Иван Максимовић: КОСОВО И МЕТОХИЈА СУ СРПСКА ЗЕМЉА, А НЕ СРБА КОЈИ НА ЊОЈ ЖИВЕ

Последњих дана су водећи медији преплављени апелима, изјавама, отвореним писмима па и претњама „Српске листе“ упућеним претежно лидерима опозицији у Србији. Подједнако оштро овакво обраћање усмерено је ка свима који упозоравају да би најављено решење Александра Вучића за Косово и Метохију могло да представља опасност по државни суверенитет и територијалну целовитост. Односно, да би трајно угрозило очување Косова и Метохије у оквирима матичне државе, Србије, евентуалним пристанком на потписивање „разграничења“ или било каквог правно обавезујућег споразума. Најчешће се то чини под паролом „ви не живите овде, већ наша деца“.


Иван МАКСИМОВИЋ

Па, ево, ја као Србин који живи на Косову и Метохији и чија се шира породица овде налази и северно и јужно од Ибра заједно са својом децом, искористићу то „право“ да изнесем неколико аргумената у оквиру ове јавне расправе.

Пре свега, обраћање представницима опозиционих странака релативизује проблем и од свега покушава да направи тек међустраначки окршај. Суштина је у томе да озбиљност самог питања дубоко превазилази страначке расправе и неупоредиво је ширих димензија.

Даље, то што „ми живимо овде“ никада и нигде не може да буде легитиман аргумент у расправама ни о судбини породичног имања, а камоли државне територије. Косово и Метохија су српска земља а не земља Срба који на њој живе! Због тога сваки Србин има право и обавезу да се бори за очување овог дела територије као за очување било ког другог дела српске земље! Ово право и обавезе, подједнако, припадају и свима другима који нису Срби али су грађани Србије.

Ако ћемо говорити о томе да немају право „да нас бране они чија деца не живе на Косову и Метохији“ онда то не би смели да чине ни Александар Вучић, Марко Ђурић, Небојша Стефановић, Александар Вулин… И сви српски политичари чија деца не живе на Косову и Метохији. Тиме заправо дајемо пуни легитимитет искључиво народном посланику Славиши Ристићу као једином легитимном политичком представнику Срба у Скупштини Србије а који са породицом живи на Косову и Метохији. Међутим, недавно смо такође били сведоци страховите медијске хајке која је, на основу намерно погрешног тумачења, покренута против њега иако се у основи тога налази позив званичној Русији да помогне у очувању Косова и Метохије. Тако је домаћи режим открио и сам разобличио лицемерје коме нас је подвргнуо.

Осим Ристића то право би још имали др Марко Јакшић, Звонко Михајловић, др Ненад Којић… и други лидери Срба којима је народ слободном вољом указао поверење бирајући их на изборима које прописује Скупштина Србије, према својим законима.

Истакнути представници Српске листе испред зграде Бундестага

За разлику од њих, „Српска листа“ је била принуђена да уцењује отказима запослене у државним институцијама, примањем социјалне помоћи најугроженију категорију становништва а један миноран број Срба обманула обећањима да ће бити запослени како би је на сепаратистичким квази-изборима подржали. Логично је да у таквим околностима највећи број гласова припадне тој листи.

Осим прикривања присилног изласка на изборе које је расписао сепаратистички центар у Приштини, злоупотреба подршке се огледа у изношењу процента добијених гласова али не и процента излазности која чак и према извештајима режимских медија, упркос страховитим притисцима над сваким ко није на „Српској листи“[1], готово да није прелазила једну петину[2] од укупног броја уписаних бирача!

То је конкретна и једина реална „подршка“ коју та листа има.

Треба напоменути још и да се таквим аргументом врши етички као и злочин потив човечности, јер истовремено представља својеврсну легализацију прогона свих оних Срба и неалбанаца са Косова и Метохије након 1999. године. Према „Српској листи“, прогнани са КиМ немају право да бране или се питају било шта о судбини сопствене земље зато што они, је ли, не живе са породицама на Косову и Метохији.

Дакле, просто, то где неко живи није нити може да буде иоле важно у овом случају.

Симптоматично је да је „Српска листа“ у центру Косовске Митровице подигла споменик баш Светом кнезу Лазару који такође није живео на Косову у тренутку када је из своје престонице у Крушевцу кренуо са војском у бој на Косово. Да ли ће „Српска листа“ поништити и његов труд и жртву и назвати га на крају „освајачем“, „окупатором“? Одређене околности указују на то да такви изгледи постоје и да не би били изненађујуће.

Споменик кнезу Лазару у Косовској Митровици

Једна од тврдњи која иде томе у прилог јесте чињеница да „Српска листа“ не постоји као политички субјект у оквиру парламентарног живота државе Србије већ напротив, регистрована је при илегалном систему шиптарских сепаратиста такозване „републике Косово“ што потврђује њен Статут у коме се децидно наводи да се „Политичка странка Српска листа региструје у складу са Законом о политичким изборима бр. 03-Л/073 Републике Косово“[3].

„Српска листа“, отворено учествује у изградњи албанске државе на Косову и Метохији и то је позиција са које наступа. Па, чак и да заиста има подршку Срба са КиМ, а нема је, она се не би могла уважити јер би представљала подршку активностима супротним Уставу и одговарајућим законима РС о државном уређењу и због тога се не би се могла узети у обзир.

Што се тиче аргумента „наша деца“, односно „моја деца (ту живе)“, он је вероватно и још најмање легитиман. Наглашавање родитељског нагона, односно његово неуротично испољавање чему смо изложени, може да представља поремећај у психологији познат као тзв. „мајмунска љубав“[4].

Поремећај тог, као и других основних нагона, према форензичкој психологији битно утиче на умањење урачунљивости па чак може особу у појединим екстремним ситуацијама, каквом се представља положај Срба на Косову и Метохији, да доведе до привремене неурачунљивости.

Међутим, овде се уопште не ради о томе већ је у питању вршење притиска грижом савести кроз родитељски нагон који у свима нама постоји. Тиме се само жели изазвати емпатија српске јавности не би ли се придобила шира подршка за прикривену, али и отворену, издају и предају Косова и Метохије, и ништа друго.

Да се ради о пуком лицемерју и злоупотреби када из „Српске листе“ наглашавају да њихова деца живе на КиМ, врло је лако доказати. Одмах након квази-избора, којима су на северу Косова и Метохије успостављена и фактичка власт албанских сепаратиста, Горан Ракић је постао први градоначелник северног дела града по систему „републике Косово“ чиме је центар локалне самоуправе до тада у Београду, замењен центром у Приштини. Један од првих догађаја било је „свечано отварање реновиране спортске сале“ у Основној школи „Свети Сава“ у Косовској Митровици[5]. Ракић је салу отворио са „шефицом административне канцеларије“ Адријаном Хоџић, обоје у функцији службеника „републике Косово“[6] која је и финансирала овај пројекат са 28.000 евра и намером да изврши свој уплив на север покрајине како би заокружила своју „државност“. Када би Ракић, или неко из „Српске листе“ чији је он председник, на рационалан начин размишљали о будућности своје деце коју желе да задрже у покрајини, никада не би допустили да она потпуно пређе под контролу сепаратистичког центра илегалне „владе“ албанских сепаратиста. Јер, као што се нажалост можемо уверити, тамо где је контрола прешла у руке косовских сепаратиста, српске деце више нема.

Зашто онда сва ова подршке једне политичке организације Председнику Србије и то, како кажу, „за сваку одлуку коју буде донео“? Тај одговор је он сам дао још приликом оснивања „Српске листе“ када је својим ликом, на рекламним плакатима, промовисао ове илегалне квази-изборе. Ради се о намери да моћ доношења одлука о Косову и Метохији буде снажно централизована и то искључиво у рукама једног човека, Александра Вучића. Баш то је и повод свих апела, жеља да се спречи једнострано доношење одлука како би се избегао најгори могући сценарио.

На крају, ко има право да брани Косово и Метохију?

Свако онај ко полази са становишта поштовања спољних граница државе Србије у чијем се оквиру налазе и Косово и Метохија. Свако ко пропагира поштовање одредби Устава Републике Србије, Резолуције УН 1244, закључка Бадинтерове комисије чија је одлука да административне границе између република бивше СФРЈ постају међународне а да покрајине немају право на отцепљење. Тај став је једини државотворни који не само да тежи очувању КиМ већ спречава даље растакање државе чиме би преосталим Србима била ускраћена свака могућност опстанка али би и целокупан народ био доведен у онај исти положај у коме се сада налазе Срби са Косова и Метохије.

Зато ни мало није битно где тај неко живи, као ни његова политичка или социјална категорија и припадност. Јер, поновићу још једном, Косово и Метохија су српска а не земља Срба који на њој живе.

____________________________________

[1] „Слободна Европа“, https://www.slobodnaevropa.org/a/kosovo-pritisci-izbori/28762506.html

[2] Блиц, https://www.blic.rs/vesti/politika/novi-gradonacelnik-mitrovice-oslobodicu-sve-zatocene-srbe/e0c4f4k

[3] Статут „Српске листе“, http://srpskalista.net/wp-content/uploads/2018/04/Statut-CIRILICNO-final.pdf?script=lat

[4] Медицински факултет Београд, https://www.medicinari.com/natalitet.html

[5] Контакт Плус, https://www.radiokontaktplus.org/vesti/skola_sv_sava_u_mitrovici_dobila_renoviranu_salu/2255

[6] Шиптарска општина „Северна Митровица“, https://kk.rks-gov.net/mitroviceeveriut/sr/

 

Изворник: Аналитички форум

(Visited 37 times, 1 visits today)
(ГЕО)ПОЛИТИКА, ГЛАВНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *