Виктор Радун Теон: ПОЕЗИЈА КАО ПРИЗИВАЊЕ ВРЛИНЕ

Поезија је мрежа симбола, систем пажљиво одабраних и међусобно повезаних алегорија и метафора који у читаоцу треба да произведе „Аха!“ ефекат. Стога се песма или поема не чита ради забаве или пред спавање, већ да бисмо обогатили и оплеменили свој ум, преиспитали своје разумевање вредности и трагање за смислом, добили нове увиде. Изузетна поезија се ишчитава готово као зен коан или као молитва, над песмом се медитира. Човек који се посвети поезији може неупоредиво више да добије него ако прелеће листове неког таблоида или петпарачке литературе. Ако је једна крајност свеопште литературе кич или шунд, онда је друга крајност сасвим сигурно поезија. Сматрам да су људи незаинтересовани за поезију јер су духовно и ментално лењи, инертни.
. . .
Живот и поезија су само привидно раздвојени. Они се стичу и преплићу непрекидно. Истински песник своје животне бриге и радости претаче у стихове. Песма се пише из властите крви, из утробе, из срца острашћеног и рањаваног. Песник треба да живи своју поезију и обрнуто, треба да свој живот преображава у поезију, у трагање. У томе је велика тајна поезије: трансформација кроз бесконачно трагање за смислом или Богом. Отуда песници увек остају велика деца, неокрзнути злом, јер су чисти и заиграни у својој поетској алхемији.

(Из интервјуа аутора, BALKANIN


Виктор Радун ТЕОН, песник, преводилац са енглеског, изучавалац философије и мистицизма

Разумљивост у контексту

Проблем разумљивости поезије је проблем поезије уопште. Разумљивост односно неразумљивост поезије није никаква посебност, како се то можда у први мах чини недовољно упућеном посматрачу и читаоцу, такозване „херметичке“ поезије. То је у суштини проблем с читаоцем. Тај „проблем“ инкорпорисан је у самој форми, у поетском изразу као таквом.

(Не)разумљивост неке песме или читаве поезије мора бити стављена у контекст. Она сама за себе не постоји као појам. Претпоставимо да је нека песма апсолутно неразумљива. Јасно је да то значи да ту песму ниједан човек не може да разуме и никада неће моћи да разуме. Али, ако уђемо само мало дубље у анализу овог става, биће нам јасно да је он логички немогућ. Бар један човек би могао да прозре делимично или у целости суштину и поруку написане песме. С друге стране, шта значи разумети песму? Можемо поставити и питање: да ли и песник, аутор те песме, потпуно разуме своје остварење?

Песма не отвара сва своја врата одједном и само једном. Читање је као постепено, лагано понирање у тајни садржај песме, лагано упознавање са личношћу песме. А то упознавање је бесконачно, неисцрпно, увек ново.

Одавде следи закључак да је само разумевање песме блиско повезано са појединцем који ту песму ишчитава и покушава да је разуме, тј. са читаоцем. Отуда је разумевање песме строго контекстуално и релативно. Сасвим је могуће да неки читалац боље, односно прецизније и потпуније обухвата значење, смисао и поруку дате песме од њеног аутора. Овакво становиште имплицитно указује на то да се песма, након што је написана и манифестована, отрже од свог „творца“, осамостаљује и надаље води свој сопствени живот.

Поезија није текст, сам по себи. Текст песме је само запис, шифрована мапа која нам може помоћи да допремо до истинског значења.

Загонетка као позив на одгонетање

Песма је сама по себи загонетка. Она је симбол, шифра, својеврсни хијероглиф, који захтева одговор, одгонетање. Тај одговор је у уму читаоца који се подухватио задатка да савлада тешкоћу, како формално тако и суштински, једног поетског текста.

Има нека динамика у самом ткиву песме. Та динамика је потенцијална, јер лежи унутар песме, скривена, одмах испод површине њене уобличености, чекајући да буде откривена и решена. У том свом очекивању и ишчекивању, песма има квалитет женског. Она је попут младе девојке, једра, путена, очаравајућа, нежна. Она чека да би се подала свом удварачу, освајачу – читаоцу, који је разуме и прилази јој, у намери да је савлада.

Проблем разумевања овде је од критичног значаја. Управо то што је скривена, прерушена, замаскирана веловима метафора, знакова и симбола, овде је пресудно за њено откривање. Као што каже Бранко Миљковић: „Поезија је један узвишени напор да се изађе из себе. У том смислу она је тражење симбола.“

Та њена шифрованост је оно што је неодољиво, што мами уздахе и нагони читаоца да је страсно пригрли и љуби, милује и мази, попут љубавника који воли своју драгу. Та мистериозност и мистичност песме ствара онај неопходни значењски и еротски набој, који заправо привлачи читаоца као одгонетача њене мистерије и њеног љубавника.

О том односу песника и читаоца Октавио Паз каже: „Песник је ствара; људи, рецитујући је, изнова је стварају. Песник и читалац су два момента исте стварности. Смењујући се на један, могло би се рећи, цикличан начин, то окретање даје варницу: поезију.“

Поезија и стварност

Песма, на овај или онај начин, увек кореспондира са стварношћу. Али, та кореспонденција поезије и стварности одвија се у семеном облику, дакле у свом симболичком облику. Из те симболичности проистиче њена непрозирност, али та симболичност је шифровање стварности. Да бисмо екстраховали стварност из поезије морамо је дешифровати. Као што Паул Целан истиче: „За моју последњу књигу верује се да је тамна. Верујте ми – свака реч у њој написана је у најнепосреднијем односу према стварности. Али не, то ви не желите да разумете“.

Поезија треба да мења читаоца. Поезија треба да игра игру са стварношћу. Она мора да поседује одређену призму, кроз коју се прелама та стварност под одређеним углом. Поезија која је написана у сировом, необрађеном облику, која преноси стварност несимболизовану, такву каква јесте, није поезија. Поезија је и сама стварност.

Истинска поезија мора поседовати моћ алхемијског преображавања феномена. Она мора преобразити стварност, прочистити оно што бисмо могли назвати „prima materia“ и преобразити је у најчистије злато. Отуда ниједан елемент стварности није излишан и неупотребљив у изградњи поетског храма. Подсетимо се Рилкеовог савета младом песнику: „Ако вам ваша свакидашњица изгледа сиромашна, немојте оптуживати њу; оптужујте себе, реците самом себи да нисте довољно песник да бисте могли огласити њена богатства; јер за ствараоца нема сиромаштва, ни бедног, равнодушног места.“

Па ипак, ниједна песма нема само једно значење. Сваки читалац може допрети само до оног дела, оне равни, до које је и сам доспео. Стога је разумевање поезије истовремено разумевање човека. Човек у поезији налази самог себе.

Стога, језик поезије је језик праоблика, симбола, језик примордијалног, архетипског. Но, то не значи да у поезији не сме и не може да има грубих елемената. То су само привидно груби елементи, које контекстуалношћу и међусобним сједињавањима и прожимањима мењају своју форму и значења.

Преиспитивање поезије у време садашње

Поезија је древна уметност, стара колико и човечанство. Нас овде првенствено занима каква је судбина поезије данас? Каква је сврха и смисао писања песама?

Која су то кључна питања на која треба и мора да одговори поетика у данашње време?

Шта је поезија данас? Који је смисао поезије данас? Каква је будућност поезије?

Чиме савремени песник може да привуче читаоца? „Ново“ готово да и не постоји. Савремени читалац је отуђен, самодовољан и равнодушан. Он је изгубио веру у моћ промене. У јурњави за материјалном добити, он нема више времена за лепо, или то не сматра битним. Песници данас не откривају форму. Њима данас на располагању стоје све могуће форме. Форма песме је данас позната ствар.

У почетку беше Реч.

Поетска реч је реч алхемијски прочишћена, супстрат добијен дуготрајним врењем и филтрирањем. Поетска реч је реч изнета на Светло и понуђена на олтар човечанству.

Јер, шта је реч? Данас је реч изгубила своје значење. Она је одвојена од свог значења. Она је силована и злоупотребљена. Стога реч мора бити враћена тамо где јој је и место – на олтар.

Реч је потврда човекове божанствености. Она је човеково једино оружје за раздвајање чистоте од зла и накарадности у које је Свет огрезао. Реч је човеково помазање.

Поезија времена данашњег треба да буде сведена манифестација врлине. Чиста поезија је слављење Духа, метафорична еухаристија света, благосиљање човека, призивање извора, неговање врлине. Поезија треба да створи оазу чистоте, врт спасења, у коме човек може уживати у благодатима божанских плодова. Поезија је вечна запитаност.

Поезија је пророштво. Сврха и циљ поетске речи је стварање визије, дакле прорицање, гледање унапред, у будућност. Отуда је поезија нешто што ствара наду, што нас окружује плавичастом ауром сигурности.

Сви изворни пророчки списи су поетски. И сва поетска дела су пророчка. Веде и Упанишаде, грчки митови, Египатска Књига мртвих, Тао Те Чинг, Јованова Апокалипса, једнако су поетски као што су Хомерове Илијада и Одисеја, Овидијеве Метаморфозе, Дантеова Божанска комедија, Милтонов Изгубљени рај, Блејково Венчање Раја и Пакла, Гетеов Фауст, Витменове Влати траве, пророчки.

Отуда је поезија спасење од кризе и исцељење од болести које су опхрвале човечанство. Криза која данас влада светом произашла је из доминације материјалног над духовним. Човек је постао роб потрошње, интереса и институција.

Поезија се не може употребити. Она се не може конзумирати. Њена вредност је у трансценденцији материјалног. Она је призивање врлине. Читаоци поезије нису само пуки конзументи. Они су посвећеници, који и сами учествују у процесу стварања етерично -симболичне ауре поетског значења.

Управо сада је време за поезију. Управо сада је њена улога пророчка. Поезија је другачија него ова садашњост баш зато што исходи из те садашњости.

Нама је потребан повратак поезије. Тај повратак је истовремено симболичан и практичан. Повратак поезије је повратак вере у реч, у његову исконску моћ да преобрази овај свет.

(Изглед и опрема текста Словенски вѣсник)

Изворник: ГРАДИНА, 28/2009

(Visited 78 times, 1 visits today)
УПУТСТВА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *