Борис Трбић: О ЧУВАЊУ НАСЛЕЂА И ЈЕЗИКА

Тачно је да колонијални вектори силе раде на отуђивању културног наслеђа. Али не можемо странце кривити за све


Борис ТРБИЋ

Mи Kинези желимо да кажемо да привилегија коришћења једне писаће машине није довољно примамљива да бисмо се одрекли наших 4000 година старих класика, литературе, и историје. Писаћа машина је изумљена да одговара енглеском језику, а не енглески језик писаћој машини.

Judging Eastern Things from Western Point of View (1913)


Цитат сам пронашао у студији Томаса Малејнија (Thomas Mullaney), The Chinese Typewriter (The MIT Press, 2017, 1). Малејни користи познавање кинеског језика и писма да би кроз покушаје да се произведе кинеска писаћа машина изградио сасвим ново тумачење модерне кинеске културе и њеног приступа језику, до данашњих дана. Занимљив је пре свега зато што показује до које мере заоштрени односи према модерни дефинишу и наш однос према култури. Не делим мишљење да писаћу машину, компјутер, или процес дигитализације ваља одбацити зато што су прилагођени другој култури. Јасно је да ефикаснија бирократија, бољи канали комуникације и технолошки напредак доносе одређене предности друштву. Али, немар према сопственој култури, упрошћавање и кондензовање језика и писма или увођење речи које су наметнуте кроз колонизовање медија и јавни домен, сигурно не представљају прогрес, већ насиље. Такве релације силе доводе до незадовољства и осећаја понижења домицилног народа који себе доживљава као грађане другог реда. Или консеквентно, деградације друштвених односа и јавног дискурса.

Тачно је, наметнутим променама језика и писма се народи којима се често спочитава недостатак слуха за модерну, ’робовање митовима’ и ’вишак историје’ брзо и ефикасно отуђују од сопственог историјског, културног и духовног наслеђа. Веома често се овакво искључиво понашање владалаца не да разликовати од физичког насиља. Срби су рецимо с правом повређени говорећи о злочиначком бомбардовању Народне Библиотеке у ваздушним нападима нациста у Априлском рату 1941, у коме су нестали и списи наше средњевековне литературе. На исти начин посматрају и спаљивање и уништавање готово два милиона ћириличних књига у другим крајевима бивше Југославије 1990–их, коме по сулудости и острашћености нема пандана, од времена нацистичког затирања такозване ’дегенерисане уметности’, 1930–их. Интересантно је да је Запад остао заглушујуће тих након ових блатантних чинова који би се могли описати само и једино као културоцид.

Али, готово осам деценија након уништавања Народне Библиотеке и четврт века након уништавања ћириличних књига на Западу Југославије, у српској културној, позоришној, телевизијској и филмској продукцији још увек нема радова који би се бавили овим злочинима и њиховим последицама. Уместо њих, постоји некритичко, готово слепо прихватање Западних норми и културе. Наравно да је оно важно. Али, ако смо већ одлучили да користимо ’писаћу машину’, не можемо по тастатури ударати из све снаге, слепо, обема шакама.

Знате ли шта значи реч gharbzadegi  коју ју је на Фарсију сковао Ахмад Фардид, а у јавну употребу увео Џалал ал-е Ахмад? Затрованост Западом. Реч је први пут коришћена како би се критиковала доминација грчке философије на Истоку док је њено накнадно значење указивало на нешто друго. Џалал ал-е Ахмад је у њој видео протест против колонијалне хегемоније и урушавања свих вредности процесима стране доминације. Налик на Франца Фанона, рецимо. То урушавање идентификује се најпре у језику. У потискивању и забораву језичког и културног наслеђа.

Тачно је да колонијални вектори силе раде на отуђивању културног наслеђа. Али не можемо странце кривити за све. Ствари би биле лаке и једноставне када би Срби, као што то често чине, странце могли да криве за баш све што им се догађа. Колико су сами учинили да би сачували ћирилично писмо од времена када је латиница ушла у Мачву, на бајонетима аустроугарских војника? Колико су урадили да процесом модерне не буду потпуно разведени од средњевековног књижевног, културног и духовног наслеђа? Уместо да оно што долази споља адаптирамо сопственом културном и историјском контексту, одлучили смо да, попут Вијетнамаца којима је нови алфабет даровао француски монах, или Турака чија је Република у лавини промена на згаришту Отоманског царства брзо латинизовала писмо како би одговарало њеним секуларним аспирацијама, кампањски прихватамо радикалне промене као једни услов прогреса. Да постанемо постмодерни народ издељене културе, историје, и духовности.

Наравно да се језици и начини комуникације мењају као и да специфични културно и геополитички контексти рефлектују однос према баштини. Међутим, непоштовање и неразумевање сопствене културне и језичке историје подразумевају неумитни заборав. Грци на своје културно наслеђе гледају на озбиљан начин, дугорочно. У Акропољском музеју може се видети анимирани филм који дочарава сво дивљаштво колонијалног лоповлука, којим се Грчка лишавала културног блага током претходних векова. Филм се приказује на грчком и језику народа који је са Акропоља изнео највише културних артифаката. Израелци су стварајући државу васпостављали језик, тако да знају и име првог детета иврита, Итамара, који је хебрејски проговорио у световном окружењу, у оквиру ширег плана да се језик врати свакодневној употреби. Арапи у филмовима често употребљавају колоквијални и класични израз (филмови палестинског доајена Мишела Клеифија су добар пример) стављајући акценат на трауму и културу сећања, у ширем географском и историјском контексту. У иранском филму РазводАшхада Фархадија, отац пита своју ћерку, тинејџерку, да му исти израз понови на фарсију, турском и арапском језику. Када сте последњи пут чули слично питање у српском домаћинству? Да ли сте икада видели кратки филм о пљачки или паљењу ћириличних књига или покушај да се реконструише благо изгубљено у Народној Библиотеци Србије? Да ли сте задовољни језичком културом српских политичара, речником таблоида, културом телевизијских спикера или награђених писаца, утицајних блогера или драмских писаца и списатељица? Начином на који писци у високобуџетним српским серијама оживљавају епоху, културу, језик и дух?

Не можемо странце кривити за све.

Ако већ не знамо како да деламо на сопствено добро, на кога да се угледамо? Хајде да се вратимо књизи са почетка текста. Малејни наводи пример организовања церемоније отварања Олимпијских игара у земљама које не користе Западни алфабет, питајући се које културе без класичног латиничног писма су одлучиле да ову свечаност организују сходно правилима сопственог језика. Токио 1964? Не. Иако су имали одличну прилику да глобалну телевизијску публику упознају са правилима канџија, као и да се двадесетак година након рата приближе Западном гледаоцу управо кроз сопствене културне специфичности, Јапанци су церемонију организовали владајући се енглеским алфабетом. У Сеулу 1988, заставу Грчке на Церемонији отварања су следиле заставе Гане и Габона. У корејанском хангуијуга је први глас (2). Ово је био први знак да једна азијска култура која користи другачије писмо, може да одступи не само од евроцентричних већ и Западних канона наметнутих Олимпијском покрету. Наравно да овде не говорим о карактеру Олимпијског покрета већ о идеалима сарадње, једнакости и бављења физичком културом у једном хибридном, културном, такмичарском окружењу.

А Кинези? Ако су већ имали резерве према писаћој машини, како су се односили сто година касније, према Олимпијским играма? Након заставе Грчке која је ушла у Птичје гнездо на Отварање Олимпијских игара 2008, пише Малејни, амерички ТВ коментатори су говорили у најопширнијим цртама о Конфучију, династијама Минг и Танг, истраживачу Жанг Хеу, и мањинским народима Кине. Опуштено. Туристички.

А онда се на стадиону појавио други национални олимпијски тим. Гвинеја. Један од коментатора, Боб Костас је, шокиран, рекао: ’Овде нема алфабета’ (3). Уследили су Гвинеа-Бисао, а затим Турска, Туркменистан, па онда Јемен, Малдиви, Малта. Тако се кинески дао, пише Малејни, ускладио са грчким логосом (4). И тако се, на најбољи могући начин, правило о културној разноликости Међународног Олимпијског Комитета по први пут применило у пракси, следећи ортографска правила о броју и правцима потеза од којих се састоје знаци у кинеском писму.

Наравно да о алфабету није могло бити говора. Али, то није био кинески проблем. Кинеско језичко и културно наслеђе се на овај начин, без обзира на доминацију Западног језика и писма у олимпијском покрету, вратило на светску сцену на велика врата.

Шта се из ове приче може научити? Не да је писаћа машина зло, или да је технолошки напредак недобродошао. Већ да су језик и културно наслеђе централна оса развитка сваке заједнице. Да, заједнице. Јер државе су економије, али пре свега заједнице. Као и да емпатија, толеранција, солидарност опстају далеко теже у скупинама фрагментисаних појединаца у фрагментисаном свету. И да брига према језику и архиву сећања једног народа не искључује хибридни карактер његове културе. Напротив, приближава га другим народима који такође воде рачуна о сопственом културном наслеђу. И препознајући како о сопственој историји бринемо, знају да ћемо се и према њиховој односити са дужним поштовањем.


Изворник: Стање ствари

(Visited 53 times, 1 visits today)
ЈЕЗИКОСЛОВЉЕ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *