Песимистички оптимизам је у стваралаштву Димитрија Јовановића увек био изражен у тој мери да га слободно можемо сматрати претежном карактерном цртом овог писца. У својој првој књизи афоризама (П)ОСВЕТА, објављеној 1985. године (тако да се ускоро очекује обележавање 20 година од издавања првог Димитријевог злодела), писац нам улива веру и оживљава наду оваквим црњаком: „Нисте узалуд живели – умрећете“. И заиста, схватајући смрт као неопозиво и коначно правдање живота, лакше нам је да прихватимо све што нас за живота снађе. Колико је Димитрије доследан и особен, потврђује чињеница да је афоризам истог садржаја увршћен и у ову бољу половину књиге под насловом ЏУКЕЛЕ МИРА, на крају 11. стране. Тиме нас писац опомиње да се ништа није променило у последњих 20 година, и што се наше судбине тиче, и у погледу његовог схватања значаја коначног исходишта.
У међувремену, немилосрдни Димитрије нам је у своје две књиге афоризама вратио (старе) страхове и недоумице, квантитативно увећавајући логички песимизам на рачун безразложног оптимизма. Тако, у својој другој књизи БЛЕФЕРИ, по сред чела нас удара оваквом мишљу: „То што умиремо не потврђује да смо живели“. Е, ту више не постоји ни зрнце оптимизма, мислите ви и, наравно, грешите. Јер, кад мукотрпно разгрнемо слојеве са ове умотворине, налазимо макар „о“ од оптимизма, пошто нам аутор скривено саопштава да је духовни живот оно што је вредно, и да су испразни животи негација по себи, тако да им исходишна празнина дође као нормалан след, а не као крај битисања за које нема доказа да је уопште и било.
Потом долази књига афоризама ТЕШКА НОЋ, коју речени Димитрије објављује у коауторству са грешним Миланком Каличанином по принципу: ја пишем, ти црташ, а народ се крсти. Ту налазимо и овакве бисере: „Ко после нас буде живео, боље да се није ни рађао“ и „Много је Срба изгинуло, али зато ово што је остало не вреди ништа“. Црно без имало белог – овог пута сте коначно убеђени, а ја тешко могу да вас разуверим. Ипак, напоменућу да наше жаљење будућих генерација због проблема који их очекују, а које смо сами овако ништавни узроковали, не мора да значи и безусловну предају тих генерација, с обзиром на то да је инат на овим просторима често био покретачка снага и најјачи мотив у одбрани српства, слободе и самосталности. Ова књига потврђује доследност аутора, с тим што притајени оптимизам где-где засветлуца. Ево и неколико примера:
„Оптимисти још једино верују – у загробни живот!“
„За овакву државу не вреди умрети, али ни живети!“
„Ни највећи песимиста не одриче се оптимистичког краја!“
„Поклонимо се сенима својих потомака!“
„Код нас само мртви имају шансу да живе!“
„Усправни Срби су водоравно!“
„На гробљима смо најживљи!“
Да бисмо имали морално право да се подсмехнемо смрти, да јој сатиром покажемо да није оно за шта се лажно представља, морамо знати да је живот често смрт пре смрти, и то управо онда када том назови животу недостаје дух, преиспитивање себе и тежња ка узвишеном. На то нас аутор и опомиње, шибајући нас сатиричним корбачем у тренуцима кад окрећемо леђа савести, кад бежимо од размишљања које може бити и те како болно, и када дозволимо да нам дух посрће и просјачи по мрачним буџацима мондијалистичке Содоме и глобалистичке Гоморе, тих ужасних места која шире своју теорију и множе обездушено становништво у намери да се стопе у једно глобално село. Кад то схватимо, кад сагледамо нечастиве силе чија се визија света поклапа са Апокалипсом, биће нам јасан особени оптимизам који Димитрије увија у велове песимизма.
На крају – уколико мислите да ћете проблем који се евентуално јави приликом упознавања са песимистичко-оптимистичким садржајем ове књиге решити тако што ћете прескакати афоризме, а пажњу поклањати Миланковим карикатурама, које уједно представљају и поглавља књиге, нека Вам је Бог у помоћи! Црнило са којим нас Миланко суочава потиче из бездана националне традиције, док слабашно светло које се назире у позадини потиче искључиво од непоузданог извора какав је пркос, односно инат.
Толико!
Ибарске новости, 28. април 2005.
Related posts:
Зоран Туцаковић: ДЕДА И ЗМИЈА – приказ књиге
Зоран Туцаковић: БРАЗДА ЖИВОТА И ПРОВАЛИЈЕ ВРЕМЕНА
Зоран Туцаковић: О БЛАГОСЛОВЕНОЈ ТЕЖЊИ, И ДУШИ КАО УТВРЂЕЊУ
Зоран Туцаковић: О ПРОКЛЕТСТВУ НАДЕ
Душко М. Петровић: О КЊИЗИ “ВРЕМЕ ТРАЛАЛАЈКИ” ДИМИТРИЈА ЈОВАНОВИЋА
Зоран Туцаковић: О ЗАГЛЕДАНОСТИ ДИМИТРИЈА ЈОВАНОВИЋА
Димитрије Јовановић: ПОРУКЕ СРБИМА И ХРВАТИМА
Зоран Туцаковић: О ЈЕДНОЈ (НЕСУЂЕНОЈ) МОНОГРАФИЈИ
Зоран Туцаковић: МИЛУТИН И ПОТОМСТВО
ЦВѢТНО САТИРАЊЕ (по Горану Радосављевићу)
Зоран Туцаковић: ПОСТИЗБОРНА ЋУТЊА
Зоран Туцаковић: САТИРИЧНЕ ПЕСМЕ
