1. Зашто се, Боже, срдиш на нас дуго; дими се гњев твој на овце паше твоје?
2. Опомени се сабора својега, који си стекао од старине, искупио себи у нашљедну државу, горе Сиона, на којој си се населио.
3. Подигни стопе своје на старе развалине: све је разрушио непријатељ у светињи.
4. Ричу непријатељи твоји на мјесту сабора твојих, своје обичаје постављају мјесто наших обичаја.
5. Видиш, они су као онај који подиже сјекиру на сплетене гране у дрвета.
6. Све у њему што је резано разбише сјекирама и брадвама.
7. Огњем сажегоше светињу твоју; на земљу обаливши оскврнише стан имена твојега.
8. Рекоше у срцу својем: потримо их сасвијем. Попалише сва мјеста сабора Божијих на земљи.
9. Обичаја својих не видимо, нема више пророка, и нема у нас ко би знао докле ће то трајати.
10. Докле ће се, Боже, ругати насилник? хоће ли довијека противник пркосити имену твојему?
11. Зашто устављаш руку своју и десницу своју? Пружи из њедара својих, и истријеби их.
12. Боже, царе мој, који од старине твориш спасење посред земље!
13. Ти си силом својом раскинуо море, и сатро главе воденим наказама.
14. Ти си размрскао главу крокодилу, дао га онима који живе у пустињи да га једу.
15. Ти си отворио изворе и потоке, ти си исушио ријеке које не пресишу.
16. Твој је дан и твоја је ноћ, ти си поставио звијезде и сунце.
17. Ти си утврдио све крајеве земаљске, љето и зиму ти си уредио.
18. Опомени се тога, непријатељ се руга Господу, и народ безумни не мари за име твоје.
19. Не дај звијерима душе грлице своје, немој заборавити стада страдалаца својих засвагда.
20. Погледај на завјет; јер су све пећине земаљске пуне станова безакоња.
21. Невољник нек се не врати срамотан, ништи и убоги нека хвале име твоје.
22. Устани, Боже, брани ствар своју, опомени се како ти се безумник руга сваки дан!
23. Не заборави обијести непријатеља својих, вике, коју једнако дижу противници твоји!
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.