Вишеслав Симић: ТРИ УСПОМЕНЕ НА ВЛАДИКУ АРТЕМИЈА

Мене нису остављали ни тренутка самог са Владиком, јер је био неопходан стални надзор како се никаква сумња или стрепња не би родила у његовом срцу. Знали су да их знам ”ко жуту пару”.


Др Вишеслав СИМИЋ

+++

Сећам се… Улазим са Владиком Артемијем у кабинет важног сенатора Војновића… Већина Срба у САД верује лажима ”вођа српске заједнице” у Америци да је сенатор Србин, али је једино ”српско” код њега то проклето презиме које не може да промени и да се реши тог бремена које деценијама носи. Оно му само ствара неприлике одкад је ушао у политику користећи се њиме како би добио гласове локалних Срба и осталих православаца у савезној држави Охајо. Вешто је скривао чињеницу да је заправо паписта и да је потпуно прешао на страну словеначког дела својих предака. С обзиром да Срби и православци генерално веома мало пара дају политичарима за кампање, давно се сенатор посветио доказивању својим власницима, који се у фином друштву називају донаторима, да ће то српско презиме моћи да буде искоришћено за утицај на америчке Србе и за обезбеђивање места за човека верног Западу у свим српским организацијама, одборима и активностима . И зна сенатор да ће га газде одржавати на том лагодном положају само ако посвећено ради на роварењу против Срба скупа са осталим тројанским коњима из Охаја, који су успели да необавештене и наивне Србе убеде да су Срби и православци. Један, који је повео хајку на Владику, и за то добио владичанску круну, је убедио Владику да ће Србима на окупираном Косову и Метохији посета сенатору Србину донети олакшање и бољитак.

Дакле… Улазимо код сенатора. Све је у кабинету намештено како би убедило госта у моћ сенатора – ту су дипломе, ордење, медаље, фотографије са важним личностима… У очи упада она са Врховним мостаџијом града Рима. Западњаке (и другосрбијанце!) би то опчинило. Владика ми упућује значајан поглед и као да ми каже: Био си у праву, брате Вишеславе, он је паписта! Ја сам покушавао да Владики објасним да је та посета само губљење времена и да ће само доживети разочарање и притисак да попусти шиптарима и захтевима НАТО-а, али је он хтео да покуша све што се може учинити за народ и Цркву. Сенатор љубазно дочекује Владику, а иза њега се лукаво смешка политички комесарчић, млади и скоро невидљиви надзорник политичке коректности сенатора, управо онакав каквих је пун Конгрес – свака канцеларија га има – неприметан а свеприсутан, сенатори и конгресмени се труде да га забораве, али им срце трепери у страху да ће дојавити чак и најмању политички грешну мисао, ако им се усуди таква да их посети у већ готово потпуно немислећем мозгу. Нису они ту да мисле већ да спроводе у дело партијску директиву империје! Сенатор је висок и витак, надноси се над нашег Владику, измученог постом и страдањима. Војновић већ показује да верује да је превладао, јер све америчко ја веће, највеће, најмоћније, а тај провинцијски поп шизматичке јереси са смрдљивог Балкана је засигурно већ схватио с ким има посла.

Седамо – ја, наравно, последњи, јер сам нико и ништа, само ту да будем језик Владике и за саопштавање наређења њему. Сенатор је љубазан и мио, нада се да је Владика задовољан посетом Вашингтону, да је схватио колико је Америка посвећена бољем животу на ”Косову”, да и Срби треба да схвате да ће им бити боље кад престану да се јогуне, и да ће суживот у мултикултури, на челу са великим пријатељима САД, и савезницима НАТО-а, Хашимом и Харадинајем, бити једна бајка, само да се Срби покоре и да Владика призна ”легитимну” владу, и да пристане да шиптари поново саграде цркве које су попалили и оскрнавили. Подсећа Владику на славне Србе из прошлости, који су били мудри и кооперативни, и који нису прошли као они који су се залуђивали примитивним идејама о суверености, национализму и неприхватању прогреса. Владика смирено све слуша и чека да сенатор прекине своје доказивање послушности комесарчићу из ћошка. А мора и да му одржи лекцују из ”америчког државништва”, јер ће за деценију-две тај жутокљунац да седи у сенаторској канцеларији кад испече занат. Сав блиста од самозадовољства и визионарства. Свако бескичмен и љигав би се већ препустио, као свиња у каљузи, кашкању у просутим идејама и мудростима сенатора, и све би се завршило по устаљеном обичају: стисак руке, изјава верности и поверења Америци и њеним вредностима, обећање кооперативности, и вешто прошење донација и јавне похвале на Гласу Америке о важности посетиоца, како би домаће пучанство добило илузију да његов представник ради за његово добро.

Џорџ Војновић (1936-2016)

Али… Владика почиње своју реч и ја доживљавам да по први пут за више од две деценије осећам понос, и да верујем да никада нећемо бити покорени и изгубљени, јер пред мојим очима тај мали, намучени монах израста у Див-Јунака и Пророка Господњег, и по први пут из мојих уста теку преводи речи једног не само Србина, већ Праведника и Сведока Истине. А све благо, смирено, очински и братски, али неумољиво и разарајуће – прво за политичког комесара, који као да је појео најљућу папричицу, сав зајапурен, презнојен и као на ужареној плотни – а онда и за сенатора, који, слушајући Владикине речи, под његовим благим али судњеданским погледом, почиње да се топи као восак пред пламеном, како то каже Молитва Часном крсту, и као да се пред мојим очима заиста физички смањује и гужва у отпадак човека, претварајући се у оно што заправо и јесте – у бездушни испухани мех који заудара на све гадости које је починио да би имао дозволу да седи у тој заправо безличној канцеларији и глуми част и чест Америке. Владика устаје, направи мали наклон гњидици у фотељи, и каже: Ајмо, брате Вишеславе. Ми овде немамо шта да тражимо. Спас је само на Косову!

Окрете леђа изгубљенима и остави их у лажи и поразу.

Ја, журећи за њим, помислих да врата кабинета нису довољно висока за таквог Небеског Весника.

Нека му је Вјечнаја Памјат међу Србима!

Царство Небеско га је већ дочекало анђеоским мноштвом.

