САША МИЋКОВИЋ ПОБЕДНИК ДРУГОГ МЕЂУНАРОДНОГ КЊИЖЕВНОГ КОНКУРСА „ПЕСМОДАРИ МИРА“

Саша Мићковић  је победник Другог Међународног књижевног  конкурса „Песмодари мира“ са песмом: „Животна игра“, посвећеног сећању  на младу шахистињу Слађану Јовановић из Мачванског Прњавора, која је живот изгубила у саобраћајној несрећи, у 21. години живота.

---

 

ЖИВОТНА ИГРА

I

Обрушава се век на троме људе,
Гушећи искру светог прапочела.
Слуђени рђом погане заблуде,
Славимо погром, раке и опела!

Још у распећу назиремо семе,
Које могло је свет да препороди,
Али кад земља обрне на теме,
Будемо робље у голој слободи!

У предзнацима звезданих дубина,
Ишчитавамо знакове до јутра –
Партију шаха покреће Судбина;

Бели краљ данас, Црни влада сутра,
Јер са нама се вечност иживљава,
Демон је будан – ко зна где Бог спава?

II

Осврћемо се за стопама крадом,
У прошлости је згрушан људски битак,
Али живимо чак с последњом надом;
И горак живот жедном сна је питак!

На беспутици усред расплинућа,
Раздуховљених забрављених срца,
Не знамо за гроб, где нам била кућа,
Док време живот сатирући крца!

Меримо задње откуцаје сата,
Та игра тече и у амбис клизи,
А усуд носи наш век око врата,

Неког узвине – неког матом снизи.
Ипак свет чува поенту у сржи;
Наше животе Бог у шаци држи!

III

Кад Пион клоне на ивици поља,
Шаховске табле коју Небо носи,
Тек брзи Ловац ако му је воља,
Ко Смрт Човеку фигуре покоси!

Бели краљ увек од зла одудара,
Чувајући нас од пошасти храбро,
Зато Црни краљ чеоно удара,
Пре него Човек фигуре је сабро!

У тој тврђави црно-белих сфера,
Надмудривање никад не престаје,
Водити битку с Црним јесте мера,

За часни исход смрт да се претраје,
Сециште крије и ан пасан замку;
Браниш се мачем или вадиш сламку!

IV

Црни краљ лукав зналачки намеће,
Да се отплеше брза симултанка,
Након које се на гроб сади цвеће,
Услед немоћи, идејног нестанка!

Дешавало се да Краљица често,
Уместо људи заложи врат, главу,
Тада рокадом Смрт заузме место
И сможди њену племениту славу!

Дакле у игри Живота и Смрти;
Ратничком хуку Демона и Бога,
Увек Пиону нож ребра проврти,

Када га згази моћне силе нога.
Тек такни-макни ако жртва јеси,
Па се са табле у астрал узнеси!

Рача, 23.01.2017.

Саша Мићковић

 

Резултати књижевног конкурса „Песмодари мира“ 2018. године

Прво место
Саша Мићковић, за песму Животна игра

Друго место
Снежана Шолкотовић Рат и шах, Балша Рајчевић Песма повратника из рата, Радојица Радовић – две песме: Нека на мржњи, мржња према љубави проклија  и Беспрекорни рат, Тамара Радуљев – две песме Шаховска игра.

Треће место
Ђура Шефер- Сремац.- Коњи рата, голубови мира,
Соња Миловановић  Ако волиш , Раде Јовановић –  Реми , Милана Давидовић за две песме  Рат за столом и Отац и син.

Похваљују се деца песници:
Тамара Радуљев Шаховска игра, Теодора Илић Шах са дедом, Реља Царић Да се сви ратови света преселе на 64 шаховска поља.

По први пут додељује се специјално  признање за објављену књигу на тему шаха и та част је припала песнику и шахисти Драгану Косановићу , за књигу Древно – дневни  шахокази.

За Шаховске песмодаре  и Песмодаре љубави и мира (две категорије) похваљују се следећи аутори:
Славица Агић Пуста поља, Синиша Стаменковић Стоп Рату,  Света Цакић Имам једну жељу, Невена Милосављевић Песмодари мира, Виолета  Пенић Хармонија света, Амина Хрнчић Старци, Марин Чавелиш из Подгорице за  песме: Јунак је онај ко остане човек и Свет Жигосаних, Иван Гаћина Ратују два краља, Душица Стефановић Живот је дар не заборави никад, Невена Бошњак Чолић Од свега је најбољи мир, Жана Мариана Прокић Не иди са грехом у исти кош, Слава Стојановић У бој, Снежана Тодоровић Ја ратујем још увек, Горан Витић Слепи потез, Стојан Јанковић Верујем у чуда, Милан Станковић Шах је игра древна стара, Радмила B. Стојановић Поетски шах- мат краљице, Гордана Илић, Немања Д. Јовановић Шах-мат (брату Стефану) , Звездана Милосављевић-Пржић обе песме, Божидар Шкобић …

На конкурсу је учествовало више од сто песника са више од двеста песама и то из  свих бивших република, Ирака, Јапана, Русије, Немачке, Аустрије, Америке …

Жири је радио у саставу:
Председник жирија  – др Милан Младеновић, књижевник,
чланови : Хранимир Милојковић,  књижевник
и Славица Јовановић,  новинар и књижевник

Пра Милан од Лужице

ЖЕТВЕНИ ОТКОСИ ПЕСМОДАРНЕ ЛЕТИНЕ

Одазив на други распис „Песмодара мира“ само је потврдио утисак који је изазвао први: Реч је о једном од најлепших тематских изазова који су у нас икада понуђени песницима. У прошлогодишњем уводном осврту у Зборнику најуспелијих приспелих радова нагласио сам и да је сам назив натечаја најлепши од свих за које знам. Уз то, најтоплијем језгру наше душе припада и повод да се такав позив упути песницима – непребол младе сестре-песникиње због несрећно угашеног живота још млађе, сестре-шахисткиње, који се преметнуо у овако племениту надокнаду. Не знам како се у прошлогодишњем уводном напису реч „ добитак“ поткрала на месту „губитка“. „Тамо где је губитак, расте и надокнада“, требало је да пише. Ако постоји место да се то исправи, онда је то ово.

Очигледан успех „Песмодара мира“ (двоструко већи број прилога у односу на први распис) несумњиво је највише допринела срећна спрега два вечна и неисцрпна песничка врела –Мира и Љубави  – са ништа мање неисцрпном Шаховском Игром. Из те две неисцрпности родила се и трећа: Преобиље самоизничућих садржаја који се из саозначности (симболичности) битке на 64 шаховска поља подастиру промишљању, надахнућу и песмотворењу.

А у том одјеку болног  призива у песмодарно миротворење можда и понајвећи успех испоставља штедар одазив песника свих узраста, на широко и високо разуђеној скали и лествици уметничких домашаја.  И управо та околност – да су се жетвени откоси песмодарне летине складно склапали у стогове једног света који мржњу, рат и крваве сукобе измешта на мирољубиву шаховску таблу – побудиле су чланове жирија на додељивање већег броја признања од уобичајеног, не би ли се сачувало свако зрно и подстакли сејачи на нову сетву. Зборник награђених и похваљених песама сакупиће и предочити то зрневље, а читалац ће се сусрести и са немалим бројем целовитих песничких драгуља.

Најсјајнији међу њима овенчан је ловоровим венцем. Не само да је четвороделна сонетна творевина Саше Мићковића свог творца још једном осведочила као великог песника, него је сама његова воља да се одазове и пријави на такмичење својеврсно признање „Песмодарима“. Истини за вољу, са становишта продубљенијег познавања шаховске игре, неки су стихови могли да добију и нешто примеренији изражај, али се песник у тим случајевима послужио поступком „метафоричне монтаже“, пренесено значење више везујући за симболички (саозначан) набој шаховских фигура него на поуке проистекле из правила игре. Заузврат, тешко је одолети искушењу па не поменути врхунски језикослован песнички допринос философији у стиху „У прошлости је згрушан људски битак“, где се тобожњи хрватизам “битак“ тако питко легитимише не само као онтолошки,  него и као јасан и употребив колоквијалан појам у свакодневној оптицајности србског говорног језика. Сличан је био случај када смо морали да у неуке а усијане главе наших философа утерујемо „повест“ на место „историје“, позивањем на диван Дучићев стих „Срце има повест у сузи што лева“.

Само ћу се на још један драгуљ осврнути сада, на још једно име, прожет оним светим заносом који нас прожима при изрицању пророчанстава. Као власник права да у својству председника жирија дајем последњу беспоговорну реч, једва сам се суздржао да раме уз раме са Сашом Мићковићем не сврстам петнаестогодишњу Тамару Радуљев из Делиблата – право откриће ових „Песмодара“. Из њене две песме („Шаховска игра“ и „Молба ратнику“), упркос, или баш захваљујући, оштрој сведености исказа и привидној једноставности, избија толики песнички дар, да је ван сваке сумње да ће даљим узрастањем, стицањем искуства и усавршавањем стићи до знатних поетских висина. Ако већ и сада није на њима. Нека јој ово високо признање – придруживање значајним именима наше поезије – буде снажан подстицај за то.

Нека од тих „значајних имена“ (Балша Рајчевић, Радојица Радовић, Ђура Шефер Сремац…) и сами су својим приступом надметању учинили част онима који се тек пробијају. Својим лепим и примереним остварењима подигли су на виши ступањ укупан учинак ових „шахопева“. Насупрот њима, за неке од истакнутих песника, уз нешто мало претеривања, можемо рећи да су се обрукали, па им ни имена, по оном ”Nomina sunt odiosa”, нећемо наводити, да им се не би скрнавила иначе заслужена репутација.

Посебна признања заслужили су професор, песник и шахиста Драган Косановић, непресушан магични језикотворац, за збирку песама у целости посвећену шаху, пионири Теодора Илић и Реља Царић, који предвођени Тамаром Радуљев наговештавају значајне приновке песничког подмлатка, као и песници изван граница данашње Србије, махом из бивших југословенских република, али и изасланици Јапана, Ирака, Русије…

ЈЕДАН СМО РОД – GENS UMA SUMUS – каже се на језику шаха, песмодара и мира, на језику који не треба преводити, али на који засигурно све треба да буде преведено. Сада је сигурно да ће на језику овогодишње песмодарне жетве проговарати све већи број песника из све већег броја земаља.  А зато што тај језик не само разумеју, него и на њему говоре богови, са своје стране позивам песмодарце да доделу награда и признања и промедбу Зборника обаве на Ртњу, у мом Прамиланијуму, подно пирамиде на којој столују, и чекају да их вратимо, србски небесници.

Ртањ, 21. србањ 2018

Промоција зборника и додела награда одржаће се 21 септембра на планини Ртањ, на Међународни Празник Мира.

Прилог припремила:
Славица Јовановић, новинар и књижевник