Закон који пропагира заговорница сечења Храста записа, заговорница немешања патријарха у питање Косова и Метохије, а која је опет заслужна да добије орден назван по утемељитељу династије Немањића, обесмишљава многе аспекте друштвеног живота тражењем равномерне заступљености у спорту, култури, образовању. Ваљда би требало да имамо мешане спортске тимове, подједнак број мушких и женских бабица, васпитачица, рудара, грађевинаца и тако редом?
Закон о родној равноправности у форми Нацрта који је изашао у јавност или у некој другој не треба усвајати. Сам Нацрт закона је проблематичан по више питања.
Нацрт закона који је предложила министар Зорана Михајловић, скорашња добитница Ордена Светог Симеона Мироточивог СПЦ, није потребан у предложеном облику са правне стране јер већ имамо гаранцију једнаких права жена и мушкараца у Уставу (чл. 15, Равноправност полова) односно једнакости свих појединаца или грађана Републике Србије ( чл. 19, 21, 36…). Постоји и Заштитник грађана, као и лош Закон о забрани дискриминације који већ ограничава и забрањује одређене верске слободе и слободу говора, чиме се наводно постиже општа уравниловка. Постоји и проблематични Закон о равноправности полова („Сл. гласник РС“, бр. 104/2009).
Уколико би се усвојио постојећи Нацрт закона он би за резултат могао да има додатне отказе у земљи бедних плата, запослених преко агенција, оних који раде неколико дана месечно и воде се као запослени… Може доћи до затварања приватних и јавних предузећа и установа, уз масовне преквалификације, нпр. рудара у васпитачице и обратно. Наиме уколико би се усвојио постојећи Нацрт закона, на који је примедбу дало Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, он би за резултат имао значајне проблеме са оправдавањем запослености првенствено мушкараца у рудницима, на грађевини и сл. или жена у вртићима и у школама, нпр. У њему се у чл. 3 предвиђа остваривање родне равноправности и кроз равноправну заступљеност (оба пола) „у свим областима друштвеног живота”, а у члану 13. налаже свим предузећима јавним и приватним која имају преко 50 запослених да направе планове за остварење родне равноправности.
У тексту Нацрта убацује се шкакљива одредба о услугама сексуалног образовања и фамозног планирања породице за све жене и мушкарце, девојчице и дечаке. (чл. 42). Дакле нема ограничења старости када су у питању услуге и информисање у области полног општења?! Шта то уопште значи ако не повратак на мала врата накарадних уџбеника за промоцију промискуитета и ЛГБТ идентитета?
Не треба га усвајати и јер најављује оптерећење јавних служби са родним буџетирањем и „родном перспективом“ у свим областима рада чиме се ионако претерана папирологија којом су оптерећени лекари и просветни радници додатно увећава. Све фирме морају да именују координаторе за праћење примене родних политика.
Овакав закон би промовисао уравниловку свуда, осим у органима јавне управе, листама кандидата за посланике и у органима политичких странака у којима се препоручује најмање 40 одсто представника мање заступљеног пола, што је такође непремостива лествица за већину странака. Жене теже и ређе пристају да се укључе у рад политичких партија и оне најчешће муку муче да саставе листе, убацујући особе женског пола не би ли испунили постојећи законски намет од 2009, године који захтева најмање 30 одсто присуства мање заступљеног пола.
Оно што је такође опасно је и промовисање идеологије џендеризма по којој је постојање рода историјска измишљотина, о чему се даје назнака у члану 8 (ст. 1). Род је категорија која се у данас тумачи изопачено, као некаква измишљотина, па тим пре не треба инсистирати на тој речи. У тексту Нацрта закона род се дефинише као друштвена улога додуше не онако накарадно као у Закону о равноправности полова у којем се род дефинише као друштвена улога из које „проистиче дискриминација заснована на биолошкој припадности одређеном полу“ (чл. 10, ст. 2). Ако већ родно одређење узрокује дискриминацију зашто се на њему инсистира у тексту Нацрта закона? Одређење мушкарци и жене треба схватити полно, биолошки и онда нема збрке у тумачењу до које долази када се тражи равноправност родова, уз претходно постојеће законско решење у којем се тврди да род узрокује дискриминацију!?
Закон који пропагира заговорница сечења Храста записа, заговорница немешања патријарха у питање Косова и Метохије, а која је опет заслужна да добије орден назван по утемељитељу династије Немањића, обесмишљава многе аспекте друштвеног живота тражењем равномерне заступљености у спорту, култури, образовању. Ваљда би требало да имамо мешане спортске тимове, подједнак број мушких и женских бабица, васпитачица, рудара, грађевинаца и тако редом?
То преопширно дефинисано поље наводне равноправности је посебно опасно и збуњујуће. На пример, у члану 3 Нацрта закона се „подразумева равноправно учешће и заступљеност жена и мушкараца у свим областима друштвеног живота…“ Шта то уопште значи?
Равноправна заступљеност у образовној и социјалној сфери би значила да, на пример, треба да буде једнак број учитеља и учитељица. Неважна је ту чињеница да је мало учитеља и мушких студената на педагошком факултету.
Овим Законом се проширује вербални деликт јер се инсистира на родно осетљивом језику и активностима како би се „искоренили друштвени и културни обрасци, обичаји и пракса засновани на родним стереотипима.“ (чл. 37)! На пример стереотип да имаш барјактара, зашто не барјактарицу на свадби? Или обичај да млада дође у венчаници, можда треба у дресу, а младожења да баца букет?
Овај Закон би сменио како рекосмо проблематични Закон о равниоправности полова усвојен пре седам година и који у неколико чланова наводно штити права жена у сфери радних односа (чл. 16, 17, 20, 23). Међутим, циљ и није заштита права радница, јер је Закон о раду такав да се жена не може жалити да је отпуштена због трудноће или бриге детета ако је већ запослена преко агенције на одређени уговор о раду.
Сам Нацрт закона стално даје 47 пута пар „жене и мушкарци” а само два пута „мушкарци и жене”, дакле већ ту нема једнакости. То би могло да се схвати као каваљерство, што би било добро, али оно је потпуно страно духу наведеног законског акта, који би каваљера или џентлмена вероватно прогласио за примитивца.
Ово је само део лоших решења у наведеном Нацрту. Баш као и коалиција са Харадинајем или она са Тачијем, криминалцима, убицама и сецесионистима, тако и овај потез као да позива на потпуни слом нашег народа и државе.
(Изглед и опрема текста редакцијски)
Изворник: Српски културни клуб
Related posts:
Славка Којић: ПОСТУПАЊЕ ПОВЕРЕНИКА ЗА ЗАШТИТУ (НЕ)РАВНОПРАВНОСТИ
Александар Бркић: ИДЕОЛОГИЈА ПОЛИТИЧКЕ КОРЕКТНОСТИ ПРОТИВ ИДЕОЛОГИЈЕ КЛИНТА ИСТВУДА
Владимир Димитријевић: КАКО САМ ПОСТАО ВЛАДИМИР Д?
Часлав Копривица: „ОСЈЕЋАЈНОСТ“ БЕЗ РАЗУМА или О НЕОТОТАЛИТАРНИМ ПРИЈЕТЊАМА ИЗ ЗАКОНСКОГ КАНОНИЗОВАЊА „РОДНЕ ИСТИНЕ“ У СРБИЈИ
Кирил Губа: АМЕРИЧКО КОСОВО И РУСКИ КРИМ – ДВА РАЗЛИЧИТА СЛУЧАЈА
Pew Research Center: ПРАВОСЛАВЉЕ ЗАУСТАВЉА НАСТУПАЊЕ НАШИХ „ВРѢДНОСТИ“
Дејан Булајић: ДУГЕ СЕНКЕ И КРАТКА ПАМЕТ
Мило Ломпар: АПЕЛ ПОКАЗАО ДА НИЈЕ МОГУЋЕ ДА СЕ КОСОВО И МЕТОХИЈА ШАПТОМ ПРЕПУСТЕ
Слободан Антонић: РУСКИ „КОЛОНИЈАЛИЗАМ“
Иван Максимовић: КОСОВО И МЕТОХИЈА СУ СРПСКА ЗЕМЉА, А НЕ СРБА КОЈИ НА ЊОЈ ЖИВЕ
Зоран Милошевић: РУСИЈА, УКРАЈИНА И НОВА ХАЗАРИЈА: ГЕОПОЛИТИЧКИ АСПЕКТ
Интервју: Милослав Самарџић – СРБИЈА: ТЕЖИНА ПРОШЛОСТИ (за француски часопис Commentaire)
