(1880 – 1945)
Григорије Божовић (Придворица 1880 – Београд 1945), књижевник, професор Призренске богословије, један од вођа српског покрета у Македонији, а потом и посланик Народне скупштине у Скопљу. Имао је руководећу улогу у политичким и националним пословима у време када је Старој Србији претила озбиљна опасност од Турака и Арнаута, непосредно пред Балканске ратове и ослобођење ових крајева. Један од значајнијих српских међуратних писаца. Објавио четрнаест књига, од којих осам збирки приповедака. Преостале чине путописи, краћи записи о људима и крајевима, накнадно сабрани из Политике, чији је стални и угледни сарадник био. Почетак његовог рада обележен је збирком Из Старе Србије (1908), а крај Приповеткама (1940), у издању Српске књижевне задруге. 1935. године издао је збирку приповедака Тешка искушења а 1939. године збирку приповедака Под законом – те две збирке, уз ону из 1940, садрже највредније Божовићеве приповетке. Божовићеве приповетке су тематски усредсређене на Стару Србију (највише на Косово и Метохију, једним делом на Македонију, пре свега на Битољ у којем је службовао). Најзначајније приповетке су му: Чудни подвижник, Мучних дана, Тиваидска напаст, Кад се царства мијењају, Злате из Слатине, Њен суд и Оклопник без страха и мане. Пред сам крај Другог св. рата комунисти су га стрељали у Београду а његов је књижевни опус остао готово потпуно непознат широј публици. Захтев за његову рехабилитацију поднео је 2008. Божовићев рођак, редовни професор Филозофског факултета у Косовској Митровици, др Маринко Божовић. Одељење за рехабилитацију Окружног суда у Београду донело је маја 2008. решење којим је усвојен захтев за рехабилитацију Григорија Божовића, угледног књижевника, националног радника и репортера Политике пре Другог светског рата. Постоји и књижевна награда „Григорије Божовић“ коју додељује Културни центар „Стари Колашин” у Зубином Потоку (добитник 2016. године – Радован Бели Марковић за роман „Путникова циглана“). Награду истог имена додељује и Књижевно друштво Косова и Метохије (добитник 2016. године – Сунчица Денић за роман „Свет изван”).
УВОД
У време када се завршава реалистична проза и када наступају модерни књижевни токови настаје стваралаштво Григорија Божовића, писца који је уживао велики ауторитет у времену у коме је живео, и који је веома јасно писао о ситуацији на Косову и Метохији. Као репортер „Политике“ имао је прилику да своју прву приповетку објави у овом листу 1910. Највећи број приповедака написао је за овај лист 1924. године и све су биле објављиване на насловној страни. Од 25 колико их је настало те године чак 17 је било објављено. У његовим приповеткама скупљена је сва тежина јада и патњи српског народа на просторима Македоније, Старе Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине. Григорије је то и записао у Политици, „Наша је садашњица груба и врло немилосрдна. Њени замаси су померили с места сваког од нас. Цело наше поратно покољење“. (Политика 1924). Његови су главни ликови они са којима је живео, које је познавао или они о којима је слушао из непосредне прошлости. Снажна емоција описа страдања Срба у Старој Србији изнедрила и је и причу о Љутој православки. Живот страдалника настављен је у приповеткама писца. Подједнако описује како кроз причу тако и кроз путописе, дајући психолошку и физичку структуру Срба, Турака, Цинцара, Горанаца, Бугара, Грка, Срба из Македоније, Срба из Црне Горе. Фундус стварања писац ослања како на личним причама и судбинама тако и на колективним.
ХРИШЋАНСКА ВЕРА, СЛОБОДА ЛИЧНОСТИ И УВЕРЕЊЕ У ЉУБАВ
Угрожавање и укидање права на веру и веровање обележило је живот Албанаца и Срба, Турака и Срба. У архетипу човека стоји да је он Homo religiosus, биће вере. Биће које живи верујући. Слобода и вера иманентни су човеку, у тој мери да без њихове укупне сраслости са човековом суштином нема досезања истине и нема остварења љубави. Лични доживљај вере преко човекове свести и његових осећања открива му оно што је суштаствено, вечну врлину која је у сагласју са човековом тежњом ка савршеном и бесконачном. Само у таквом поступку личног откровења, али и откривења непролазних вредности, човеку се указује виши смисао. Све што има суштину и непролазну вредност човеку се открива и објављује у његовој души, без саучесништва чула као посебних сензора и верификатора доживљеног. У тим просторима душе где не владају закони мера и димензија дешава се сусрет Бога и човека, сусрет најдубљег поверења и уверења у Љубав и Врлину. Зато је права вера неодвојива од љубави, и зато је емоционално сазнање дубље од хладноразумског знања.
Само наизглед је могуће да исповедање вере буде потпуно слободно. У стварности, човек није у прилици да бира веру, а ни начин њеног исповедања, као што не може да буде безверник из убеђења, пошто је вера у неверовање contadictio in adjecto. Само човек који остане без суштине, који потре све оно што сам јесте и што оличава, бива у прилици да оствари ту „слободу“ која води у ништавило. Тако се и злосрећни Милоје Красић прво одрекао себе, а потом постао „брат“ Турцима по размишљању и вери. Дубоко је свестан самоиздаје, а то је очигледно из начина његовог правдања пред супругом Богданом, поготово кад каже како хоће да царује а не робује, и да је зато изабрао „царску, јаку вјеру“. Николај Берђајев разложно закључује да је „лакше бити муслиман него хришћанин. И ако хришћанин постане као муслиман, кога му као пример стављају, он ће бити врло рђав хришћанин, јер неће испуњавати Христове завете“ (Берђајев, 2002:479). Посрнули Милоје је отишао корак даље – издао је себе, човека, супруга, оца и хришћанина, лажно и притворно прихватио туђу веру, и наливен је бесом према оној која га опомиње и покушава да га врати самоме себи – супрузи Богдани. При томе, он нема никакво оправдање, чак ни зато што је хришћанину иначе тешко да буде на висини своје вере пошто „треба да воли своје непријатеље, да носи свој крст, мора херојски да одолева саблазнима света, што не мора да ради ни добар мојсијевац, ни муслиман, ни материјалиста“ (Берђајев, 2002:480).
КОМПАРАТИВНА АНАЛИЗА
Ваљало би да укратко упоредимо односе међу главним ликовима ове приповетке и приповетке „Први пут с оцем на јутрење“ Лазе Лазаревића, као и новеле „Кројцерова соната“ Лава Николајевича Толстоја. У Лазаревићевој приповеци глава породице Митар подлеже страстима и коцкарском пороку и на крају, скрхан и очајан, диже пиштољ на себе. Од намере да изврши самоубиство самопрегорно и предано одвраћа га супруга Марица, речима које не пружају само утеху, већ су испуњене супружанском и хришћанском љубављу. Марица не прихвата да је пропаст неумитна („како си пропао, господару, бог с тобом!“), пред неверицом Митровом да му је не само опростила, већ и да се чини још сигурнија у љубав и стабилност њиховог брака, она стоји усправно и непоколебљиво „као један божји светац“, улива животну снагу свом мужу („да си ти жив и здрав!“, „да Бог поживи тебе и ону нашу дечицу!“), назива га хранитељем, предочава му да ће опет стећи кућу и извести децу на прави пут, уз Божју помоћ – „здрави смо, хвала богу“, „молићемо се богу, па радити“ (Лазаревић, 1970:109-110). Методом суптилне градације у читаоцу настаје осећање испуњености због исказане љубави и милосрђа, које доживљава катарзу оглашавањем звона са цркве. Отклањају се јад и чемер, „потресе се душа хришћанска“ (Лазаревић, 1970:111) којој се омогућава разговор са небом.
И Богдана свим силама покушава да врати свог супруга Милоја на прави пут, односно да га поврати самоме себи. Њено хтење је унапред осуђено на неуспех: Милоје већ више није Милоје. Његов грех је неизбрисив и неискупљив. Он је већ из скривеног пиштоља испалио метак у властиту душу. Види то Бодана добро, па ипак после почетне препасти покушава да кроз заједничко испијање ракије свог супруга призове („здрав си и помози Боже!“, „окрени, Господе, наопослено!“, „овесели Боже, а здрав си, мој Милоје!“), и да га наведе на одлазак који уједно представља бекство и спасење („преко Илинице на Ибар, а одатле преко Копаоника у нашу Милу Србију!“), у неугаслој нади да се оно што је неминовно и коначно учињено може приморати на збивање у супротном смеру, јер „Бог ће опростити“ (Божовић, 2009:21). Из наћава своје душе Богдана откида комад по комад благодатног теста и трпељиво покушава да преобрати обраћеника пекући мирисни православни колач на сопственим шакама и обујмљујући свог супруга речима и грљењем („Божић и Васкрс, пости и празници, цркве и манастири, сабори и славе, заветине и свадбе, поп и ђак, причешће и очишћење. … Не бој се, јака је вјера наша, силно је вјеровање сиротиње раје, моћан је Господ – доћи ће ослобођење, виђећеш што је Србија! … Боље је с бијелијем образом и раја бити но потурица, но крстов издајник, Милоје!“ (Божовић, 2009:22). Живот раје под Турцима био је тегобан, испуњен сваковрсним понижењима, изложен примамљивом искушењу олакшања ако би се преврнуло вером, али је прави хришћанин свестан да је „изван јеванђеоске егзистенције све остало незаконито“ (Хамваш, 1999:45), и да „ништа није лакше него се укаљати, а ништа није теже него се очистити“ (Хамваш, 1999:173); управо је Јеванђеље то учење „које говори о поновном уздизању човека и света на своје изворно место“, а сâм живот, односно животни поредак који се на њему заснива „назива се хришћанство“ (Хамваш, 1999:125).
Морални пад који је доживео Познишев догодио се пре његовог брака, али је он њега постао свестан тек по трагичном окончању брачне заједнице, у данима и годинама које је провео на издржавању казне. Заправо, Познишев је накнадно постао свестан да је још са шеснаест година „био покварен у машти и у суштини“ (Толстој, 2015:12), али је осећање необичне жалости било интензивно још приликом прве посете јавној кући, у тој мери да је он хтео „заплакати за пропалом невиношћу, за навек изгубљеним односом спрам женскога чељадета“ (Толстој, 2015:13). Кроз разговор који главни лик његове новеле води са својим сапутником у возу, Толстој финим психолошким поступком читаоцу приближава узроке пропасти једног брака, али и хиљаде и хиљаде бракова окончаних услед манифестације првобитног греха. За разлику од Милоја, Познишев је покајник који не престаје да се каје, и да другима предочава историјат несреће свога и многих других бракова. Оно што повезује два мушка лика из два дела различита по тематици, обиму и стилу, садржано је у речима које Познишев изговара, да се „морални закон сам свети кад га погазиш“ (Толстој, 2015:24). Постепени раст међусобне мржње и неслоге, умножавање свађа при чему би се још „хтео и уздржати, али те пакост обузме свега“, а жена „навалице изопачава сваку твоју реч, дајући јој лажан значај, а њена је свака реч натопљена отровом: где год зна да ме најгоре боли, ту ме баш коље“ (Толстој, 2015:40). Љубомора због опажања свих знакова жениног неверства свој основ имала је код Познишева у жудњи за поседовањем, која се најчешће трагично поистовећује са љубављу, а због тога се најчешће трагично и завршава, физичком или духовном смрћу, при чему не постоји могућност самосталног или заједничког спасења супружника, које спасење би било могуће једино када би се права љубав пробудила, и с њом искрено покајање због дотадашњег вођења „свињског живота“.
ТЕМАТИЗОВАЊЕ ОДНОСА ПРЕМА ВЕРИ, И ПРОБЛЕМАТИЗОВАЊЕ ТЕМЕ САГЛЕДАНЕ У ВЕЗИ ПОЈЕДИНАЦ – НАРОД
У Љутој православки нема делова у којима писац психолошки нијансира своје ликове и литерарно предочава своја морална начела, као у примеру Кројцерове сонате. Све је у догађају (Милојево потурчење), дознавању за догађај (доношење вести о томе од стране суседа), обради догађаја у причи Калудрана (вођење „прерушеног“ и смешно обученог Милоја у „литији“ по граду, да би се прославило његово потурчење), Богданином одлажењу „на помол иза куће“, повратку Милоја у дом, дијалогу између супружника, заједничком испијању ракије, одбијању Милојевом да се врати себи, и Богданином спаљивању куће у којој је остао њен избезумљени и пијани муж. Читалац нема никаквог увода у „предисторију“ дешавања, у супружанске односе Милоја и Богдане, у њихов однос према суседима и локалној власти – ако уз то није упознат са преовлађујућим темама Божовићевих прича и приповетки, читалац може да буде доведен у ситуацију да збивања у Љутој православки оцени као психолошки и емоционално неоснована. Простим поступком апстракције Григорије Божовић је у приповеци оставио само оно што тематизује однос према вери и вероутврђењу, односно проблем вероиздајства. Повратно, као да рачуна на чешће ишчитавање и сагледавање онога што се у први мах пропустило, писац проблематизује тему поверења у себе, уверења у целовитост и сталност идентитета и верности суштини. Два је стуба усправила Богдана у својој души и својој свести: Веру у Христа као Сина Божјега (при чему „свако присуствује Његовом Рождеству, страда муком Његовом на крсту, васкрсава с Њим у васкрсењу, и дрхти у очекивању славе славнога Му доласка“, и исказује свакодневно своју веру у „Господа нашега, Спаситеља и Искупитеља“ (Булгаков, 2001:112-113) и веру у Свету Тројицу (а то је суштинска догма која оличава Православље, и која, унета у Символ Вере, „живот у Христу сједињује са Светом Тројицом, даје знање љубави Очеве и дарове Духа Светога“ (Булгаков, 2001:114). Намерна да настави да живи у Христу, она је одлучна да тај живот подели са својим ближњима, да заједно са њима доживи духовно рођење и спасење, са дубоком спознајом да без тога живот прелази у ништавило. И на тај пут спасења она полази са сином, и – ма колико то апсурдно звучало – са Милојем, оним правим, постојаним и непоткупљивим, какав ће заувек остати у њеној души.
Верно предочавајући типос својих јунака, насељених на просторима Горњег Ибра, обронака Мокре Горе и Рогозне, везаних за земљу натопљену крвљу мученика и сузама страдалника и праведника, Григорије Божовић је сведеним портретисањем приказао тај печат који се у душу утискује још приликом рођења, уз јасно разликовање од појмова менталитет и карактер. Етос припадника нашег народа више је везан за тако схваћен типос, за то неизбрисиво и неподложно гњечењу, притискању и промени облика, што је чвршће и постојаније и од самог карактера као основног обележја личности. Типос се одређује одозго, са виших сфера, а карактер одоздо, из овога света. Епска повесница налива и типос и карактер Божовићевих Срба. А тај ортодоксос типос, посебан, коначан и неминован православни печат, утискивањем потпуно сраста са душом, са природом човековом, и није ствар избора него судбинског одређења. Зато, ма колико наивно изгледало описивање хришћанског знака на челу помазаника од стране старог проте још на почетку приповетке која је узета за тему овог рада („освећено мазиво продире кроз кожу и на самој чеоној кости урезује Христов печат као на поскурнику“ (Божовић, 2009:18), тај знак је само симболични одраз и потврда печата који је већ утиснут у душу. Где постоји типос, етнос има основа да истраје у времену и његовим менама, а етос добија поуздани бедем и залог опстанка.
ГРИГОРИЈЕ БОЖОВИЋ КАО СВЕДОК ИСТИНЕ
Већ смо у више темата имали прилике да се упознамо са аргументованим ставовима о евроскептицизму Григорија Божовића, о супротстављању духом и срцем ономе што су тада оличавали Беч и Цариград, о противљењу продаји Свете земље за турске лире или неку другу монету. Видео је Г. Божовић исто што и Николај Берђајев, да је Запад одлучио да сруши оба стуба на којима почива европска цивилизација – и етику грчких философа, и постулате хришћанства. Није било тада веће разлике у тежњама и намерама Аустро-Угарске, Ватикана, „старих варалица“ Латина и Енглеза. Лицемерну политику европских сила Григорије Божовић је тачно сагледао и на примеру Јужне Србије, и на примеру Босне и Херцеговине, налазећи да неправичан однос Европе почива на посебном инквизиторском духу њеног „хришћанства“. Зато је као дописник „Политике“ 1939. године написао да „Господ Бог, Алах и Господин Бог нису државе одредили Германима, Романима, Англо-Саксонцима, а нама грешнима да будемо само робље и поприште изувраћеној и саможивој хришћанској цивилизацији западној“ (Бојовић, 2015).
Григорије Божовић је испунио основни услов за место у националној књижевности, који прописује оснивач Катедре за србистику на државном Универзитету у Минску Иван Чарота, да та „књижевност мора да изрази суштину народа, његову историју, његов етнички и етички карактер“. Божовић, „косовски Андрић“, имао је дар проницања у психологију, душу и однос према животу косовских Срба који, како истиче Јордан Ристић, „стоички подносе све неправде и зла да би се одржали на дедовини, сачували своју веру и национални идентитет“ (Радисављевић, 2015).
Природно и здраво национално осећање Григорија Божовића није му ни за тренутак засметало да буде „сурови реалиста, истанчани аналитик нарави, страсти, трагичних раскола унутар ових простора“, како је овог писца оценио књижевни историчар др Гојко Тешић. Без тог осећања не би било Пушкина ни Достојевског, Његоша ни Андрића. Сасвим основано Н. Берђајев устврђује да велики руски писац потврђује тачност става „да је сваки геније националан а не интернационалан, ако изражава општељудско кроз национално“, истичући да је Достојевски „до дна душе карактеристично руски геније, најбољи Рус међу нашим великим писцима, али је, и поред тога, по свом значају и по својим темама у највећој мери општељудски“ (Берђајев, 2001:172). То општељудско изражено кроз национално биће карактеристично је и за Григорија Божовића. Они који су га лишили живота у ноћи 1/2. јануара 1945. године имали су намеру да угуше све што макар посећа на национално, и све што може да посведочи истину хришћанског пута. Њихова намера, на ползу целог нашег народа, неће бити остварена.
Литература:
Берђајев, Н. (2002): О узвишености хришћанства и недостојним хришћанима, у: Човек и машина; БРИМО, Београд.
Берђајев, Н. (2001): Духовни лик Достојевског, у: Алексеј Хомјаков / Фјодор Достојевски / Константин Леонтјев; БРИМО, Београд.
Први пут с оцем на јутрење ,у: Дела, стр. 109-110; Српска књижевност у сто књига, Матица српска/Српска књижевна задруга, Нови Сад/Београд, 1970
Љута православка, у: Косовске приче, стр. 21; Антологија српске књижевности, дигитално издање, Учитељски факултет Универзитета у Београду, 2009
Бела Хамваш: Хришћанство (Scientia sacra II), стр. 45; Дерета, Београд, 1999
Кројцерова соната, стр. 12; Ringier Axel Springer doo (Блиц библиотека), Београд, 2015
Сергеј Булгаков: Православље, V Учење о вери, стр. 112-113; БРИМО, Београд, 2001
Драгиша Бојовић: Евроскептицизам Григорија Божовића, у: магазин „Печат“, број 372, 5. јун 2015.
Зоран Радисављевић: Живот и дело „косовског Андрића“, у: „Политика“, 7. јун 2015.
Напомена: Бошко Љ. Миловановић је доктор методике наставе српског језика и књижевности, запослен као професор при Учитељском факултету у Призрену – Лепосавићу Универзитета у Приштини – Косовској Митровици. Текст, који је садржан у зборнику радова ПОЕТИКА ГРИГОРИЈА БОЖОВИЋА (Филозофски факултет у Косовској Митровици, 2016), објављујемо уз сагласност аутора. Изглед и опрема текста, повезнице и додаци су редакцијски.
Related posts:
Владимир Димитријевић: О КЊИГАМА РАДЕТА ЈАНКОВИЋА И СВЕТУ У КОМЕ ЖИВИМО
Божица Савић Узелац: ОСВРТ НА „ЛЕГЕНДУ О ВЕЛИКОМ ИНКВИЗИТОРУ“ ФЈОДОРА МИХАЈЛОВИЧА ДОСТОЈЕВСКОГ
Остоја Симетић: ЧЕСТИТАМ ПИХТИЈАШИМА
Зоран Туцаковић: БЕЛА ХАМВАШ – SCIENTIA SACRA I (2)
Бошко Љ. Миловановић: ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ – ЛЕКСИЧКИ ОЗНАЧИТЕЉ ДУХОВНОГ СТАЊА НАРОДА
Драгиша Бојовић: ГРИГОРИЈЕ БОЖОВИЋ И ИВО АНДРИЋ – МИСТИКА МЕЂУСОБНОГ ЧИТАЊА И ПРЕЋУТКИВАЊА
Зоран Туцаковић: О ЗАГЛЕДАНОСТИ ДИМИТРИЈА ЈОВАНОВИЋА
Миро Вуксановић: У ЗАВИЧАЈУ РАЈА ОД РЕЧИ
Авва Јустин Поповић: ДВА ПИСМА
Свети Јустин Ћелијски: БЕСЕДА НА МИТРОВДАН 1964.
О ЦРКВЕНОЈ УМЕТНОСТИ, РАЗМИШЉАЊА УМЕТНИКА
Богдан Лубардић: НИКОЛА ТЕСЛА И СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
