Василиј Бидолах: УБИСТВО ЊЕМЦОВА ЈЕ СМРТ МОНАРХИСТИЧКИХ ПРОЈЕКАТА У РУСИЈИ

Једна од тема којом се последњих десетак година непрестано провлачи у руском друштву је питање изградње сврховитијег државног уређења од овог „демократског“ са Запада пресликаног након распада СССР, где значајно место заузимају и разговори о могућности враћања монархији. Серију текстова у којој ћемо покушати с разних страна осветлети ова трагања започињемо најсвежијим примером – полемиком којој је непосредан повод било убиство политичара Бориса Њемцова.

Русија није пројекат, Русија је – судбина (В. В. Путин

Василиј БИДОЛАХ

Василиј БИДОЛАХ

27. фебруара је убијен Борис Њемцов. Сви га знају као „великог реформатора 90-их. Неки говоре како је он за Русију направио много добрих реформи, други тврде како су његове реформе нанеле штету нашој земљи. Но, сад то није главно, јер те реформе нису имале сакрални значај за Русију.

Главно што се десило на Москворечком мосту је – убили су првог монархисту послесовјетске Русије. Управо Њемцов је показао необичне монархистичке склоности, пресахрањујући такозване „остатке царске породице“. На тој сахрани Њемцов се понашао као наследник Јељцина, цара Бориса, како су га скоро отворено називали блиски људи. Али, букну, баш одмах после „царске сахране“, криза 98-ме године, и убрзо цела та погребна екипа изгуби власт у Русији. Борис други није прошао за цара. Убиство Бориса Јефимовића на највиднијем месту у Москви има, по мени, дубински, сакрални смисао, на који се још не обраћа потребна пажња. Управо је овде било подвргнуто јавном шибању већ мртво тело Лажидимитрија I. На том месту је окончана слава Гришке Отрепјева, дошавшег у Русију из Самбора, града у Лавовској области – у то доба средишта унијата и завичаја Марине Мнишек. Символично је што су потомци тих унијата постали љути бандеровци, па злоделују данас по Кијеву – Матери градова руских. Они су били спремни да са Њемцовом иду на Москву, као што су некада њихови претци ишли за Лажидимитријем. Но, поход на Москву завршио се у Дебаљцевском џепу. А ни модел Дурицка очито није вукла на Марину Мнишек.

Због чега Њемцов, као некада Лажидимитрије I, није постао царем руским, показавши се калифом на час? Ствар је најпре у томе што у Русији није било и нема у довољном броју бујних. Лепо је некад певао Висоцки о „правим бујним (жестоким, разузданим – прим. прев.)“. По Промислу Божјем, нико други него Лењин је све бујне изоловао на територији данашње Украјине, јер је само тамо остала већина становништва, зараженог секташким духом (било то унијатство или штунда), спремних да у сваком тренутку мењају власт ако им она није по вољи. А данас је монархистички поход Њемцова на Москву пропао из простог разлога. Козаци су се насмрт позавађали с унијатима-бандеровцима и нису смогли у јединственом фронту иступити против Москве, као што су то учинили за Лажидимитрија I. Тада у њиховој пољској комори беху донски и запорошки Козаци, а такође и унијати из Кијева, Лавова, Вилњуса.

Марина Мнишек, супруга Лажидимитрија I и Лажидимитрија II, прва крунисана руска Царица пре Јекатерине I

Марина Мнишек, супруга Лажидимитрија I и Лажидимитрија II, прва крунисана руска Царица пре Јекатерине I

Понајпре тим путем хтела је кренути и „господарица“ Марија Владимировна Романова када је пре неколико година одлазила у Кијев, дарујући Јануковића и његову свиту. „Њеном величанству“ је салутирала Црноморска флота Русије и Украјине. Но, Марија Владимировна, зацело памтећи судбину Марине Мнишек, није ризиковала да постане кијевском царицом ради добијања московског престола. Па и Пољаци су се, судећи по свему, узрујали, да Марија Владимировна на путу ка Москви не пожели да постане и краљица у Варшави, јербо су бујни Украјинци лако могли поћи и на Варшаву.

Најтишим „монархистичким  пројектом“ показао се, као и увек, енглески. Принц Мајкл Кентски се сит извозао по Русији у раритетним аутомобилима, и то му је било доста да схвати како од руског престола нема ништа, па се тихо притајио до бољих времена.

