Ономад, у Совјетском Савезу, неку годину после Октобарске револуције потпомогнуте немачким капиталом, комунистичко руководство нашло се у невољи. Требало је објаснити изгладнелом народу ко је крив за такво стање. Наравно, совјетске власти са Комунистичком партијом као главном силом себе су унапред амнестирале од сваке одговорности за катастрофалне потезе.
И излаз је нађен! Криво је чиновништво! Крива је бирократија! Она народу сише крв, и стоји му на грбачи! Власти раде све у интересу народа, производе кукуруз чији је један клип довољан за тов читавог јата гусака, узгајају краве са меснатим реповима довољним за месечне потребе једне породице (с тим да крави после одсецања одмах израста нови реп), и све тако, и толико успешно… Међутим, нека бирократија, изнебуха пристигла и ничим неизазвана, обесмишљава све те фантастичне успехе, паразитски уживајући на туђи рачун.
Дакле, комунистичка власт доноси прописе, уређује односе, располаже апсолутном силом коју непрестано примењује, наређујући чиновништву беспоговорно спровођење свега што је прописано, а онда те извршиоце својих наредби и планова, без којих не би могла ни пут до клозета да нађе, проглашава кривцем за тежак живот својих поданика. Па онда крене у некакав обрачун са њима. Онамо смањи плате, тамо смањи број запослених у управи. Једино нема смањивања плате и броја запослених у чисто партијским органима. Напротив, тамо расте и број ангажованих, и њихова примања. Битно је да власт у медијима на сва звона обзнани своје успехе у борби против бирократије. Генијално!!!
Тај модел примењен је у више земаља где су се комунисти докопали власти. На овим просторима ЈБТ је у више наврата спасавао народ од бирократије, техно-бирократије, либерала, анархо-либерала… Део народа који није био задовољан властитим спасавањем осмелио се да крене у печалбу, индиректно усмерен од стране реченог ЈБТ, који је успоставио специјалне везе са дојучерашњим окупатором.
Све то имамо и данас. Само што, наводно, више не влада комунистичка партија, и што је, наводно, заживела демократија. Доскорашњи ППВ, у почетном незнању од пре две године, обећао је смањење броја агенција и запослених у њима, помињући ислужене партијске кадрове. Међутим, ускоро је спознао да је корист од њиховог постојања немерљива, када је реч и удомљавању властитих неспособних кадрова. Наставише агенције да „раде“, у несмањеном броју и неокрњеном саставу. Њихов „рад“ и даље се своди на понављање оног што је већ урађено на републичком и локалном нивоу, од стране постојећих управа, завода, организација… С тим што је у агенцијама плата много већа. Зато, када се помињу мере штедње у јавном сектору, све ми се чини да ће агенције остати по страни. А и ППВ је постао ПВ.
Право на печалбу и даље је загарантовано, а биће и потпомогнуто директним и (посебно) индиректним државним мерама…
Related posts:
Зоран Туцаковић: ЗАПИТАНОСТ НИКОЛЕ МИЛОШЕВИЋА О СМИСЛУ ИСТОРИЈЕ (1)
Зоран Туцаковић: ОБЗНАНА О ГЕНОЦИДУ
Зоран Туцаковић: МИЛУТИН И ПОТОМСТВО
Разговори са Милутином: МИЛУТИН И ТРУСНА СИТУАЦИЈА
Зоран Туцаковић: ДВЕ КЊИГЕ
Зоран Туцаковић: ТЕМЕЉНА НАЧЕЛА ПСИХОЛОГИЈЕ ЗНАЊА (1) – Н. МИЛОШЕВИЋ
Зоран Туцаковић: ТЕМЕЉНА НАЧЕЛА ПСИХОЛОГИЈЕ ЗНАЊА (2) – Н. МИЛОШЕВИЋ
Зоран Туцаковић: ПРАВИ САТИРИЧАР
Зоран Туцаковић: ДЕСЕТ ГОСПОЂИНИХ ЗАПОВЕСТИ
СТО ГОДИНА ОД СМРТИ ГАВРИЛА ПРИНЦИПА
Раде Јанковић: ЖИВ ЈЕ СТАРИ, УМРО НИЈЕ
Зоран Туцаковић: ПОСТИЗБОРНА ЋУТЊА
