Жарко Видовић: ФИЛИП ВИШЊИЋ И ТЗВ. „СРПСКА РЕВОЛУЦИЈА“

Та појава – да се диже „револуција“ ради спасавања, успостављања или обнове правног поретка, дакле, конзервативна „револуција“ – није нова у историји. Таквом побуном је обележен настанак хришћанске ере у историји европске цивилизације.


Жарко ВИДОВИЋ (1921-2016)

Навршило се, ево, сто педесет година од смрти старца и гуслара Филипа Вишњића. Познати његови стихови (из Почетка буне против дахија) служе као најјачи и можда једини доказ“ да је Карађорђев устанак био револуција, „буржоаско-демократска револу-ција“, говорећи речником „Историје СКПб“. То су они стихови:

„Ту кнезови нису ради кавзи,
ал је рада сиротиња раја
која глоба давати не може!“

Дакле, буна је „класна“, како ће то – користећи наивне формуле Филипа Вишњића – рећи наши историчари столеће и по касније, удовољавајући, опет, једној исто тако наивној, али савременој формули, идеолошкој. Баш како и Лењин приказује Толстоја: као „огледало Руске револуције“!

Али у истој тој песми Вишњић приказује дахије како су забринути због кнезова! Дахије се не боје „сиротиње раје“, него управо кнезова (који, тобоже, „нису ради“ буни и сукобу с Турцима). Дахије сматрају да ће побуну спречити ако похватају кнезове или, боље, игумане манастирске и кнезове. (Јер игумани су и у Београдском пашалуку имали ауторитет баш као и у Цетињској митрополији, као Игуман Стефан или Игуман Теодосије Мркојевић из Његошевих поема). И дахије су, заиста, имале право: буна је настала тек кад су је покренули кнезови. Сама раја је инертна. А то значи да она побуну ни не почиње нити доводи успешном крају. И поред поменуте формуле којом је као јунака буне приказао рају („која јада трпјети не може“), сам Вишњић у даљем току песме приказује буну као дело кнезова. (И дело игумана, али Вишњић их помиње, а није свестан њиховог значаја). Ту се Вишњић слаже са мудрим и трезвеним хроничарем, са Протом Матијом, коме нису потребне никакве формуле (било епске, било идеолошке) да би приказао догађаје. Прота је слободан, неоптерећен. Он у Мемоарима прича како је рају преварио и том преваром – неком врстом историјске „побожне лажи“ намамио рају у буну: да је рају у буну тобоже позвао сам султан, тј. „цар“. Тако је раја, мислећи да се одазива позиву царевом“ (султановом), пошла заправо на супротну страну, за Протом Матијом! Па ако је заиста од самог почетка постојала намера „да се одмах крене у устанак против Турака и султана“ (што није доказано, ма колико у тој тврдњи били упорни наши историчари!), такву намеру су „од самог почетка“ могли имати само игумани и кнезови, а не народ, раја!

Јосиф (Јосип) Даниловац (највероватније, 1901): ЛИК ФИЛИПА ВИШЊИЋА

Протино сведочанство потврђује и Леополд фон Ранке, свакако по провереним обавештењима из Србије, а пре свега од самог Вука Караџића:

„У Србији се догодило да се хришћанско становништво латило оружја – не, како смо видели, против султана, него – за њега, са његовим одобрењем! (Српска револуција, СКЗ, Бгд, 1965, стр. 154), како то каже Ранке у закључку своје студије о збивањима у Србији. Ранке чак истиче муслиманско насиље над хришћанима и каже да је „сам султан био противан том насиљу муслиманског становништва“, некој врсти верског рата муслимана против хришћана, те да су Срби устали да се, по султановом одобрењу, одупру томе насиљу и да „муслимане врате под власт султанових закона“! Дакле, Срби су ту – по Ранкеовој оцени, по његовом схватању државе, закона, права – у тој „револуцији“ били државотворна снага која је султану помогла да оствари своје цивилизаторске тежње, наиме, тежње да се успостави власт закона! (Ранке оцењује српски устанак са становишта и по критеријима историје европске цивилизације, настојања да се успостави правна држава). Срби су, дакле – гледано европски, очима фон Ранкеа! – конструктивна, државотворна, а не револуционарна снага!

Ко је Србе могао тако да усмери ако не игумани? Јер таква тенденција самог устанка – без обзира на ексцесе револуционарне и насилне! – је тенденција која произилази из самог Римског права које чини основу европске, западне цивилизације. А чувар Римског права била је Српска православна црква. Прота Матија се у Мемоарима позива на Римско право као на своју, православну и српску традицију која се одржала упркос ропству под Турцима! Кад је позван да пише предлог закона који има да усвоји скупштина, Прота се ослањао на „Јустинијанове и Мојсијеве законе“ које познаје из светосавске Кормчије (Књиге кормила, управљања, стр. 92, Мемоари, изд. Нови Сад – Београд, 1957, Српска књижевност у сто књига). Проти је тада свега двадесет седам година. Он је међу становницима најобразованији, а све што зна – па и о Римском праву, Јустинијану, Мојсију итд. – зна искључиво из манастирских књига, из којих се научио и да чита и пише.

Та појава – да се диже „револуција“ ради спасавања, успостављања или обнове правног поретка, дакле, конзервативна „револуција“ – није нова у историји. Таквом побуном је обележен настанак хришћанске ере у историји европске цивилизације. Римски цар Константин се – да би сузбио насиље и безакоње, да би поново оживео Римско право и обновио правну државу – ослонио на Грке против својих Римљана! Он се ослања на потчињени народ, на „рају“, да се уза њ дигне против владајућег народа, Римљана, солдатеске, војних хунти и фанатичне светине града Рима и провинције. Не подсећа ли то на Протин (или „Султанов“) позив Србима да се против муслиманског насиља (назадњачког фанатизма) придруже султану и да му помогне да муслимане заједничким напорима „потчине закону“! (Није ли се исто догодило и кад су Срби 1848. г. подржали Беч против Мађара?).

Има ту још сличности са изворном ситуацијом хришћанства (па према томе и улоге игумана, свештеника, Српске православне цркве): цар Константин се против својих сународника ослања на хришћане (Грке) против владајућих пагана (Римљана), те Константина у тој борби (године 323) воде „по Небу прилике“, води га крст који он види на небу („у овом знаку ћеш победити!“), тј. њега и његову војску (Грке) води вера, грчка, тада већ хришћанска. Исто тако и српске устанике – и у Вишњићевој песми – воде свеци, Небо, крст… Па тако и Његош, на неколико места у Горском вијенцу, помиње те „небеске прилике“, крст од муња,

Крст од огња жива направише!
Ох, диван ли бјеше погледати!
……………………………………………………
Помоз, Боже, јаднијем Србима –
И ово је неко знаменије“ (ГВ, 171–180),

како каже један од кнезова (Обрад) у Горском вијенцу.

Но има још један значајан момент у Вишњићевој песми: небески светитељи чине све да покрену Србе на одбрану достојанства, али те небеске знаке и поруке српских(!) светитеља не уочавају и не примају Срби, тј. не одазивају се, него уочавају Турци, као да су Косовског завета свесни још само они. Окупљају се хоџе и „ваизи“ да проуче књиге и да из тих књига протумаче знаке које Небо упућује Србима. И шта уочавају Турци (а Вишњић пева без јасне свести о томе шта пева): да Небо позива Србе на буну, али да се не треба бојати раје, него само кнезова (и игумана), јер – нема сумње – само игумани и кнезови могу да се одазову позиву Неба (тј. Косовском завету).

Павле Симић: ХАЏИ РУВИМ И ХАЏИ ЂЕРА (уље на платну, 1849)

Да ли је то цинизам Турака, презир према раји? као што оно каже Селим везир у Горском вијенцу„пучина је стока једна грдна“ (пучина је гомила, маса, ГВ, 1119). Или је то цинични реализам Турака? Или Вишњић, противуречећи самом себи (и ономе што је рекао о раји), на уста Турака каже да сва историјска иницијатива, свест и одговорност лежи на игуманима и кнезовима. Јер они су елита. Управо то их обавезује на моралну одговорност. Њихова одлука није метафизичка, него морална одлука солидарности с рајом.

Оно је тачно да од Ранкеа потиче сама реч „револуција“ („Српска револуција“). Али ако је и од Ранкеа, она нема оно романтичарско значење које ће стећи касније у „немачкој“ филозофској свести. Ни Вишњић, ни Прота Матија, ни Владика Петар I (Свети Петар Цетињски), ни Вук, ни Његош не показују никаквих знакова подршке томе да српска збивања буду оцењена као „револуција“. Та оцена је, дакле, накнадна, без везе са самим збивањем, књишка – чисто интелектуалистичка (не интелектуална!). У њој нема историјске свести, осим „немачког“ оптерећења наше сопствене свести. Треба ли додати да нам савесна оцена аутентичних сведочанстава о Карађорђевом устанку (и Милошевом) тек предстоји!?

Извор: Православље (15. март 1985), стр. 11.
Текст приредио: Дарко Стефановић

Изворник: ИНФОПОРТ

(Visited 106 times, 1 visits today)
МУДРОЉУБЉЕ, ПАМЕТАРНИЦА, ПРАВОСЛАВЉЕ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *