Срђан Старчевић: САВЕЗ КОЈИ БИ ПРОМЕНИО СВЕТ

Почетком 1800. године, у пространој соби Зимског дворца, руски цар Павле I замишљено је гледао карту Европе. Од почетка ратова против револуцијом захваћене Француске, његова огромна царевина није добила никакво проширење нити остварила било који циљ. Губитака је, дакако, имала, јер је слала војску у Италију, Швајцарску и Холандију, у помоћ Аустрији и Британији. Поход фелдмаршала Суворова у северној Италији био је веома успешан, али показао се узалудан. Прво, због тога што је француски генерал Масена, кога је Наполеон назвао „милим чедом победе”, потукао генерала Корсакова код Цириха и онемогућио даљи продор Суворовљевих пукова. Друго, сву корист од успеха ове офанзиве приграбила је Аустрија. Почетно напредовање енглеско-руских трупа у Холандији помрачио је пораз код Кастрикума, где је руска војска поново поднела веће жртве од савезничке. После те битке, војвода од Јорка одлучио је да се повуче из преговара.
„Боље је да имамо нашу војску без Холандије, него Холандију без наше војске”, изјавио је британски политичар Џорџ Канинг.
У међувремену, малтешки витезови изабрали су руског цара за великог мајстора свог реда. Он им је пружио подршку и уточиште приликом француске окупације острва 1798. године, али сада су Британци, који су желели Малту за себе, почели опсаду Валете. Павле Петрович Романов изнад свега ценио је витештво и беснео је због понашања својих савезника. Чудна мисао прошла му је кроз главу: „Ништа не бих више волео ни желео него да видим Француску да ми је пришла…”
У исто време, пруски краљ Фридрих Вилхелм III добио је поверљиво писмо из Париза, од француског конзула Наполеона Бонапарте:
„Ми не тражимо од пруског краља ни војску ни савез; ми га само молимо да нам учини једну услугу – да нас помири с Русијом.”
Мада је на власти био само два месеца, од државног удара 9. новембра 1799. године, Наполеон је већ увидео значај зближавања с Русијом.

Страх Британије и Аустрије

Средином фебруара 1800. године цар Павле захтевао је од британске владе да опозове изасланика у Петрограду Чарлса Витворта, јер је сумњао да плете завере против њега. Крајем марта наредио је Суворову да обустави сваку војну акцију против Француске.
Наполеон је одмах одговорио на очигледну наклоност Петрограда: послао је у Русију око шест хиљада заробљених руских војника, уз војничке почасти; дотадашњим ратним заробљеницима вратио је заставе, поделио наоружање и нове униформе. Затим, одлучио је да брани Малту од напада Енглеза, а руском цару послао је сабљу коју је, почетком 16. века, папа Лав V поклонио малтешким витезовима.
Ипак, припреме за потписивање споразума између две велике државе текле су споро, пре свега због руских захтева да се краљу Сардиније врати Пијемонт, а Турској Египат, што је за Наполеона било осетљиво, јер је реч о подручјима која је лично освојио. Цар Павле залагао се и за неповредивост права краља Обеју Сицилија, Баварске и Виртемберга.  У октобру, Наполеон је дао сагласност за све постављене услове, а следећег месеца владари Француске и Русије писали су први пут један другом без посредника, потврђујући да су спремни за склапање савеза.
Сада су се Британија и Аустрија нашле у великој опасности. Руски цар био је веома брз: прекинуо је трговину с Британијом, окупио војску на граници с Аустријом, а да би се супротставио Британији на мору окупио је око себе владаре балтичких земаља и створио Савез војне неутралности.
Овај савез био је израз великог незадовољства неутралних земаља због бахатости британске морнарице, која је претресала сваки брод који би се запутио у Француску, без обзира на то под чијом заставом плови и шта превози. Уједињење руске, данске, пруске и шведске флоте, с једне, и француске, шпанске и холандске флоте, с друге стране, могло је да оконча британску превласт на мору. Павле је био заинтересован и за поделу Османлијског царства између Русије, Француске, Пруске и Аустрије, успостављање вазалне пољске државе, а помишљао је и на велики поход у Индију. Наполеон је, такође, сањао величанствене походе на Ирску, Бразил, Индију, Суринам, Тринидад и нека друга америчка острва. У Лондону су очајнички желели да се реше и Наполеона и Павла.

У вину је спас

Да су Французи љубитељи добрих вина надалеко је познато. Први винари на простору данашње Француске били су досељеници из старе Грчке, у 6. веку пре наше ере, потом Гали и Римљани. После пада Римског царства дошло је до кризе у производњи овог пића, али винарство и љубав према винима опстали су захваљујући хришћанској цркви, посебно монашком реду бенедиктинаца, који је овладао тајнама справљања врхунских вина и изврсних сирева. Правило светог Бенедикта опомиње да „вино монасима уопште не одговара; али, пошто је у наше време тешко у то уверити наше монахе, и то дозвољавамо, али да се не пије до ситости.” Дух слављења вина као „великог и вечног души и телу увеселенија” и данас можемо да осетимо читајући дела Франсоа Раблеа, најзначајнијег француског ренесансног писца.
Духовито набрајајући благотворна дејства божанског пића, Рабле је знао да опијеност вином може да утиче на људске судбине, али није могао да зна да ће, неколико векова касније, на Бадње вече 1800. године у Паризу пијанство сачувати главу једног државника.
Те зимске вечери, Наполеон се спремао да пође у Оперу, где је уприличена премијера „Стварања”, ораторијума једног од његових омиљених композитора, Јозефа Хајдна. Пошто је морао дуго да чека док су се за ову прилику дотеривале три жене, његова сестра Каролина, супруга Жозефина и њена кћи из првог брака Хортензија, Наполеоново нестрпљење расло је из часа у час. Већ је прошло осам сати кад је сео у кочију и у пратњи својих гренадира пошао ка згради Опере.

Завршавајући дотеривање, Жозефина је преко рамена пребацила леп шал који тек што је стигао из Константинопоља и журно пошла ка својој кочији, али јој је Наполеонов ађутант Жан Рап рекао да би још лепше изгледала ако би шал наместила на египатски начин. Пошто је Рап учествовао у рату у Египту и тамо изучио мајсторију везивања шалова и марама, Жозефина га је замолила да јој намести шал. Због овог задржавања кочија која је превозила даме каснила је за Наполеоновом неколико минута.

Буре барута

Нешто раније, три мрачне мушке фигуре довезле су запрежна кола у улицу Сен-Никез. На колима се налазило велико буре, напуњено барутом и изломљеним камењем, из кога је вирио детонирајући штапин. Били су то Сен-Режан, Карбон и Лимоелан, ројалисти из Бретање, следбеници чувеног вође побуне у Вандеји Жоржа Кадудала. Ова тројица намеравала су да убију Бонапарту. Колима с експлозивном направом запречиће део улице Сен-Никез, тако да Наполеонова кочија, пролазећи туда, мора да успори и неизбежно се изложи дејству експлозије. Кад је замка већ била припремљена, Сен-Режан је на улици приметио сиромашну девојчицу Пенсол. Довео ју је до кола, дао узде да причува мазгу на неколико минута и за тај „послић” обећао јој малу своту. Сигуран да се мазга неће померити и ослободити пут, стезао је кремен у џепу свог капута.  Спазивши конзулову поворку, Сен-Режан креснуо је кремен, упалио фитиљ и дао се у бег.
Наполеонов кочијаш Сезар те вечери попио је мало више вина него обично. Разуме се, био је празник. Пошто се његов господар удобно сместио, Сезар је ошинуо коње и кочија је полетела преко Трга Карусел.   Да је био трезан сигурно би успорио кад је у улици Сен-Никез видео мазгу и кола који су му допола препречили пут. Овако припит, фијукнуо је бичем и кочија је у пуној брзини прошла уским пролазом. У том часу зачула се снажна експлозија. Прозори кочије разлетели су се у парампарчад, али конзул је остао неповређен. Гренадири из пратње збачени су с коња, а Жозефинина кочија, која још није сустигла Наполеонову, остала је без прозора. Жозефина се онесвестила, Хортензија је добила посекотину на руци, док је Каролина, у деветом месецу трудноће, била толико потресена да се дете које је носила родило с епилепсијом. Убијено је девет пролазника, међу којима и мала Пенсол, а 26 је рањено. Оближње куће биле су оштећене.
Наполеон је наредио да наставе ка Опери. Тамо, у својој ложи, док је Жозефина тихо плакала, седео је смирен и занет музиком. Кад је публика чула за страшни догађај, приредила му је овације. Конзул се уздржано поклонио.
Вративши се у Тиљерије, наредио је да се покрене чувени доушнички и полицијски апарат Жозефа Фушеа. Мада није волео свог министра полиције, ценио је његове способности, а Фуше је у том послу био ненадмашан.
„Кад шеф државе има толико непријатеља, не сме се слабити полиција,   чак и онда кад њен руководилац изазива гађење”, рекао је неком приликом Наполеон.
Истрага је брзо дала резултате: непосредни починиоци похватани су и погубљени, али вође завере – гроф Д’Артоа, браћа Полињак и Жорж Кадудал – остали су овог пута безбедни, у Енглеској, која им је пружила заштиту и новцем подржавала њихове подухвате.