+++

Памтим…Пратим Владику од станице метроа ка хотелу у којем је био смештен као учесник ”разговора” о ”Косову”. Од раног јутра смо изнова кренули са тим ”разговорима”, а заправо непристојним притиском на Владику да призна легитимном ”владу” у Приштини, и да прихвати да је држављанин ”Републике КосовА”. Траје то већ 3-4 дана. Не одустају Западњаци, али ни Владика не попушта, док Шиптари само седе у тој просторији као неизбежна декорација. Сви знамо, а нарочито они, да њих нико ништа не пита али да морају, ради форме, да буду ту, како би се одржао привид лажи да је то ”њихова” држава а не НАТО-а. Међу њима су углавном психопате и окореле масовне убице, али им се лукави Латини и опаки Англо-Саксонци обраћају са ”Ваша Екселенцијо”, па их тим лажима подсећају да морају да се уздрже (до повратка на безаконо Косово) од кидисања на Владику. Владика све то трпи мученички, свестан да му та жртва омогућава да после дневних ”разговора” може да се сретне не само са верним вашингтонским Србима (и Србима који су због њега долазили из свих делова САД и Канаде), већ и са разним искреним пријатељима и савезницима које Срби имају у средишту Империје Зла, и који ће од њега чути истину о стању на КиМ, и те чињенице користити за лобирање иза кулиса по свим институцијама Главног Града НАТО удруженог криминалног подухвата. Ја преводим симултано, саветујем Владику понекад – не зато што он није знао шта да каже, јер кроз његова уста је говорио Дух Свети Правдом и Истином! – када је било потребно да му нагласим с ким има посла, и која је функција неког новог ”чимбеника” којег су му послали да покуша да га ”обради” и учини ”кооперативним”, и ко је ко у тој хијерархији бешчашћа и гадости, али још помније пратим да ли је тај већ стар и од поста и молитве телесно изнемогао човек у стању да издржи сав тај напор и психичко насиље над собом. И увек је издржао, и као чудом би се напунио енергијом и челичном вољом кад год би, коначно, ред дошао и на њега да каже коју реч својим ”саговорницима”, а заправо мучитељима, који су се надали да ће га сломити и покорити. Дошао би крај и тим дневним обавезама и бесни Шиптари и ”непристрасни” ”посредници” Западњаци би скупа отишли на вечеру, не сетивши се ни да из куртоазије позову и Владику. Али, Владика је тек тада кретао у своју праву мисију – у сусрете са својим народом и са пријатељима Срба и са оно мало хришћана који остадоше у Вашингтону. И тако, без одмора, скоро без хране, дан би се окончао када бисмо се последњим метроом враћали у хотел, јер нити су ”домаћини” Владики, принцу Цркве и носиоцу србског суверенитета на КиМ, наменили ауто, а још мање је то пало на памет амбасадору Србије у САД, иако су свакакве бесмислене ”делегације” развожене свукуда, кад год би његова екселенција желела да заради који поен код својих газда у Београду. Увек је само неколико Срба ту да се нађу Владики, искрено и без личне користи, знајући да ће том пажњом зарадити непозивање на свечаности у амбасади, и прекоре ”амбасадора СПЦ“ у Вашингтону – јер Владика није ”спреман за сарадњу” и ”тврдокоран је у својим ставовима” – што квари планове и државе и Цркве. Већ је била почела и зима, а Владика је био само у мантији и са камилавком на глави. Њега није било стид да тако хода градом, иако су се други ”епископи” (а нарочито они ”који иду у корак с временом”) одмах пресвлачили у грађанско одело (али са оном корисном пластичном протестантском крагном у џепу – коју би вешто и хитро натакарили око врата, упреподобивши се очас, како би преко реда ушли у ресторан или избегли казну због брзе вожње или погрешног паркирања). Увек сам га пратио до хотела, стрепећи да ће га Шиптари, који су били смештени у истој згради, убити, а да ће онда све бити заташкано и неки наркоман бити оптужен за тај злочин. Те вечери сам нарочито био пун слутњи, јер је Владика био баш оштар и јасно је и директно оптужио, са доказима, баш највише шиптарске ”власти” и НАТО-УН за читав низ стравичних злочина над Србима на КиМ. На улазу у хотел му кажем да би требало да га отпратим до собе, али ми он очински каже: Иди, дете, спавај, сутра нас чека још тежи дан. А грех би починио да и ти страдаш због мене, ако је мени суђено то због чега стрепиш. И нареди ми да одем својој кући. Ја ипак останем крај улаза и пратим га погледом барем док не уђе у лифт. И тада, у том замраченом хотелу, негде већ око поноћи, видим Владику како, сав у црном, промиче кроз предворје и стиже до ходника за улазак у лифтове. Већ се утапа са тамом која ту влада и једва га разазнајем из даљине. А онда, док Владика смирено стаје у месту да сачека лифт, ствара се, као у библијском чуду, ореол над његовом главом – као да на моје очи добија сведочанство и потврду светости! Не могу да верујем, онако уморан и исцрпљен, сопственим очима и већ ми креће рука да се прекрстим, а онда схватам да је то игра светла из мале лампице баш над Владикином камилавком, али која, иако потпуно ненамерно, расипа светлост на њега, потврђујући истину да је он Ратник Светлости у мраку Вашингтона. Увек ћу га тако памтити! Нека му је Царство Небеско и Вјечнаја Памјат!

+++

Сећам се…Ових дана из таме Хада изгмиза прави симбол ’90. – Медлин Олбрајт – и запахну југословенске просторе мемлом гробнице и задахом трулежи барем милион ирачке деце коју је жртвовала на вражјем олтару. И подсети ме на сусрет на највишем новоу који је била уприличила Владики Артемију, у нади да неће схватити да је преварен и да ће признати шиптарске терористе за своју владу. Владика је и пре те посете тражио да му ја будем лични преводилац и тумач збивања око њега. Највиша част и најодговорнија мисија која може бити поверена једном безначајном грешнику у времену кад адске силе шире чељусти да распарчају и прогутају Србство. У делегацији са Владиком је и његово духовно чедо, Сава из Дечана, а дочекује га ”амбасадор СПЦ у Вашингтону” бели монах (његов тадашњи опис самог себе) Добријевић.

Епископ источноамерички Иринеј (Добријевић)

Вешто спречавају верни народ Србски да се приближи Владики, па чак покушавају да и мени онемогуће да му приђем, али Владика ме види и наређује да му приђем и служим. Наглашавам да смо сви ми ”нецрквени” служили волонтерски и без долара плате. Наши људи су великодушно били спремни да плаћају за храну и превоз Владике, и били су у његовој близини, без обзира на блокаду његових ”сарадника”, да сваку његову заповест испуне – јер те Владикине заповести су биле испуњење жеља и надања верног народа, и сви су знали да ће све бити само за Косово и Метохију, и за Србство. А надасве – за Христа. Данима су тако г. ”амбасадор Цркве” и ”духовно чедо” водали Владику од једне ”важне и утицајне личности” до друге, обигравајући бројне кулоаре и безличне канцеларије вашингтонске немани, зване Администрација, али и богато намештене и скоројевићски шљаштеће институте ”америчких мудраца” из ”приватног сектора”. Владика је био нов у свему томе (тек што је окончан рат), без директног искуства у тим мутним водама, али је тада још увек веровао свом духовном чеду, које је било чувено због свог познавања световних дешавања и вештине коришћења језика, како српског тако и енглеског. Још више је Владика веровао самопроглашеном ”амбасадору Цркве”, који је био миљеник патријарха Павла, и имао здушну подршку најпопуларнијих владика, Амфилохија и Атанасија, тадашње Владикине духовне браће. Мене нису остављали ни тренутка самог са Владиком, јер је био неопходан стални надзор како се никаква сумња или стрепња не би родила у његовом срцу. Знали су да их знам ”ко жуту пару”. А Владика је одбијао да, чак и кад би се указала прилика, чује икакву реч упозорења, јер није могао да помисли да му је ”гуја (и то двоглава) у њедрима”. Ипак – видело се да није задовољан бесмислом свог боравка у Вашингтону, и да схвата да су главне звезде целе параде заправо ”његова екселенција амбасадор” и ”the cyber-monk” (сајбер-манк), тј. ”интернет-монах”, како су усплахиреном Дечанцу тепале вашингтонске моћне даме.

Архим. Сава (Јањић), игуман Високих Дечана

Коначно, једног јутра смо дочекали да будемо примљени од Медлин Олбрајт, тадашње државне секретарке, тј. министра иностраних (не)дела САД – значи, на највишем нивоу, сем у случају сусрета са председником. Владика улази у то извориште лажи и зла, сав забринут, и прикупљајући снагу за мудре речи надахнуте Духом Светим, а ”црквена” вашингтонска естрада све цупка и врцка за њим, узбуђена што ће их обасјати светлост врхунске моћи Запада, и на њих се излити милост владара овог света док су у присуству ововременог отелотворења Баба Јаге. Владики је унапред наглашено да ће га Мадленка примити у раскошном, највећем и најважнијем салону, и то у присуству медија. Естрада се у двојству топи од важности таквог третмана, и од значаја који ће се пришити и њима због присуства у свити Олбрајтове. Већ је ”екселенција” видела себе као ”преосвећеног”, тј. Грејс (на енглеском, his Grace), са све круном на глави, као награду за успешно обављену мисију. (А тако и би!) А како ли је тек ”његова екселенција” замишљала задивљена лица вашингтонских квази-дворјана (а нарочито луда!) када им охоло буде приповедао како је био крај државне секретарке, у међународној мисији (као кад је био прирепак мисије за ослобађање залуталих америчких војника 1999). Најтежи део тог хвалисања је увек било избалансирати чињенице да истовремено служи страном фактору који се супротставља вољи САД, и да је рођени Американац, који и по цену живота не сме да почини велеиздају своје домовине – ту нема милости, зна се коме се служи, само је важно упаковати смеће у шарени и шљаштећи папир и ставити лепу машницу за наивне Србе. ”Сајбер-манкију” се смешка брк јер ће пред шиптарским властима моћи да се дичи да је и он био са Баба Јагом, као и њихова Змија. Наравно, пред Владиком све то морају да скрију и не престају да величају значај сусрета и милост са врха коју су испословали само за њега. Вербални пролив претвара собичак у којем седимо у гасну комору – душегупку. Једино седећи, у својству преводиоца, крај Владике успевам да преживим поплаву љиге и да удахнем свеж ваздух окађен његовом сталном унутрашњом молитвом. Чекамо неког другог подскретара шестог заменика првог сарадника госпође министарке, а он нас, намерно и срачунато, оставља да ишчекујемо тај најважнији тренутак наших живота – да америчка администрација овери наше постојање и поклони нам пар минута пажње. “Наша” вашингтонска естрада, тј. Његова (бабо-проглашена) виртуелност и Његово самопроглашено амбасадорство се просто просипају пред стопе и скуте тог безличног, иако високо рангираног, бирократе, и видим да је Владика запањен том представом нискости и чежњом за блатом, и да његове очи почињу да спознају истину, и да сумњају коначно у исправност догађања. Ја седим крај њега, потпуно неважан и непримећен – преводиоци су, од великаша, мање запажени од столица или папира на столу. Бирократа кратко и пословно поздравља Владику и предочава му документ који треба да потпише, као што је договорено, па да се иде ”горе”, код Олбрајтове, на објаву целом свету о успеху преговора. Док то преводим Владики, видим да је запањен, јер нити је он на нешто пристао, нити је преговарао са било киме. Схвата да су ова двојица све то одрадила њему иза леђа. Ипак, узима документ на српском и чита га. Ја истовремено читам крај њега. Нема ништа спорно у том тексту и Владика креће у изјављивање да се то може потписати. Ја га заустављам, са свим дужним поштовањем, и предлажем да упоредимо тај текст са текстом на енглеском. Сажижу ме погледи естрадних уметника, њихових екселенција и виртуелности, а Владика каже: ”Па, нећеш ваљда, брате Вишеславе, да кажеш да би Нас Американци преварили?!” Ја му одговарам да ми је дужност, као преводиоцу именованом лично од њега, да обавим свој део посла, и да га уверим у исправност докумената. Естрадни уметници хитро тихо преводе бирократи наш разговор, и он црвени од беса и бледи од страве, јер ако не обезбеди потпис ко зна какав јед ће се сручити на њега од госпође министарке. То је можда и крај каријере за њега. Због једног геџе из Троморавља, и неког тврдоглавог, смрдљивог и презреног србског попа са већ ”ослобођеног” Косова. Владика одобрава поређење докумената и сазнаје да је све, што је на српском било ”требало би да”, на енглеском постало ”мора се”, и да је, између мноштва неприхватљивих синтагми, најнеприхватљивија она о његовом ”признавању независне власти Косова у Приштини” а не, као у тексту на српском, да ”ће, када је то неопходно, сарађивати ради добробити Срба, са представницима привремених институција” у Приштини. Владика цепа те папире и наређује ми да кажем да он не пристаје ни на шта и да више нема разговора. Бирократа само што се није шлогирао, а наше естрадне екселенције доживљавају нервни слом иза Владикиних леђа. Да су погледи могли да убију већ давно бих био у гробу. Бирократа, док Владика устаје и креће ка излазу, скаче са столице и граби Владику за мантију, бесно сикћући: ”You will sign!”, тј, ”Потписаћеш! Потписаћеш!” Преплашене екселенције, пресвисле од ужаса због увреде америчког величанства се збијају уза зид, а ја крећем да склоним руку која граби мантију. Владика ме зауставља погледом и смирено каже: ”Не, брате Вишеславе. Само му реците да може одмах сада да ме убије – ја то потписати нећу. ”Бирократи се враћа присебност, постаје опет углађени дипломата и позива Владику да остане и заборави на забуну, јер га чека Мадам Секретарка. Самопроглашена Екселенција се враћа у живот иако му је очигледна забринутост за свилене мантије због флека од силног знојења. Упропастила му се најфинија одора, специјално шивена за сусрет са Мадленком. Срећом, то је био ’ладан зној, а његове флеке се лакше ”извлаче”.

Медлин Олбрајт у Грачаници 1999.

Сајбер-манк је преочигледно ужаснут помишљу да више неће походити Вашингтон и да нема више шврћкања по салонима уз похвале и аплаузе. (А тако и би!) Владика је сагласан да се сусретне са Секретарком, и бирократа поново дише у нади да ће га заобићи свилен гајтан…О сусрету на врху другом приликом… Само да додам да сам наредног дана био удаљен од Владике, када ми стражари, под будним лешинарским оком ”Екселенције” нису одобрили улазак у Белу кућу, где је Владика имао састанак. Пар година после тога нисам имао контакт са Владиком, све док није дошло до потпуног огољења лажи и преваре око њега.

Изворник: Епархија рашко-призренска у егзилу

Опрема и коректура текста: Словѣнски вѣсник

(Visited 101 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, ПАМЕТАРНИЦА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *