У природи је позната појава као што је симбиоза ‒ заједнички живот организама различитих врста, њихова биолошка узајамна зависност. Ова појава умногоме остаје загонетка за науку, мада ју је швајцарски научник С. Швенденер открио још 1877. године, приликом проучавања лишајева, који, како се испоставило, представљају комплексне организме, сачињене од алги и гљива. Иста снага нераскидивости може да дејствује и међу људима ‒ на психичком, а не биолошком нивоу.
Симпсихоза ‒ психичка узајамна зависност две или неколицине личности. Оне су душевно фиксиране једне на друге, доживљавају једна иста расположења која се муњевито преносе са једне на другу личност. Таква симпсихоза постоји међу члановима породице или мале заједнице, на пример, секте или партије. С jедне стране, међу њима се појачава осећај среће, сигурности и безбедности, који сеже до еуфорије ‒ а истовремено негативне емоције, које узајамном резонансом могу да се изливају у свађе, да доводе до нервног слома.
Постоје различите градације и стадијуми симпсихозе, све до потпуног емоционалног спајања двају бића, као у „Старовремским спахијама“: сва њихова приврженост се усредсређивала на њих лично.
Симпсихоза може бити психолошки повољна за оба учесника, да их емоционално учвршћује, повећава животну стабилност и опирање спољашњим приликама. При чему партнерски односи могу бити равноправни или потчињени, односно, један је више зависан, други доминира ‒ случај душице која се привија уз јачу или власнију душу. Тај психоцар, или душа-госпођа, може да штити слабију, зависну душу ‒ или да је угњетава, да јој гута енергију.
Симпсихоза може бити корисна једном, а шкодљива другом партнеру ‒ такав однос се назива паразитизам и вампиризам. Паразитизам ‒ када психички слабији партнер користи резервоаре енергије јачег. Вампиризам ‒ када јачи партнер користи енергију слабог и још више га ослабљује.
Симпсихоза може бити опасна и рушилачка за оба партнера, па чак и када они имају потребу једно за другим и нису у стању да раскину ту везу, као у случају Настасје Филиповне и Рогожина, који не могу да буду ни заједно, ни одвојено, те настављају да психолошки муче једно друго. Та негативна симпсихоза често се разрешава смрћу, убиством или самоубиством.
Симпсихоза може да везује троје или неколицину, што се испољава у такозваним „троугловима“ или „квадратима“, множинским љубавним везама које укључују у себе љубомору, супарништво ‒ или великодушност и самоодрицање. Такав случај симпсихозе описује Херцен у Прошлости и размишљањима ‒ однос два брачна пара: Герценов и Гервегов, са њиховом парном и унакрсном психичком зависношћу, сталним хистеријама, жртвама и осветама. Сви смо се тако саживели – не могу да замислим хармоничнији живот ‒ писала је Натали Герцен другарици. Али убрзо се тај конкубинат – са и без наводника ‒ претворио у пакао…
Слична колизија може се запазити у случају првог брака Ф. Достојевског: он је био заљубљен у своју будућу жену Марију Исајеву, али она је волела учитеља Вергунова, па су та два супарника плакали један другом на грудима и жртвено се одрицали од драге ради среће другог.
Симпсихоза је могућна не само међу индивидуама већ и између индивидуе и колектива, вође и народа, при чему њихови односи могу бити такође мучни за једну или за обе стране. Такав тип симпсихозе приказан је у новели Т. Мана Марио и чаробњак, где путујући мађионичар изводи сеансу магије и психички потчињава себи вољу гледалаца, истовремено јој се и сам покорава па повремено пада у стање транса. То узајамно мучење прекида се пуцњем ‒ Марио се свети чаробњаку за то што је починио психичко насиље над њим. Може се повући паралела између двојице „простака“: Рогожина код Достојевског и Мариа код Т. Мана. Обојица се избављају од мучне симпсихозе убијајући своје софистициране угњетаче, своје психовампире.
