Горан Лучић-Ђурица: ХИЉАДУ УСТАША СА КУПРЕСА

Нису и никада неће бити нека имена равноправна; нема тих људских права да ће их изједначити пред (не)дјелима прошлости.

Није ни сваки пораз неуспјех, ни побједа добит; побједиће заиста онај ко буде сачувао част. Част је залог будуће мјере. Слава припада ономе ко душу огрне у њену пурпурну хаздеју.

Па зар није Исусу додијељен крст, а Варави огрезлом у злочину – слобода!
Тако суди овај лицемјерни свијет поднебесја. Он воли Вараву и не одрече га се ни за два миленијума. Исуса распиње сваког дана по два пут – пријеподне тајно, послијеподне јавно.

Кроз висораван лијепу као перивој раја, проломи се снажан глас, насуво из грла!

„Мој Иване, побратиме мио,
јеси л` скоро на Купресу био!
Је л` Купрешко поље узорано
је л` на њему жито посијано!“

Свечана пјесма, у ритму војне корачнице, срцем се пјева из хиљада грла, а планинска варошица на 1200 м/н.в. од раног јутра дочекује колоне аутомобила и аутобуса из Хрватске, западне Херцеговине, средње Босне, чак Њемачке… Мушкарци свих доби носе бијеле мајице, а на грудима им пише „ИВАН“. У пјесми славе Ивана, носе га на срцу, ходе Ивану!
Веле, у Купрес се вратио Иван! Вратио се да више не оде!

Лагани планински вјетар носи гласове у висове.
Борови у странама Радуше и Стожера ћуте, памте и гледају сав тај теферич у пољу. Планина не заборавља и шапуће небу – Вратио се крвавијем трагом свога нечовјештва!

~Купрес у повељи краља Босне~

Купрес је комад земље који је Господ ставио на распеће са својим Јединородним Сином.
У њему се све раздваја и дијели. Ту ни пшеница не може остати на длану помијешана са пљевом.
Дијели се зрак, растачу воде, небеса се размичу, једни вјетрови иду Приморју други долином Врбаса Посавини…

На Купресу је природна граница Херцеговине са Босном. Она стоји на врховима планине Радуше, а један њен превој зове се Захум. Кроз висораван пролази један од три пута који Босну веже за Херцеговину и Приморје.

Ипак људске душе овдје понајвише траже међу. Оне се једине растржу у крви. Чини се тако је од постања.

Име Купреса први пут се помиње у даровници (владарској повељи) посљедњег краља Босне, Стефана Томашевића Котроманића, потписаној у краљевском граду Бобовцу, 18. септембра 1461. године.

У воску је отиснут краљевски печат и званично име круне:

„У име Оца и Сина и Духа Господњег. Амин. Слуга Божији, ја краљ Томашевић, господар Србљем, краљ Босне, Приморја, Хумске земље, Доњих Краја, Усоре, Соли, Подриња и Западних страна.“

Краљ Стефан Томашевић је био ожењен принцезом Јеленом Бранковић, кћерком српског деспота Лазара Бранковића. Уложио је сву државну снагу у одбрану утврђеног града Смедерева и српске деспотовине пред турском плимом која је пристизала. Са падом Босне, краљица Јелена се склонила у Дубровник и понијела са собом Круну Босне. Умрла је на двору тетке Маре Бранковић поред Солуна.

У поменутом документу додјељују се у баштину, села на Купресу, вјерном властелину. И тада су била насељена народом који је узгајао стада и кротио планину.

Од када се памти ту је био српски народ, православни. Ни долазак Турака није живот много измјенио, осим што су посједе преузели потурчени властелини и уврстили их у своје беглуке.

~Православни олтар купрешки~

Најстарија црква на Купресу је српска православна у селу Доње Вуковско.
Крајем 17. вијека у село је дошао млади православни свештеник из српског манастира Гомионице на Змијању и засновао православну парохију Доњевуковску.

Његови синови и унуци остаће свештеници Купрешке висоравни цијела три вијека, као једна од најдужих српских свештеничких династија (примјера ради царска породица Романових владала је 320 година). То је била знаменита свештеничка породица Поповића из Доњег Вуковског. Они ће покренути градњу цркве Благовијештења Пресвете Богородице у Доњем Вуковском.

То је најстарија црква у овоме крају, а у 17. вијеку и сва околна села су била православна. Чак и Шујица, данас окоријело римо-католичко село, чувено по усташком насљеђу и злу којим је завило цијели Купрес.

Вук Ст. Караџић је у Шујици забиљежио чувену српску народну пјесму о Шујичкињи Мари.

„Овце чува Шујичкиња Мара
од Шујице па до Малована,
с њом пореде два Јакшића млада,
Јакшић Митра и Јакшић Николу.“

Ова епска пјесма је уврштена у Вукова сабрана дјела и преведена је на многе језике. Њоме је 1973. године отворен 39. Вуков сабор у Тршићу. О кобној Мариној љепоти вијековима су Срби на Купресу пјевали уз гусле, приповједали и плетиво маштом плели.

Долазак фрањеваца на ове просторе оставиће зле ожиљке на душама српског народа. Римо-католичка мисија овдје је унијела сјеме раздора, а његов плод до данас злом рађа. Временом, све што је примило римску вјеру почело се осјећати Хрватом, а гријех вјероломства гонио их је у страст доказивања надмоћи. Нажалост, не врлином, само злочином.

Срби су били и остали већина на Купресу, њихова снага је била и у духу и у живим главама. Није било лако под беговским јармом, али је тај подвиг од српског народа градио духовно племство.

Срби Купрешаци били су изузетно лијеп, здрав, јак и бистар народ.
И анђели су им завидили.

~Ој Купрешко равно пољце,
што позоба Црногорце~

Усташка жетва на Купресу је била голема и крвава. Геноцид је овдје спроведен по истој римо-католичкој матрици као и у свим крајевима паклене НДХ-а. Српски народ је силован, мучен, лажима сагоњен у замке, римокатоличен, бацан у јаме, клан ножем, убијан маљем…

На велике православне свеце народ су сабирали и масовно убијали… Видовдан, Илиндан, Велика Госпојина освећени су невином српском крвљу.

Усташе су се прво окомиле на богате и угледне Србе Купреса. Свештенички дом Поповића из Вуковског понио је крст мучеништва пред народом као што га је носио и пред олтаром.

Протојереја Марка Поповића усташе су убиле у ноћи 24/25. јуна 1941. крај Врбаса. Заклао га је двадесетпетогодишњи усташа, учитељ из Бугојна.

Свештеника Добросављевића су живог потковали на Купресу и поткованог одвели у планину и заклали.

Србе из Ливна, Дувна, Љубушког, Бугојна довозили су на камионима, у аутобусима и над планинским понорима и јамама убијали и клали. Цијеле породице из Ливна и Купреса су искоријењене (Кујунџићи, Митровићи, Бајило, Радета, Стевић, Ивице и Лалићи).
Један од тих аутобуса смрти послужио је режисеру Лордану Зафрановићу да сними језиве кадрове филма „Окупација у 26 слика“. До истине о злочину се стигло на суду када је возач аутобуса који је превозио ливањске Србе према Купресу, Исмет Дуран, признао у чему је учествовао.

„Са Купрешке висоравни у усташком геноциду убијено је 1036 Срба. Од 300 убијене дјеце, 255 је било млађе од 10 година.“

За један дан спаљено је 105 чланова породице Лугоња и Спремо.

Усташе су у Купресу имали јак гарнизон у коме је био Пети здруг Црне легије под командом Рафаела Бобана. Партизани су 1942. године три пута покушали освојити Купрес, али је усташка одбрана била несаломива. У тим борбама изгинула је небројена српска младост црногорских пролетера, а усташе Црне легије су спјевале пјесму која слави њихову погибељ:

„Ој Купрешко равно пољце,
што позоба Црногорце!
Од стотину и педесет,
вратило се само десет…“

~Купрес је погинуо заједно са Книном~

И послије усташког геноцида Срби су остали већина на Купресу. У посједу су имали 70% земље и шуме. Са већином у скупштини општине 1990. су успоставили власт у граду.

Те године је српски народ Купреса (као први у БиХ) организовао вађење костију усташких жртава из масовних гробница и сахранио их по православном обреду.

Тада је сахрањено око 180 Срба из села Вуковског.

Тачно 50 година од почетка геноцида у НДХ-а план уништења Срба је настављен од система „нове демократске Хрватске“.

3. априла 1992. године регуларне војне снаге Хрватске, већ одвојене од СФРЈ, уз паравојне хрватске снаге из западне Херцеговине и са Купреса, надолазећи од старог усташког упоришта села Шујице, започеле су нови-стари посао. Босна и Херцеговина је још увијек била дио СФРЈ. Заправо, на Купресу је започео рат у БиХ.

У рано јутро, око 6 часова, 3. априла 1992. године унуци старих усташа започели су напад на српска купрешка села. У истим црним униформама и са усташким обиљежјима убијали су, палили, рушили и хапсили.

Заробљене Србе сакупили су у први логор послије Другог свјетског рата. Остаће упамћено да је тада једна Српкиња, иначе учитељица Мира Баштић, на кољенима молила своје бивше ђаке Хрвате да јој не закољу сина Предрага. Они су га одвели и више га није видјела.

6. јуна новоусташке хорде освојиле су град Купрес, а у погонима предузећа „Квалитет“ направили су сабиралиште заробљеног народа.

Народ су натјерали да са себе свуче одјећу и обућу и у колони, босе по снијегу, одвели су их у хрватско село Шујицу. Одатле су их развозили у логоре за Србе Дувна, Ливна, Љубушког, касније сплитске „Лоре“ и Задра. Први логораши злогласне „Лоре“ били су купрешки Срби.

7. априла 1992. године војне снаге ЈНА под командом генерала Славка Лисице ослободиће Купрес и сва његова села. Оно што су затекли су пустош, измасакрирани лешеви, имовина је опљачкана, стока отјерана. Лешевима су биле извађене очи, одрезане уши, поломљене ноге и лобање.
Убијено је 150 цивила, а у логорима западне Херцеговине заточено 183.

Преживјели логораши су прошли најтежа мучења и силовања, а посвједочили су да је у „Лори“ вршено и вађење органа српским заробљеницима.

Војска Републике Српске чувала је и бранила Купрес скоро цио рат. Закулисним играма и политичким нагодбама Купрес је издат од политичког врха РС и Војска РС са народом град је напустила 1. новембра 1994. године.

По Дејтонском мировном споразуму Републици Српској је припала једна десетина од укупне територије општине Купрес. Српски народ се раселио преко РС и Србије до Њемачке, Канаде и Аустралије. 2016. године у Купресу је било 11 Срба старије животне доби.

~Света обитељ~

Данас у Купресу живи заједница Хрвата од око 2300 чланова. Но у средишту мјеста уздиже се једна од највећих римо-католичких цркава у БиХ. Ово је најмлађа римо-католичка парохија у БиХ, а посвећена је „Светој обитељи“. Њена градња започела је 1999., а освећена је 28. јула 2013.
Тада је надбискуп Врхбосански Винко Пуљић као знак „посвете“ храма у његов олтар положио честице костију Алојзија Степинца!

На мјесту најстрашнијег усташког геноцида, дарован је храм свецу геноцида!
Воде Ватикана су мутне, дубоке и нескривено опасне.

Из кога год краја Купрешке висоравни данас погледате, видјећете два огромна римска торња (овакве цркве и звонике српски народ Далмације и Херцеговине вијековима је звао роге, рогате, а из њих су му стизали само ножеви и бодеж).

На торњевима се данас налази 10 звона, од чега је 8 стигло на дар од 8 средњевропских католичких земаља поводом Средњеевропског католичког дана, вјерског окупљања у Аустрији 2014. године.

Звона су изливена у знаменитој бечкој ливници (Grassmayr), а осветио их је 2015. године на Купресу лично бечки надбискуп и кардинал (Cristoph Schönborn).

Занимљиво је да је за дан ове цркве установљен 30. јул. Иначе, 30. јула 1942. године усташе су послале оглас српском народу купрешких села да се окупе 2. августа, на славу Светог Илије, ради пописа и важних обавјештења. Тада је на скуп дошло 3000 српских душа.
„Усташе су изабрале њих 186 из чувеног села Вуковског и затвориле их у Павића шталу. Шестог августа камионима су одвезени према Боровом пољу. Те ноћи убијено је 185 Вуковљана и затрпано у велике рупе настале копањем пијеска. Са губилишта је успио побјећи само Тодор Никић.“

Мошти ових мученика од ножа и крижа, српски народ Купреса је достојанствено сахранио тек 1990. године и опојао њихове душе у древној вуковској цркви.
Били су први у БиХ који су се усудили да прекину ћутање над злочином.

~Заборав на Бога~

Српски народ овога краја је био дубоко одан комунистичкој идеологији.

У посљератном времену запоставили су српско насљеђе и православне славе; напустили су прађедовске храмове.

Најстарија црква у Доњем Вуковском била је замандаљена, а о њој се својом вољом бринула једна усамљена старица која је поред ње живјела.

И поред страшног зла у коме се нашао и доказане Божије милости која га је очувала зарад обнове, српски народ Купреса био је непокајан и богоборан.

На планини изнад Купреса стајао је велики натпис: „Тито“.

Данас је на том мјесту римски криж, а у пољу римски олтар Алојзија Степинца.

За злочине над њима нико није одговарао, а Хашки трибунал није покренуо ни једну оптужницу иако су имена злочинаца позната, докази убједљиви, свједоци живи. Чак ни званична Србија никада није узела у разматрање заштиту права српског народа на Купресу над којим је хрватски геноцид тријумфовао.

~Вратио се Иван~

У цијелој Херцеговини, Босни, Далмацији и свим „западним странама“ нема симболичнијег имена на коме јасније стоји међа између Срба и Хрвата, између православног истока и папског запада, као што је то српско име Јован и хрватско Иван. То су два свијета и „два пола која се никада неће састати, сем чудом Божијим“, како је то у свом дневнику добро описао Алојзије Степинац размишљајући о Србима и Хрватима.

У малим српским селима Херцеговине, са не више од 50 душа, знало се избројати и по 10 Јована. Име је било знамен, међа докле се може и смије.

Гдје је почињао Иван, Јовану није било живота.

Један од Купрешких Хрвата који се у априлу 1992. морао повући испред снаге ЈНА, написао је тада пјесму „Мој Иване“. Пјесма је посвећена свим оним „усташким бојовницима“ који су се борили за Купрес, а морали су се из њега силом повлачити, бјежати у емиграцију, живјети за повратак, започињати нову борбу… поново се повлачити.

Али у пјесми је тада написан и усташки завјет:

„Вратиће се Иван с тисућу момака,
пјеваће се пјесме наших Купрешака!“

Пјесму је отпјевао Марко Перковић Томпсон, „кардинал усташке глазбе“ и она је до данас неприкосновена химна новоусташтва и његове крваве идеологије.

На 25. годишњицу од настанка овог усташког марша, удружења „Купрешких косаца“ и „Купрешака у Загребу“, уз јаку подршку Хрватске католичке мисије, те свих хрватских заједница у БиХ, на крају уз нескривене симпатије и потпору предсједнице Хрватске Грабар-Китаровић, 30. јула 2017. године покренута је велика манифестација повратка на Купрес „тисућу Ивана“.
Циљ је био окупити 1100 мушкараца са именом Иван, свих доби на једном мјесту и тако оборити постојећи Гинисов рекорд.

На дан славе нове римо-католичке цркве на Купресу, 30. јула, у Купрес је стигло 30 хиљада гостију и поклоника ове манифестације из свих крајева Хрватске, БиХ и свијета.
Скупило се и 2 325 Ивана (најстарији је имао 94 године, најмлађи мјесец и по). Из западне Херцеговине, само из општине Посушје, стигло је 70 Ивана. Постројени су у ешалоне на стадиону ХНК-а (Хрватског-ногометног клуба Купрес), а званични „гинисови биљежници“, стигли из Велике Британије, три пута су извршили провјере и попис и озваничили нови рекорд.

Увече је на тргу запјевао Томпсон: „Вратио се Иван с тисућу момака!“.

~Срби су народ без штита и заштите~

Српски народ је од истинског државотворног и херојског рода постао несложна и погубљена руља коју нико не чува и која у нову пропаст иде.

Данас нема ниједне српске установе која Србина истински штити и неодступно за њега брине. Предводи га морални олош у свим редовима, профитери, кримо-политиканти и псеудодуховници којима је олтар бина самопромоције и богаћења.

Најздравије српске националне области су искоријењене, расељене и распродате. Све оно што је некада била свјежа и чиста крв нашег духа претворено је у запустјела старачка села.
Купрес је једна од најљућих српских рана.

Предсједник Републике Српске, Милорад Додик, своје политичке нагодбе користи тако што Хрватима гради ентитет чији ће један од етнички најчистијих дијелова бити и Купрес.
Ове године је на Јадовну, изнад јаме са 9 хиљада костура срамно изјавио да су Срби са Хрватима ријешили све историјске неспоразуме!

Република Српска више и не тражи суђење за злочине на Купресу; дигла је руке од чекања правде за српско мучеништво по логорима западне Херцеговине и сплитске „Лоре“.

Православни епископи Херцеговине и Сарајева служе екуменистичке мисе пред олтарима оних који храмове подижу на пољима српске крви и нестанка (немојте се изненадити ако једног од њих видите како клечи пред новим римским олтаром на Купресу).

Предсједник Србије је на озваничењу своје функције изјавио да Срби морају опростити зарад заједничке европске будућности и добросусједских односа.

Куда, како и коме?
Срби ће морати врло брзо одговорити или ће потпуно нестати из Босне и Херцеговине.

„Чујем пјесму бојовника млада,
од Шујице и Томиславграда,
не дамо те наш сибиру мали,
макар за те сви животе дали!“

Пјева се живо и страсно на сред Купреса. Лагани вихор разноси гласове међу гробовима.
Борови ћуте загледани у небо. И ја ћутим.
Дубоко у мени куца дамар, као да пјева. А у ствари јеца.

Ој Купресу без српскога стада,
поздравља те ко са тобом страда!

(Изглед, коректура и опрема текста редакцијски)

Изворник: СРБски ФБРепортер