Ми, грађани Русије, морамо схватити да сви „монархијски пројекти“ у Русији, међу њима и изјаве неких Малоруса како је „Патријарх у Русији данас једина легитимна власт“, раде за Кијев и тамошњу хунту, свеједно које боје била. Јер, није бадава у своје време младомитрополит Александар (Драбинко) изјављивао како је Кијев – нови Јерусалим. Ипак, „апостоли украјинства“ схватали су како, без обзира на промућурне изјаве кијевске власти, недостаје легитимитет – нема ни цара Ирода, ни првосвештеника, а има само вазалне зависности од старог Рима. Но то је очито недовољно ако Кијев као нови Јерусалим жели да освоји Русију за љубав Запада. Нужан је и цар и првосвештеник.

Стога је се, пробајући на себи круну Јерусалима, Кијев удварао не само Њемцову и Марији Владимировној, него је покушао у да у Кијев намами и нашег Патријарха. Његовој Светости су обећали да ће му чак дати украјинско држављанство, само да он, живећи наизменце сад у Москви, сад у Кијеву, самим тим изједначи две престонице. Ту за Москву опасну идеју подржавали су чак и неки посланици државне Думе. На пример, данас популарни посланик Јевгеније Фјодоров изјавио је нешто као, хајде да пренесемо престоницу Русије у Кијев. Кијев се тако силно занео том идејом да бивши губернатор расколник Червониј, када је изјавио како неће пустити Патријарха у Ровно, сместа беше брижљиво ликвидиран, баш као Сашко Били. Као што видимо, и расколници каткад раде за Москву као једини центар руске цивилизације. Но, с Патријархом Кијеву опет ништа није пошло за руком, Светост је остала верна Московској првосветитељској катедри и свом председнику Путину.

Убиство Њемцова се у нечему дозива с убиством немачког посланика Мирбаха који је, као и Њемцов, спасао монархију у Русији. Али, данас монархистички пројекти, односно привид легитимне смене власти у Русији, више не задовољавају Запад и слугерањски му Кијев. То значи да се ближи рат и покушај интервенције, као што је то било и 1918. године.

Сви наши домородачки монархисти су рођени у СССР, и у већој или мањој мери су совјетски људи, па је забавно слушати изјаве типа: „Наш живот под совјетима је био потпуни неспоразум и грешка, зато хоћемо да вратимо Русију од пре 1917. године“. Савремени монархизам је у суштини неомонархизам, који нам предлаже реконструкцију царске власти. Отприлике оно што је радио Никита Михалков у свом „Сибирском берберину“, где је он био и цар. Али у животу то не може успети, јер се не можеш вратити тамо где ниси био. У животу све изгледа прозаичније.

Пре неколико година један недавно почивши, уважени архијереј што је рођен у СССР и имао велику паству, изјавио је у једним познатим православним новинама како је у Русији руски народ умръо 1917. године. Отприлике у том духу изражавао се и емигрантски писац Шмељов: у Русији су после 1917. године остали голи суварци. Није ли отуд црпела своје идеје Маргарет Тачер изјављујући како у Русији треба да остане од 15 до 50 милиона људи? Није чудно то чути од Енглеза кад смо, по речима наших дивних емиграната – суварци.

Стога, како год окренеш, без геноцида над руским људима, рођеним у СССР (што је у Донбасу већ постала јава) монархистички пројекат у Русији неће проћи. Будући да, како то рече Јиргенс, „Руси неће да се мењају“.

Понекад ми се јавља осећај да наши неомонархисти све знање о монарху црпе из филма „Иван Васиљевић мења професију“. Стално се кане да Русији као цара потуре каквог промасоњеног „Буншу“, али с правилном крвном групом, који ће им одмах свима дати по Кемску волост у посед.

1czarputinА пошто Путин правилно води државне послове и повод за смену власти не даје, то и неомонархисти почињу песму како Путин није прави цар, како православци нису дужни да се потчињавају Путину, већ су дужни да чекају будућег, правог цара. Како све то подсећа на древни Израел, кад су Јудеји чекали правог, силног цара, а Христа не примише и распеше га. Тим истим путем иду у Русији и неомонархисти не признајући Путина господарем датог самим Господом.

За неомонархисте животворна је крв, а не дух, а за руског човека првенство има дух, а не крв. У томе је дубока провалија између руских људи и неомонархиста.

Наши монархисти заборављају да у Русији постоји теократска монархија од марта 1917. године, од тренутка фебруарског преврата, када је Господ предао нас у Русији Својој Пречистој Матери, па Мати Божија, која се јавила у облику Државне иконе Богоматере, царује у Русији до дана данашњег. О томе је у својим писмима писао велики руски старац архимандрит Јован (Крестјанкин). И Мати Божија сама бира потребне владаре руском народу.

Једном је за ово време Мати Божија пустила руски народ да сâм изабере себи такозваног народног цара – Бориса Јељцина, који се као и сви возио тролејбусом, а онда одмах ушао у Кремљ. Скупо је стајала наш народ та Јељцинова тролејбуска карта. Земља се распала и замало је уништена. Ето, такви су тужни плодови наше „народне монархије“.

Што се тиче Путина, он је власт дошао тихо, без туче и, што је најглавније, он је дошао из народа, чије потребе је на себи осетио, и зато помаже народу колико може. Ја сам убеђен да је Владимира Путина за господара изабрала сама Пресвета Богородица којој принадлежи руски престо, и зато као Своје савладаре, као очеве-господаре Она бира кога усхте. Као што то беше у Византијском Царству, по римском принципу, Путин је господар који се налази у потчињености Царице Небеске, а не народа или аристократије (олигарха) како би се то хтело неким политичарима.

Народ Русије је срцем схватио да је Путин – господар, дат Русији одозго, и зато га и воли као човека од Бога. Само монархисти и либерали сматрају како Путин није прави цар, па га треба заменити за принца „плаве крви“ који, по мишљењу тих групација, у Русију може доћи само са Запада.

Монархија у Русији није прекидана, она је само мењала вид, као што је то било и у Римском Царству. Било је времена када је царством управљало неколико царева одједном, над којима није било никаквог миропомазања. Пример томе су свети цареви Константин Велики и Теодосије Велики, неизвесно је да ли је било миропомазања над светим Јустинијаном Великим. Прво миропомазање описано је при крунисању Јована Цимискија. А то је већ друга половина Х века.

Исто је и у Русији. Не зна се је ли помазан на царство Равноапостолни Велики Кнез Владимир када се крстио и венчао у Херсонесу. На царство нису помазивани ни Свети Јарослав Мудри, ни Кнез-мученик Андреј Богољубски, ни Владимир Мономах, ни Јуриј Долгоруки, ни Свети благоверни Александар Невски, ни Свети Димитрије Донски. Штавише, не зна се чак ни да ли је помазиван први руски Цар Иван Грозни. Поуздано се зна да је његов син Фјодор Ивановић помазан на царство.

191539-e8fe9-35938463-m750x740

Теодоровска икона Мајке Божије

Што се уздизања Путина на царство тиче, то не треба заборављати да је Владимира Владимировића на подвиг владавине Русијом благословио велики руски старац, отац Јован (Крестјанкин). Благословио је Путина на царство отац Јован иконом Богоматере Теодоровске, чему је сведок братија Псково-печерског манастира. Теодоровска икона Божије Матере – то је икона Дома Романових, те стога, благословећи том иконом Путина, баћушка Јован као да показује пријемственост царске власти Путина и Романових. Узгред, баћушка је раније замолио да му донесу ту икону. То јест, ово је оглашавање било промишљено, свесно, а не спонтано.

Стога, шта год тамо наши монархисти говорили о власти у Русији, ја лично верујем да монархија у Русији није прекидана, она је само мењала облик, и данас Русијом влада Божија Мати и њен изабраник В. В. Путин, коме смо дужни потчињавати се као власт имајућем. Потчињавати се с љубављу.

Господ је Путину дао велику владарску снагу, зато што пред њим стоје архисложени задатци. Да, сматрао сам и сматрам да је Путин нови Константин Велики, јер је Русија, као и древни Рим, прошла кроз ужасне прогоне хришћана. Путин је просветитељ Кине, пред њим стоји задатак да Кини дадне зачетке Православља, да би и у том народу био познан Христос. Путин је данас – јемац државности Израела, јер су тамо наше главне, посебно драгоцене хришћанске светиње. Путин је данас грозни цар за Европу, јер су тамо гробови милиона наших војника. Господ је Путину дао власт над свом Евроазијом – то не виде само слепци, но народ руски то види и готов је ићи за Путином.

Лепо је рекао за Путина један руски архијереј: „Биће да Путин и јесте данас задржитељ“. Речи архијереја сведоче о томе да се и у Цркви Путин данас већ прихвата као вањски епископ. А то значи да је без њега одржавати наредни Васељенски Сабор незамисливо, пошто су све Васељенске Саборе сазивале светске власти.

Путин је прави руски Господар. И зато бих свим монархистима који за Русију ишту друге цареве хтео да одговорим речима Псалтира: „Не дирајте у помазанике Моје“ (Пс. 105, 15).

Василиј Бидолах је православни предузимач и друштвени радник из Петрограда.

Превео Драган Буковички

Изворник: РУСКА НАРОДНА ЛИНИЈА

(Visited 113 times, 1 visits today)
(ГЕО)ПОЛИТИКА