Симпсихозе могу да се разрастају, као корали, у читаве психичке колоније, као у романима Достојевског, где, на пример, отац и браћа Карамазови, Катерина Ивановна, Грушењка, Лиза Хохлакова, донекле и породица Сњегиревих, образују једну симпсихозу, напето поље емпатија, емоционалне владавине и ропства.
Симпсихоза је заснована на бирачким психичким тежњама тих личности, на узајамном „лепљењу“. Постоје личности склоне таквим образовањима, такорећи „лепљиве“, и постоје „суве“, које одбацују сваку зависност. Лепљива личност тражи свакакве, како активне тако и пасивне начине психозависности, у њој се назире један душевни сунђер, способност да усисава туђе психоенергије или да улива своју енергију у друге. Лепљива личност емоционално обавија људе и хотимично или нехотично им намеће улогу партнера у душевним интеракциијама. Она може бити двовалентна или поливалентна, у зависности од тога да ли јој је довољан један партнер за образовање чврсте (конструктивне или деструктивне) симпсихозе ‒ или јој је потребна неколицина партнера који један другом предају енергију психоутицаја и психозависности, па се налазе намртво везани тим ланцем. У центру таквог психоконзорцијума може да буде један човек који образује радијалне везе са својим окружењем, или то може бити нека плуралистичка конфигурација, са неколиким центрима привлачења и одбијања.
Једна од најопсежнијих варијаната симпсихозе јесте психократија ‒ политички режим који се дефинише психичком интеракцијом власти и друштва. Кад у власти не остану друге полуге утицаја: економске, културне, конструктивно-цивилизацијске, друштвено-креативне ‒ она користи сугестибилност становништва за постизање својих циљева. На крају крајева, таква интеракција прелази у чисто нервну стимулацију и симулацију, у провоцирање масовних психоза, хистерија, што доводи државу на ивицу нервног слома, хистеричног колапса, односно историјске катастрофе. При томе се дешава интензивно расходовање и исцрпљивање психичких ресурса како власти тако и друштва, што се емоционално доживљава као узајамно мучење, као такмичење у психичкој издржљивости ‒ коме ће пре да пукну трпила. Власт, као хистерична Настасја Филиповна која господари својим поклоником а истовремено је психички зависна од њега, може да испровоцира карактеристично рогожинску реакцију: муњевит прелазак од обожавања до физичког обрачуна, као једини начин за раскидање даље неподношљиве симпсихозе.
С руског превела Радмила Мечанин
(Изглед и опрема текста редакцијски)
Изворник: Књижевни магазин број 181 – 186 (стр. 28-29)
Related posts:
Зоран Туцаковић: ТЕМЕЉНА НАЧЕЛА ПСИХОЛОГИЈЕ ЗНАЊА (2) – Н. МИЛОШЕВИЋ
Жарко Видовић: ЊЕГОШ И ЛИТУРГИЈСКЕ АНАГНОЗЕ
Зоран Туцаковић: БЕЛА ХАМВАШ – SCIENTIA SACRA I (2)
Жарко Требјешанин: УСАМЉЕНОСТ САВРЕМЕНОГ ЧОВЕКА
Вернер Бајервалтес: ГРЧКА МЕТАФИЗИКА И ХРИШЋАНСКА ТЕОЛОГИЈА
Кристијан Олах: КО ИЛИ КАКО ИЛИ О ‘ЉУДСКОЈ ПРИРОДИ’
Драган Крстић: НОВОГОДИШЊИ ЗАПИС ИЗ „СТАРИХ ДОБРИХ ВРЕМЕНА“
Мило Ломпар: НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ И ЦЕНЗУРА
Срђан Поповић: О ПСИХОЛОГИЈИ И КАРАКТЕРОЛОГИЈИ СРПСКЕ ЖЕНЕ
Дарко Стефановић: КОСОВСКИ ЗАВЕТ И ЖАРКО ВИДОВИЋ (интервју)
Евсевије Петровић: ИСЦИЈЕПИ СЕ ПЛАХО И ЛАКОМО
Душан Пророковић: ЗАШТО ЗАПАДЊАЦИ НЕ МОГУ СХВАТИТИ ДОСТОЈЕВСКОГ