Зубови показали зубе

У јануару 1801. године генерал Орлов, атаман Донске војске, добио је наређење да подигне козачке пукове и поведе их у Оренбург, а потом најкраћим путем, преко Казахстана и Авганистана, до Индије. Овај војни подухват требало је да нанесе пораз Британији у самом срцу њене колонијалне империје.
„Цео подухват поверавам Вама и Вашој војсци, Василије Петровичу”, писао је Орлову цар Павле.
Не губећи време, атаман је преко 22.000 војника повео ка обалама моћног Инда. Кад су козачке извиднице дошле до Европљанима још недовољно познатих караванских путева средње Азије, Орлов је добио обавештење да је цар Павле умро од можданог удара и да се подухват обуставља. Док се храбри атаман питао да ли су његови козаци те зиме узалуд прешли стотине километара, у европским престоницама сумњало се у званични узрок цареве смрти.
Павле је имао велики број непријатеља и пре него што је наследио престо, а од почетка владавине тај број непрекидно је растао. Кад је почело зближавање с Наполеоном, Витворт је записао: „Цар је, у пуном смислу речи, луд.”
У понашању овог руског владара било је заиста чудних поступака, а у његовом духу мрачних црта. Одрастао уз недовољну пажњу мајке, царице Катарине II Велике, за коју је као дете сазнао да је учествовала у убиству његовог оца, Петра III, желео је да преиначи многе њене одлуке.  Уз то, дивио се пруском краљу Фридриху II Великом и волео је да муштра војнике попут каквог пруског официра. Своју армију преобразио је тако да личи на Фридрихову војску од пре пола века. Увео је чак и команде на немачком језику и напудерисане перике за војнике.
Налети јарости који би га спопадали због ситница као што су незакопчано дугме на војничком мундиру или неуредна перика, уливали су страх његовим сарадницима. Забранио је одевање по најновијој моди и увоз књига објављених у иностранству. Причао је да у сновима разговара са својим претком, Петром Великим, што је изазивало неверицу и бојазан за царево душевно здравље.
С друге стране, Павле је обуздао самовољу племића, обновио привреду, учврстио валуту, снизио царине, унапредио трговину, почео одлучну борбу против поткупљивања, ослободио политичке затворенике међу којима и Тадеуша Кошћушка и тако вешто преуредио московску болницу да је постала једна од најбољих у Европи. Због тога су се на дугом списку Павлових непријатеља нашли племићи, смењени генерали, незадовољни официри, поткупљиви чиновници и разни шпекуланти.
Један човек посебно се радовао незадовољству које је владало у царевом окружењу. Британског изасланика у Петрограду Чарлса Витворта уплашила је промена у руској спољној политици, а могући савез Русије и Француске био је за њега најгори кошмар. Да би заштитио интересе своје земље, смислио је како да се заувек отараси Павла. Пре но што га је цар протерао из Русије, овај Енглез опасних намера био је у љубавној вези с лепотицом Олгом Александровном Жерепцовом, сестром двојице генерала, Николаја и Валеријана Зубова, и последњег љубавника Катарине Велике, кнеза Платона Александровича Зубова.
Витворт је Зубове сматрао најпогоднијим извршиоцима страшног злочина – убиства руског цара! У Олгином салону, уз подршку грофа Палена, пореклом из Естоније, генерала Бенигсена, родом из Хановера, и пуковника Јашвила, Грузијца, њена браћа ковала су заверу. Успели су да придобију и руског министра спољних послова, грофа Никиту Петровича Панина, и царевог старијег сина, великог кнеза Александра. Новца није недостајало, Витворт га је слао из Британије.

Кобни март

У ноћи између 23. и 24. марта 1801. године, група официра предвођена Бенигсеном, Јашвилом и Николајем Зубовим упала је у цареве одаје у тек изграђеном Михајловском дворцу. На њихово изненађење, цар није био у кревету. Нашли су га скривеног иза једног паравана. Први га је ударио Николај Зубов, који му је својевремено принео царску круну, потом Јашвил из освете због ударца штапом којим га је Павле, незадовољан сменом страже, једном „почастио”. Изгледа да су затим тражили од цара да се одрекне престола, а кад је одбио – убили су га без милости. Права улога престолонаследника у злочину ни данас није у потпуности позната.
Неки историчари сматрају да је Александар Павлович пристао да преузме царску круну из руку завереника, али под условом да његов отац не буде убијен. Други мисле да је велики кнез лично одабрао поверљиве људе из свог Семјоновског пука да те ноћи чувају стражу у Михајловском дворцу, а они „нису чули” крике нападнутог цара.
Март је био кобан и за Гаја Јулија Цезара, кога је група сенатора избола на смрт 44. године пре наше ере. У Шекспировом „Јулију Цезару” римском војсковођи обратио се на тргу неки пророк опомињући га на завереничке ножеве. „Чувај се мартовских ида”, гласило је упозорење.
Цара Павла није имао ко да упозори. Увек незадовољан и често непријатан према сарадницима, отпустио је и двојицу највернијих следбеника, Аракчејева и Ростопчина. Несрећни Павле понео је у гроб снове о савезу с Наполеоном.***
Кад је сазнао шта се догодило у Михајловском дворцу, Наполеону је било јасно да су се конци обе завере повлачили из Лондона. „Они су ме промашили на Бадње вече, али су ме погодили у Петрограду”, изустио је.  Касније, кад год би се на Светој Јелени сетио убиства цара Павла, с којим је нашао заједнички језик, помињао је Витвортово име.

Извор: Политикин Забавник бр.3095/2011