In memoriam: ИЛИЈА ШЕКУЉИЦА (1934 – 2023)

Крајем октобра ове године у рајска насеља се преселио Илија Шекуљица, новинар и сатиричар, Ервеничанин и Книњанин, човек који је 1995. године са својом породицом доживео горку судбину прогнаника са родне груде. “Олуја”, међутим, није Илији одузела ништа од урођеног духа и ведрине. Срдачно смо га примили у наш Краљевачки сатирични круг, испочетка само поштујући препоруку Радивоја Лалета Бојичића, уредника сатиричног листа Јеж (“Шаљем вам један посебан цветак из Книна, поведите рачуна о њему”), а затим, осведочени у свежину и мирис дотичног цвета, радо смо се дружили и сарађивали. Памтићемо га по томе да га ни удар београдског трамваја није избацио са животног и сатиричног колосека, по доброти и пажњи са којом се опходио према својим ближњима, а посебно по начину на који је исказивао чуђење и немогућност предвиђања онога што непосредно предстоји. Илија је тада увлачио главу, савијао руке у лакту и подизао шаке окренуте ка саговорнику у висини и близини својих рамена и ушију, уз ширење очију, скупљање уста и стискање доње вилице у мери која ју је добрано ближила носу. То је значило: не знамштадамислим, бићекакоћебити, биштаби, богтепиташтаћебитисанама, сачувајмебожеисаклони, можеиовакоионако, какосеузме, кознаштанастекчека, нисамбашуверен, немампоуздануинформацију, нисамјошизвеосигуранзакључак, и сл. Драго нам је што се наше Словенско друштво својевремено потрудило да Илија, после пар невеликих књижица из области сатире, буде представљен обимнијом и садржајнијом књигом афоризама и епиграма Узимање мере. У српској сатири остаје трајно забележен заступљеношћу у зборницима и антологијама, а трајна забележба Илије остаје уписана и у нашем сећању.

Збогом, друже сатирични, до скорог виђења.

Редакција


У вјечност се преселио Илија Шекуљица (90), народни пјесник и изузетно вриједан новинар, хроничар Ервеника и Буковице, Госпића у којем је радио у грађевинској фирми и Лике, а у избјеглиштву и хроничар Краљева. Преминуо је свега неколико дана послије смрти супруге Ружице. У народном сјећању Тромеђе Лике, Босне и Далмације, урезана је његова десетерачка поема о бијелој смрти младих људи једне студене личке зиме.

Слободна Херцеговина

И остаде Илија у Краљеву, са супругом која га ничим оправдано трпи, и са бодрим духом којем ни Туђманова Олуја није наудила. Пише и даље добрим делом о хлебу нашем насушном, муци да се његова кора заради, присећајући се свог првог запослења, 1960. године у ГП “Лика” у Госпићу, а потом у Радио Госпићу. Проницљиво запажа да су дембели и трутови вечита класа на овим просторима, те да највише парфема троше они којима смрди рад. Па још кад се паразити докопају власти, остаје нам само да констатујемо: када се власт распојаса, онда је народ јебена страна. Шта остаје поштеном човеку, него да се чуди шта га је снашло, те да покуша да остане нормалан и ведар, стоички примећујући: Динамично живим. Час овако, час онако.

Импресиван је списак листова у којима је Илија сарађивао, што са хонораром, што без њега: Лички вјесник (Госпић), Арена, Вечерњи лист, Керемпух, Радничке новине (Загреб), Рад, Јеж, Хумор, Сабор, Вечерње новости (Београд), Осмех (Нови Сад), Диоген (Сарајево), Бродолом (Славонски Брод, Војска Крајине, Нове личке новине, Српски глас (Книн), а праксу је наставио и по доласку у Краљево – Ибарске новости, Краљевски гласник (Краљево), Јединство (Приштина), Прави одговор (часопис за избеглице, Београд), Огњиште (Таково)… Уз то, појављивао се и у бројним радио емисијама: Радио Книн, Радио Сарајево (емисије Цикцак и Весело вече), Радио Београд, Радио Нови Сад, Радио Загреб (Село весело и Ведро вече), Радио Краљево, Радио Крагујевац, Радио Крушевац…

(ПИШЕ СВЕ ДОК ДИШЕ – поговор књиге Узимање мере)

Илија Шекуљица из новинарских дана

То што нема свињетине ублажавамо тиме што има – свињарија!

Хрватска је из Немачке увезла метле за – етничко чишћење.

И ја сам ослобођен у августу 1995. године. Ослободили су ме од свега што сам имао.

Испоставило се и то
да много веће плате
имају баш они
што празну сламу млате.

(Од шале глава не боли; Краљево, 1997)

Крећемо према Бања Луци. И даље непрегледна колона возила и коњских запрега. Многи и пешице. На путу између Петровца и Бања Луке наилазимо на шлепер са приколицом пун хуманитарне помоћи који је био бомбардован у уништен од хрватских авиона. Догорева.

. . .

Много сам завидан пужевима. Да сам којим случајем био пуж, могао сам на себи донети своју кућу из Хрватске.

Ако сам избеглица, то не значи да ме сви морају – избегавати!

(О животу избегличком; Краљево, 2001)

. . .


Окренут леђима завичају, премда мислима и даље уроњен у његов голобрди крш, бежећи пред стихијом операције „Олуја“, Илија Шекуљица је у бесконачно дугој колони својих сународника и чланова породице, до првог заклона стигао након 18 збеговских дана, духом и телом скрхан у неизвесности избегличког конвоја.

Прешавши на десну обалу реке Дрине, са радошћу и олакшањем прихвата пружену руку спасења. Захвалност коју овај човек осећа за уточиште које му је пружено у безбедној лагодности краљевачког краја, оличена је, час у питомим цртама његовог старачког лица, час у гласу који интонира неким необичним благодетним тоном.

Ма колико на први поглед животна драма Шекуљица делује лако утопива у мноштву других, сличних судбина; она ипак, носи непоновљив печат својствен свим несрећним породицама и као таква, без сваке сумње, вредна је да се забележи.

– Човека када једном отерају са огњишта, ништа га више не везује за неко посебно место. Праћен проклетством које му се попут омче окачи око врата, свугде је странац; овде нисам на своме, тамо нисам међу својима – говори са сетом осамдесетосмогодишњи Илија који је током свог дугогодишњег радног стажа био дописник Политике Експрес и Вечерњих Новости, најпре из Книна, а потом и из Госпића. И упркос чињеници да га је животни позив нераскидиво везивао са друштвом и сложеним односима у њему, неразумевање за све што се догодило и даље је велико.

Портал КРУГ

Од Београда до Шида путовао сам возом, а даље преко Винковаца, Загреба и Огулина до Книна возио сам се у влаку. Најзад, око пет сати ујутро, стигао сам у Книн. Био сам једини путник који је изашао на тој жељезничкој станици у том граду. Све је необично – нема путника, нема ни ћириличног натписа на станици. Пре последњих ратних догађања често сам путовао из Госпића за Книн. Тада је било пуно путника, све је било живо… Времена се мењају.

Свануло је, шетам кроз Книн. Нико ме не препознаје, не препознајем ни ја људе које срећем. Садашње грађане тог града. Нове. Постали су Книњани у време када сам ја постао Краљевчанин. Мислим – боље би било да је свако остао на своме. (С пута по Хрватској)

ПЕНЗИН

Данас је лако бити поштен, али је тешко од тога живети.

Наше предузеће не послује само са иностранством, већ и са – губицима.

Кројачи судбине: прво ти скроје, па ти тек онда узимају меру.

Следећи траг лопова многи се забораве вратити.

Увек смо тврдили да нам је крив неко други. Није тачно! Крив нам је први.

Парола прогнаних: Туђе нећемо, у своје не смемо!

Зашто у празну главу не можеш ништа улити?

Може ли стражњица бити напредна?

Мали човек тек када га згњече оставља траг.

ГЛАД
Штрајкови глађу
као протест вреде
једино кад има
шта да се поједе!

ЗУБИ
Говоре ми, увек трубе:
Слушај ти – језик за зубе!
Ја одговор одмах спремам:
Па ја, људи, зуба немам!

БУЗДОВАНИ
Време Марка Краљевића
не беше без мана,
ал оваквих није било
тада буздована!



ТРАМВАЈ ЗВАНИ ЖЕЉА
(Одломак)


Нетко беше Шекуљица Иле!
Нетко беше, ко што је и сада.
Ервеничке мазиле га виле,
ал допаде до Краљева града.
Задао му Туђман тешку рану,
етничком га метлом почистиo,
ал је Шеки јунак на мегдану –
Ервеник је скоро посетио.
А Фрањо је прднуо у чабар:
преврће се у мрачноме гробу
јер је Шеки, сатиричар храбар,
изложио руглу ту сподобу.
Шекуљице, ко ти не завиди?
Ти си мера за садашње време
пред којом се кукавица стиди,
а лажови у трену занеме.

(Посвета аутору на крају књиге Узимање мере)

Избор и обједињавање прилога, изглед и опрема текста: Словѣнски вѣстник

(Visited 71 times, 1 visits today)

Зоран Туцаковић

Learn More →

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *