Илија Марић: „МЛАДА БОСНА“ И ФИЛОСОФИЈА

САЖЕТАК: „Млада Босна“ назив је за покрет омладине у Босни и Херцеговини на почетку 20. века (1908–1914). Без обзира на верску припадност, имали су свест да припадају српском народу. Борили су се за ослобођење свих јужнословенских народа од туђинске власти и уједињење у оквиру заједничке државе. Интелектуални вођа „Младe Боснe“ био је Димитрије Митриновић, а идеолошки вођа Владимир Гаћиновић. У Босни и Херцеговини тада су постојале само основне и средње школе, али не и факултети, што је било веома неповољно за неговање философије. Средњошколци и студенти, од којих су неки студирали и философију, на више начина су допринели њеном развоју код нас. Прво, својим чланцима и преводима философских текстова шире су промовисали философију на тлу Босне и Херцеговине. Друго, први су код Срба уопште шире пропагирали ирационалистичку оријентацију у философији. Треће, допринели су српској рецепцији нових философских струјања у свету.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: „Млада Босна“, философија, Петар Кочић, Димитрије Митриновић, Владимир Гаћиновић, философија у школи, ирационалистичка философија, часопис Босанска вила


Илија МАРИЋ

О НАЗИВУ ПОКРЕТА МЛАДА БОСНА

Називом „Млада Босна“ означавана је омладина Босне и Херцеговине. Владимир Гаћиновић је 1910. објавио чланак „Млада Босна“ према којем је читав омладински покрет и добио име[1]. Али он изгледа није први и сковао сâм назив. Синтагму Млада Босна први је, како неки сугеришу, употребио српски књижевник Петар Кочић у листу Отаџбина 1907. године[2].

Ако је Кочић доиста употребио овај израз, како је настао? Почев од тридесетих година 19. века, у разним земљама Европе о омладини се говорило на овај начин (Млада Италија, Млада Мађарска, Млада Немачка итд.). У Кочићево време пак код Срба је Јован Скерлић 1906. у чланку „Хајне у српским преводима“ користио изразе „Млада Немачка“ и „Млада Србадија“ [Скерлић VI 1964: 150]. Исте 1906. Скерлић је објавио монографију Омладина и њена књижевност (1848–1871), где је потање говорио о омладинским покретима у Европи и Србији у 19. веку. Ту је српски критичар и историчар књижевности у засебном поглављу приказао развој слободарских и демократских идеја у Европи везаних за омладину, почев од раних тридесетих година 19. века. Посебно је истакао улогу Ђузепеа Мацинија (Giuseppe Mazzini, 1805–1872), италијанског активисте, који је око 1831. основао Младу Италију и помогао оснивање Младе Немачке, Младе Пољске, Младе Европе, затим о немачком песнику Хајнриху Хајнеу, који је предводио Младу Немачку итд.[3] Иначе, утицај Мацинија на омладински покрет код Срба био је знатан. Млади српски либерали почетком 1864, додуше, нису предлагали Мацинија него Гарибалдија (и друге европске револуционаре) за почасног члана Друштва српске словесности, што је имало за последицу да се оно тада и угаси, али се о Мацинију код нас писало шездесетих година 19. века, а писало се и поводом његове смрти 1872.

У овом духу српска омладина је још у 19. веку покренула часопис Млада Србадија, који је у Београду излазио у периоду 1870–1872, а истоимени илустровани часопис излазио је у Бечу 1876.

Сасвим су друге околности владале у Босни и Херцеговини. Тамо је већина Срба живела на селу. После неуспеле аграрне побуне против бегова 1875–1878. босанско-херцеговачки сељаци нису играли битну улогу у политичком животу наредне три деценије. Аустроугарском окупацијом 1878, међутим, почиње да јача грађански слој трговаца и занатлија, а од 1901. на политичкој сцени се појављује и национална интелигенција. Реч је о средњошколској и универзитетској младежи. Према аналогији с изразима за омладину многих европских земаља као и изразом Млада Србадија који је већ коришћен код Срба, Кочић је за ову младеж Босне и Херцеговине употребио (ако га је употребио) израз Млада Босна.

Националност је историјска категорија, она је промењива. Умногоме је била диктирана политиком. Познато је, на пример, да је министар Аустроугарске царевине Бенјамин Калај (Kállay Béni, 1839–1903), иначе Мађар, наметао став да у Босни живе Босанци (Бошњаци), да ту нема Срба и Хрвата. А случај је хтео да је исте оне 1878. године када је Аустроугарска окупирала Босну и Херцеговину, Бенјамин Калај објавио књигу Geshcihte der Serben [= Историја Срба] у којој је писао како су знатни делови Босне у прошлости припадали Србији, затим да су босански кнежеви имали свест о узајамној припадности са Србијом. Надаље, он је истицао да су многи српски племићи, доласком Турака, прихватали ислам како би сачували имања и утицај, и да је ту порекло босанских бегова. Укратко, Калај је тврдио да у Босни и Херцеговини живи један народ, да је тај народ српски, само што је подељен на три вере: православну, римокатоличку и исламску. Он признаје право српског народа на ове заиста српске земље. Међутим, када је 1882. постао министар Аустроугарског царства, Калај је напрасно променио став и настојао је да своју књигу забрани у Босни и Херцеговини[4], залажући се, како је речено, за конституисање нове, јединствене бошњачке нације.

Младобосанци су, без обзира на верску припадност, имали свест да припадају српском народу. Међутим, нису на томе инсистирали. Они су заступали тезу о ослобођењу свих јужнословенских народа од туђинске власти и осамостаљењу у оквиру заједничке државе. Снажно су подржавали идеју Југославије. Међу њима је било највише православаца, али је било и римокатолика и муслимана. Било је чак и других националности. Тако је Драгутин Мрас био по оцу Словенац, а по мајци Србин, а погинуо је 1915. као српски добровољац. Југословена је било и међу Србима у другим деловима царства. Тако је будући философ и класичар Милош Ђурић, родом из Славонског Бенковца, био Југословен. А било их је и међу Хрватима, као што је био студент философије и песник Тин Ујевић, родом из Имотског у Далмацији.

ФИЛОСОФИЈА У ШКОЛАМА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ НА РАЗМЕЂИ ВЕКОВА

У Босни и Херцеговини за време турске владавине било је основних и нешто средњих, али није било високих школа. При томе мали број житеља могао је стећи образовање у страним земљама. Те околности биле су врло неповољне за неговање философије. Унеколико су се ствари измениле  доласком Аустрије у јесен 1878. Већ 1879. основана је гимназија у Сарајеву. Али је из Сарајевске гимназије тек 1898. изашла значајнија група од осам српских матураната. Што се српских школа тиче, било је нешто основних, али је тек 1893. основана прва српска „Мала реална“ гимназија у Мостару. Аустријске власти су, уопште узев, фаворизовале римокатоличку омладину, на рачун српске и муслиманске[5]. С друге стране, ни Аустроугарска није оснивала високе школе у Босни и Херцеговини.

На подручју Босне и Херцеговине, дакле, философија се за време турске владавине није изучавала у школама. То се почело мењати доласком Аустроугарске када се оснивају гимназије, у којима се у завршним разредима (VII и VIII) учила философска пропедеутика. До Првог светског рата основане су гимназије у Сарајеву (1879), Мостару (1893), Бањој Луци (Велика реалка, 1896), Тузли (1899), Сарајеву (Велика реалка, 1905), Бихаћу (1911)[6]. Из овог произлази да се философија на овом простору почела најпре предавати у гимназији у Сарајеву школске 1885/1886, када је генерација уписана 1879. доспела до VII разреда. Не зна се према којим је све уџбеницима предавана. Философија се предавала и у учитељским школама.

Постојале су и верске школе у којима се такође изучавала философија. Године 1882. у Сарајеву је основано Источноправославно богословско сјемениште, које је 1884. пресељено у Рељево, где је 1887. за њега изграђена посебна зграда. Седиште ове Српско-православне богословије поново је 1917. пресељено у Сарајево. Међутим, у њеном програму није било философије. Шеријатска судачка школа у Сарајеву основана је 1887. и у свом програму имала је наставу из логике у I години. Фрањевачка трогодишња гимназија основана је 1882. у Крешеву, а већ 1883/84. премештена је у манастир у Гучој Гори код Травника. Седиште ове школе пресељено је 1900. у Високо, када је отворен и VI разред. Седми разред отворен је 1913, а VIII разред 1914. У VIII разреду учила се философија. На Широком Бријегу је 1889. отворен први разред гимназије, уз коју се развијало одмах и сјемениште. Седми и осми разред, у којима се учила философија, основани су тек 1916/17. и 1917/18. Надбискупска класична гимназија у Травнику основана је 1882. године. То је била елитна школа у којој су се спремали кандидати за више теолошке студије. У VII и VIII разреду учила се и философија[7]. У Мостару је 1895. отворена фрањевачка богословија, која је до 1933. имала четири разреда. Седиште Богословског училишта из Ливна је 1909. пресељено у Сарајево те је постало средишња школа босанских фрањеваца. У овом контексту посебно је важно да је Исусовачко сјемениште (надбискупска богословија) отворено 1890. (привремено) у Травнику, а већ школске 1893/94. пресељено је у Сарајево. Школовање је трајало четири године, а философија се учила у прва три разреда. Видимо да су од свих конфесионалних школа римокатоличке практично једине поклањале пажњу философији, и то у знатном обиму.

У Сарајеву је покренут стручни лист Земаљске владе Школски вјесник, који је излазио једном месечно (од јануара 1894. до децембра 1909), где су објављивани и философски радови. Уређивао га је Љубоје Длустуш (1850–1921). Тако су се, што се философије тиче, појавили текстови учитељице Јелице Беловић Бернаџиковске, учитеља Љубоја Длустуша, философа Алберта Базале, свештеника Ивана Дујмушића, учитеља Људевита Дворниковића, Богумила Чеховића, класичара Владоја Дуката, философа и музичара Бошка Петровића и психолога и педагога Паје Радосављевића. Као што се види, већина именованих су Хрвати, само су потоња двојица Срби[8] .

Учитељ Љубоје Длустуш је (делимично) од својих чланака из Школског вјесника сачинио и преглед грчке философије (Filozofija u drevnih Helena, Zemaljska štamparija, Sarajevo 1898). Слично ће учинити и српски философ Бошко Петровић (1869–1913), који ће од својих чланака у истом часопису сачинити књигу Основни проблеми филозофије или увод у филозофију (Сарајево 1903–1905), штампану ћирилицом. Колико знамо, то је прва философска књига неког српског аутора уопште објављена у БиХ. Ово су уједно и први философски уџбеници за средњу школу објављени у БиХ. Учитељ Људевит Дворниковић, отац познатог философа Владимира Дворниковића, потом је објавио уџбеник Temelji psihologije (Zagreb 1906), чије се друго издање појавило у Сарајеву под насловом Osnovi psihologije (1913). Исти аутор је претходно објавио и збирку огледа Essay-i iz područja psihološke pedagogije i estetike (Sarajevo 1905). Обе књиге Људевита Дворниковића приказао је млади студент философије Димитрије Митриновић.

ФИЛОСОФИЈА У ВРХБОСАНСКОЈ КАТОЛИЧКОЈ БОГОСЛОВИЈИ

Сагласно ставу да светлошћу људског ума философија даје умска средства за натприродно сазнање откривене вере, римокатоличке верске школе у БиХ не само да су поклањале више пажње философији него су је у оквиру Исусовачког сјеменишта подигле на степен виши од средње школе. Стога је важан тренутак када је врхбосански надбискуп Јосип Штадлер 1. септембра 1890, како је већ наведено, привремено у Травнику отворио поменуто сјемениште, односно Врхбосанску католичку богословију (= ВКБ).

На тој верској школи изучавање теологије било је нераздвојно преплетено с изучавањем философије. Разликовала су се два курса философије: cursus I и cursus II. Cursus I слушан је на првој години школовања, где су – у првом семестру по два часа недељно, а у другом по три часа недељно – предаване логика, критика, онтологија и важније тезе теодикеје. Cursus II слушан је на другој и трећој години. У оба семестра друге године ученици су слушали два пута недељно космологију и психологију. У трећој години би, заједно с другом годином, по два часа недељно слушали етику и природно право, у оквиру којег би ишли и додаци из социјализма, развода брака и модерних теорија слободе. А потом, најкасније од школске 1911/12, курсеви су добили и један час недељно за понављање градива у облику диспута. Овај ритам предавања и вежбања из философије задржан је све до школске 1924/25, када се прешло на петогодишњи философско- -теолошки програм школе[9].

Као професор философије на Врхбосанској католичкој богословији – која је тек од 1980. понела назив Врхбосанска висока теолошка школа (= ВВТШ) – најпре се помиње исусовац Адолф Хинингер (1849–1910), који је докторирао на Collegium-у Romanum-у, а философију је предавао 1890– 1900, 1902/3. и 1905–1908. Наредни је Фрањо Ксавер Белер (1858–1925), који је докторирао на Грегоријани у Риму, а предавао је од 1891. Такође је у периоду 1897–1900. био професор и Макс Лимбург (1841–1920). Макс Хорман (1860–1943) предавао је у периодима 1900–1902. и 1918–1920. Надаље, космологију, психологију и етику у периоду 1902–1906. и 1907/8. предавао је Антун Јост (1864–1939). Философију је предавао и Матеј Кончар (1868–1915) из Љубљане (1903–1905, 1909/10), а 1908/9. предавао је и Јозеф Преницер (1869–1915). Фрањо Клапух (1866–1925) предавао је философију у три наврата (1909–1914, 1915–1918, 1920–1923). Као предавачи философије појављивали су се још и Фердинанд Шит (1855–1927) из Вестфалије, Вилхелм Вет (1866–1920) из Инсбрука, Емил Шпрингер (1866–1933) из Саске, Стјепан Сакач (1890–1973) из Капеле, те Фрањо Шанц (1882–1953) из Св. Руперта над Лашким код Цеља и други. Готово сви су имали докторате философије или теологије, а поједини и оба, стечене у иностранству, што је омогућавало солидну философску наставу[10]. Упркос завидном образовању, међутим, неки од наведених професора нису се бавили научним радом нити су објављивали радове из области философије.

У настави философије коришћени су у Европи тога времена познати приручници, чији су аутори најчешће били исусовци, а избор уџбеника су вршили сами предавачи. На почетку се користио приручник Institutiones philosophiae ad mentem Aquinatis in compendium redacte чији је аутор Санто Скифини (Santo Schiffini, 1841–1906), веран следбеник и поуздан тумач Томе Аквинског и шеф Катедре за философију на Грегоријани у Риму. Ученици ВКБ су из овог приручника учили логику, критику, онтологију, теодикеју, космологију и психологију, док су за мањи део етике користили Disputationes philosophiae moralis истог аутора. Коришћени су такође приручници које је приредио Хијеронимус Нолдин (Hieronymus Noldin, 1838–1922), професор философије на Теолошком факултету у Инсбруку: Quaestionum dialecticarum libri tres, Quaestionum logicarum libri quator, Quaestionum metaphysicarum libri quinque, Quaestionum cosmologicarum libri duo и Quaestionum psychologicarum libri septem. Предавачи су најчешће користили Нолдинове приручнике.

За етику се на почетку користио приручник Institutiones philosophiae moralis in compendium redacte, чији је аутор Салваторе Тонђорђи (Salvatore Tongiorgi, 1820–1865), у своје време професор на Collegium-у Romanum-у. Касније се користило чувено дело Moralphilosophie чији је аутор Виктор Катрајн (Viktor Cathrein, 1845–1931), познати стручњак за питања римокатоличке моралне философије. Исти аутор је приредио уџбеник Philosophia moralis, намењен управо црквеним школама, који је стално усавршаван и доживео је десетине издања, па је коришћен и на ВКБ.

Почев од академске 1912/13, онтологија се наредне три деценије на ВКБ предавала према приручнику Ontologia из осмотомног курса Summa philosophiae christianae, чији је аутор Јозеф Донат (Josef Donat, 1868–1946), који је био професор философије на Теолошком факултету у Инсбруку. Коришћени су повремено такође и његови приручници за космологију и психологију, а слично би се могло рећи и за теодикеју, увод у философију, логику и критику.

Овај екскурс у изучавање философије на ВКБ показује неколико ствари. Прво, ова римокатоличка верска школа била је део европске мреже римокатоличких школа и нипошто није зависила од домаћих снага. Организација и садржај наставе припадали су сасвим другом свету који није био детерминисан локалном неписменошћу и научном заосталошћу. Настава се одвијала на латинском језику па су предавачи могли бити и странци (Немци, Аустријанци, Словенци), као што су углавном и били, а приручници, писани такође на латинском језику, бирани су међу најбољим европским приручницима тога доба за верске школе. Друго, ниво наставе философије био је ближи факултетском, а не средњошколском, као што је био случај у световним школама. Подсетимо да ће све до педесетих година 20. века у БиХ највише школе бити средње, јер се тек тада оснивају први факултети[11]. Тако је и Философски факултет у Сарајеву основан тек половином педесетих година (1950). У периоду 1890–1944, када у Сарајеву практично још није било факултета, ученици римокатоличке богословије (кратко у Травнику), а потом од 1893. у истом том граду пролазили су солидне студије философије.[12] Световно студирање философије у то време било је могуће једино изван БиХ, што је тек реткима успевало. Треће, школско (схоластичко) савладавање градива, строга обука кроз уџбенике и диспуте, увежбавано вековима на европским теолошким факултетима, има своје незамењиве предности. Наше релативно скоро основане световне школе као и факултетске студије философије немају такву традицију строге школске обуке иза себе, што се и данас осећа као недостатак кад је реч о нивоу школског владања философском струком код свршених студената философије.

Разуме се, на ВКБ философија је предавана у новотомистичком кључу и била је у служби вере и теологије, што је, самим тим, упркос високом стручном нивоу, било ограничавајуће у односу на проучавање исте у световним школама. Није случајно што ова строга схоластичка обука у философији на ВКБ тог времена ипак није изнедрила домаће ауторе запаженијих философских расправа.

То не значи да домаћи аутори, који су се школовали у европским центрима, нису писали философска дела. Сâм Јосип Штадлер[13], надбискуп врхбосански и оснивач ВКБ, објавио је почетком 20. века у Сарајеву, у издању Каптола врхбосанског, код Хрвата први обухватни новосхоластички курс Filosofija у шест томова: I. Logika, dio prvi: Dijalektika, 1904; II. Logika, dio drugi: Kritika ili neoetika, 1905; III. Opća metafisika ili ontologija, 1907; IV. Kosmologija, 1909; V. Psihologija, 1910; VI. Naravno blagoslovlje, 1915.[14] Додуше, ово није био оригинални рад него компилација из оних истих водећих новосхоластичких приручника тог времена, за које је већ речено да су служили као уџбеници за наставу философије на ВКБ.

ФИЛОСОФИЈА И ПРВИ ТАЛАС БОСАНСКЕ ОМЛАДИНЕ

Српски интелектуалци пак, у првом реду омладина, почели су да играју битнију улогу у БиХ тек почетком 20. века (од 1901). То је била генерација Петра Кочића (1877–1916), који је учио гимназију у Сарајеву и Београду, где је и матурирао 1899, а студирао је славистику у Бечу. Тој генерацији припадао је и Михаило Мирон (1879–1964), први Србин из Босне и Херцеговине који је био доктор философије. Он је основну школу (1893) и гимназију (1893–1901) завршио у Мостару, а философију и класичне науке у Бечу (1901–1905), где је 1910. и докторирао тезом Платон и Шопенхауер. Колико знамо, Мирон је и једини из те генерације студирао философију[15].

Међутим, у првој генерацији интелектуалне младежи босанскохерцеговачких Срба не само да се мало омладинаца одлучило за студије философије, него се и иначе мало пажње посвећивало овој области духа. Главна им је преокупација била књижевност. Тако у мостарском листу Зора, који су уређивали песници Алекса Шантић и Јован Дучић, и који је излазио у периоду 1896–1901, појавило се само неколико обавештења о оснивању првог философско-педагошког друштва код Срба у Београду као и о новим философским књигама које су штампане на српском језику[16], затим један превод моралистичких фрагмената[17] и један чланак комеморативног карактера. Био је то пригодан текст Стевана Жакуле[18] о Фридриху Ничеу, писан поводом смрти великог философа и песника [Жакула 1900: 340–343].

У часопису Босанска вила, који је излазио у Сарајеву од 1885. до 1914, такође је релативно мало пажње поклањано философији. Објављиване су белешке о појединим књигама које су се појављивале у Србији, али је било мало чланака из те области. Па и међу белешкама највише их се тицало књига из педагогије и психологије. Вреди ипак поменути да је забележена појава рада Разум и философија (1892) Ватрослава Јагића, који доноси текстове из средњовековне српске философије. Нотирано је и предавање О песимизму (1894) Љубомира Недића као и појава књиге Стевана Павловића Естетика или наука о љепоти (1896). Такође се појавила и шира белешка о српском философу и политичком економисти Михаилу Вујићу (Босанска вила, 2/1900, стр. 18–19). Од чланака из философије овај часопис је у 19. веку донео само чланак Љубомира Недића О песимизму (1894) у четири наставка.

У време првог таласа босанскохерцеговачких омладинских интелектуалаца, дакле од 1901. до 1908, у часопису Босанска вила забележене су и појаве уџбеника из историје философије чији су аутори Лазар Поповић (за средњу школу, 1902) и Бранислав Петронијевић (за факултет, 1903). Затим су нотиране појаве књига Основни проблеми филозофије (1904) Бошка Петровића и Философија и наука (1909) Милоша Миловановића. Марко Цар је 1904. приказао књигу Томе Карлајла О херојима коју је превео Божидар Кнежевић. Од радова философског карактера у том раздобљу објављени су чланак Бранислава Петронијевића „О сну и прорицању из снова“ (у пет наставака 1903), „Енглеска књижевност“ (1904) Бошка Петровића (поводом смрти енглеског философа Семјуела Смајлса) и „Француска књижевност“ (1904) истог аутора (белешка о књизи L’idéal esthétique чији је аутор француски писац Roussel Desierres). Појавили су се и преводи два текста из естетике – чланка „Драмска умјетност – нижа умјетност“ (1907), чији је аутор италијански писац Доменико Олива, као и Толстојевог чланка „Шта је уметност. Одломци“ (1908). Појавили су се у овом часопису и први прикази Димитрија Митриновића, који је писао о књизи Размишљања Стевана Ј. Радосављевића Бдина (13–14/1907), затим о књизи Човјек и етички принципи Драгомира Ђ. Петровића (28/1908).

Упркос томе што се у књижевним часописима релативно мало пажње поклањало философији, ипак се уочава да је већ у време првог таласа омладинских интелектуалаца (1901–1908) дошло до мањег пораста интересовања за философију у односу на деведесете године 19. века, судећи бар према броју текстова овог карактера у часопису Босанска вила. То је, разуме се, повезано и с тим што је у то време у Србији порастао број ауторских текстова и превода из те области па су ревносни хроничари бележили њихову појаву. Нажалост, белешке о књигама нису потписане тако да не знамо њихове ауторе.

ФИЛОСОФИЈА И ДРУГИ ТАЛАС БОСАНСКЕ ОМЛАДИНЕ

Други талас омладинаца јавља се 1908. године, када је извршена анексија БиХ. Управо за овај талас (1908–1914) везује се назив Млада Босна.

Интелектуални вођа другог таласа омладине у Босни и Херцеговини несумњиво је био Димитрије Митриновић (1887–1953). Рођен је у Доњем Поплату код Стоца. Основну школу завршио је у Благају, а гимназију у Мостару (1907), док је философију студирао у Загребу и Београду, а потом у Бечу, Минхену и Тибингену.

Идеолошки вођа Младе Босне ипак је био Владимир Гаћиновић (1890–1917) из села Качањ код Билеће. Основну школу учио је у Билећи, а гимназију у Мостару, где је припадао кругу око Митриновића[19]. Седми разред гимназије завршио је у Ваљеву, а 1910. матурирао је у Београду. Студије књижевности започео је у Београду, али их је почетком 1911. наставио у Бечу. Потом је у Лозани и Фрибуру (у Швајцарској) студирао друштвене науке, где је 1917. написао и дипломски рад о етици француског философа Гијоа.

Истакнимо још једном да су и Митриновић и Гаћиновић, поред осталог, студирали и философију. И Перо Слијепчевић (1888–1964) упоредо је студирао германистику и философију. Јован Живановић (1892– 1914) из Брчког уписао је најпре право у Београду, а потом је студирао социологију у Лозани и спремао завршни рад о односу учења Диркема и Тарда. Богдан Билбија (1896–1953), из Босанског Грахова био је као припадник Младе Босне избачен из Сарајевске гимназије 1913, а након повлачења са српском војском преко Албаније, довршио је гимназију у Ници и потом студирао философију на Сорбони (Париз), где је припадао групи југословенских студената социјалиста. Али, философије су се дотицали и они Младобосанци који је нису студирали, као што су Милош Видаковић (1891–1915) из села Штрпци код Вишеграда, студент славистике, историје и романистике у Бечу (повремено је боравио и у Женеви, Паризу и Фиренци), или пак Боривоје Јевтић и други.

Димитрије МИТРИНОВИЋ

О важности философије за културно стање нашег народа, његово просвећивање и политичку борбу двадесетједногодишњи студент философије Митриновић пише програмски чланак „Демократизација науке и философије“ (Босанска вила, 2–3/1908). Он, дакле, не пише о вредности философије као такве, него о њеном значају за културу, просвећеност и политичку борбу нашег народа. Свестан је да су за поправљање прилика у којима живи наш народ пресудни политички и економски фактори, али верује да се при томе не сме занемарити ни морална нити интелектуална страна живота.

Млади студент философије држи да су наука и философија далеко од практичког живота те је за један културно заостао народ, који уз то живи у политички несређеним приликама и с неразвијеном економијом, бављење овим врхунцима духа чист луксуз и егзотика. Али верује да би се опште стање свакако поправило ако би се култивисале трезвеност и разборитост, које би нам омогућиле поузданији пут ка оном главном, суштинском, начелном, истинском. Наш живот оскудева мислима, најчешће не промишљамо пре него тек после учињеног посла, уместо начелима руководимо се каприцима[20]. У том погледу, наука и философија престају бити луксуз и егзотика, и постају потреба.

Митриновић верује да је образовање народа у науци и философији могуће и потребно само до извесног ступња, а изнад тога нема смисла. Ова демократизација науке и философије, међутим, не значи да сваки човек треба да буде упућен у ове области духа, него само ужи слој, онај средњи и виши. Али ни ово није лако извести у средини у којој нема виших и високих, него само средњих школа. Стога је неопходно почети што више писати о науци и философији, било превођењем страних аутора или пак покушајима властитих састава.  

ФИЛОСОФСКИ РАД У ОКВИРУ МЛАДЕ БОСНЕ

Философски најплоднији аутор међу припадницима „Младе Босне“ свакако је њихов интелектуални вођа Митриновић. Још као гимназијалац почео је да објављује чланке о српском философу Божидару Кнежевићу, о коме ће објавити укупно шест радова, а планирао је чак и засебну књигу, која је била и најављена у издању књижаре Г. Трбојевића на Ријеци 1913. под насловом Нови морал, која никад није била објављена. Митриновић је иначе држао да Срби имају три велика мислиоца – Руђера Бошковића као философа природе, Божидара Кнежевића као философа историје, и Бранислава Петронијевића, првог Србина који је сачинио властити философски систем. Предавања овог потоњег је млади студент философије кратко и слушао на Београдском универзитету, мада о њему никада није писао[21].

Митриновића није занимала теоријска философија и за време студија које су се одужиле и никада их није довршио, објавио је више радова из практичке философије – етике и естетике. Писао је о стоичком мислиоцу Марку Аурелију (Босанска вила, 4–5, 8–14/1908), о Аристотеловој етици (Босанска вила, 3–4/1909), с једне стране, и о естетици, с друге стране. Поред чланка „Проблем естетике“ (Босанска вила, 19–20, 22–23/1909), објавио је и обимне али недовршене „Естетичке контемплације“ (Босанска вила, 4–6, 10–20/1913) као и чланак „Преврат Крочеов, или о естетици интуиције“ (Дело, Београд, 1, 3/1914). Поред тога, објавио је и превод Шопенхауеровог чланка „О писцима“ (Босанска вила, 21/1908) као и превод одломака из Веда, рађених с немачког превода (Босанска вила, 24–26/ 1908).

Владимир ГАЋИНОВИЋ

Од философских текстова идеолошког вође Владимира Гаћиновића имамо само писани део његовог дипломског рада са студија социологије и философије у Фрибуру у Швајцарској, „La Morale de Guyau“ (јул 1917), који је Перо Слијепчевић превео с француског („Гијоова етика“) и објавио у Споменици Владимира Гаћиновића (Сарајево 1921, стр. 69–95) коју је сâм и приредио.

Слијепчевић је, као што је већ речено, студирао германистику и философију у Бечу, Женеви и Фрибуру, где је 1917. докторирао тезом на немачком Buddhismus in der deutschen Literatur (Будизам у немачкој књижевности) објављеној у Бечу 1920, а преведеној на српски тек 1980. У тези је писао и о самом будизму и о Шопенхауеру чије су заслуге за ширење будизма у Немачкој и Европи биле знатне. Пред сам рат објавио је чланак из индијске философије „Нирвана“ (Народ, 378/1914, стр. 1–2). Писао је и приказе преведених Шопенхауерових књижица Паранезе и максиме (Народ, 390/1914) и Метафизика полне љубави (Народ, 10/1921), затим Филозофије уметности Иполита Тена (Народ, 101/1921) као и низ књига наших философа објављиваних двадесетих година (Б. Петронијевић, В. Дворниковић, Б. Лоренц, М. Н. Ђурић, К. Атанасијевић и других). Такође је писао и пригодне текстове о најзначајнијим немачким мислиоцима Канту („Кантова двестогодишњица“, Српски књижевни гласник, књ. 12, 2/1924) и Хегелу („Хегелови утицаји“, Прилози за филозофију и етнопсихологију [Скопље], 5/1932), поводом њихових годишњица, али и о другим немачким философима (Р. Ојкен, О. Шпенглер).

Књижевник Боривоје Јевтић (1894–1959) бавио се философијом у првом реду као преводилац.[22] Превео је књиге Артура Шопенхауера О писању и стилу (Сарајево 1918) и Фридриха Ничеа Сумрак идола (Сарајево 1919)[23], а писац је и попратних текстова о њиховим ауторима. Написао је и приказе Шопенхауерових књига Метафизика полне љубави и О части („Две Шопенхауерове књиге“, Српска ријеч, 274/1913), затим приказ Ничеове књиге Ecce homo („Ecce homo“, Словенски југ, 3/1918), као и чланак поводом Хегелове годишњице („Стогодишњица Хегелове смрти“, Преглед, 94–95/1931).

У Босанској вили, најзначајнијем босанскохерцеговачком књижевном часопису тог времена, у чијој Редакцији је био и Димитрије Митриновић, појављивали су се повремено и философски текстови. Тако се, поред радова самог Митриновића, појавило неколико фрагмената из радова Фридриха Ничеа које је превео Давид С. Пијаде[24], затим чланак Лава Толстоја „Шта је уметност“ (Босанска вила, 24–27/1908) у преводу Војислава Ј. Илића, као и рад Бранислава Петронијевића „Мозак и душа код животиња“ (Босанска вила, 3–6/2010). У последњем броју часописа, који због почетка рата престаје да излази, појављује се приказ Ничеове књиге Тако је говорио Заратустра, чији је преводилац Милан Ћурчин. Аутор приказа био је књижевник и доктор правних наука Милутин Ускоковић („Филозофија Фридриха Ничеа“, Босанска вила, 10/1914, стр. 147).

Сем тога, у рубрици „Књижевне и културне биљешке“ часопис Босанска вила је читаоце повремено обавештавао и о философским књигама које су се појављивале код нас, у првом реду у Београду. Тако су се појавиле белешке о Шопенхауеровим књигама О женама и Метафизика полне љубави, о Петронијевићевим књигама Спиритизам и Чланци и студије итд. Такође се појавила и читуља о српском философу, политичком економисти и политичару Михаилу Вујићу.

Поменути хрватски песник Тин Ујевић студирао је философију у Загребу, али је 1912, из политичких разлога, боравио у Београду и слушао предавања Бранислава Петронијевића. Тих година, међутим, није писао чланке из философије. Касније, између два светска рата, бавиће се индијском и кинеском философијом, а писаће и чланке о Шопенхауеру и другим европским мислиоцима.

Милош Ђурић је 1912. започео студије философије у Загребу, које је довршио у Београду 1920. Као студент је у Библиотеци Југославенске националистичке омладине објавио своју прву књигу Видовданска етика (Загреб 1914), а потом је објавио и књижевно-философску студију Смрт мајке Југовића (Загреб 1918).

Разуме се, и други припадници Младе Босне, мада нису писали текстове философског карактера, такође су се занимали за ову врсту литературе. Примера ради, млади књижевник и студент Иво Андрић пред сâм рат читао је књигу Или-или Серена Кјеркегора у немачком преводу. Било је то време када је Европа почињала да открива великог данског мислиоца, а и код нас се почело писати о њему[25].

НЕКЕ ОДЛИКЕ ФИЛОСОФИЈЕ КОД МЛАДОБОСАНАЦА

Философија је круна културе једног народа. Мали је број народа за које би се могло рећи да су однеговали своју философију. Код већине осталих она је увезена дисциплина духа. Када Срби крајем 19. века у БиХ оснивају своја гласила, не чуди што су то у првом реду књижевни часописи, као што су мостарска Зора или сарајевска Босанска вила, у којима се, не без изненађења, повремено појави и неки текст философског карактера или пак белешка о некој философској књизи која се појавила у Београду. Јер, с философијом у школском смислу долазе у ближи додир тек ученици завршних разреда гимназија и они постају и први аутори философски интонираних чланака. Имајмо у виду да у БиХ факултети почињу да се оснивају тек половином 20. века. Почетком 20. века укупан број Срба који је завршио факултет је мањи од тридесет, а међу њима је само један завршио сâму философију.

Млада Босна: Штрајкачки одбор сарајевских ђачких демонстрација, фебруар 1912 (горе десно: нобеловац Иво Андрић)

У овим околностима философијом се на неки начин баве углавном они који с њом долазе у додир посредством школског система, а то су наставници философије у средњим школама, сами ученици или пак студенти. Углавном су то, дакле, омладинци, и то у првом реду они за које се може рећи да припадају Младој Босни. Тако се десило да се у књижевним гласилима појављују философски текстови средњошколаца, за које се још не може поуздано рећи ни да ће уписати студије философије, или пак студената, међу којима нема много оних који студирају саму философију. Разуме се да се од средњошколаца и студената не може очекивати висока стручност, они су почетници и аматери. Али су управо они заслужни за известан продор философије у књижевне часописе и политичке листове у БиХ. С друге стране, наставници су почели да пишу прве средњошколске уџбенике философије (Љ. Длустуш, Б. Петровић, Љ. Дворниковић).

Има нечег растерећујућег и ослобађајућег у томе што пред српском омладином у БиХ није било неке јаче властите философске традиције, која би постављала строжа ограничења и притискала почетнике. Стога су лакше могли да се тако рано, без патерналистичког туторства и инхибиције, упусте у писање философских текстова, имали су пионирски осећај да су у том погледу на почецима. Није им сметало ни то што им је недостајала строжа школска обука. Испред себе су, додуше, имали радове истакнутих српских аутора као што су Љубомир Недић, Божидар Кнежевић или Бранислав Петронијевић, као и књиге старијих професора философије на Великој школи у Београду, с једне стране, али су читали и велике западне философе – као што су Шопенхауер, Ниче, Бергсон – или у то време код нас доста утицајне философе Гијоа и Спенсера, или пак мислиоце Индије и Кине, с друге стране. Омладинци су читали што им је долазило под руку, понешто од тога су и преводили, а потом су без страха и с довољно самопоуздања и писали. То јесу били радови почетника, али су у тој средини практично били и једини па су утолико незаобилазни.[26]

Истини за вољу, ваља рећи да њихови текстови ипак нису били истраживачки, нису то били текстови о философији ради ње саме, него су били више, да тако кажемо, „примењеног” карактера. Поред приказа философских књига писали су чланке везане за властиту националну и политичку акцију, с једне стране, или пак за модерне књижевне токове, с друге стране, јер су и сами били књижевници. Њих није толико занимала теоријска колико практичка и поетичка философија, везани су били за етику и естетику. Такви текстови тицали су се, дакле, онога што је историчар књижевности Предраг Палавестра у својој књизи Књижевност Младе Босне (1965) описао насловом „Између етике и естетике“ истоименог поглавља, односно онога што је философ Слободан Жуњић у својој Историји српске философије (2009) насловио као „Естетички модернизам“.

Оба таласа младих књижевних делатника и политичких активиста, а посебно припадници другог таласа, познатијег као покрет Млада Босна, својим преводима философских текстова и многобројним написима философског карактера заслужни су за ширу промоцију философије на тлу БиХ, у време када ту није било виших и високих световних школа и када међу њеним ретким факултетски образованим житељима готово да није било философа.

ЗАВРШНА РЕЧ

На Великој школи у Београду као и у српским средњим школама током 19. века негована је школска философија, која је била поглавито интелектуалистичка. То је врхунило на размеђу векова, када је професор философије на Великој школи био Бранислав Петронијевић, чији је систем сачињен према узору на рационалистичке системе из 17. века. Философија се разумевала као рационални, апстрактни, методички извођен подухват, усмерен на изналажење истине. Додуше, Љубомир Недић и сâм Петронијевић у извесној мери били су под утицајем ирационалистичког немачког мислиоца Артура Шопенхауера, о којем је српски метафизичар написао књигу, као и о Ничеу, а писао је и о Бергсону и Фујеу, али то није мењало основни карактер њихове рационалистички оријентисане мисли. Упоредо су постојали и философији склони песници, попут Његоша или Лазе Костића, или пак самоникли мислиоци попут Божидара Кнежевића, али се ни они нису наслањали на неке друге струје европске мисли до оне интелектуалистичке.

Припадници Младе Босне били су први код Срба који су се окренули новијим ирационалистичким философским струјама у свету. Они философију нису видели као теоријски подухват усмерен на изналажење истине ради истине, него пре као практички усмерено трагање за истином ради њене примене у животу. Философију су узимали за учитељицу живота и користили су је зарад извршења конкретних националних, политичких и културних задатака [Јеремић 1997: 136]. Углавном су веровали да се до истине може доћи на ирационалан начин, интуицијом. Стога су се уместо строгим логичким расуђивањем радије служили књижевно-поетским изразом. Философију су видели ближе уметности и религији него науци. Сами су у првом реду били песници и прозаисти. Није их толико занимала теоријска философија (логика, теорија сазнања, метафизика, философија природе) колико практичка (етика, политика, антропологија, естетика).

Казимир Маљевич: СПОРТИСТИ (1930-1931; уље на платну)

Били су усмерени на остварење националних циљева, на ослобођење од аустроугарског окупатора и стварање заједничке југословенске државе. Философија је требало да им помогне у оваквој политичкој и друштвеној промени света у којем су живели. Као што је говорио Митриновић, у савременој цивилизацији потребна је философија као слушкиња живота, као „теорија за живот“ зарад „прављења живота бољим“ [Митриновић 1990: 135, 137]. Отуда су они узимали живот за основну категорију и везивали се за философе који су промишљали живот, као што су били Ниче, Бергсон, Гијо и други. Ово се посебно види из философије живота коју је изградио Митриновић у оквиру свог футуристичког експресионизма, као и из философије живота коју је Милош Н. Ђурић развијао у оквиру свог православног експресионизма [Радуловић 1989: 189–211].

Заслуга припадника покрета Млада Босна, дакле, није само у томе што су на подручју БиХ шире промовисали философију него и у томе што су код Срба уопште, својим чланцима и преводима, први шире пропагирали ирационалистичку оријентацију у философији, а самим тим су допринели и нашој рецепцији нових философских струјања у свету.


ЦИТИРАНИ ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Дедијер, Владимир (1966). Сарајево 1914, Београд: Просвета.

Жакула, Стеван (1900). Фридрих Ниче, Зора, 10: 340–343.

Јевтић, Боривоје (1913). „Млада Босна“, Босанска вила, 24.

Јеремић, Драган (1997). О филозофији код Срба, Београд: Πλατω.

Кочић, Петар (2002). Сабрана дјела IV, Бања Лука: Бесједа; Београд: Ars Libri.

Марић, Илија (2002). Философија на истоку Европе, Београд: Πλατω.

Митриновић, Димитрије (1990). Сабрана дјела II: Естетички и програмски радови. Преписка, Сарајево: Свјетлост.

Пауновић, Јован и Бранислав Поповић (2007). Жакула, Стеван, у: Српски биографски речник, том 3, Нови Сад: Матица српска.

Радуловић, Милан (1989). Модернизам и српска идеалистичка философија, Београд: Институт за књижевност и уметност.

Скерлић, Јован (1964). Писци и књиге VI. Из страних књижевности, Београд: Просвета.

Скерлић, Јован (1966). Омладина и њена књижевност (1848-1871), Београд: Просвета.

Средановић, Ђорђе (1989). Филозофија у школама у Босни и Херцеговини до Првог свјетског рата, у: Зборник радова са симпозијума 100 година учитељства у БиХ, Сарајево.

Josipović, Marko (1993). Filozofija u stogodišnjoj povijesti VVTŠ, u: Vrhbosanska katolička bogoslovija: 1890-1990, Sarajevo: Vrhbosanska visoka teološka škola.

Josipović, Marko (1994). Pregled skolastičke filozofske tradicije u BiH, Prilozi za istraživanje hrvatske filozofske baštine, XX, 1–2: 39–40.

Palavestra, Predrag (2003). Dogma i utopija Dimitrija Mitrinovića, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.

Papić, Mitar (1972). Školstvo u Bosni i Hercegovini za vrijeme Austrougarske okupacije (1878-1918),Sarajevo: Veselin Masleša.

Papić, Mitar (1982). Hrvatsko školstvo u Bosni i Hercegovini do 1918. godine, Sarajevo: Veselin Masleša.


ПОДБЕЛЕШКЕ

[1] Боривоје Јевтић био је следећи омладинац из БиХ који је објавио чланак под истим насловом [Јевтић 1913: 337–339]

[2] Владимир Дедијер каже да му је тако писао Божидар Зечевић у писму од 15. фебруара 1959 [Дедијер 1966: 831], што касније напросто преузимају сви истраживачи не наводећи у којем то чланку Кочић користи ову синтагму. Према библиографији коју је израдио Јован Ивановић [Кочић 2002: 147–148], Кочић је 1907. у листу Отаџбина објавио укупно три чланка („Наша ријеч“, 1/1907; „Наша поезија под апсолутизмом“, 9/1907; „Нитковлук зворничких газда“, 15/1907). Прва два чланка прештампана су у другом тому Кочићевих Сабраних дјела [2002], из којих се види да се у њима не појављује синтагма Млада Босна. Трећи чланак, међутим, никада није прештампан, а број 15/1907. листа Отаџбина, где је изворно објављен, не постоји у фонду којим располажу Народна библиотека у Београду и Библиотека Матице српске у Новом Саду, тако да нисам могао проверити да ли се у њему појављује ова синтагма.

[3] Осамнаест изгнаника немачких, италијанских и пољских, на чијем челу је био Ђузепе Мацини, 1834. оснива Младу Европу. Млада Немачка је око 1832. настала као немачка емиграција у Швајцарској, а потом као књижевна школа на чијем челу је био и Хајне. Млада Швајцарска је 1835. издавала и свој лист [Скерлић 1966: 211–226].

[4] Калајева књига убрзо је била преведена на српски језик: Калаји, Венијамин, Историја српског народа, превод и предговор Гаврило Витковић, Београд 1882. Подсетимо да је Калајева мајка потицала из мађаризоване српске породице Блашковић и да је сâм Калај, који је течно говорио српски језик, у периоду 1868–1875. био генерални конзул у Београду.

[5] До 1902. само су 24 Србина из Босне и Херцеговине завршили факултет. При томе су теже могли да студирају у Србији или Русији, па су на студије ишли углавном у Беч или друге градове у самој Царевини.

[6] Детаљније у: [Papić 1972].

[7] Детаљније у: [Papić 1982].

[8] Детаљније у: [Средановић 1989: 195–203].

[9] У приказу наставног програма из философије ослањамо се у целини на чланак Марка Јосиповића (1948–2009), професора философије на Врхбосанској теологији у Сарајеву, „Филозофија у стогодишњој повијести ВВТШ“, у: [Josipović 1993: 101–121].

[10] Податке о професорима Врхбосанске католичке богословије, као и касније о уџбеницима философије које су ови користили, такође преузимамо из чланка Марка Јосиповића [Josipović 1993: 107–110, 115–119].

[11]> Прецизније, најпре је у Сарајеву 1940. основан Пољопривредно-шумарски факултет, чији је рад потом обновљен 1948. Потом је 1944. основан Медицински факултет, чији је рад обновљен 1946. Исте 1946. основан је и Правни факултет. Универзитет у Сарајеву званично је почео с радом 2. децембра 1949. Наредне 1950. основани су Ветеринарски и Филозофски факултет. Наредни универзитет у БиХ био је тек онај у Бањој Луци (1975), затим су основани универзитети у Тузли (1976) и Мостару (1977).

[12] Марко Јосиповић сматра да је ВКБ прва висока школа (у рангу факултета) на тлу БиХ [Josipović 1994: 349–373]. У периоду 1944–1969. ВКБ није радила, а 1980. мења име у ВВТШ. Године 1990. ВВТШ постаје део Католичког богословног факултета у Загребу, да би 1996. добила назив Врхбосанска католичка теологија. Године 2009. добија назив Католички богословни факултет у Сарајеву.

[13] Јосип Штадлер (1843–1918), рођен је у Славонском Броду. Гимназију је завршио у Загребу, а студије философије и теологије на Папском универзитету Грегоријани у Риму, где је 1865. стекао докторат из философије, а 1869. докторат из теологије. Заређен је за свештеника у Риму 1868. У Загребу је у периоду 1869–1870. предавао у Класичној гимназији у сјеменишту, а у периоду 1870–1881. предавао је философију и основну теологију на Надбискупском лицеју који је 1874. прерастао у Католички богословни факултет у Загребу. Именован је 1881. за надбискупа врхбосанског. Умро је у Сарајеву.

[14] Једно време Штадлеров ученик, а потом и професор философије и основне теологије (1887–1911) на Католичком богословном факултету у Загребу био је Антун Бауер (1856– 1937), потоњи коадјутор загребачког надбискупа Посиловића (1911–1914), а потом и загребачки надбискуп (1914–1937), чији је коадјутор а потом и наследник био Алојзије Степинац. Бауер је у Загребу објавио непотпуни курс философије: Naravno bogoslovlje ili koliko može čovjek samim razumom spoznati Boga, 1892; Opća metafizika ili ontologija, 1894; Teodiceja ili nauka o razumnoj spoznaji Boga, 1918.

[15] Видети: [Марић 2002: 286–290]. Мирон је био у првој генерацији Мостарске гимназије, као уосталом и Јевто Дедијер (1879–1918), који је потом у Бечу докторирао географију и био доцент на Београдском универзитету.

[16] У броју 7–8/1898. лист Зора обавестио је своје читаоце да је у Београду основано Философско-педагошко друштво. А у наредном броју (9/1898) наведено је да се појавила књига Православна хришћанска етика Петра С. Протића. У броју 11/1898. забележено је да се појавила књига Хришћанска етика за V разред гимназије, рађена према Олесницком и Сољарском.

[17] Реч је о фрагментима из Шамфорових Максима и мисли у преводу Јована Скерлића (Зора, 10/1898, стр. 347–350; 11/1898, стр. 377). Скерлић је написао и пратећи чланак о француском аутору: „Биљешка о Шамфору“, Зора, 11/1898, стр. 377.

[18] Стеван Жакула (1875–1939) рођен је у Перушићу код Госпића у Лици. Родитељи су му се убрзо преселили у Босну па је гимназију завршио у Сарајеву, а историју и географију на Философском факултету у Грацу. Ни он, дакле, није студирао философију. Најпре је почео да ради као суплент у Мостарској гимназији, где је припадао књижевном кругу око часописа Зора, а 1906. постао је професор гимназије у Тузли. Од 1911. је директор Трговачке академије у Сарајеву. У Тузли је био разредни старешина познатим припадницима Младе Босне – Гаврилу Принципу, Трифку Грабежу и Вељку Чубриловићу [Пауновић и Поповић 2007: 720–721].

[19] Реч је о литерарном клубу „Матица“, где су, поред Митриновића, били и Перо Слијепчевић, Богдан Жерајић, Владимир Гаћиновић и други [Палавестра 2003: 13].

[20] „Мање каприца, више принципа! – то би требало да буде девиза оних, који могу нешто учинити, да се наша баровита и несмислена средина трансформира у другу средину, здраву и животну“ [Митриновић II, 1990: 159].

[21] Димитрије Митриновић, Дубровачки философ Руђер Бошковић, Срђ, 1908, VII, стр. 79–85, прештампано у: [Митриновић II, 1990: 42–49].

[22] Након гимназије, од 1912. Јевтић ради у Редакцији часописа Српска омладина, а после Принциповог атентата 1914. ухапшен је, мучен и осуђен на три године затвора које је провео у Зеници (1915–1918). Тек је 1925. отишао у Беч на студије драматургије и режије. Преводе философских текстова радио је, дакле, као свршени гимназијалац.

[23] Превођење Ничеове књиге Сумрак идола Јевтић је започео још пре рата. Чак је непосредно пред сâм рат објавио и превод једног њеног фрагмента („Проблем Сократа“, Српска ријеч, 81/1914), као и још једног Ничеовог текста („’Роман’ у филозофији“, Српска ријеч, 122/1914).

[24] Ниче, Фридрих, „Из Заратустре“, Босанска вила, 18/1908, стр. 280; „Ноћна пјесма“, Босанска вила, 22/1908, стр. 344–345; „О читању и писању“, Босанска вила, 28/1908, стр. 441–442; „О дјетету и браку“, Босанска вила, 1/1909, стр. 6.

[25] Српски читаоци су почетну информацију о Кјеркегору задобили из Историје новије философије данског философа Харалда Хефдинга коју је Владан Максимовић превео 1910. Тих година је, на пример, и Ђерђ Лукач објавио своју књигу Душа и облици (Die Selle und die Formen, 1911), где је писао и о Кјеркегору, а код Срба је историчарка Милица Богдановић (1882–1973), која је у то време живела у Загребу, у седам наставака објавила петоделни чланак „Sören A. Kierkegaard“ у загребачком часопису Savremenik (5–7/1914; 9/1914; 5–6/1915; 5–12/1916).

[26] Слична околност ће се код нас поновити непосредно после Другог светског рата, када ће у коренито измењеној идеолошкој ситуацији са сцене бити уклоњени предратни афирмисани грађански философи, док ће, с једне стране, у часописима и листовима бити отворен простор за младе, несвршене или тек дипломиране студенте философије, а с друге стране, биће такође упражњена места наставника на факултету што је обезбеђивало њихово брзо запошљавање и напредовање у наставним звањима.

(За објављивање рада прибављена је сагласност главног уредника ЗМСДН)

Изглед, опрема и прилагођавање текста: Словенски вѣсник

Изворник: Зборник Матице српске за друштвене науке, број 169 (1/2019)

(Visited 87 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, МУДРОЉУБЉЕ, ПАМЕТАРНИЦА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *