчекивати јубиларни концерт у Београду. Он је, дабоме, прошао с грандиозним успехом и потпуно је распродат, али мој пријатељ, ето, због заузетости и сложеног посла, није могао да оде на концерт. А диск у Београду нигде није могао купити због његовог невеликог тиража. Ето жалости.

Поново назвах Марију Ивановну да откажем молбу за достављање, на шта ми она одговори да ме може обрадовати, пошто тај диск, истина, у прошлогодишњем издању, али такође троструки, она има. Како је била велика моја радост због такве вести. Договорисмо се да се нађемо почетком априла – у библиотеци! Можете замислити, људи у XXI веку још иду у библиотеке.

У библиотеци „Г. Успенски“ на Таганки било је заседање историјског клуба на тему расељавања Срба на граници Аустроугарске и Турске у XVIII-XIX веку. Предавање је држао млади научник, постдипломац Института за славистику РАН. Као сад памтим оштра полемичка питања која му је постављала Марија Мељкова, у познавање којих је, нажалост, он био неупућен због своје младости и неискуства. На крају оштре полемичке расправе Марија Ивановна је предавачу ипак разјаснила да су власти Аустроугарске званично позивале Србе на земље свог царства ради заштите његових граница од ширења Османског царства, са правом наследног поседовања земље и вођења домаћинстава. Као и у Русији – својеврсне козачке повојничене насеобине. Само су они називани „граничарима“, тј. људима који чувају границу.

Тако, дакле! Срби имају сва историјска права да живе на територији Српске Крајине, Славоније и других места у Хрватској границом бившег разграничења између Аустроугарске, чијим делом је била и савремена Хрватска, и Турске, под чијом је окупацијом тада био Балкан. Такав закључак смо чули и донели с Маријом Мељковом тада у библиотеци. А диск „Легенди“, чији главни вокал и тенор је Иван Миленковић, ја стално слушам. И сваки пут захваљујем већ покојној Марији Мељковој за помоћ и радост коју ми доноси ова ЛЕГЕНДА музике!

Већ крајем априла електронском поштом од Марије Мељкове добијам програм дешавања у оквиру Дана српске културе у Русији, који ће трајати 15 дана и одржавати се у Дому словенске писмености и културе у Черњиговском сокаку у Москви. Важно је и то, како ми је потом у телефонском разговору казала Марија Ивановна, што ће на манифестацију допутовати мој добар познаник и сарадник у књижевном стваралаштву Драган Буковички (Бунарџић).

На Данима српске културе у Москви, мај 2017. Фото: Олга Серебровска

У свом радном распореду одабрао сам суботњи дан 7. маја и обрео се у Дому словенске писмености и културе. Тамо је била размештена изложба српских сликара, иконе српских мајстора, предмети народне уметности. Наш пријатељ Драган је из српског градића Краљева довезао читаву колекцију радова домаћих мајстора, одећу, сувенире, домаће кућне предмете. У музичком салону су приказивани српски филмови о тешкој најновијој српској историји, па је чак била и видео-конференција из Београда с режисером већ познатог нам документарног филма „Споменко Гостић“.

Баш на тој представи поново се сретох и с Маријом Мељковом. Нисмо могли пропустити такав културни догађај. По њеној сугестији сам у Драгановој сувенирници узео мале макете манастира Студенице и Жиче, у којима је она више пута била као ходочасник. Рече да ми чешће изглед тих манастира буде пред очима као сан да их посетим, који се обавезно мора остварити. Ето какав сам својеврстан налог добио од Марије Ивановне: „визуализација циља“. Обавезно ћу то извршити и посетићу те дивне светиње српског православља.

Тамо ми је Марија Ивановна најавила и следећу манифестацију српског културног живота – Дане Београда у Москви крајем маја 2017. године. Рекла је да ће наступити познати српски музичар Горан Бреговић и наговестила где да прибавим информације и програму те манифестације.

Аутор чланка с Иваном Жигон, Дани Београда у Москви, мај 2017.

Нажалост, на тој се манифестацији нисам срео с Маријом Мељковом. Она је била на изложби-сајму у Петрограду са својим Руско-српским Братством. Али свеједно сам јој потом саопштио своје утиске и испричао јој о одржаном концерту Горана Бреговића у Парку Горког и о наступу хорског ансамбла деце с Косова и Метохије „Косовски божури“, под управом познате певачице, неупоредиве Иване Жигон, на отвореном платоу у Камергерском сокаку.

Већ негде средином лета, назвавши Миливоја Ђуровића, првог саветника у амбасади Србије, и честитавши му минули празник, добих од њега позив на приредбу у амбасади поводом представљања књиге о српској кнегињи Јелени Карађорђевић. Одмах саопштих о том дешавању Марији Мељковој, и договорисмо се да се видимо у амбасади. Тако и би. Срели смо се као већ стари знанци. Чак затим исписмо по чашу вина за сусрет, на закусци што је уследила после презентације.

Нажалост, следећа два сусрета с Маријом Мељковом већ су се показала као последња у нашем познанству. Претпоследњи је био на сајму књига на ВДНХ у Москви у септембру 2017. године. Нарочито сам повео тамо свог знанца, ученог социолога, руског родољуба и, дабоме, србофила, да би купио нешто од српске символике и сувенира и погледао нове књиге на српске теме. Тим пре, тамо је био издаваштво из Србије ПГП РТС, које је довезло занимљиву збирку новоизданих књига, међу њима и о историји руско-српских односа. Овог пута сам, истина, потрошио јако мало новца на штанду Руско-српског Братства. Поздравивши се с Маријом Ивановном, више времена смо провели на штанду српског издавача, утолико пре што је тамо било више занимљивих сусрета и дискусија.

Фотина Богатирјева и Марија Мељкова

А последњи сусрет се десио у амбасади Србије новембра 2017. на изложби фотографија из ратних албума српских ветерана I светског рата, на коју су нас позвали по линији амбасаде. Срели смо се у фоајеу амбасаде нас четворо: професор Божидар Митровић, Марија Мељкова и њен заменик из Руско-српског Братства, која се представила као Фотина. Приредба је била врло занимљива. На њој је, природно, присуствовао и господин амбасадор Србије С. Терзић. Изложба је била организована са делатним учешћем Министарства спољних послова Србије, Српске Православне Цркве, Савеза потомака ратника Србије 1912-1920. и издавача „Албума сећања на наше претке из Првог светског рата“ 1914-1918.

Изложбу је отворио амбасадор Србије Славенко Терзић. Затим је иступио старији саветник амбасаде Србије Бранислав Радојчић. На лепом руском језику без акцента приповедано нам је шта је за Србе сећање на Први светски рат, коликим је жртвама српски народ платио тај рат, колико је несреће та војна донела свакој српској породици. Ми, Руси, можда до краја још нисмо свесни ни у наше дане каквог је срчаног и храброг савезника имала Руска Империја на Балкану у Првом светском рату. Не мање јарко и с тугом у речима је о војничкој мужевности у двама светским ратовима приповедао и председник Савеза ветерана Србије, умировљени пуковник Југословенске народне армије – ЈНА, господин Марковић.

Већ после свечаних речи при отварању изложбе, с Маријом Ивановном обиђосмо изложбу и опоменусмо се наших предака који су војевали у оба светска рата. Био је то мој последњи разговор с Маријом Ивановном, авај! Она се некако брзо уклањала, па напустила приредбу. А ја наставих разгледање већ са господином пуковником Љубомиром Марковићем и Браниславом Радојчићем. На закусци, какав је и ред, поменусмо их и исписмо чашу за погинуле српске и руске ратнике у оба светска рата. Слава руским и српским ЈУНАЦИМА!

До вести о њеној болести и кончини ми смо се већ само дописивали телефоном и честитали једно другом Нову годину, Божић и Дан државности Србије 15. фебруара. После тога она више није излазила на везу и преостало нам је само да се молимо за њено здравље. Али, судбини је било угодно да је позове на небеса баш уочи Дана победе руског народа над немачким фашизмом. И ја мислим да је она тамо заједно са свим душама руских и српских ратника и светих мученика за Веру нашу Православну, за Руску Свету и сестру њену Србију, која је Марији Ивановној постала друга Домовина и усипалницом њеног тела. Царство јој небеско, Боже! Амин!

Москва, август 2018.

P.S. На жалост, у моме фото-архиву нема фотографија Марије Мељкове. По њеној молби, она је избегавала фотографисање, пошто је била савршено скроманнејаван човек. Таквом је и памтимо!

(Visited 165 times, 1 visits today)
ГЛАВНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *